СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs

Петар Милосављевић

 

Деценијама је негована предрасуда о томе да је бечки Књижевни договор био последица споразума Срба и Хрвата о заједничком језику. У стварности није било тако. Тачно се зна ко је у договарању учествовао и ко је потписао документ. То су била два Србина: Вук Карџић и Ђуро Даничић, пет Хрвата: Иван Кукуљевић, Иван Мажуранић, Димитрија Деметер (који је, у ствари, био Грк), Винко Пацел и Стјепан Пејаковић (за кога би било тешко тврдити да је био Хрват). Договор је потписао и један Словенац: Франц Миклошић. На основу таквог националног састава учесника не би се никако могло рећи да је Бечки договор био српско-хрватски; пре би се могло рећи да је био српско-хрватско-словеначки. Бесмислена је стога тврдња да је такав тронационални скуп имао за циљ да реши питање језика два народа: Срба и Хрвата. Може се једино прихватити да је то био договор неколицине књижевника и филолога. На питање: зашто је Договор одржан баш тада, баш у том саставу, и баш у Бечу, објашњење се може наћи у конкретним историјско-политичким приликама. Али, упркос тим околностима, и различитим интересима појединих страна, Бечки договор 1850. године имао је као резултат документ који недвосмислено говори о једном језику једног словенског народа и о једној књижевности на том језику. Филолози и књижевници, који су Договор потписали као појединци, а не као представници појединих народа – јер их као такве нико није ни изабрао нити делегирао - били су компетентни да се баве филолошким питањима. И они су, као филолози, – то текст Договора показује – стали иза Вукових ставова.

Никако није тачно тврђење да су учесници овог скупа дали приближно једнак допринос у договору. Кад се упореде одломци из Вуковог текста Писма Платону Атанацковићу са текстом бечког Књижевног договора, види се да се ради о истом скупу ставова који се јављају у ова два текста: први текст носи само Вуков потпис, а други су, уз Вука, потписали и други филолози и књижевници. Ставови и идеје у оба текста су исти што значи да се извор тих идеја налази у истом субјекту: тј. у Вуку Караџићу.

Текст бечког Књижевног договора је кратак: износи само две стране. Све је у њему важно, а поготово прва његова половина, тачке 1. и 2. Тачке 3, 4, и 5. тичу се писања слова х и р; па је зато њихов значај мањи.

Најважнији, први део текста овако гласи:
Доље потписани, знајући да један народ треба једну књижевност да има, и по том са жалости гледајући, како нам је књижевност раскомадана, не само по буквици, него и по језику и правопису, састајали смо се овијех дана да се разговоримо, како бисмо се, што се за сад више може у књижевности сложили и ујединили. И тако смо:
1. Једногласице признали, да не ваља мијешајући нарјечја градити ново, којега у народу нема, него да је боље од народнијех нарјечја изабрати једно, да буде књижевни језик; а то све а) зато, што није могуће писати тако, да би свак могао читати по свом нарјечју, б) зато, што би оваква свака мјешавина, каоноти људско дјело, била гора од којега му драго народнога нарјечја, која су дјела божја, а ц) и зато, што ни остали народи, као н. п. Нијемци и Талијани, нијесу од својијех нарјечја градили новијех, него су једно од народних изабрали, те њим књиге пишу.
2. Једногласице смо признали да је најправије и најбоље примити јужно наречје, да буде књижевно, и то а) зато, што највише народа тако говори, б) што је оно најближе старому славенском језику, а по томе и свијема осталијем језицима славенскијем, ц) што су готово све народне пјесме у њему спјеване, д) што је стара дубровачка књижевност у њему списана, е) што највише књижевника источнога и западнога вјерозакона већ тако пише (само што сви не пазе на правила). По томе смо се сложили, да се на онијем мјестима, гдје се по овоме нарјечју два слога (syllaba) пишу ије, а гдје је један слог, ондје да се пише је или е или и, како гдје треба, н. п. бијело, бјелина, мрежа, гонио. А да би свак лакше могао сазнати, гдје су по овоме нарјечију два слога, гдје ли је један и гдје треба писати је, где ли е, где ли и, замолили смо сви остали г. Вука Стеф. Караџића, да би написао о томе главна правила, која су доље приложена.
Ако ли когод из којега му драго узрока не би хтио писати овим нарјечјем, ми мислимо да би и за народ и за књижевно јединство најпробитачније било, да пише једнијем од остала два нарјечија, којијем му воља, али само да их не мијеша и не гради језика, којега у народу нема.

