1) Име језика српскога. - Академик Михаиловић сматра да постоји српски језик, као што постоје и други језици и да тај језик има своје национално име, тј. да се зове српски језик. Михаиловић не прихвата никакво двонационално (или вишенационално) или сасвим друго и другачије име за српски језик. Полазна основа за његово становиште је логичка. Принцип који важи за све друге европске језике, треба да важи и за српски језик.
Са оваквим ставом академика Михаиловића у пуној су сагласности и моји ставови. Они су посебно елаборирани у мојим књигама: Срби и њихов језик (Приштина 1997, Београд 2002) Српски филолошки програм (Београд 2000) у књизи Увод у србистику (Косовска Митровица 2002, Београд 2003) и у мојим радовима објављеним у другим књигама и у периодици. Нас двојица нисмо усамљени у оваквом ставу.

Супротно овоме постоји и мишљење да наш језик није српски него српскохрватски. То је данас владајуће (не знам да ли је и већинско) мишљење у Одељењу језика и књижевности САНУ. Последице таквог мишљења су штетне и далекосежне. Ко год каже да је српски језик српскохрватски изневерио је Вука Караџића и српски народ. Данас Академијин Институт за српски језик припрема и објављује Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Несклад између имена института и имена језика говори да је српски језик и даље жртва квазинауке и талац погрешне политике и нечијих посебних интереса. Српски академици то или не виде или неће да виде. Онима који одавно раде на преименовању и преотимању српског језика просто се нуди да устврде да је институт оваквог имена некомпетентан и да је Академијин Речник српскохрватског језика пре свега речник хрватског језика.

Да би се стекла представа о пореклу ових разлика, треба имати у виду и историју Института и Речника. Кад је овај Институт основан 1947, он се звао Институт за српски језик. Име је променио 1955, после Новосадског договора (1954) у Институт за српскохрватски језик. Институту је враћено првобитно име тек после разбијања Југославије. Неко се постарао да се промени име Института, али да се у Речнику задржи неадекватно име језика.
Историја Речника је старија од историје Института. Он је био заснован као Речник српског књижевног и народног језика далеке 1893, а име језика у називу овог дела промењено је 1953. године. Значи, прво је промењено име језика у Речнику, па затим име у називу Института. Данас у Академији треба да одлуче шта ће мењати: или име Института или име Речника. Језик у, сваком случају, остаје један и исти – српски.

2) Речник српског језика. - Академик Михаиловић такође сматра да Академија треба да издаје речник српског, а не српскохрватског језика. Као писац српскога језика, и баштиник респектабилне књижевности на том језику, он има пуно право да то тражи.

Мој став да Срби имају не само право него и обавезу да праве речник српског језика, а не српскохрватског, резултат је научне елаборације овог проблема и сазнања да се српски језик у ранијој лексикографској литератури разликовао од хрватског. Резултате својих испитивања саопштио сам у студији Издавачки пројект „Србистика“ (Србистика/Serbica, бр. 2-3/1998, други пут објављен у мојој књизи Српски филолошки програм). Овим пројектом се предвиђа да се прештампају сви релевантни речници српског језика, све граматике српског језика, сви правописи српског језика и све историје српске књижевности, настали до Другог светског рата. О свима њима дао сам у поменутом тексту основне информације и конкретне библиографске податке. Речници које би, према овом пројекту, требало прештампати су ових аутора: Микаље (1649), Делабеле (1728), Тодора Аврамовића (1790), Волтиђија (1802), Стулија (1801,1806, 1810), Вука Караџића (1818, 1852), Даничића (1863-4), Миклошића (1885) и Броза и Ивековића 1901. Циљ овог пројекта јесте да се потврди идентитет српског језика преко наведених речника, свеједно како су се они звали. Нисам предложио да се као српски речници штампају, на пример, речници Вранчића, Хабделића, Белостенеца, Јамбрешића, јер то нису били речници српскога него речници хрватскога језика.

3) Промене у ставовима Српске академије према српском језику и према речнику српског језика. – Често сам подсећао на то зашто је основана Српска академија наука и који је био њен основни задатак. Она је основана 1886. године пошто су српски прваци на челу са краљем Миланом схватили да Југославенска академија знаности и умјетности, основана у Загребу 1867. године, није била и стварно југословенска, па дакле и српска, него хрватска институција са југословенским именом. По мишљењу тадашњих српских првака, Ђуро Даничић је погрешио што је отишао у Загреб и прихватио став хрватске филологије да је хрватски језик исто што и српски. Новооснована Српска краљевска академија требало је да исправи почињену грешку. Њен први велики потез био је израда Речника српског књижевног и народног језика, за чију израду је дао иницијативу Стојан Новаковић (1888). Он је тај Речник скраћено звао као и Вук Караџић: Српски речник. На таквом речнику се радило у Академији читавих шездесет година (1893-1953) у периоду са много ратова и сваковрсних српских страдања. Александар Белић је тек у Титовом режиму преименовао овај Речник у Речник српскохрватског књижевног и народног језика (1953). Овај Белићев потез, као и Новосадски договор (1954) чији је он био најистакнутији учесник, обелоданили су да је Српска акедемија променила став о језику, напустила традицију Српске краљевске академије, битно нарушила идентитет српског језика и самим тим постала својеврстан огранак ЈАЗУ; у Академији са српским именом оствариван је хрватски филолошки програм. То се најбоље види по речницима које су ЈАЗУ и САНУ издавале. ЈАЗУ је већ радила Рјечник хрватског или српског језика, САНУ је почела да издаје Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Први том преименованог Речника, под Белићевим уредништвом, изашао је 1959; петнаести том се појавио 1997. са непромењеним именом, а управо је изашао и 17. том са истим именом језика. Поводом појаве петнаесте свеске Академијиног Речника реаговао сам на половично изношење података о његовим покретању и скривање чињенице да је он био покренут као речник српскога језика. Српска Академија се оваквим понашањем ружно односи према својим утемељивачима и неодговрно према једном од својих најважнијих задатака. У све ово укључена је и Матица српска.

На питање: шта би српске институције сада требало да ураде, следе и два јасна одговора: треба да анулирају и Новосадски договор и Белићево преименовање Речника, тј. да се врате програму Матице српске и Српске академије из предјугословенског периода.

Било је неколико прилика да се почињене грешке исправе. Прва прилика се указала 1971. када се Матица хрватска одрекла Новосадског договора. Српска страна (пре свега Матица српска и САНУ) остала је верна штетном Договору. Друга прилика се указала 1991-2. године када је осамостаљена држава Хрватска анулирала став да Хрвати имају заједнички језик са Србима. Опет су и Матица и САНУ остале привржене ранијим ставовима свог филолошког врха о зајдничком језику.

Шта се у врховима Матице и САНУ онда разговарало, мени је непознато. Али ми је познато шта се десило следећом приликом која се указала 16. фебруара 1999. године када је у Одељењу језика и књижевности САНУ било отворено питање под којим именом ће се наставити издавање Академијиног Речника. О овом догађају пише Милош Ковачевић у чланку Шта је то и куда иде српски језик, који је објављен у часопису Рашка, бр. 34-35, 2000:
На том скупу на коме је учествовало и у расправи узело учешће 13 академика (Павле Ивић, Милка Ивић, Светозар Петровић, Никола Милошевић, Мирослав Пантић, Павле Угринов, Ерих Кош, Ирена Грицкат-Радуловић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Добрица Ћосић и Предраг Палавестра, и дописни члан Александар Младеновић) расправљало се о називу најзначајнијег лексикографског дјела које се ради код Срба, а које од 1959. године до данас излази под именом Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Резултат расправе је готово невјероватан. Академици тако закључише „да назив Речника не треба мењати и да издавање Речника, започето 1959. године под уредништвом Александра Белића, треба наставити и довршити под истим именом како је већ изишло 15 књига“, дакле под именом Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Разлози којима академици оправдавају своју одлуку још су невјероватнији, они нису само изван науке и изван српских филолошких интереса него и ван здраве памети. Академици, наиме, кажу да „су готово сви чланови одељења били на гледишту да научне разлоге треба одвојити од политичких. Ни назив ни грађа Речника не могу се под спољним и ненаучним притисцима мењати у току његовог излажења“. Друкчије речено, то значи да би замјена имена српскохрватски језик именом српски језик, по мишљењу академика, био уступак „ненаучним (и политичким) притисцима“, из чега проистиче да тај Речник и није нити може бити речник српскога језика, пошто је, за њих, „српски језик ужи и мање хетероген него појам српскохрватски“ (39-40)

Овом одлуком српски академици су обзнанили да српском језику одричу идентитет.

