СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs

Петар Милосављевић

 

Најзначајнију улогу у подршци филолошким подухватима новог режима имао је Александар Белић. За време рата, са многим српским истакнутим интелектуалцима, он је потписао Апел српском народу против комуниста (1942). Kao председник Српске краљевске академије био је године 1945. наименован за једног од намесника краља Петра, непосредно пре него што је Југославија и званично постала република. Иако човек са „реакци-онарном“ прошлошћу, остао је на месту председника Српске академије наука до краја живота (1960). Они који су га оставили на томе месту имали су своје рачуне. Белић је године 1947. основао Институт за српски језик при САНУ и био је на његовом челу. Један од задатака овог Института био је и да ради на Академијином Српском речнику. Институт је, међутим, године 1953. издао нову огледну свеску речника, али је његово име било промењено. Огледна свеска се звала: Речник српскохрватског језика по грађи Српске академије наука. У њој је језик, који се дотле звао српски, преименован у српскохрватски.

Од 1955. и институт ће носити ново име: Институт за српскохрватски језик. Под тим именом деловаће близу 40 година. Почетком деведесетих година опет ће добити име Институт за српски језик. Први том Српског речника, на којем се радило од краја 19. века, изаћи ће 1959. под именом Реч-ник српскохрватског књижевног и народног језика под Белићевим уред-ништвом. До 1996. изашло је 14 томова. Приликом промоције 14. тома тога речника, академик Павле Ивић, Белићев наследник, позивао се на давну иницијативу Стојана Новаковића да се прави овај речник. Али је прећутао да је речник све до 1953. називан другим именом, да се звао речник српског језика. Академик Ивић је обећао и да ће Институт за српски језик радити још тридесетак година да би припремио још петнаестак томова Речника српскохрватског језика (Политика, 15. II 1997). На велику несрећу, двојица најзначајнијих српских лингвиста 20. века, Белић и Ивић, нису имали јасну представу о разликама између израза „српски језик“ и „српскохрватски језик“. Неразумевање тих разлика имаће за српски народ и његову науку погубне последице.

Званичан назив за језик којим су се служили Срби, после Другог светског рата, бар у Републици Србији, био је српски језик. У складу са ондашњом праксом, нађен је начин да иницијатива за промену назива језика 182
дође са српске стране. Летопис Матице српске, који је уређивао Живан Мили-савац, први послератни секретар Матице српске, спровео је анкету о потреби уједначавања књижевног језика два братска народа, Срба и Хрвата. Повољни одјеци ове анкете створили су формалну основу да се 8, 9. и 10. децембра 1954. одржи у Новом Саду скуп филолога и књижевника који ће донети закључке познате под именом Новосадски договор. Закључци Новосадског договора саопштени су у 10 тачака. Најважнија је прва тачка која гласи:

1) Народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један је језик. Стога је и књижевни језик који се развио на његовој основи око два средишта, Београда и Загреба, јединствен, са два изговора, ијекавским и екавским.
Након претходних излагања у овој књизи није тешко закључити чији су ставови садржани у том првом члану Новосадског договора. Вук је сматрао Црногорце делом српског народа, а народне језике Срба (који сви говоре штокавски) и Хрвата (који говоре чакавски, односно кајкавски) јасно је разликовао. Према томе ни Вук, нити ико ко је следио његове ставове, не би никако могао да каже да је народни језик Срба и Хрвата један језик. Тако нешто не стоји ни у бечком Књижевном договору. Отуда за позивање на Вука и на Бечки договор, у документима Новосадског договора, нема никаквог покрића. Насупрот томе, став да Срби и Хрвати имају исти народни језик састављен од три наречја: штокавског, кајкавског и чакавског, има упориште у ставовима Ватрослава Јагића чије се име у документима Новосадског договора и не спомиње. Прва тачка Новосадског договора у другој реченици пројектује поделу српскохрватског (за Вука, али и за Белића до Првог светског рата само српског) језика на две варијанте: екавску и ијекавску које су везане за Београд и за Загреб. Да је таква деоба била планирана, види се по раду Правописне комисије установљене на Новосадском договору. Главни закључак Комисије био је да се истоветан правопис појави у две варијанте. Тако се у издању Матице српске појавио Правопис српскохрватског књижевног језика, писан екавицом и ћирилицом, а у Загребу Правопис хрватскосрпског књижевног језика писан ијекавицом и латиницом (1960). Из овако дефинисаних варијанти језика није тешко закључити куда је стремила та подела. Она је стремила ка томе да се ијекавска половина језика означи као хрватска а источна као српска и да се латиница установи као хрватско, а ћирилица као српско писмо. Мада је Новосадски договор, на речима, стајао на становишту да је српскохрватски, односно хрватскосрпски језик један и јединствен, он га је практично делио. То дељење језика, најпре на две варијанте, временом ће се све више наглашавати, док се не буде рекло: да су хрватска и српска варијанта, у ствари, два језика: хрватски и српски.

