Стање у којем се нашао српски народ на размеђи 20. и 21. века каракте-
рише се као постјугословенско и посткомунистичко, прелазно. Историјски из-
лаз из тога стања већина српског народа данас види у „уласку у Европу“, одно-
сно у опредељењу за прихватање европских вредности и мерила у свим сфера-
ма државног, друштвеног, привредног и културног живота.
Питање идентитета и интегритета српског језика и српске језичке зајед-
нице, данас је једно од најважнијих. Њега треба решавати у складу са европ-
ским мерилима и вредностима, обновом и развојем србистике. У југословен-
ском, комунистичком и посткомунистичком периоду политички је разбијена
српска језичка заједница. Српски језик, који је један у лингвистичком смислу,
данас се представља као четири језика: као српски, хрватски, бошњачки и цр-
ногорски; од једне природне језичке заједнице (тј. заједнице људи који говори
истим језиком), хоће да се направи више језичких заједница. Узалудност тога
покушаја указује на немоћ сербокроатистике која је била владајућа филолошка
дисциплина у југословенском периоду.

Обнова србистике и спознаја српске језичке заједнице
Српски језик, упркос свим политичким променама, опстао је. Самим ти-
ме опстала је и српска језичка заједница. Српска језичка заједница постоји
објективно као што објективно постоје и друге језичке заједнице у Европи, на
пример: немачка, француска, италијанска, пољска, мађарска, румунска и друге.
Немачку језичку заједницу чини популација која говори немачким језиком у
Немачкој, у Аустрији, у Лихтенштајну и у Швајцарској. Француска језичка за-
једница обухвата Француску, Монако, Луксембург, делове Швајцарске и Бел-
гије, као и Квебек у Канади. Све ове језичке заједнице опстају у условима др-
жавних и верских разлика, у различитим културним, просветним и верским си-
стемима.
Главнину српске језичке зајднице чини популација четири бивше југо-
словенске републике које су данас самосталне државе. То су Србија, Хрватска,
Босна и Херцеговина и Црна Гора. У ову заједницу улазе и они делови попула-
ције у другим земљама који негују српски језик као матерњи. На почетку 19.
века у филологији је учвршћена спознаја да је српски језик један од словен-
ских језика, близак осталим јужнословенским језицима: словеначком, хрват-
ском и бугарском, али и различит од њих. Српска језичка заједница је била
идентификована као она која говори штокавским наречјем. Она се у оно време
простирала у оквирима двеју великих царевина: Турске и Аустрије, заузимају-
ћи централне и западне делове Балкана, Подунавље и део Паноније. Источно
од српског говорног подручја негован је бугарски језик. На западним граница-
ма српске језичке заједнице простирала су се два друга словенска наречја, ча-
кавско и кајкавско, као народни језици Хрвата и Словенаца. Стварањем Југо-
славије скоро цела српска језичка заједница, изузев мањих делова у Албанији,
Румунији и Мађарској, нашла се у границама једне државе. Популација која
данас говори српски као матерњим језиком баштиник је различитих духовних,
националних и државних традиција и припада разним конфесијама.
После разбијања Југославије, популација српске језичке заједнице др-
жавнополитички је разједињена. Највећи део те популације је у Србији. Поку-
шаји да се различитим потезима језичке политике, различитим стандардизаци-
јама, правописним прописима и пуким преименовањем језика наруши једин-
ство српске језичке заједнице и да се српски језик разбије на више различитих
језика, нису дали резултате. Немогуће је од једног старог језика и јединственог
језичког система, какав је српски, вештачки створити више различитих језика.
Покрет за обнову србистике, од свог постанка, преиспитује и српско пи-
тање и питање српске језичке заједнице са европске тачке гледишта. И долази
до закључка да српском језику треба вратити статус који је он стекао у време
утемељења славистике и европских националних филологија крајем 18. и у пр-
вој половини 19. века. Тиме се разрешавају проблеми око језика у оквиру срп-
ске језичке заједнице.