У време доношења ове одлуке у српској филологији било је већ доста оних који су заступали другачију концепцију. Осим појединачних иступања научника и књижевника са другачијим ставовима, огласио се и Покрет за обнову србистике чије програмске документе сам представио на Видовданским свечаностима у Приштини јуна 1997. У октобру исте године на приштинском Филолошком факултету основан је и Центар овог покрета (председник проф. др Слободан Костић). Затим, појавило се Слово о српском језику (објављено у Политици 1. августа 1998). Овај документ је потписало 14 књижевника и филолога, међу којима и ја. Главна идеја ових докумената била је: да Срби треба да напусте сербокроатистику и да се врате србистици; да треба да престану да следе Јагића и да се врате Вуку. Такав став се у документима Покрета за обнову србистике и у Слову о српском језику сасвим јасно истиче. Декан Филолошког факултета у Београду, проф. др Радмило Маројевић, прихватио је мој предлог, саопштен му у писаном облику (види књигу Српски филолошки програм, 2000) и на овом Факултету основао је Катедру за србистику.

Зато, Одлуку Одбора језика и књижевности САНУ да Академија настави издавање Речника српскохрватског а не Речника српског језика не треба схватити као пуку инерцију него као контраудар заступника сербокроатистике (тј. кроатистике) у науци у Србији. Уследила је добро организована медијска кампања против Слова о српском језику (Покрет за обнову србистике је игнорисан). Циљ кампање је био да се ауторитетом Академије одбаци идеја о обнављању српске филологије, србистике. На Филолошком факултету у Београду је, само неколико месеци после оснивања, укинута Катедра за србистику. Тако данас на овој главној српској високошколској установи постоји више катедара за националне филологије разних народа: за англистику, германистику, полонистику, хунгарологију, албанистику, нидерландистику итд., али не постоји Катедра за србистику. Једина институција која је у згради Филолошког факултета у Београду доследно заступала србистику била је издавачка кућа Требник која је почела да издаје моја Изабрана дела у 20 књига. Али она је укинута непуну годину пре смрти њеног власника Ранка Кебаре (умро 14. јануара 2004). У својој главној филолошкој институцији, у своме главном граду, Срби су избацили србистику из система филолошких дисциплина. Спорадичним помињањем овога термина у последње време као да се жели прикрити ова чињеница.

Главну одговорност за овај контраудар против идеје о обнови српске филолошке традиције, по мом мишљењу, сноси академик Дејан Медаковић који је у поменутим годинама био председник САНУ. У тренутку кад је било постављено питање: да ли Срби треба да имају речник српскога језика, или неког другог, он се о овоме није огласио. Уместо да следи зачетника Академијиног Српског речника, Стојана Новаковића, господин Медаковић је настављао посао јагићевца Александра Белића, који је био продужена рука хрватске филологије.

Господин Медаковић изневерио је и другу велику српску институцију, Вука Караџића. Као председник Вукове задужбине, он је морао да реагује против одлуке Одељења језика и књижевности САНУ што се у Акадмији и даље прави Речник српскохрватског језика, а не Српски речник. Али он није тако поступио. Са позивањем на „горостасног“ Белића, мада је овај Србима наметнуо смер јагићевске сербокроатистике чиме се уништава идентитет српског језика, он самим тим, и путем Вукове задужбине, распростире антивуковску идеју о непостојању идентитета српског језика.

Залажући се за афирмацију српског језика и за објављивање Речника српског језика, Покрет за обнову србистике, потписници Слова о српском језику и академик Драгослав Михаиловић, не залажу се за нешто ново, нешто посебно. Они се залажу за повратак ономе што су Срби већ имали пре југословенског периода, а то је сопствени идентитет. Време за повратак, наслов Михаиловићеве књиге, значи повратак себи.

4) Однос према Вуку Караџићу. – Повратак сопствениом идентитету подразумва и повратак српској филолошкој традицији. Унутар оријентације ка повратку српској филолошкој традицији ипак има разлика. За Покрет за обнову србистике, за потписнике Слова о српском језику, Вук Караџић је стуб српске филологије коју треба обнављати. Супротно од овога, академик Михаиловић односи се према Вуку као према некоме ко је, својим језичким реформама, довео српски народ у незавидан положај.

И Драгослав Михаиловић и ја студирали смо југословенску књижевност и срскохрватски језик. Иако је он студирао у Београду, а ја у Новом Саду, наше филолошко образовање је било у оквиру исте филолошке школе. Представа коју смо стекли о Вуку Караџићу заснивала се на Белићевом погрешном ставу да је Вук био „творац српскохрватског језичког јединства“. Академик Михаиловић се јасно супротставља управо онаквом Вуку каквим су га представљали у нашим школама. За разлику од њега, ја сам спознао да је та представа о Вуку била лажна.

До ове спознаје дошао сам тек као редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду. Последњих десетак година Вук је практично постао главни јунак серије мојих књига посвећених србистици. На открићу аутентичног Вука, његових односа са савременицима, грешака и фалсификата у интерпретацији његових схватања у доба превласти сербокроатистике, засноване су моје књиге-хрестоматије Срби и њихов језик и Српска писма (Бања Лука 2006) свака на преко 500 страна. И Драгослав Михаиловић, и ја, и сви који су прошли кроз исте школе, били смо „мајсторски“ обманути о Вуку Караџићу. Неоснован је став академика Михаиловића да је „вуковска језичка реформа“ учинила да је „језичка политика Србије, формирана у ХХ веку, кроз читав ХХ век имала у виду подручје Југославије“ (14-15). Никаквој Југославији Вук није тежио нити водио.

Корени лажног представљања Вука су у школи сербокроатистике, чији је утемељитељ био Ватрослав Јагић. Јагић је ступио на јавну сцену 1864. године, дакле оне године када је Вук умро. Написао је некролог Вуку, прогласио се за Вуковог следбеника, а заступао је ставове сасвим супротне од Вука. Такву игру наставили су и други „хрватски вуковци“, посебно Иван Броз и Томо Маретић. Шта су они чинили најбоље се може видети на Брозовом примеру. Иван Броз, који је био кајкавац, припремио је, по налогу Хрватског сабора, и објавио је 1892. Хрватски правопис. По признању самог Броза, овај Хрватски правопис сачињен је на корпусу дела Вука Караџића и Ђуре Даничића, а према моделу који је Вук изнео у тексту Главна правила за јужно наречје. Броз је, у организацији Матице хрватске, почео да објављује у едицији Хрватске народне пјесме (1894-1941) песме које су и по језику, по стиху и по темама, исте као и оне из збирки Српске народне пјесме Вука Караџића. Овај кајкавац је почео да прави и Рјечник хрватског језика који је после његове смрти завршио и објавио његов ујак Фрањо Ивековић (1901). У предговору за Рјечник, Ивековић је казао да је прављен на корпусу дела Вука Караџића, Ђуре Даничића, Његоша и Милана Ђ. Милићевића. У тачки 10. предговора каже се да би се он могао назвати и речником српског језика да су га правили Срби. Слично је поступио и хрватски „вуковац“ Томо Маретић који је чувену Граматику и стилистику хрватског или српског језика (1899) правио на корпусу дела Вука Караџића и Ђуре Даничића. Маретић је исте године објавио скраћено издање ове своје књиге под именом Граматика хрватског језика. Није тешко закључити да су се ови „хрватски вуковци“ лажно представљали; они су злоупотребљавали Вуково име и његов међународни углед. Истим путем наставио је да иде и Виктор Новак, српски академик, који је у издању САНУ, 1967, издао обимну књигу Вук и Хрвати. И он је, у духу „хрватских вуковаца“, Вука приказивао као творца језичког јединства Срба и Хрвата и као личност која стоји у врху хрватске филологије.