Наведени део текста има четири основна пасуса и у њима се износе четири основна става:
1. да један народ треба једну књижевност да има.
2. да за књижевни језик треба да се изабере један дијалекат (изговор).
3. да је најбоље изабрати ијекавски изговор за књижевни језик.
4. да се може писати и на остала два дијалекта, екавском и икавском, али правилно.

Сви ови ставови су садржани и Вуковом тексту Писма Платону Атанацковићу. Између текста Писама и Договора постоји једна важна разлика: Она се тиче имена језика и имена самог тога народа. У Писмима, као и у другим Вуковим текстовима, народ се зове Срби или српски народ, а његов језик – српски језик. У бечком Договору, међутим, не помиње се ниједан јужнословенски народ; помињу се само Немци и Талијани и то као узор који треба следити у решавању језичких питања којима се бави и бечки Књижевни договор.

Из овога, ипак, не треба извући закључак да се Договор тиче неког неодређеног језика и неког неодређеног народа. И језик и народ у њему су сасвим јасно појмљени и одређени. Језик је одређен посредно, помињањем основних дијалекатских разлика које се испољавају у различитом рефлексу слова јат као: и, ије, е (при крају трећег пасуса). Али је идентитет тога језика много јасније прецизиран у тексту Главна правила за јужно нарјечје, који је, по овлашћењу других учесника Договора, написао Вук и који је приложен уз текст Договора (као његов саставни део). Први пасус тога текста гласи:
Као што је много пута напомињано главна је разлика у језику нашему у изговарању оних гласова, који се у славенском језику пишу са словом ð; и по томе изговарању језик се наш дијели на три главна нарјечја, тј. источно, јужно и западно.

Главна правила се, у пуном смислу, ослањају на текст Договора. Она јасније и конкретније прецизирају да се текст Договора тиче штокавског наречја са сва три изговора: екавским, ијекавским и икавским и да је то један и јединствен језик. Ни штокавско наречје, као ни српски језик, у тексту Дого-вора, као ни у тексту Главна правила, нису споменути. Али је из описа јасно о којем се наречју или језику ради: ради се о оном којим се Вук и пре тога и после тога бавио. Постојање тога језика Вук је први пут потврдио у Примједбама у Писменици из 1814. године; а после га је потврђивао у више својих текстова. Вук у Писменици говори о заједници екавског, ијекавског и икавског изговора штокавског наречја као о српском језику. У Бечком договору се о њима говори као о једном језику или о нашем језику.

Спорно, дакле, за учеснике скупа није било постојање штокавског као посебног језика. Никаквог помена кајкавског или чакавског тамо није било. Отворено је остављено само питање назива штокавског. Тај језик је, у то време, већина популације, која је њиме говорила, називала српски. Али су се, упоредо са тим, употребљавани и други називи: илирски, босански, славонски, далматински, друбровачки, хрватски, нашки. У време Бечког договора два најраширенија назива била су: српски и илирски. Учесници договора, вероватно, нису могли да се усагласе око имена језика. Јагић је, у Историји словенске филологије, навео сећање Франца Миклошића, једног од учесника договарања, да Вук “никако не хотећи српски и хрватски језик дати под називом – српскохрватски или чак српски или хрватски, а Хрватима остављају-ћи само право на чакавску подврсту” није дозволио да се наметне произвољно решење (1910:703-704; Срби и њихов језик, 1997:420). Питање назива језика остало је дакле, отворено.

Али, у Бечу је овом приликом закључено да они који говоре штокавски (прецизније: екавски, ијекавски, икавски) чине један народ. Популација која тим језиком говори још је у оно време називала себе различито: Срби, Илири, Босанци, Херцеговци, Славонци, Далматинци, Дубровчани, Хрвати итд. По природном реду ствари, који важи за друге народе и језике, и ова једнојезичка заједница требало би да има и једно национално име. Ипак је питање имена језика заобиђено.