Теоријске основе србистичке парадигме
Европски модел, који у сагледавању српске језичке заједнице треба при-
менити, није нешто ново и непознато. Он је постојао у идејама Вука Караџића,
Шафарика и других оновремених слависта. Био је је уграђен у деловање Мати-
це српске, Српске краљевске академије, Српске књижевне задруге, у образов-
ни систем у Србији. За тај модел карактеристични су следећи ставови теориј-
ске природе:
1) Према правилима који важе свуда у Европи, један језик може да има
само једно национално име. Популација која говори једним језиком, без обзира
на разлике у вероисповести, у држављанству и у субјективном опредељивању
у погледу националног имена, треба да уважава идентитет језика и да га нази-
ва само једним националним именом. То правило треба поштовати и у случају
српског језика. Увођење нових и различитих назива за један језик, по покраји-
нама, по верској припадности, по државама, или по неким сличним критерију-
мима, није у складу са европским мерилима.
2) По европским критеријима, популација која говори једним језиком
чини један народ. Тако је у време настајања славистике српски народ иденти-
фикован са популацијом која говори српским језиком, односно штокавским
наречјем. Вуков принципијелан став да су сви штокавци Срби, у време превла-
сти сербокроатистике, негиран је досетком која гласи: сви Срби јесу штокавци,
али сви штокавци нису Срби. Прецизан у мишљењу и изражавању, Вук је го-
ворио да су сви штокавци „по правди“ Срби, али да по осећању то не морају
бити. Он је употребио израз: „нека каже да је Хрват ко хоће“. Вуков израз „по
правди“ у данашњој терминологији значи: објективно. Вук је, дакле, тврдио да
су објективно сви штокавци Срби, а субјективно то не морају да буду. Објек-
тивно припадање једној језичкој заједници и субјективно национално опреде-
љивање у највећој мери су усклађени код европских народа. На подручју срп-
ске језичке заједнице сербокростистика је учинила да се објективно и субјек-
тивно нађу у великом раскораку. Проблем се може превазићи само ако се по-
штују правила која важе за све друге језичке заједнице у Европи.
3) У европској филологији постоје извесна правила о идентитету језика.
Енглески језик је енглески и кад га употребљавају припадници других народа.
Исто правило важи и за шпански, француски, руски и друге језике. Само је у
случају српског језика то правило је нарушено. Већ у 19. веку, мимо опште-
прихваћених правила, Хрвати по осећању и идеологији почели су српски језик
да називају хрватским. Данас га и Бошњаци и Црногорци по осећању називају
својим именима. Таква пракса не може да опстане јер није у складу са европ-
ским мерилима.

Српска језичка заједница у прошлости
1.
У средњем веку српски језик се говорио у немањићским краљевинама и
царевини, али и у српским земљама изван немањићке државе. После губитка
државне самосталности у 15. веку Срби су под влашћу османлијском, угар-
ском, млетачком и аустријском чували српски језик не само на територијама
својих бивших држава него и на широком европском простору од Коморана у
Словачкој, Сентандреје у Мађарској, Арада и Темишвара у Румунији до Трста,
Венеције и дуж источне обале Јадранског мора. Главни чувар језика била је на-
родна усмена књижевност. У Дубровнику, али и у другим центрима настајала
је и писана књижевност на српском језику. На турском Двору српски језик је
био у званичној дипломатској употреби. Срби су и у условима државне неса-
мосталности развијали мисао о себи, тј. српску мисао. Главни репрезентант
српске мисли после Светог Саве био је Вук Караџић. Најкраће, традиционални
ставови српске мисли могли би се овако представити:
Срби су народ који живи у више држава а говори српским језиком, који
има три изговора: екавски, ијекавски и икавски.
Истим српским језиком говоре Срби разних вероисповести, а најчешће:
православне, римокатоличке и муслиманске.
У писању српским језиком коришћена су писма: глагољица, ћирилица и
латиница.
Српска књижевност има ова четири саставна дела: усмену народну књи-
жевност, стару средњовековну писану књижевност, писану књижевност сред-
њег доба (са дубровачком) и нову књижевност.
Српска мисао (или мисао Срба о свом идентитету) – то је европска и
словенска мисао доследно примењена на српску ситуацију.