Полемишући са овом књигом Виктора Новака, ја сам у својој уводној студији у хрестоматији Срби и њихов језик у седам тачака представио разлике у ставовима Вука и Јагића. Вук се, у овом аналитичком приказу, показао сасвим другачије него што су нам га представљали. Вук се целог живота борио за афирмацију српског језика, српске књижевности и српског народа. Он никад није мислио ни тврдио да Срби имају заједнички језик са Хрватима, нити је пристајао да се српски језик назове српскохрватски. Због неодговорности српских лингвиста, а посебно српских академика, Вук је доживео да га, без икакве основе, представљају ни мање ни више, него као творца хрватскосрпског језичког јединства. У годинама разбијања Југославије био је често нападан, нарочито од млађих људи, што нас је „помешао“ са Хрватима и проглашаван је малтене главним кривцем што је направљена Југославија. При томе, онај који нас је стварно „помешао“ кад је језик у питању, Ватрослав Јагић, остајао је нетакнут.

Моја истраживања Вукових погледа и дела показала су да ако Срби желе да имају српски језик, они морају да се ослоне на Вука Караџића. Ако хоће да имају речник свога језика, они не могу да заобиђу Вука. Ако хоће да имају српску књижевност као целовити систем, они такође морају да се наслоне на Вука Караџића. Ако хоће да имају место у Европи и свету које им по природи припада, они морају да се врате Вуку Караџићу, филологу који је мислио по европским моделима, тј. на европски начин, и који је, више него ико, и Србију и Србе афирмисао у Европи. Али, пре свега, они морају да исправе грешке које су сами починили према овом великану и да одбаце подметнуте фалсификате.

Академик Михаиловић, с правом, критикује Академијин Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Али се он при томе понаша као да иза тога речника стоји концепција Вука Караџића, а не његових кривотворитеља. Академик Михаиловић, на пример, обраћа пажњу на писце чија су дела служила при састављању Академијиног Речника па каже:

„Рецимо, језичарима у Београду се, судећи по Речнику, неупоредиво више –„три пута више“ - допада језик Мирослава Крлеже него Иве Андрића и наспрам 34 књиге првога има у речнику само 14 књига другога“ (24).

Вук би сигурно умео да прави разлику између Андрића, који је писао својим матерњим српским језиком, и Мирослава Крлеже који се српскоме језику приучио. Мирославу Крлежи српски језик није био матерњи, него му је матерњи био хрватски, кајкавски или „кекавски“ као што би Вук рекао. Вук никада није прихватио ни Гаја као себи равноправног сарадника у језичким пословима, иако је и овај кајкавац одбацио свој језик, а трудио се да научи Вуков и да тај Вуков српски језик прихвате и други којима овај језик није био матерњи.

Академик Михаиловић је направио анализу која показује да је 56% територије Уже Србије запостављено у Академијином речнику. Његова анализа детаљно наводи број становника већих градова са подручја староштокавских дијалеката српског језика који су запостављени. Суштина његове примедбе је да би лексичко благо са тога подручја требало да буде потпуније и равноправније заступљено у Речнику српскога језика, књижевног и народног. Вук никад није мислио да треба одбацити неки део српског језичког система па ни староштокавски. Али, као и филолози других народа онога времена, имао је да реши проблем српског књижевног језика. Својим опредељењем да јужно наречје претпостави другим наречјима као основу српског књижевног језика, он није одбацио остала наречја и дозвољавао је њихову употребу „само да се пише правилно“, тј. да се дијалекти не мешају. Оваквим својим поступком он је спречио намеравано цепање српског језика по линији екавица, ијекавица, икавица. Бранио је српски језик са стране са које он био поткопаван, са запада. Греше они који сматрају да је своје опредељење представљао као обавезујуће. Крајем 19. века Стојан Новаковић и Српска краљевска академија конкретизовали су опредељење за два централна новоштокавска дијалекта: источнохерцеговачки ијекавски и шумадијско-војвођански екавски као основу српског књижевног језика. Међу њима је невелика разлика: изговор старословенског јата. Данас је јасно да одбацивање било којег изговора, екавског, ијекавског или икавског, значи разарање система српског језика.

Исправан је став академика Михаиловића да Академијиним речником књижевног и народног језика треба да буде обухваћен и маргинализовани староштокавски језички простор. Све што је он о томе рекао достојно је уважавања. Тврдећи да се на 56% територије Србије говори староштокавски, овај писац ипак није имао у виду целу данашњу Србију, већ оно што се у Титово време називало УжаС (Ужа Србија). У односу на укупни простор Србије, староштокавско подручје износи можда мање од трећине. То значи да су Вук и Стојан Новаковић, који су узели новоштокавски ијекавски и екавски као књижевни језик, имали исправније решење, него да су српски језик стандардизовали само на екавици, поготово на староштокавској. Њихово решење не нарушава целовитост српског језика, него га само учвршћује. Оно што треба мењати није књижевни језик, али јесте политика према српском народном језику као целини. Неоправдану језичку политику према староштокавским говорима треба мењати.

5) Србија и српство. – У текстовима академика Михаиловића, објављеним у књизи Време за повратак на више места се употребљава реч Србија. Понекад, у контексту, ова реч изазива сећање на стих Црњанског: „У Сербии, зорњачу тражим“. И много пре Црњанског, Срби са јасно изграђеном српском мишљу, а пореклом са простора ширих од традиционалне српске државне територије, као Сава Текелија, на пример, и толики други, само у Србији су видели могућност за почетак обнове српске државности. У Михајловића одзвања сасвим конкретан страх за опстанак државе Србије. Забринутост се исказује посебно у овим реченицама:

„Ако једина наша поуздана земља пропадне – а она се зове Србија, у шта смо се свих ових векова могли уверити – нећемо наћи уточиште ни у којој другој. То нарочито нећемо моћи ми, који смо, по невољи, Срби из Србије“. (33)

Главну опасност по Србију академик Михаиловић је видео на неочекиваном месту: у њеној главној националној институцији, у Српској академији наука и уметности. Ту опасност он је сагледао изнутра, као већ давни члан те институције.

Оштро и дубоко доживљено, академик Михаиловић је негативно говорио о Југославији и југословенству као о промашеним пројектима. Изгубили смо цео 20. век остварујући пројекте који нам нису били потребни. Тешко је не сложити се у овоме са њим. Па ипак, примећујем да у својим размишљањима о овим темама он није поменуо једну важну категорију, а то је српство. Ту реч нигде нисам нашао у његовој књизи. Наши преци су знали да је Србија непотпуна без српства, а да српство без Србије нема перспективу. У 19. веку у име српства дизала се Србија, а Србију су дизали не само Србијанци, већ и Срби из других српских крајева, па и они из несрпских земаља. Чини ми се да о томе треба водити рачуна, упрво због разлога које наводи академик Михаиловић: а то је опстанак Срба и опстанак Србије.

У југословенској држави Србија се нашла у подређеном положају, а израз и појам српства су били ишчилели, забрањени. Без српства је и Србија била обогаљена. Оно чему се данас треба вратити и што треба обнављати јесу и Србија и српство. Заједно и напоредо. Србија и србијанство су животно важни, али они губе снагу запостављањем српства.

6) Центар разбијања српства. – Најдужи Михаиловићев текст, који је објављен 2004. године под именом Колонијална Србија, на посебан начин отвора питање црногорске књижевности. Академик Михаиловић је испричао шта пише у тексту бугарског универзитетског професора Ганча Савова Данашња црногорска књижевност. Он каже како овај „некадашњи загребачки студент славистике кодификује црногорску литературу према моделу који се, нарочито последњих година, убрзано ствара у актуелном владајућем поретку Црне Горе“ (19). Овим се открива где се налази главни извор црногорског сепаратизма у књижевности и куда тај сепаратизам води. Извор тога сепаратизма је, по Михаиловићу, у Загребу. И моје анализе указују да је у Загребу главни антисрпски центар. Да је Ганчо Савов студирао славистику негде другде, не би тако лако дошао до оних ставова о црногорској књижевности до којих је дошао у Загребу. Да је Јеврем Брковић ратне године провео негде другде у Европи, рецимо у Москви, а не у Загребу, вероватно не би говорио онако о црногорском језику, црногорској књижевности и о црногорском народу.