Тај недостатак Књижевног договора имаће лоше последице. Са именом српског језика ће се касније много манипулисати. Али, од овог пропуста и недостатка, до којег је дошло свесно и вероватно под притиском, важније је оно решење које има стратешки значај. У Књижевном договору штокавски је потврђен као један језик; потврђено је да они који говоре штокавски чине један народ; потврђено је да је књижевност на штокавском књижевност једног језика и једног народа. Сваки од ових ставова има своје научно утемељење и они се могу бранити постојањем општих правила која важе и за друге европске народе онога доба па и касније.

Бечки договор се тиче, непосредно или посредно, и народа из којих потичу сви учесници скупа. Тиче се, другим речима, и Словенаца, и Хрвата, и Срба, иако ниједан народ у тексту није споменут. Пуно значење тога договора може се коректном интерпретацијом јасно представити и изразити.
а) Скуп филолога и књижевника је у Књижевном договору посредно закључио: да се овај договор не односи на Словенце, јер Словенци не спадају у штокавску језичку заједницу.
б) Договор се, такође, не тиче ни етничких Хрвата, тј. оних који говоре чакавски, односно кајкавски, јер кајкавски и чакавски дијалекат, нису били предмет Књижевног договора. Пошто им језици не спадају у исти језички систем, Хрвати и Срби не могу чинити исту етничку заједницу, односно, они не могу бити један народ.
в) Бечки договор се посредно тиче и илирског покрета самим тиме што је имплицитно одбацио његове главне ставове: да јужни Словени, а посебно Срби и Хрвати, имају један језик и да чине један народ, односно да имају једну књижевност. Сасвим супротно од тога, Књижевни договор је потврдио Вукове ставове да штокавци чине један народ истог језика а разних вера, и да они треба да имају једну књижевност.
г) Иако се у Књижевном договору не спомиње српски језик, у овом документу је ипак одбрањен идентитет и интегритет тога језика. Другим речима, тај документ је показао да је оно што се зове српски језик идентично са оним што се зове илирски, босански, далматински, славонски, дубровачки језик. Како год да се звао, тај језик има исту структуру, различиту од других структура других језика.
д) Бечки договор је, такође, потврдио континуитет и интегритет српске књижевности. Тачније, он је потврдио да књижевност на штокавском језику чини једну целину и да та целина има ова четири саставна дела: народну књижевност, стару књижевност, дубровачку књижевност и нову књижевност. Тај став је такође имплицитно потврдио да се мимо ове књижевности налази књижевност на чакавском, кајкавском или на словеначком језику.

Са становишта овако усвојених закључака јасно је да је у Бечу усвојен документ о питањима од стратешког значаја. Питање назива језика и народа заобиђено је у самом тексту, али је и оно било потпуно решено у контексту. С обзиром да је главни учесник Књижевног договора и његов текстописац овај језик у другим својим текстовима увек именовао као српски и само као српски, није могло бити двоумљења око имена језика. Везујући се чврсто за принцип о једном народу и једном језику, Књижевни договор је искључивао могућност двонационалног имена језика.

Да су овакве интерпретације Књижевног договора тачне, можемо да закључимо посредно, на основу неколико познатих чињеница. Исте године када је сачињен Књижевни договор у Бечу је била објављена Мала српска граматика Ђуре Даничића. Она је неименовани језик Књижевног договора представљала као српски језик. Године 1852. изашао је Српски рјечник Вука Караџића. У њему је представљено лексичко благо оног језика који је описан у Књижевном договору. Тај језик се у овом Рјечнику назива српским, као и у свим претходним Вуковим делима. Лексичко благо које он обухвата потицало је из екавског, ијекавског и икавског подручја, једног истог, штокавског језика. Исте године је изашло на немачком језику и једно капитално дело Франца Миклошића: Упоредна граматика словенских језика. У овом делу, у одељку Српски и хрватски језик, јасно су представљене разлике између хрватског (чакавског) и српског (штокавског) језика и показана је веза између њих преко икавице која се налази у оба језика. Миклошић је, као и Вук и Даничић, језик хрватских кајкаваца сматрао словеначким језиком.