Ставови Новосадског договора добили су пуну кодификацију у двотомној књизи једног од најзначајнијих Белићевих наследника Михаила Стевановића Савремени српскохрватски језик, I, II, (1964, 1969). Стевано-вићева књига се бавила савременим књижевним језиком, а то практично значи екавском и ијекавском варијантом књижевног језика. У уводном делу књиге, међутим, Стевановић је овако одредио природу језика којим се бави:
Српскохрватски језик, који са словеначким, македонским и бугарским језиком чини групу јужнословенских језика, када се он узме као заједница свих народних говора у свим областима у којима је он матерњи језик, као обично и по правилу, ни било који други језик, није јединствен, већ се у њему према неједнакости већег или мањег броја језичких црта разликује неколико дијалеката. А обично се узима да српскохрватски има три основна дијалекта и то штокавски, чакавски и кајкавски... (I, 7)

И Стевановић је, дакле, прихватио јагићевску конструкцију о три наречја или дијалекта српскохрватског језика, као што је пре тога учинио и Белић. Ни он се није усуђивао да своја и општа језичка сазнања доведе до краја. Отуда је могао и да напише следеће реченице: „Кајкавски дијалекат српскохрватског језика био је везан са словеначким језиком од давнина. И то се осећа по многим језичким особинама које су овоме хрватском дијалекту заједничке са словеначким језиком“ (19). Чувени језички стручњак изрицао је у тим реченицама нешто неспорно: да хрватски кајкавски и словеначки хрватски чине једну целину, али је изрицао и нешто сасвим спорно: да кајкавски чини целину са српским језиком. Овај стручњак није хтео да види у систему јужнословенских језика посебан језик Хрвата. Јер кад би то видео, испало би да Хрватима припада „по правди“ само чакавски, а такву истину тешко је у оно време било прословити. Зато је он прихватао конструкцију, потврђену на последњој страници Увода, која гласи: „Потпуно изједначење основа књижевног језика, како смо рекли, Срби и Хрвати су добили у Маре-тићевој Граматици и Броз-Ивековићевом Рјечнику“ (64). По таквој формула-цији испада да су поменути хрватски лингвисти изједначавање књижевног језика Срба и Хрвата правили на основама текстова српског и хрватског језика. А да то није тачно, то нису крили ни они сами. По самом Маретићу његова Граматика прављена је на корпусу Вукових и Даничићевих дела, а Хрватски рјечник Броза и Ивековића на основу дела Вука, Даничића, Његоша и Милана Ђ. Милићевића, што другим речима значи на основама српског језика. И Стевановић је морао да плаћа данак свом времену, тј. да и он, попут Белића, служи актуелној политици.

Ставови садржани у Новосадском договору никако нису били у сагласности са српском филолошком традицијом, оном коју симболизује Вук Караџић, нити су били у актуелном интересу Срба да се њихов језик са било киме дели. Одговор на питање: како се десило да баш најстарија српска институција организује нешто што је против српских националних интереса, спада у сферу знања која се тичу политичких стратегија и тактике, а не у област филологије.

Највиђенији српски лингвисти у другој половини 20. века, Милка и Павле Ивић, следили су Белића. Они су се, почев од шездесетих година, залагали за ставове по којима српскохрватски књижевни језик има две вари-јанте: београдску и загребачку, источну и западну, тј. српску и хрватску. Ти ставови су последњи пут брањени у једној публикацији намењеној и домаћој и страној публици која се зове Српски језик на крају века (1997). У тој публикацији су ствари доведене до краја: лингвисти су претходне варијанте књижевног језика Срба и Хрвата проглашавали за посебне језике: српски и хрватски.

Српски лингвисти, који су заступали идеју о двема варијантама српскохрватског језика, нису деловали изоловано. Њихови ставови су били сагласни са ставовима хрватских лингвиста. И једни и други лингвисти су две варијанте српскохрватског књижевног језика тумачили прво као варијанте, па као језичне изразе, па као националне језике. Таква подела на варијанте-језике добила је графички приказ у Карти хрватског језика са додатком српског Томе Матасића из књиге Добар дан! (Минхен 1981). На тој карти српскохрватски језик је подељен по линији екавица – ијекавица, а линија деобе иде од Лознице, преко Краљева до Дечана. Стратешки циљ, који је још Јагић успоставио, тиме је био остварен. Требало је да њега озваничи Други конгрес српских интелектуалаца који је одржан у априлу 1994. године у Београду. Али то се на том скупу ипак није десило.

(Из Увода у србистику, Београд 2003: 453-458)