Разлике између Михаиловића и мене у начину гледања на овај проблем антисрпског центра потичу превасходно од наших професионалних преокупација, али не само од њих. Као професионални прозни писац Михаиловић прво гледа људе. Идеје су му, природно, у другом плану. Као предавач Методологије проучавања књижевности, ја сам се превасходно бавио идејама. По мени, Загреб је главни антисрпски центар не зато што у том граду живе претежно Хрвати, или зато што су Хрвати лоши људи, већ зато што су из те средине изникле а затим у њему биле и утврђене идеје које су научно неодрживе, а по Србе штетне. То су хрватска идеја југословенства и хрватска идеја сербокроатистике. Те идеје су настале да би се путем привидног заједништва са Србима задовољили сепаратни хрватски интереси и то на рачун српских интереса. Такве идеје су штетне било где да су се јављале, па и у Београду, у српским земљама или у иностранству. За саме Србе, оне су најштетније када се појаве у Србији, посебно када се шире и делују преко главне српске националне институције, преко Српске академије наука и уметности.

Као и академик Михајловић и ја сам, бавећи се питањем деловања Српске академије наука и уметности у области националне филологије, дошао до негативне оцене њеног рада. Критички однос према овој институцији сам најтемељније изнео у књизи Увод у србистику. Највише одјека имао је мој чланак о САНУ, објављен септембра и октобра 2005. у културном додатку Политике у четири наставка. Изучавајући чињенице доступне свим историчарима српске културе, поредио сам филолошке ставове које је ова институција имала у време свог настајања у 19. веку, затим оне после Другог светског рата и оне које има данас и констатовао сам драстичне промене. Поредио сам те ставове са ставовима ЈАЗУ и ХАЗУ и дошао до поразног резултата: САНУ је, после Другог светског рата, у области језика и књижевности, постала је огранак ЈАЗУ; спроводила је политику ове загребачке институције која је два пута преименована у ХАЗУ (1941, 1991). Ни после разбијања Југославије САНУ није ревидирала своје ставове у погледу српског језика и књижевности. Ако је моја оцена тачна, значи да Срби данас и немају своју академију у најважнијој научној области са становишта националних интереса, у филологији. Као човек изван круга српских академика, у својим истраживањима нисам обраћао пажњу на састав чланства у Академијином Одељењу језика и књижевности. Обраћао сам пажњу само на то ко на делу заступа идеје сербокроатистике које сам критиковао.
Али, вреди обратити пажњу и на пут којим је Михаиловић дошао до својих сазнања, посматрајући рад и понашање својих колега академика.

7) Метод: „одозго до доље“. – До негативне оцене рада Одељења језика и књижевности академик Михаиловић је дошао оштрим погледом прозног писца који је рад овога Одељења САНУ посматрао изнутра, као његов члан. Његово виђење може да се илуструје следећим цитатом из текста Заблудела Академија (Реч на годишњој скупштини САНУ, 2. јуна 2005):

Деветог септембра 2004. године, пре него што су се сви чланови вратили с летовања, одржна је седница Одељења језика и књижевности на којој је расправљано о стању рада на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика наше Академије. То је у ствари био наставак једног разговора вођеног 25. априла те године у Председништву Академије. Главну реч на обема седницама водио је академик Предраг Палавестра и закључке обеју седница начинио је академик Предраг Палавестра. Од 26 чланова Одељења језика и књижевности седници септембра 2004. године присуствовало је 8 чланова. Одсуствовало је, дакле, осамнаесторо њих, међу њима не само болесни него и они који би на овај рад могли гледати критички. Академик Палавестра је прогласио да такав скуп има довољан број присутних за једну крупну научну одлуку.

На тај начин Одељење је већ други пут ових година закључило да се наш језик зове српскохрватски, онако како га у пропалој Југославији више нико не зове, што код нас изазива збуњеност, а код других бес и јарост. (34-35).

У овом одломку академик Палавестра приказан је на делу. Показано је да он није поступао онако како би се од једног српског академика очекивало да поступа. По Михаиловићевој причи сасвим је јасно да је академик Палавестра на силу извео да Академија стане иза имена српскохрватски језик. Иза такве одлуке, бар по виђењу академика Михаиловића, вероватно не би стало ни цело Одељење језика и књижевности, не би стала ни Академија, а поготово не би стао цео српски народ ако би о томе био питан на некаквом референдуму. Преко Српске академије Палавестра и помагачи подметнули су став да Срби немају свој језик, српски, већ да је њихов језик хрватски колико и српски. А то је, историјски и научно гледано, неистина.

Такав Палавестрин подухват не може да буде без крупних последица. Природно је да цео образовни систем у Србији прати и поштује ставове своје Академије. Ставове Академије, такође, мора да прати и Матица српска. Ако их не би пратила, дошло би до сукоба између двеју институција. Али, и у Матици од Титовог периода седе људи који намећу научно неодрживе а политички штетне ставове о српском језику. Ове ставове подржава и Вукова задужбина. И само на овом терену влада српска слога.

Они који тако раде ишколовани су у духу Титовог система. А Тито, као што је познато, прво је освојио власт у партији и држави, а затим је чинио да се његови ставови спроводе „одозго до доље“. Тако чине и они који су освојили власт у Српској Академији. Одозго, они намећу школству, издавачкој делатности, штампи, медијима, целом српском народу штетна решења.

Академик Михаиловић и ја, у сагледавању садашње српске невоље, нисмо дошли до истих, али смо дошли до сличних сазнања. Нека организована сила спречава повратак. Повратак чему? По мени, сасвим јасно, то је повратак српској филолошкој традицији. У другој термнилогији, то је обнова србистике. На други начин речено, спречава се слободан развој српске филолошке науке, србистике, а тиме и васкрснуће српскога народа после југословенске авантуре.

8) „Тајни рат против Србије“- Са знањима које има, академик Михаиловић помињао је у својој књижици и извесни „тајни рат против Србије“.

Овај тајни рат против Србије у име Српске академије наука и уметности води њено Одељење језика и књижевности. Главну реч у том рату воде четири његова уважена члана – Матија Бећковић, Милка Ивић, Предраг Палавестра и Никша Стипчевић – док остали гледају и ћуте. (43)

На жалост, не могу ни да потврдим ни да порекнем постојање тајног рата против Србије у институцији коју помиње академик Михаиловић. Предмет мојих анализа било је оно што се у Академији чини јавно. А те анализе показују да се управо у тој институцији ради и против научних и против српских интереса. Закључак који из тих анализа проистиче јасан је и јавно саопштен. Он гласи: САНУ је постала огранак ХАЗУ. Спроводи ставове о српском језику, српској књижевности и српском народу који су за њих припремљени у загребачким институцијама.

Ипак, веома позитивно гледам на чињеницу да се један угледни српски академик усудио да отвори питање тајног рата против Срба и против Србије. Академик Михаиловић је на тај проблем указао не само уопштено, како се обично чини, већ сасвим конкретно. Тајни рат против Србије, по њему, води се у главној српској националној институцији, у САНУ, и то у њеном главном одељењу, у Одељењу језика и књижевности. То Михаиловићево упозорење не може да се игнорише.

Питање тајног рата против Србије не би се могло сводити само на Одељење језика и књижевности САНУ и на четири именована човека. Верујем да ово питање треба поставити у много шири контекст, онако како се, претпостављам, поставља код других народа и држава. За тешко оклеветани српски народ, за оклеветану па бомбардовану Србију, борба за национални и државни опстанак је прворазрено питање. Да би и Србија и Срби могли да опстану, морају да знају не само ко води јавне већ и ко води и тајне ратове против њих.

Слушао сам у новембру 2006. године на новосадској ТВ Аполо разговор са господином Милорадом Мирчићем, председником Одбора за безбедност Скупштине Србије. Господин Мирчић је неколико пута у негативном контексту помињао америчку обавештајну службу као снагу која Србима ради о глави. У нешто другачијем контексту помињао је руску обавештајну службу. Али сем тих тајних служби најмоћнијих земаља, ниједном речи није споменуо обавештајне службе нама суседних и ближих земаља. Ни не дај Боже да је поменуо хрватску обавештајну службу, сигурно значајну и опасну за Србе и на, нашем терену, са дубоким коренима. Било би природно да се у безбедносним структурама Србије анализирају стратешки циљеви хрватске обавештајне службе, да се зна на које снаге она рачуна, да се имају у виду њене организоване снаге и појединци, људи и средства које та служба користи. На основу онога што је јавно рекао не може се закључити да је овај Новосађанин на одговорном месту видео неки извештај и о деловању хрватских тајних служби у Новом Саду, у Срему, у Војводини, на Косову и Метохији, у Београду или у градовима уже Србије, а наравно, и какав је учинак тих служби у српским националним институцијама и у медијима.