На темељу јасне српске мисли рођена је идеја југословенства Теодора
Павловића и Јована Суботића. Према тој идеји, четири балканска словенска
народа: Бугари, Срби, Хрвати и Словенци не треба да се претапају у некакве
Илире, као што је хтео илирски покрет, већ треба да опстану и да се развијају
као посебни народи, који су упућени и на заједништво и на сарадњу. Српска
мисао, укључујући и српску идеју југословенства, била је делатна међу Срби-
ма све до избијања Првог светског рата (1914). Међутим, она је у условима
овог рата била потиснута и замењена хрватском идејом југословенства на чи-
јим темељима је створена Југославија (1918) и која је одређивала историјска
збивања у 20. веку.
2.
Супротно од принципијелних ставова српске мисли, родоначелник
аустријско-хрватске идеје југословенства, бискуп Јосип Јурај Штросмајер под
Југословенима није подразумевао сва четири балканска словенска народа, већ
само три: Словенце, Хрвате и Србе, а то значи само оне народе који су живели
у Аустрији. За њих је он желео посебну административну јединцу, Југославију,
у Аустријској царевини.
Филолошку основу овој Штросмајеровој идеји изградио је хрватски фи-
лолог Ватрослав Јагић. Он је као Југословене, у ужем смислу, узимао само Хр-
вате и Србе (1864). За хрватску филологију изграђену на овој основи каракте-
ристични су следећи ставови:
а) Хрвати и Срби говоре једним језиком, који обухвата три наречја: ча-
кавско, кајкавско и штокавско. Име тога језика треба да буде српскохрватски,
хрватски или српски.
б) Хрвати и Срби су један народ под два имена, Хрвато-Срби. Они су,
ипак, два народа подељена на основу вере: на римокатолике Хрвате и право-
славце Србе. (Муслимане истог језика, у оно време још изван Аустријске царе-
вине, није узимао у обзир).
в) Иако Хрвати и Срби имају исти књижевни језик, по Јагићу, Хрвати
треба да пишу само штокавски ијекавског изговора. (У овом Јагићевом ставу,
који је родом био кајкавац, види се смисао његове језичке реформе: подела
српског језика по линији: ијекавица је хрватска, екавица је српска).
г) Иако имају исти народни и књижевни језик, Срби и Хрвати се деле по
писмима, па је хрватско писмо латиница, а српско писмо је ћирилица.
д) Хрвати и Срби имају једну књижевност, па ипак ту књижевност треба
делити на две половине. Оно што су писали римокатолици, или оно што је пи-
сано латиницом, спада у хрватску књижевност, а оно што су писали право-
славци истог језика и оно што је писано ћирилицом спада у српску књижев-
ност.
Овим ставовима нема сличних у Европи. У Европи нема народа са два
или три имена, нити постоји иједан језик са два или три, четири национална
имена. Ни у 19. веку ни данас у Европи се народи не идентификују и не деле
по вери. Иако су писали разним писмима, словенским и латинским, Словени
су остајали Словени и нису постајали Латини.
3.
Србија је, са савезницима, у Првом светском рату војнички победила
Аустро-Угарску. Али, новонастала држава Јужних Словена која се од 1929. на-
зива Југославијом, није створена на српској мисли, већ је била је утемељена на
Штросмајеровим и Јагићевим идејама. Она је била створена као Краљевина
„једног“, „троименог и троплеменог народа, Срба, Хрвата и Словенаца“. По
уставима из 1921. и 1931. у тој држави постојао је један језик, назван „српско-
хрватскословеначки“. Идеја интегралног југословенства, која је наметана у
Краљевини Југославији, имала је хрватско, штросмајеровско порекло и била је
спремана за другачије политичке прилике у којима би Југословени били у са-
ставу Аустријске монархије. Овакву идеју су у новој држави подржали обим-
ним књигама највише Хрвати Виктор Новак и Владимир Дворниковић, који су
се доселили у Београд. Подржали су је, међутим, и многи српски писци и науч-
ници као и политичари.
