Тражење одговора на српско питање упућује нас на филологију, кон-
кретно, на науку која се бави српским језиком и српском књижевношћу. Тој
дисциплини је име србистика. У ширем смислу, она укључује у себе и друге
тзв. националне науке које се баве српским темама. Али где је та србистика у
научним системима данас? Нема је. Скоро ће бити и читав век откако је она
потонула у водама сербокроатистике и југославистике и никако да поново из-
рони. Тек од пре десет година, споро и уз велике отпоре, име србистике уводи
се у живот кроз Покрет за обнову ове филолошке научне дисциплине. Још није
дошло до потребне концентрације научних снага које се баве српским језиком
и књижевношћу, нарочито оних институционално организованих. Смело твр-
дим да су највећи губици српског народа у протеклих сто година проузрокова-
ни слабошћу или одсуством српске националне филологије, односно србисти-
ке, која даје одговоре на питање о идентитету језика и народа.
Пред нашим очима је распарчана држава која се звала Југославија. Само
се на простору српског језика водио грађански рат дeведесетих госина 20. века.
Последице тога рата опет упућују да је проблем у филологији. Данас српски је-
зик на територији бивше Југославије означава се помоћу четири имена: срп-
ски, хрватски, бошњачки и црногорски. И ту, изгледа, није крај. Посао филоло-
га није да се баве државнополитичким пројектима и границама. Посао је фило-
лога да се баве идентитетом националних језика. У рефератима који су обја-
вљени у два зборника радова припремљених за овај скуп потврђен је иденти-
тет српског језика. У великој мери је обновљена свест о српској језичко-етнич-
кој заједници. Данас с правом можемо да кажемо: српска језичко-етничка за-
једница, а то значи популација која говори српским језиком, разбијена је поли-
тички, али разбија се и свест о њеном реалном постојању. Међутим, у лингви-
стичком смислу, на коректан научни начин, ту заједницу је немогуће разбити и
негирати. То је чињеница која обавезује све, а највише српску филологију и
српско друштво. Зато се њој мора посветити прворазредна пажња.
Српска језичко-етничка заједница није никаква конструкција. То је жива
стварност у чије се постојање свакодневно можемо уверити путем радија, теле-
визије, штампе, интернета. Српска језичко-етничка заједница постоји објектив-
но као што објективно постоје друге језичке заједнице у Европи, на пример:
немачка, француска, италијанска и друге. Немачку језичко-етничку заједницу
чини популација која говори немачким језиком у Немачкој, у Аустрији, у Лих-
тенштајну и у Швајцасрској. Француска језичко-етничка заједница обухвата
Француску, Монако, Луксембург, делове Швајцарске и Белгије, као и Квебек у
Канади. Све ове заједнице опстају у условима државних и верских разлика, у
различитим културним, просветним и верским системима.
Главнину српске језичко-етничке заједнице чини популација четири
бивше југословенске републике које су данас самосталне државе. То су Срби-
ја, Босна и Херцеговина, Црна Гора и знатан део Хрватске. У ову заједницу
улазе и они делови популације у другим земљама који негују српски језик као
матерњи.
На популацију која говори језиком ове заједнице, различито гледају
сербокроатисти и србисти. Тренутно, сербокроатисти и њихови баштиници:
кроатисти, могу задовољно да трљају руке. Јер њихов програм распарчавања
српског језика и српског народа успешно се остварује. Они су успели да рас-
парчају српску језичко-етничку заједницу и политички и државно. Они настоје
да то ураде и филолошки, што је, ипак, немогуће. Али, глас србиста још је
слаб. Са највиших места у српским националним институцијама још није рече-
но да је потребна ревизија једне квазинаучне дисциплине, сербокроатистике,
која почива на лажним премисама о језику и народу. Није предочено народу
који у ратовима губи главе, делове тела, имања, доживљава прогоне, да су ова
страдања пројектована и погрешном науком којом смо поучавани и васпита-
вани у нашим у школама.
Нама филолозима, који тежимо да обновимо србистику, остаје да се по-
нашамо онако како се понашају представници других европских филологија и
народа. А то значи да кажемо: није тачно да се у Црној Гори до Бродарева го-
вори једним језиком, а од Бродарева и Рогача другим; није тачно да верске за-
једнице на просторима четири бивше југословенске једнојезичке републике
говоре различитим језицима (муслиманским, католичким и православним); ни-
је тачно да је хрватски језик сваки језик којим Хрвати говоре, па и српски језик
у овом случају. Јер, тачно се може показати да је прави хрватски језик стварно
различит од српског.