Из чињенице да је Србија крајем 20. века најлошије пролазила од свих других европских држава, може се извући сасвим јасан закључак: да су српске тајне службе инфериорне или преспоре у односу на друге. Разлог томе сигурно треба тражити у чињеници да су ове службе биле изграђене за Титове владавине, када су оне биле заједничке, југословенске, а стварно, у хрватским рукама. Много тога што се последњих деценија дешавало указује на премоћ хрватских обавештајних служби на терену српских земаља. Старомодним речима казано, то указује на премоћ хрватске Удбе над српском Удбом. Та премоћ се нарочито одражавала у деловању ових служби у иностранству. Широм тзв. демократског света наметнут је био став о Србима као лошим момцима, а о Хрватима као о добрим момцима. Хрватска Удба је организовала хрватску дијаспору, а српска Удба то није могла и још увек, изгледа, не може да учини са српском дијаспором. Може се претпоставити да српску дијаспору контролише хрватска Удба. Хрватске обавештајне службе су своју премоћ демонстрирале објављујући пресретнуте разговоре Слободана Милошевића чак и са најужим члановима породице. Оне би, вероватно, могле да се похвале да су на многим местима у Србији поставиле људе који ће непосредно или посредно радити за хрватске интересе. Ако Срби неће да губе битке, морају да обрате пажњу и на ову страну проблема.

Мој посао, међутим, није да се бавим тајним службама и тајним ратовима против Срба и Србије. Тим пословима треба да се баве људи других професија. Њих не могу обављати писци као што је академик Михаиловић или филолози као што сам ја. Али ни писци и филолози немају право да забијају главу у песак. „Господско“ понашање првих људи међу Србима који су остали „недодирљиви“ неко је плаћао животима, неко губљењем делова тела, неко губљењем домова и имовине. Нема, зато, питања која се тичу човека и мог народа које не бих, с разлогом, сматрао и својим питањем. Управо као научник и дошао сам до сазнања да постоји један чинилац о који се стално спотичем, због којег своје научне задатке не могу да остварим. Тај чинилац се показао као снага која води тајни рат против Срба и против Србије и то на попришту науке. Поред природних и разумљивих тешкоћа на које наилазим радећи на обнови научне дисциплине која се зове србистика, наилазим и на тешкоће које су неразумљиве и неприродне. Нарочито су се те тешкоће испољавале када сам покретао питање националног статуса дубровачке књижевности и националног статуса језика старих Дубровчана. За српску филологију то је кључно питање и требало би му тако прилазити. Иако је ово питање превасходно научно а, као такво, било је и решено, моје искуство говори да је оно било и остало део „тајног рата“ против Србије, српског народа и српских националних интереса. У данашњој српској науци оно је табу тема.

10) Дубровник као стратешка тачка. – За академика Михаиловића, бар по овој његовој књизи судећи, проблем Дубровника и не постоји. Стари Дубровник није улазио у обзор његових интелектуалних преокупација. А ја сам се, из професионалних разлога, озбиљно суочио баш са овим проблемом. Долазило је то овим следом догађаја.
Прво сам, као универзитетски наставник, направио две обимне књиге: Методологију проучавања књижевности (1985, 2000) и обимну хрестоматију Теоријска мисао о књижевности (1991). Затим сам на предлог америчко-холандског издавача Џона Бенџаменса правио хрестоматију Југословенска књижевно-теоријска мисао. Ова хрестоматија је требало да се појави 1992. у два тома, сваки на преко 600 страна. Није се појавила због тога што је Југославија била разбијена. У смеру ових изучавања било је природно да учиним и следећи корак: да проучим све историје српске (и хрватске) књижевности да на основу тих сазнања дам свој допринос осветљењу обима и садржаја појма српска књижевност. Учинио сам и то.

Резултати ових мојих истраживања објављени су у књизи Систем српске књижевности (Приштина 1996, Београд 2000). У њој су сакупљени моји предговори написани за осамнест књига за које сам сматрао да треба да буду објављене у две едиције: Историје српске књижевности у десет књига и у едицији Антологија српске књижевности у осам књига. Прва едиција је представљала све значајне историје и историјске прегледе српске књижевности страних и домаћих аутора објављених до Другог светског рата. Друга едиција је, на примеру поезије, проверавала и потврђивала тај концепт. Обе едиције требало је да покажу целовит корпус српске књижевности који је, у југословенском периоду, био темељно нарушен.

У свим историјама и историјским прегледима до Другог светског рата стара дубровачка књижевност је третирана као део српске књижевости. То није ничија, па ни моја, конструкција већ чињеница која се читаоцу сама приказује. У послератним историјама, чак и кад су их писали Срби, дубровачка књижевност је искључивана из српске књижевности. Уколико би се моја поменута едиција објавила, моралo би другачије да се гледа на статус дубровачке књижевности него што се гледало у последњих шест деценија. Таква промена била би и у научном и у српском националном интересу.

Мој вршњак и пријатељ Љубисав Андрић био је почетком последње деценије 20. века директор Издавачког предузећа Матице српске. Са уверењем је прихватио да његово предузеће објави едицију Историје српске књижевности и одмах је, у децембру 1992, послао писмо директору Српске књижевне задруге Радовану Радованцу с предлогом да Матица и Задруга заједнички издају ову едицију. Три месеца касније Андрић је био уклоњен са места директора. Председник Матице тада је био академик Бошко Петровић. Издавања ове едиције, и са њом комплементарне Антологије српске поезије у осам књига, прихватила се потом нишка Просвета (1993). Уредник Просвете Добривоје Јевтић ме је убедио да сам напишем предговоре за све књиге. И ја сам то учинио. Од ових предговора и састављена је моја поменута књига Систем српске књижевности. Просвета је, међутим, морала од издања да одустане. Наведен је увек употребљив разлог: нема новца.

Разлог да се за 15 година у Србији не објаве ове историје књижевности, неопходне у образовном систему и професорима и студентима, сасвим сигурно није недостатак новца. Разлог томе је политички. Оно што се дешавало са едицијом убедило ме је да и у самој Србији постоје организоване снаге које бране лажну тврдњу да је дубровачка књижевност хрватска. Та тврдња се ни филолошки ни историјски не може бранити. И зато се у Србији то ради ћутећи. Морао сам да увидим да су ове снаге инсталиране у самим српским националним институцијама и да су врло веште у томе послу. У време када је у штампаном Каталогу Текелијине библиотеке, који је издала Биоблиотека Матице српске 1997. Гундулићев Осман био сврстан међу књиге на хрватскоим језику, руководилац Лексигографског одељења Матице српске, по рангу најодговорнији за овај поступак, објавио је у Летопису Матице српске чланчић у којем пише о дубровачкој књижевности као српској. Наравно да је за домаћу и међународну јавност важније какав је систем у националној библиотеци него чланчић у једном часопсису. Обе моје едиције, рађене у духу српске и славистичке филолошке традиције, дакле и традиције Академијине, противне су ономе што се у Матици и Академији ради и што се радило по диктату из хрватског филолошког центра.

Проблем националног статуса дубровачке књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, пре него што сам се ја уопште почео бавити историјама српске књижевности, био је „решен“ на једноставан начин. Београдског професора Мирослава Пантића на овом предмету заменио је загребачки професор Светозар Петровић. Оба професора су се изјашњавали као Срби. За Пантића је дубровачка књижевност била српска, јер је писана српским језиком, а за Светозара Петровића она је била хрватска, јер је писана „хрватским“ језиком. Промена националног статуса дубровачке књижевности, до којег је дошло на Филозофском факултету у Новом Саду, последица је промене професора на предмету, а не научне елаборације.

На овом примеру постаје јасно како су се најделикатнији научни проблеми, који се тичу судбине народа, у време Титове владавине, веома једноставно решавали кадровским потезима. Ако замениш једног професора другим, решио си проблем у своју корист. Главно средство и у науци је била кадровска политика: да се на одређена места доведу одређени људи који ће спроводити одређену политику. Таква кадровска политика је учинила да већ деценијама у САНУ бивају примани људи који се према дубровачкој књижевности односе у складу са хрватским интересима, а не у складу са научним и српским националним интересима.