Пошто је српска мисао између два светска рата била још увек жива, про-
цес наметања штромајеровско-јагићевских идеја није могао да се одвије до
краја. Идеја о Србима, Хрватима и Словенцима као једном народу није оства-
рена у животу. Све до Другог светског рата још је било у значајној мери Срба
римокатолика и Срба муслимана по осећању. Идеја о српскохрватскословенач-
ком језику замењена је, такође неодрживом, идејом о српскохрватском језику.
Најлакше се примила, привремено, идеја о југословенској књижевности (срп-
ско-хрватско-словеначкој) као једној.
4.
Филолошка питања после Другог светског рата, у Титовој Југославији,
решавана су у складу са идејама југословенства бискупа Штросмајера и са иде-
јама сербокроатистике Ватрослава Јагића.
Кроатизација римокатоличког становништва, која је и раније била са-
ставни део римокатоличког прозелитизма, сада је прешла и у надлежност др-
жавне политике. Декретима на основу ставова Јосипа Броза Тита наређивано је
да сви римокатолици (подразумевало се они српскога језика) Буњевци, Шокци,
Далматинци, Босанци, Херцеговци, Бокељи и други морају бити уписивани
као Хрвати. Било је то у складу са јагићевском идејом српскохрватског језич-
ког јединства и поделом народа по вери. Срби су могли остати само они који
су били православне вере или су имали непосредно православно порекло.
Многи међу овима, бежећи од тога порекла под утицајем комунистичке идео-
логије, национално су се опредељивали као Југословени. На верској основи
проглашена је и муслиманска нација.
Једна од главних идеја српске мисли, да Срби имају свој језик, који је
близак другим словенским језицима, па и хрватском и бугарском, негирана је
Новосадским договором о језику (1954) у којем пише да је „народни језик Ср-
ба, Хрвата и Црногораца један језик“. У првом члану тога Договора закључено
је да је књижевни језик један и јединствен. Прећутана је чињеница да је тај
књижевни језик и у екавској и у ијекавској варијанти српски. Међутим, истим
документом одмах је пројектована и подела „заједничког језика“, дакле срп-
ског, на две варијанте: београдску и загребачку, источну и западну, српску и
хрватску. У схватање заједничког језика пројектована је и његова подела: оно
што се пише ијекавицом и латиницом, то је хрватска варијанта/језик, оно што
се пише екавицом и ћирилицом, то је српска варијанта/језик.
У исто време извршена је груба ревизија оквира српске књижевности и
сужен је њен корпус. Едиција Српска књижевност у сто књига доследно је са-
чињена према концепцији хрватских филолога (конкретно, Ђуре Шурмина из
Повјести књижевности хрватске и српске, 1898) и дубровачка књижевност је
из ње изостављена. Тако је испало да од четири дела српске књижевности (на-
родна, стара средњовековна, дубровачка, нова) у њој остају само два и по дела:
стара и нова књижевност, док је народна проглашена српскохрватском, а ду-
бровачка је искључена из српске без икаквог образложења.
После преврата у Југославији и обрачуна са српским грађанским дру-
штвом, све српске националне институције створене у грађанском друштву
(Матица српска, Српска академија, Српска књижевна задруга, Београдски уни-
верзитет) стављене су под контролу Титовог, антисрпског режима.
5.
Српска језичка заједница, у периоду наметања или владавине хрватске
идеје југосоловенства, није битно нарушавана. Главне промене тицале су се
простирања српске језичке заједнице. Ове промене су се одвијале србизира-
њем хрватског језичког простора и македонизирањем српског језичког просто-
ра.