На жалост, бечки Књижевни договор је касније погрешно интер-претиран као договор о заједничком језику два братска народа: Срба и Хрвата. По безобзирности такве интерпретације нарочито се истиче Уводна реч у Правопису српскохрватског језика (1960). Тамо се између осталог каже:
Наука о језику утврдила је у 19. столећу да је народни језик Срба и Хрвата један језик, па су стога неки српски и хрватски филолози и књижевници, међу којима су били Вук Ст. Караџић, Иван Кукуљевић, Ђуро Даничић, Иван Мажуранић и Димитрије Деметер, већ г. 1850. склопили у Бечу Књижевни договор којим су хтели језик српске и хрватске књижевности “приближити, сложити и ујединити”. Њихова је намера уродила добрим плодом, тако да су у другој половини 19. столећа и у Срба и у Хрвата победили фонетски правописни принципи, а за књижевни језик узет је штокавски језик нових облика и акцената. Оно што је започето бечким Књижевним договором настављено је г. 1954. у Новом Саду познатим Закључцима о српскохрватском језику и правопису. (Срби и њихов језик, 1997:399)

Готово ништа у овом пасусу није тачно. Није тачно да је наука у 19. веку утврдила да је народни језик Срба и Хрвата један језик, иако је било и таквих настојања. Такође није тачна ни тврдња да су у 1850. неки српски и хрватски филолози склопили споразум, нити да је у том споразуму било говора о језику двеју књижевности, српске и хрватске, њиховом приближавању и уједињавању. Бечки договор се тицао само једног народа, који говори једним језиком и који има једну књижевност. Није тачно ни то да постоји сагласност између Бечког договора и Закључака правописне комисије из 1954.

Да би се нашао одговор на питање зашто је пропуштено да се у Књижевном договору именује језик о којем је реч, потребно је познавати логику својствену најглавнијем учеснику овога скупа, Караџићу. За њега је најважније било да се постигне сагласност о битном, а то је: да они који говоре екавским, ијекавским и икавским (тј. штокавским) говоре једним језиком, па да, према томе, чине један народ и да треба да имају једну књижевност. Књижевним договором потврђен је идентитет и интегритет језика. Други потписници су имали своје разлоге зашто су потписали договор о једном језику без имена. Назвати другим именом, а не српским, језик којим се бавио Вук Караџић у оно доба, поред живог Вука, још није било могуће. Али је постојала лаковерна нада да ће то једног дана ипак бити могуће. Могло се претпоставити да у будућности неће бити тешко ону трострукост наречја у јединственом штокавском која се појављује као последица различитог изговора слова јат, заменити трострукошћу стварно различитих дијалеката као што су штокавско, чакавско и кајкавско наречје и ту мешавину прогласити једним језиком. Ако је Вук био неопрезан и у нечему погрешио, то је што је увео термин наречја за екавски, ијекавски и икавски, а није користио термин различитост изговора (као што је касније чинио Стојан Новаковић). Али то је терминолошко питање које не утиче на питање идентитета језика. Вук не може бити одговоран за подметање вештачке конструкције о штокавском, чакавском и кајкавском као једном језику. Ту грешку направиле су генерације филолога после њега. После Вукове смрти Књижевни договор је злоупотребљен да би се помоћу њега неосновано доказивало да Срби и Хрвати имају заједнички народни и књижевни језик.

На питање да ли је Вуку био потребан овакав докуменат у којем се прећуткује српско име језика, може се одговорити потврдно ако се имају у виду конкретне историјске околности и дневнополитички разлози. Средином 19. века, Аустријска царевина се подухватила да сређује језичку ситуацију у држави прављењем терминолошких речника за потребе својих административних јединица. Аустрија је имала намеру да за Србе и Хрвате направи два терминолошка речника, али на основама истог, српског језика, који су једни називали српски, а други илирски. То је значило да би се српски језик који су илирци прихватили само деценију раније, поделио на два језика, на српски и на хрватски. Вук, који је већ имао дуго искуство са политиком државе и коме стратешки циљ илирског покрета није био непознат, схватио је прави смисао такве језичке политике. Он није смео дозволити да буде заобиђен и да држави препусти да српски језик распарчава и кроји по своме. Зато је он позвао неколико књижевника и филолога, који су се тада затекли у Бечу, и с њима направио Књижевни договор. Договор је потврдио све главне Вукове филолошке ставове; потврдио је идентитет и целовитост српског језика; идентитет и целовитост српске књижевности; идентитет и целовитост српског народа. На бечки Књижевни договор треба гледати као на озбиљан филолошки подухват који има научно утемељење.

(П. Милосављевић, Увод у србистику, Београд 2003:177-186)