Убрзо пошто су СКЗ и БИГЗ објавили из моје Антологије српске поезије у осам књига књигу под називом Средње доба, у којој је заступљена и поезија дубровачких песника, БИГЗ је продат издавачу Школска књига из Загреба (2005). Не може се очекивати да ће власник Школске књиге Анте Жужул, (рођен у Имотском, као и Петар Пијановић, његов вршњак, а већ дуго година главни уредник републичког Завода за уџбенике и наставна средства) прихватити да ради на обнови српске филолошке традиције. Утолико пре, што тако нешто нису хтели да чине ни сам Пијановић ни његов Завод који парцијалним издавачким потезима замагљује проблем.

Иако се да претпоставити да у Србији постоје снаге које воде тајни рат против обнове србистике, сматрам природним да се и у овом случају држим само јавно доступних чињеница и да се држим истог научног метода којим сам се служио и у интерпретацији песама, поетичким и методолошким истраживањима. За тај метод је карактеристично утврђивање кореспонденције међу чињеницама, које могу бити и текстовне и вантекстовне природе.

11) Кључeви за решавање српског питања. – Академик Михаиловић је схватио да се кључ за решавање српског питања налази у Академији чији је члан. Отуда и његово ангажовање.

„Да ли Српска академија наука и уметности уопште види народ Србије као свој народ?“ поставља он питање (33). На исто реторичко питање и ја имам одговор сличан његовом. И ја сматрам да САНУ не види народ Србије и да не води рачуна о његовим интересима у питањима језика. У тим питањима њен поглед прелеће преко Србије и иде у разним правцима. И по Михајловићу и по мени то проистиче из оптерећења југословенским наслеђем. Извесне разлике међу нама двојицом потичу отуда што што ја, бар што се Академије тиче, акценат не стављам на југословенску државу као такву, већ на превласт сербокроатистичке оријентације у српским националним институцијама.

У свом говору у САНУ, објављеном под насловом Заблудела Академија, академик Михаиловић је за ову институцију рекао: „Она, заправо, нема снаге да свом народу каже спасоносну реч. А та једноставна, спасоносна реч, од које све може почети, гласи: Југославија је пропала, окренимо се Србији“ (33). По академику Михаиловић, кључ за решење свих проблема је у Србији као држави. Као српско државно питање, по њему, треба решавати и проблем Академије и проблем српског језика, па и речника тога језика.

За решење истог проблема ја сам, на основу анализа, нашао нешто другачији кључ. То решење, најкраће, гласи овако: Сербокроатистика је дисциплина коју су створили Хрвати и одбацили је већ два пута, приликом првог и приликом другог разбијања Југославије (1941. и 1991) а Срби треба да се окану сербокроатистике и да се окрену србистици, односно да обнове српску филолошку традицију из предјугословенског периода. И то Срби сви и свуда, без обзира на државу у територије, а пре свега, наравно, у Србији.

У свом реферату на Конгресу славистичких друштава СР Југославије 2001. године ја сам, поводом изјаве Мила Ђукановића да је „идеја југословенства потрошена“, изнео став да је потрошена „хрватска идеја југословенства, али да није потрошена и српска идеја југословенства“ и да је управо дошао тренутак да се она обнавља. Као што је хрватска идеја југословенства (Гај, Штросмајер) комплементарна са хрватском идејом сербокроатистике (Јагић), тако је и српска идеја југословенства (Теодор Павловић, Јован Суботић) комплементарна са србистиком (Вук Караџић) и славистиком (Шафарик). Према старој српској идеји југословенства четири југо-словенска народа (у значењу јужнословенска: Бугари, Срби, Хрвати и Словенци) развијали би се као посебни народи, другим речима, као посебне језичко-етничке заједнице; а пошто су пореклом и историјом повезани, они би требало да негују узајамност и заједништво. Никакву Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (преименовану у Југославију) та идеја није подразумевала, што значи да није ни подразумевала никакве пројекте које академик Михаиловић, с правом, сматра промашеним. (Текст реферата објављен је у материјалима са нишког скупа и другде; објавиће се поново и у мојој књизи Идеје југословенства и српска мисао која је у штампи).

Различити кључеви у решавању српског питања, донели су и различите погледе које имамо академик Михаиловић и ја на задатак Српске академије. И по мени ова Академија би требало да задовољи интересе и научне потребе народа Србије и да и иза ње стане матична држава српског народа. Али, ова Академија би требало да по карактеру буде и општенационална, дакле српска (конкретније: свесрпска). Решење које имам у виду није ново. Српска академија је као таква и била заснована у предјугословенском периоду. И ова национална академија би требало да има исту функцију као што је имају сличне институције других народа и какву је, у замисли и у пракси, имала Српска краљевска академија у свом предбелићевском периоду. – Кључ који је понудио академик Михаиловић има у виду уже решење са становишта функције ове Академије. Могао би ми се ставити приговор да он нигде није изнео став да се залаже за србијанску Академију. Али ка таквом исходу води кључ којим је он критички пришао решавању овог проблема.

12) Разлике у схватању обима појма српског језика. – Бојим се да се и у сагледавању проблема идентитета српског језика академик Михаиловић сувише обазире на новостворене државне границе. Југославија је разбијена или се „распала“. Шта је било са са језиком? Ево како је он одговорио на то питање у у својој књизи, у тексту Рат Српске академије против Србије:

Пошто их је обележила, српска лингвистика наречјима у Србији није посвећивала никакву пажњу. Са стварањем хрватског, бошњачког и црногорског језика на тлу некадашњег српскохрватског, којим ће се језиком, питам вас, одсад служити већина у Србији? Или ће можда бити боље да ту масу, једноставно, отфикаримо и препустимо је другима. Као да не зна да се у европској историји и досад дешавало да се један језик разлаже на више нових, чему се језичка наука морала прилагођавати, она наставља да се, на рачун Србије, бори за пропалу доктрину јединствености, и даље је називајући српскохрватском. Тако ће испасти да ће се у Србији не само вуковска мањина него и омаловажавана дијалекатска већина служити једним оцрногорченим језиком који ће се још називати непостојећим српскохрватским.

Али зашто би се једна понижена већина у Србији борила за такво језичко јединство? Зашто би се она, рецимо, надгорњавала и свађала са Хрватима око језичког првенства, што наши лингвисти веома воле, кад је њој и овако обезбеђено најниже место? (42).

Овај навод показује да је и академик Михаиловић био прихватио тезу сербокроатистике, укотвљену у Академији, да је прво постојао српскохрватски језик, па да се из тога језика може излећи више посебних језика. Прихватио је да излаз (или решење) за српски језик треба тражити на темељима „распада српскохрватског језика“.

Моја проверавања ове сербокроатистичке тезе, саопштена у више књига, показала су да је она неприхватљива. Српски језик, онакав какав су појмили Доситеј Обрадовић, први слависти и Вук Караџић, никад у бити није промењен. Он нити је био нити је могао постати српскохрватски. Српски језик је насилно преименован у српскохрватски. Последњи пут се то десило 1954. године, на Новосадском договору. Исти језик се у школама у време мог ђаковања називао српски, а после Новосадског договора називао се српскохрватски.

Знамо и време када је тај исти језик почео да носи два одвојена имена. Назван је само хрватским именом у маспоковској и потом у осамостаљеној Хрватској, а затим је назван српски, у остатку Југославије, тј. у заједничкој држави Србији и Црној Гори. Знамо и како је тај исти језик добио ново име, бошњачки, у време грађанског рата у Босни и Херцеговини, а потом и у Рашкој области у Србији. У процесу осамостаљивања Црне Горе српском језику је наденуто црногорско име.