Језичко србизирање на тлу хрватског народног језика, дакле на подруч-
јима чакавског и кајкавског, довело је до извесног проширења територије на
којој се простире српска језичка заједница. То се десило по вољи водећих хр-
ватских филолога и политичара који су узели српски језик за књижевни језик
Хрвата. Српски језик је постао официјелни књижевни језик и тамо где дотле
није био употребљаван: на чакавском и на кајкавском подручју. Победу срби-
зирајуће хрватске језичке политике припремила су следећа дела: Хрватски
правопис Ивана Броза (1892), који је рађен на корпусу дела Вука Караџића и
Ђуре Даничића; Граматика и стилистика хрватског или српског језика Томе
Маретића (1899) која је рађена на корпусу дела Вука Караџића и Ђуре Даничи-
ћа и Рјечник хрватског језика Ивана Броза и Фрање Ивековића, који је рађен
на корпусу дела Вука Караџића, Ђуре Даничића, Његоша, Милана Ђ. Милиће-
вића. Могло се предвидети да ће се кад тад показати да је овако представљен
хрватски језик измишљен, односно да је туђи језик проглашен хрватским, а да
је сопствени језик жртвован. Међутим, у југословенском периоду, а и данас,
ретки су међу Хрватима они који би се усудили да кажу да се вуковски српски
језик неосновано назива хрватским именом. Суочење са овим истинама по-
требно је како у Србији тако и у Хрватској и на целој територији на којој се
простире српска језичка заједница.
Језичко македонизирање популације на тлу данашње Републике Македо-
није довело је до сужавања територије на којој се простире српска језичка за-
једница. Српски језик, који се до Другог светског рата, као матерњи, говорио у
великом делу Македоније, савим је потиснут после стандардизације македон-
ског књижевног језика у Социјалистичкој Републици Македонији. Само неко-
лико десетина хиљада становника ове државе данас се изјашњавају као Срби,
што значи да они имају свест да им је матерњи језик српски.

Практични порази сербокроатистичке парадигме
Разбијање Југославије довело је, међутим, до практичног пораза сербо-
кроатистике као филолошке дисциплине, а то значи и до стварног пораза ње-
них пројеката.
а) Пошто су сами Хрвати одбацили своју творевину „српскохрватски је-
зик“, „хрватски или српски језик“, више се не може говорити ни о њеној источ-
ној (екавској, београдској, српској) ни о њеној западној (ијекавској, загребач-
кој, западној, хрватској) варијанти. Показало се да су обе варијанте народног
језика, а самим тим и књижевног језика - српске.
б) На територији данашње Републике Хрватске говори се, као и у време
док та држава није постојала, чакавским, кајкавским и штокавским наречјем,
дакле, различитим језицима. Од краја 19. века књижевни језик Хрвата заснива
се на штокавском наречју ијекавског изговора који је третиран као заједнички
језика Срба и Хрвата. Све до 1990. по Уставу Хрватске постојала су два кон-
ститутивна народа: Хрвати и Срби. Ратни сукоби, који су почели од самог уки-
дања Србима статуса конститутивности, бацили су јако светло на чињеницу
која је у претходно време била прикривана: да се штокавским наречјем ијекав-
ског изговора говори на подручју насељеном превасходно Србима православ-
цима. А то подручје практично је идентично са подручјем Републике Српске
Крајине. Званични књижевни језик у Хрватској био је, дакле, језик једног од
два конститутивних народа, народа српског, који је 1990. проглашен за нацио-
налну мањину. Закључак је сасвим јасан: У Хрватској се данас као књижевним
пише језиком обесправљене српске мањине.
в) Док се Хрватима може приговорити да су за свој књижевни језик узе-
ли туђи језик, а свој одбацили, становништву Босне и Херцеговине не може се
тако шта замерити. Ову бившу југословенску Социјалистичку републику, а да-
нас самосталну државу, насељава једнојезичка популација која би, по европ-
ским стандардима, била третирана као један народ. Међутим, Титов режим је
озваничио постојање у њој тобоже три народа: Срба (православци), Хрвата
(римокатолици) и Муслимана (исламисти који себе од 1992. зову Бошњаци).
На основу овакве политике националне поделе једног народа на три дела, у Бо-
сни и Херцеговини је током грађанског рата и после њега проглашено постоја-
ње три језика: српског, бошњачког и хрватског. То значи да се овде најдирект-
није као критериј језичког идентитета узима верска припадност, а не језичка
обележја. Пошто у држави има три вере, мора бити и три језика: језик мусли-
мана, језик римокатолика и језик православаца. Нико у Европи језике није
идентификовао по верској припадности.
