СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs

Поводом текста Саве Даутовића Наука у „служби" Каптола

У НИН-у од 8. децембра 2005. Сава Даутовић је објавио чланак о награди „Павле Ивић" за књигу Синтакса српског језика и о критици Милоша Ковачевића на ту књигу. Ову своју причу Даутовић је, некако натегнуто, проширио и на мене. Уз моје име наведени су, у негативном контексту, србистика и покрет за обнову србистике.
Србистика као филолошка дисциплина велики је српски проблем. На Филозофском факултету у Новом Саду постоје катедре зa англистику, германистику, романистику, славистику, хунгарологију, словакистику, румунистику, русинистику. Не постоји катедра за србистику. Слично је и на другим универзитетима у српским земљама. Термин србистика није у употреби у званичној научној и просветној номенклатури. Водеће институције, власти, медији, понашају се као да је такво стање нормално. Одсуство имена србистике као конституисане научне дисциплине довело је до веома негативних последица. У овом тренутку српска официјелна наука, односно водеће институције, не дају јасне одговоре на питања: ко припада српском народу, шта је то српски језик и шта све спада у српску књижевност. Две филолошке дисциплине, србистика и сербокроатистика, на та питања дају различите одговоре. Изостављање србистике из образовног система погађа милион и по младих који се налазе у школским клупама, што значи тиче се будућности српског народа.

Србистика није нека нова дисциплина. Она је била конституисана почетком 19. века када и друге дисциплине које се баве другим словенским народима (нпр. полонистика, бохемистика, словенистика, русистика итд.). У другој половини 19. века све више се, са хрватске стране, наметао став да Срби и Хрвати имају један језик, српскохрватски, хрватски или српски. Став да су два народа створила један језик, а остали посебни народи, непримерен је филолошким принципима. Није га прихватао ни Вук Караџић ни његови савременици. Прихватио га је Ћуро Даничић после Вукове смрти и свога одласка у Загреб где је постао први уредник Рјечника хрватског или српског језика у издању Југославенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ). Све до стварања Југославије други најзначајнији српски филолози опирали су се таквом преименовању свог језика; поштовали су интегритет српског језика, српске књижевности и српског народа. Са победом идеје југословенства наметнут је термин сербокроатистика као назив дисциплине о језику и југославистика као назив дисциплине о књижевности. Сербокроатистика је озваничена на Новосадском договору о језику 1954. када је и српска страна институционално прихватила став да је језик српскохрватски. Стварни и номинални центри сербокроатистике и југославистике били су ван Србије. То су били, пре свега ЈАЗУ а поготово Југославенски лексикографски завод.

Приликом разбијања Југославије хрватска страна напустила је став да Срби и Хрвати имају један језик (хрватскосрпски, хрватски или српски), па су српски језик, којим се служе од илирског покрета, назвали хрватским језиком. Самим тиме хрватска страна напустила је и сербокроатистику као дисциплину, а сахрањивањем своје идеје југославенства, иста страна је напустила и југославистику. На српској страни десило се нешто слично, али само наизглед. Језик којим пишем овај текст по Уставу Србије се зове српски. Али главне српске националне институције нису се стварно вратиле на стање пре Новосадског договора и нису превладале доминацију сербокроатистике. У Српској краљевској академији почело је 1893. године, на иницијативу Стојана Новаковића, да се ради на великом пројекту под називом Речник српског књижевног и народног језика (скраћено Српски речник). После шездесет година рада на њему, пред Новосадски договор, Александар Белић је тај пројект преименовао у Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Тим преименовањем оно што је било српско постало је и српско и хрватско. Била је прилика, после разбијања Југославије и „српскохрватског језичког јединства", да се врати старо и аутентично име Речнику Српске академије наука и уметности. Није се то десило. У Академији је 16. фебруара 1999. усвојен став да се настави рад на Речнику под именом који му је дао Белић. Највиша српска научна институција тим својим гестом поручила је: Срби могу звати свој језик српски, али он је, у научном смислу, српскохрватски. Пошто исти лексички материјал Хрвати издају под именом речника хрватског језика, онда се језик којим говоре и пишу Срби, у ствари, представља као нека подврста хрватског језика. Овом „братском сурадњом" Србима се, практично, одузима њихово највеће благо, њихов језик.

Покрет за обнову србистике настао је из незадовољства стањем официјелне српске филологије која лоше решава питања идентитета српског народа, српског језика и српске књижевности. Центар покрета за обнову србистике формиран 10. октобра 1997. на Филолошком факултету у Приштини вољом 63 потписника. На факултетима у Београду и Новом Саду, окупираним од сербокроатиста, овакав Центар не би могао да буде основан. Главна идеја покрета је да се у научном свету обнови српска филолошка традиција, да се србистика врати у систем филолошких дисциплина у којем је постојала.

На филолошкој сцени у Србији данас заиста постоји сукоб, који господин Даутовић означава као „српско-српски", и за који каже да је зато „бесмислен". За мене тај сукоб није ни лични, ни национални, ни међунационални. А још мање је бесмислен. То је сукоб двеју научних парадигми, србистике и сербокроатистике и он није карактеристичан само за време у којем живимо. Главни репрезентанти србистике су: Вук Караџић, Шафарик, Пипин, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић; у новије време на истим основама делујемо Радмило Маројевић, Милош Ковачевић, ја и други истомишљеници. Главни репрезентанти сербокроатистике су: Ватрослав Јагић, Иван Броз, Томо Маретић, Александар Белић, Павле Ивић и њихови следбеници. Управо наведена имена, а списак би могао да буде и шири, показују да иза научних парадигми не стоје обавезно представници једне нације, већ једног модела (парадигме) мишљења. У филозофији науке сматра се да је борба и смењивање научних парадигми нормална ствар. Отуда би и на сукоб међу српским филолозима требало гледати као на нормалан сукоб идеја. Иза једне и друге парадигме, србистике и сербокроатистике, стоји мноштво научника и мноштво књига. Било би пожељно да се медији према том сукобу односе одговорно и непристрасно. Да ли ће Србима и даље да се бави сербокроатистика или ће се обновљена србистика вратити у систем филолошких дисциплина, и у образовни систем, у српске националне институције, то није само академско питање. То је питање од ширег националног интереса. Кад стање у овој области буде нормално, кад српске институције буду озваничиле србистику као филолошку дисциплину и тиме довеле Србе у ред других народа, покрет за обнову србистике престаће да постоји.