Међутим, ништа, па ни ово не дешава се први пут. У прошлим вековима овај исти језик такође је имао више разних назива у разним државама. Али, сам језик се у бити није мењао. И у последње две деценије није дошло до драстичних промена језика, већ је дошло до драстичних промена његовог назива. Свакога дана на телевизијским каналима проверавам шта се то од мог језика „распада“. Језик загребачке, сарајевске, бањалучке, подгоричке, београдске телевизије остао је исти као што је био. Заједница српског језика је, упркос историјских ломова, ипак опстала. Никакви стварно нови језици се нису створили на тлу језика који се до разбијања Југославије званично звао српскохрватски. Није се „распао“ језик, није се распала природна језичко-етничка заједница, него се распала државна заједница а са њом се распао и онај клонирани двонационални назив (српскохрватски) једног те истог језика. Исти језик добио је уместо двонационалног имена тронационално, па затим и четворонационално име. Тако нешто не дешава се нигде у Европи. Кад се процеси поновног идентификовања тога језика одвију до краја, кад се утврди тачан идентитет тога језика, по моделима који важе за све европске народе, показаће се да и тај језик може да има само једно национално име, као и други европски језици, свеједно ко се и у којим и каквим државама њиме буде служио.

На жалост, и господин Михаиловић је показао да и сам негује дозу „џентлменског“ односа према идентитету српског језика, каквав су већ испољили његове колеге из Академије. С презиром је одбацио „надгорњавање и свађање с Хрватима око језичког првенства“. Овакав однос академика Михаиловића према проблемима српског језика мени је неприхватљив. Утврђивање идентитета било ког језика, па и језика српског, не видим као надгорњавање са било ким, већ као професионални и научни задатак. Камо среће да су сви српски филолози тај посао у прошлости обављали одговорно и да нису склапали неодрживе споразуме и помирења. Било би много мање изгубљених глава и других несрећа који су пратиле ове истојезичнике разних вера и имена на терену српског језика. Био сам питан од студената да им покажем разлике између српског и хрватског језика и ја сам то учинио сасвим конкретно и убедљиво. Из те обавезе настао је и мој у текст под насловом О разликовању српског и хрватског језика који је прештампан у мојој књизи Српски филолошки програм. И нисам ја први од Срба који је тако нешто урадио. И без питања одговарао сам о томе кад су и како Срби прихватили рускословенски језик и руску грађанску ћирилицу, како је настало писмо звано „гајица“ којим се данас нико не служи, а кад и како су Вук и Даничић створили латиницу којом се данас служи словенска популација Западног Балкана, а назива се, сасвим погрешно, хрватском латиницом. Не треба очекивати да такве послове обављају прозни писци, али треба да их обављају филолози и да то чине одговорно.

Годинама и годинама, у Академији чији је члан, господин Михаиловић је пратио како настаје Академијин Речник. Његова уочавања о изворима овог Речника, и о људима који су руководили његовом израдом, корисна су и драгоцена. Толико су важна да указују да праксу прављења Речника треба мењати. Па ипак, непрецизан је његов израз о „оцрногорчивању језика“. Могло се радити о некоректном односу у представљању српског језика као целовитог система у Академијином Речнику. Истим источнохерцеговачким дијалектом којим се говори у већем делу данашње Црне Горе, говори се и у Дучићевом Требињу, и у Шантићевом Мостару, и у Гундулићевом Дубровнику, и у Кочићевој Крајини, и у Десничиним Равним Котарима и у Прерадовићевој Грабровци код Бјеловара, али и у Западној Србији.

Не треба омаловажити указивања академика Михаиловића да су у Академијином Речнику маргинализовани староштокавски говори. То је грешка коју треба исправљати. Овоме не противречи ни принципијелно Михаиловићево противљење томе да се „српски књижевни језик угура у неки србијански дијалекатски гуњ“ (44).
Као и други добронамерни људи и писци, који су били заробљеници сербокроатистике, тако је и академик Михаиловић настојао да поправи понеки важан детаљ у овом систему. Поправке у том систему не решавају проблем. Њега решава другачији систем, односно србистика. А то је дисциплина која у свему и доследно поштује стандарде који важе за друге језике и народе и није нека специјална дисциплина само за Србе као што је била сербокроатистика. .

13) Филолошка и кадровска политика. – Са становишта свог „кључа“ (окренути се Србији а не Југославији, народу Србије а не народу Југославије) академик Драгослав Михаиловић је сагледавао и кадровску ситуацију у Србији. Изговорио је при томе, у последњем тексту, и неке горке речи:

Припадници нашег народа рођени преко Дрине и Саве који данас живе у Србији надгорњавају се са Србијанцима као са најгорим непријатељима. Водећи рачуна једино о фотељама у које су ускочили – као што су, признајемо, као презаштићени, често и постигли на недоличан начин – а никако и о пословима које на тим местима морају да обављају, они у којечему просто вуку Србију у назадак и пропадање. Никако не смемо заборавити да су у ХХ веку у највеће несреће Србију натеривали, уз Хрвата Јосипа Броза, криптоцрногорци Александар Караџорђевић и Слободан Милошевић. Али ма колико се несрбијанцима чинило да би им судбина на овим просторима била срећнија без Србијанаца, то се неће догодити. Србе је на Балканском полуострву пре свега очувао србијански опанак са кљунцима, колико год он некима изгледао блатњав и смрдљив. (40).

Академик Михаиловић је тако отворио питање постојећих и могућих односа односа Србијанаца и несрбијанаца у Србији. Највише (усменог) одјека имала је његова изјава да „три четвртине Академијиних чланова не потичу одавде“ тј. из Србије (стр 44). Ова његова тврдња убрзо је била демантована од администрације САНУ у ревији НИН. Администрација је доказивала да је управо обратно. Ова несагласност у рачуници подстакла ме је да, трагом Михаиловићеве мисли, проверим његове тврдње. Показало се да је академик Михаиловић погрешио у процентима о саставу чланства Академије, али да ипак није погрешио у битноме. Главна места у Академији и другде у Србији, ипак, држе људи који нису пореклом из Србије. И садашњи и бивши председник Академије родом су из данашње Хрватске. Загрепчанин рођењем држи и Вукову задужбину. Кључно Одељење језика и књижевности у Академији и Андрићеву задужбину држи један те исти Сарајлија. Завод за уџбенике и наставна средства држи такође један Србин из Хрватске, а Србин из Хрватске држи преважан часопис Књижевну историју. На Филолошком факултету у Београду предмет који се не зове Српска народна књижевност, већ само Народна књижевност држи професорица из Хрватске. И тако редом. Сећам се податка који је 1992. године објавио Ристо Вукчевић, председник Скупштине Црне Горе, о томе да су декани на 30 факултета у Београду, од 33 колико их је било, Црногорци. У таквој ситуацији треба разумети што академик Михаиловић говори о „пониженом“ или о „депресионираном“ подручју Србије. Познато је да се у Југославији одлучивало о Србији, а без Срба, почев још од АВНОЈ-а.

Михаиловићева размишљања подстакла су ме да бацим овлашан поглед на „кадровско“ стање и у институцијама у Новом Саду. Садашњи председник Матице српске је рођен у Босанској Дубици. Потпредседник Матице је Црногорац. Двојица главних лингвиста у Матици српској рођени су у Црној Гори. У Црној Гори рођен је и главни уредник Зборника Матице српске за књижевност и језик. На челу Лексикографског одељења Матице доскора се налазио италијаниста по струци, рођен у Сплиту. Главни филолози међу академицима из Новог Сада су из Босне и из Хрватске. Катедру за светску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду држи професор из Осијека. У НИН-у од 7. априла 2005. на стр. 30. објављен је интервју са човеком који је „газда српске културе у Новом Саду“. Он је Хрват шиптарског порекла, рођен у Осјеку.

Вероватно су и други људи успевали да повежу две чињенице: да многа кључна места у Србији држе они који нису рођени у Србији, а да Србији никако не иде добро. Михаиловићу и овога пута припада заслуга што је ту тему отворио. Мада се мој приближан увид у кадровску ситуацију углавном поклапа са његовим, „мој кључ“ за сагледавање и за решавање и овога питања је другачији и, верујем, исправнији. Тај кључ је садржан у појму србистика, а то је реч коју академик Михаиловић у својој књизи не спомиње. Србистика је научна дисциплина која се се бави Србима ма где живели. Искључено је да би таква дисциплина у принципу смела да маргинализује било који део српског народа, а поготово његов највећи и најзначајнији део као што је народ Србије. То је, међутим, могла да чини и стално је чинила сербокроатистика. Она је изграђивала омаловажавајући однос према говорима и језичком благу истока и југа Србије. Чинила је тако јер она и није стварана ради задовољења научних и српских интереса.