Обнова србистике значи и обнављање порушеног, распарчаног, повра-
так отуђеног: и језика и књижевности – на истим оним принципима на којима
се граде језичке заједнице других народа.
Функција мога текста Обнова свести о српској језичкој заједници који
је објављен у Зборнику радова 1 јесте да се потврди основно сазнање нашег
Покрета: да смо нашли излаз из ћорсокака у који нас је довела филологија ју-
гословенског периода, посебно тоталитарног Титовог режима. Формула нашег
решења је: понашајмо се доследно као филолози; поштујмо европске стандар-
де кад је у питању српски језик и српска језичко-етничка заједница.
Од самог настанка националних филологија европских и словенских на-
рода, српским језиком и књижевношћу бавила се србистика која је јасно разли-
ковала српско од хрватског; као што се пољским бавила полонистика, чешким
бохемистика, словачким словакистика, руским русистика. Све поменуте ди-
сциплине су опстале и наставиле да се развијају по истом моделу, односно па-
радигми, који је исти за све националне филологије. Само у случају србистике
дошло је до драстичних промена. Њу је дуго потискивала, па најзад и потисну-
ла, сербокроатистика. Ова квазидисциплина почела је Јагићевом доктрином о
два народа који, наводно, имају заједнички језик, па су по томе један народ
(јер то је био принцип европске филологије у оно време као и данас) али су то
и два народа, Срби и Хрвати јер се разликује по вери (што је било преседан и
онда и данас). Та докрина није могла да задовољи елементарну проверу у од-
носу на чињенично стање али, као идеологизована свест под именом штросма-
јеровског југословенства, наметнута је не само српској филологији него и
укупној славистици. Југославија је грађена на подлози ове погрешне филоло-
шке идеје о, тобоже, једном језику два народа да би се њеним распадом афир-
мисала потпуно апсурдна доктрина о четири језика четири народа, зашта нема
никакве реалне подлоге у стварности. Јер, у стварности, постоји само један,
српски језик и само једна српска језичко-етничка заједница. Сада се налазимо
у постјугословенском и посткомунистичком периоду и трпимо стравичне по-
следице погрешне филолошке парадигме.
Вук Караџић, Шафарик и филолози њихова времена, који су припадали
разним језицима и народима, али су поштовали исте научне принципе, сасвим
јасно су идентификовали српски језик. То је за њих било штокавскавско нареч-
је. Српски језик је највећи споменик српске културе и српског постојања, спо-
меник већи и од Студенице и Дечана, и од Мирослављевог Јеванђеља и од Гор-
ског вијенца. Управо тај споменик је почела да руши и да распарчава сербокро-
атистика.
Српска књижевност је у предјугословенском периоду имала четири ја-
сно издвојена дела: усмену народну књижевност, стару писану књижевност,
књижевност средњег доба, пре свега дубровачку, и нову књижевност. У едици-
ји Српска књижевност у сто књига Матице српске и Српске књижевне задру-
ге изостављена је дубровачка, а народна је проглашена за српскохрватску, што
значи да је укупна српска књижевност сведена на два и по дела. У Наставном
плану Катедре за српску књижевност у Новом Саду, који је настао после раз-
бијања Југославије, изостављено је српско име код предмета Народна књижев-
ност, Средњовековна књижевност и Књижевност ренесансе и барока, тако да
је практично српска књижевност сведена само на нову књижевност. Што зна-
чи: од четири дела спала је на само један део.
Анализирао сам однос према националном имену у наставним планови-
ма појединих катедара на Филолозофском факултету у Новом Саду. Своје ана-
лизе упутио сам Влади Србије и посебно њеним одговарајућим министарстви-
ма. То је било 28. децембра 1998. После сам исти текст штампао у својој књизи
Српски филолошки програм (2000). На Катедри за енглески језик и књижев-
ност, у називима наставних предмета, израз енглески се употребљава 19 пута;
на Катедри за словачки језик израз словачки употребљава се 16 пута. А ево ка-
ко је са изразом српски. У Наставном плану Катедре за српску књиженост и је-
зик овај израз употребљава се пет пута; у Наставном плану Катедре за српски
језик и лингвистику израз српски употребљава се свега три пута. Наружено ли-
це српског народа у свету сигурно има неке везе са лошим третманом србисти-
ке у институцијама које финансира баш Влада Србије, а не неко из иностран-
ства. Али, важније од финансирања, то је питање како ове институције облику-
ју садржаје и систем образовања и васпитања наше деце.