Сербокроатистика је, на жалост, још увек доминантна дисциплина у Србији. Мада Михаиловић ни ту реч не спомиње, ипак је он, више од свих од српских академика заједно, највише разоткрио њене погубне резултате и то баш у књизи којом се бавим. Да би та кобна дисциплина опстајала, она је морала да има и кадровску основу. Ни ја не могу да превидим да је сербокроатистика имала упоришта међу кадровима рођеним преко Дрине, Саве и Дунава. Али, исто тако, међу првим отвореним противницима сербокроатистике и заступницима идеј о обнови србистике нашли су се кадрови са тих страна. Остварење српског филолошког програма тражи јачу кадровску базу. Њу неће бити могуће стварати на принципима покрајинске припадности, већ на јасном опредељењу за идеју србистике и научни допринос тој идеји.

На више места у књизи академик Михаиловић је испољио разумљиво одбојан однос према свему што представља југословенско наслеђе. Највећу кривицу за стварање Југославије он приписује Александру Карађорђевићу и научним ауторитетима на које се краљ ослањао: на Јована Цвијића и Александра Белића. Обојица су били Србијанци. И по мојим анализама, саопштеним у књизи Увод у србистику, ови чувени научници грешни су пред својим српским народом и пред својом државом Србијом, зато што су напустили српску мисао и следили политичку идеју југословенства хрватског идеолога Јосипа Јураја Штросмајера и хрватску филолошку идеју сербокроатистике Ватрослава Јагића. Академик Михаиловић у својој књизи, на жалост, не помиње ове хрватске идеологе. Кад, у првом тексту у књизи, говори о томе како се појавила Нишка декларација (1915), он на неки начин игнорише чињеницу да је тај чин припреман читавих осамдесет година (1835-1915). Са знањима о претходном деловању постаје јасно да је Југославија настала као последица туђих идеја које су међу Србима нашле своје извршиоце. Академику Михаиловићу свакако треба захвалити што се усудио да критички проговори и о Цвијићу и о Белићу. Да мисли тако критички о националним величинама могао је човек од личног интегритета. Многи из редова српске господе о овој теми не желе да говоре.

Негативна искуства са промашеним пројектом Југославија не би требало да буду повод разговору о нужности подела међу Србима по линији: народ Србије и народ бивше Југославије. Такви разговори значили би само настављање процеса дезинтеграције српског националног бића који су се одвијали у прошлости. Биле су познате раније поделе Срба на турске и аустријске, на оне са ове и оне стране Дрине и сличне. Треба имати у виду да је увек било и Србијанаца и несрбијанаца који су били спремни да у српским и србијанским институцијама спроводе туђу политику и да раде против српских националних интереса. Зато је нужно да се више води рачуна о принципијелним разликама и конкретним делима појединаца него о њиховом пореклу. Кад се тако буде радило, теже ће моћи да се манипулише људима.

Цитатима из своје књиге академик Михаиловић би могао да потврди да је у свом видном пољу имао и Србе ван Србије. Ипак се има утисак извесне његове резерве. То што је Србија једина од бивших југословенских република остала држава отворена за све, а нарочито за Србе из других крајева, разуме се, и за Србе неправославце, служи јој на част. Непринципијелна кадровска ограничења морају се избегавати. Подела на Србијанце и несрбијанце била би кобна са становишта целовитости и недељивости српског народа. Корпус српског народа, и бројчано и по вредностима, драстично би био нарушен. Била би то велика штета и са културног и духовног становишта. Никад не треба губити из вида да су Срби ван Србије дали: Руђера Бошковића, Николу Теслу, Милутина Миланковића, Држића, Гундулића, Прерадовића, Десницу, св. Василија Острошког, Кочића, Дучића, Шантића, Куленовића, Ћопића, Селимовића, Бијелића, Кустурицу, св. Петра Цетињског, Његоша, Љубишу, Михаила Лалића, Лубарду, Милуновића, Миодрага Булатовића и многе друге. Нико од њих није боловао од антисрбијанства које је, евидентно, постојало а постији и данас. Сви поменути (као и многи који би могли бити поменути) нама Србима, али и Србији, служе на понос и сви су део нашег идентитета. Ма у какве нас државе ветрови историје сатеривали, политика српске филологије и српске културе треба да буде политика српске саборности.

Драгослав Михаиловић је редак међу српским академицима који је проговорио о томе да је српски језик угрожен а са њим и опстанак српског народа. Према идентитету и интегритету српског језика остали академици се односе као да су то проблеми у које они не треба да се мешају. То су они за које Михаиловић каже: остали гледају и ћуте. Ови грађани вероватно сматрају да су за српски народ учинили довољно и да им само следује да добијају награде, признања и уважавање. Сагласан сам са имплицитним ставом академика Михаиловића да су и ови људи дужни да се понашају као одговорни грађани, а посебно као изабраници који имају задатак да репрезентују али и да чувају српску науку и уметност.

14) Одељење српског језика и књижевности – најслабија тачка Академије. – Мој текст под називом Националне институције – најслабија тачка српског народа, који је писан као реферат за Други конгрес српских интелектуалаца (1994) а није било дато да тамо буде саопштен, издржао је пробу времена. Управо је књига академика Михаиловића потврдила да се главна српска слабост крије у Српској академији наука и уметности, а у самој Академији у њеном главном одељењу: Одељењу језика и књижевности.

Овакво какво је данас, Одељење језика и књижевности САНУ је штетно. Са становишта србистике, оно нема функцију коју би требало да има. Немам ништа против части коју уживају чланови поменутог Одељења. Све су то вредни ствараоци. Али им треба приговорити на злоупотреби власти коју имају у филолошким пословима и тражити да почињене грешке исправе. Ово Одељење довело нас је у апсурдну ситуацију да се неразумним одлукама групе (сматрам да је реч о мањини) изабраних академика ћутке покорава цео научни и образовни систем у Србији. Оправдано је очекивати да ово Одељење почне да делује у духу српске филолошке традиције.

Не треба да чуди што се за српским академицима поводе и српски медији. И медији данас само остварују задату им улогу. Кад се у неком гласилу пробије блокада и кад се отвори питање назива и интегритета српског језика и књижевности, долази до промене уредника или уређивачке политике и до повратка на старе сербокроатистичке позиције. Они који по етеру и читалишту највише разносе и популаришу данашња квази имена српскога језика управо су новинари. Кад разговарају са ствараоцем из Хрватске, на пример, они обавезно наглашавају да је реч о хрватском језику. Слично се понашају и политичари. Систем сербокроатистике се брани свим средствима, а у медијима се заборавља правило да је њихова главна функција да се чује и друга страна, србистичка.

Верујем да ће се међу Србима убудуће наћи људи који ће се боље од данашњих академика, новинара и политичара сналазити у идејама о српском језичком и етничком идентитету и да ће се државници у држави понашти државнички а академици у складу са научном истином, те да ће и једни и други радити на оздрављењу српског народа. А оздрављење треба да почне управо од националних институција, које су, како рекох, „најслабија тачка српског народа“.

*

Читалац неће погрешити ако овај текст схвати као подршку академику Михаиловићу у отварању питања о имену и интегритету српског језика и о деловању Српске академије наука и уметности у овом домену. У датој ситуацији, академик Михаиловић се понео као одговоран човек у Српској академији. Читалац, такође, неће погрешити ако овај мој текст схвати и као полемику са академиком Михаиловићем. Волео бих да се и мој критички однос према појединим његовим ставовима схвати као гест одговорног човека и филолога чија је то професионална обавеза.

НАПОМЕНА. Кад се књига Драгослава Михаиловића Време за повратак појавила, предложио сам аутору да се њена промоција обави и у Огранку САНУ у Новом Саду. Понудио сам се за једног од говорника о књизи. Акадедмик Михаиловић је предлог прихватио и пренео наш заједнички предлог руководиоцима Огранка. У Огранку је, међутим, створен контрапредлог: да се направи нешто као минисимпозијум поводом ове књиге. За такав скуп почео сам да пишем овај текст. На крају, ни од (мини)симпозијума ни од промоције није било ништа. Из уверења да о отвореним проблемима српског језика, српског народа и српских националних институција треба отворено говорити, одлучио сам да овај текст објавим.