Као што нам се организовано и институционално распарчава и умањују
српски језик и српска књижевност, и као што нам се организовано ускраћује и
умањује само српско име, тако се чини и у сфери српске писмености. У веома
значајном тексту из 1810. године Јернеја Копитара Патриотске фантазије
једног Словена каже се да се Срби служе глагољицом, ћирилицом и латини-
цом. Вук Караџић, који је с Копитарем дошао у додир три године касније, до-
вршио је већ почету реформу српске ћирилице, али је реформисао и латиницу
којом су се у његово време служили Срби римокатолици а којом се и данас
служе многи који говоре и пишу српским језиком. И ћирилица и латиница, ко-
јима се данас служимо, Вуково су дело. Али, већ од 1861. постоје покушаји са
хрватске стране да се само Вукова ћирилица прогласи за српско писмо, а да се
Вукова латиница прогласи за хрватско писмо, чак и да се прогласи за писмо
које је тобоже створио Људевит Гај, и да се тој латиници да име „гајица“. То,
напросто, није тачно, јер латиница коју је Гај реформисао за хрватски језик из-
гледала је сасвим друкчије. Гај је, иницирајући илирски покрет, са Вуковим
српским језиком преузео и Вукову латиницу. Ако се данас каже да је хрватско
све што је написано латиницом, онда је сасвим јасно да то значи: сужавање не
само српске писмености него и српског етничког простора.
Надам се да ми овде окупљени не желимо да иједан народ нестане са
лица земље. Погото не желимо да се то деси са српским народом. А да се то не
би десило, треба нешто учинити да се Срби са беспућа сербокроатистике врате
на пут какав су имали у предјугословенском периоду, сличан путевима који
имају други народи. Програм тога повратка је једноставан. У првом новинском
извештају са оснивања Друштва за обнову србистике у Приштини, који је обја-
вљен у приштинском Јединству, крупним словима је исписано: Србистика
уместо сербокроатистике. Другим речима, Срби треба да напусте парадигму
по којој им је распарчан народ, језик и књижевност, и да се врате србистици. А
то значи: да обнове властиту традицију, традицију својих националних инсти-
туција, коју су ове напустиле. То, истовремено, значи да се србистика поново
нађе у систему националних филологија европских народа.
Главни циљ Покрета за обнову србистике, промена парадигме, још није
остварен. Српске националне институције нису прихватиле програм обнове ср-
бистике па, дакле, и програм властите обнове; оне гласно или прећутно наста-
вљају да спроводе програм сербокроатистике. САНУ и даље издаје Речник
српскохрватског народног и књижевног језика. Гундулићев Осман у Библио-
теци Матице српске и даље носи ознаку Хр. што значи хрватски језик, иако је
после критика са наше стране, у загради, додато једно Ср. Што значи: може и
једно и друго при чему хрватско име језика има првенство. А баш тако не мо-
же. Не би требало да може. Власти и политичке партије у Србији понашају се
као да је нормално све то што нам се у области језика и књижевности дешава.
Оне и даље слепо верују српским националним институцијама у области науке
и просвете. Занемарује се чињеница да су те институције, од 1945, стављене
под контролу антисрпског режима, а преко те контроле оне су постале проду-
жена рука хрватске филологије, сведене на огранке хрватских институција.
Овај скуп, са свим писаним материјалом објављеним у његовој припре-
ми, треба да буде озбиљно упозорење научној и политичкој јавности да са срп-
ском официјелном филологијом ствари не стоје како треба. Српски народ неће
моћи да одоли несрећама које нам се приређују са спољне стране ако изнутра
није јак; ако његове националне институције и даље раде и против научних и
против српских националних интереса.
Ако већ хоћемо „у Европу“ морамо знати да у Европи нема језика са
двонационалним, тронационалним или четворонационалним именом. Само је-
дан европски језик, можда и најстарији од свих, доживео је ту судбину. То је
српски језик. Израз српскохрватскословеначки, који је био озакоњен између
два светска рата, био је конструкција која се није могла дуго одржати. Тако се
не може одржати ни конструкција која се употребљава у Хагу: бошњачко/хр-
ватско/српски језик. Ако се има у виду историја овог језика и историја њего-
вих преименовања, онда се може доћи само до једног закључка: тај језик може
с правом да се зове само српски језик. Изјава актуелног председника Одбора за
стандардизацију српског језика у САНУ, која, како је објављено у штампи,
гласи: „Саветовао бих политичарима да јединствено прихвате Б/Х/С (бошњач-
ки/хрватски/српски) са три назива“ не може се прихватити као став који је са-
гласан са стандардима који важе за европске језике и народе. Прештампавање
те изјаве у Зборнику 2 нашег скупа треба да подсети на то шта нам се спрема.