Постоји и тенденција у Босни и Херцеговини да се језик назове по име-
ну једне њене покрајине: босански. То, такође, није у складу са принципима
европске филологије, која је језике именовала по именима народа а не држава
или покрајина. Званичан назив државе је Босна и Херцеговина па би се могао
очекивати предлог да се језик назове босанскохерцеговачки. Али таквог пред-
лога нема и, вероватно, неће га ни бити. И само помињање израза „херцеговач-
ки“ неизбежно асоцира на име источнохерцеговачког дијалекта српског језика
који се говори у целој Републици Српској, у целој бившој Републици Српској
Крајини, на дубровачком подручју, у већем делу Црне Горе и у петини Репу-
блике Србије. Источнохерцеговачки дијалекат је моћна грана српског језика и
од те истине се овде бежи као и у Хрватској.
г) У Црној Гори ситуација је још сложенија. Приликом последњег попи-
са тамо се око 64% грађана изјаснило да говоре српским језиком, нешто преко
20% црногорским, а остали – бошњачким, хрватским и албанским језиком.
Сви у Црној Гори, сем оних који говоре албанским, имају, у ствари, један је-
зик, српски, али га данас различито називају. Чине то, делом, по верским кри-
теријима (бошњачки – језик муслимана; хрватски – језик римокатолика) а још
чешће, по крајње субјективном опредељивању православаца између српског и
црногорског имена језика. Овакво произвољно национално опредељивање (је-
дан син истих родитеља се изјашњава као Србин, други као Црногорац) које се
не може спречавати јер се сматра елементом људских права, не може бити
критеријум за различито именовање истог језика. Језик не припада само онима
који њиме данас говоре, него је творевина многих генерација које су му одре-
диле његово генеричко својство и име. Ако као личност можеш да се нацио-
нално представљаш како хоћеш, не можеш и језик којим говориш да назовеш
како хоћеш. Власти у Црној Гори, свесне да се имена српски, црногорски, бо-
шњачки и хрватски односе на један те исти језик, покушале су да језику дају
име: матерњи језик, што би одговарало некадашњем имену „нашки“ који је на-
стао у ранијој сличној ситуацији када су српске земље биле окупиране. Прин-
ципијелна европска филологија могла би да установи да се у Црној Гори,
објективно, говоре само два језика. Један је језик већине, а он је, објективно,
српски, а други, језик шиптарске националне мањине који је озваничен као ал-
бански. Објективно и субјективно у случају албанског језика су у пуном сагла-
сју. Објективно и субјективно у случају српског језика су у потпуном раскора-
ку. Можда се на примеру Црне Горе најбоље види апсурдност националне и је-
зичке политике из југословенског периода.
д) У Србији није мање апсурдна ситуација у погледу језичке политике.
Званични назив за језик у овој држави је српски. У Српској академији наука и
уметности, међутим, академици у Одељењу језика и књижевности опредељени
су да се задржи српскохрватско име језика у називу Речника српскохрватског
књижевног и народног језика који Академија издаје од 1959. године. Нема
отвореног противљења ни у Академији ни у државним органима томе што се у
Хрватској српски језик зове хрватским. Овим именом се у Србији назива и је-
зик овдашњих римокатолика српског матерњег језика. Прећутно или гласно се
прихвата и назив бошњачки језик за Србе муслимане у Босни и Херцеговини
али и у Рашкој области у Србији. Одбор за стандардизацију српског језика при
Академији прихватио је став да се исти језик може звати и српски, и хрватски
и бошњачки, а из истог Одбора долазе иницијативе да се језик и у Србији пре-
именује у бошњачко-хрватско-српски језик. Овде се, дакле, и даље спроводи
Старчевић-Јагићева политика негирања идентитета српског језика. Парадок-
салност ове ситуације може се сликовито приказати ако се обрати пажња на
свакодневни говор високих политичких личности у Србији које су различитог
националног опредељења и верске припадности. Оне говоре истим, српским
језиком, који им је свима једнако матерњи а, по концепцији српских академика
и српских просветних власти и других држаних органа и медија, то су различи-
ти језици.
На српским универзитетима данас постоје катедре за многе националне
филологије као што су англистика, германистика, италијанистика, полонисти-
ка, бохемистика, словакистика, хунгариологија, албанологија итд. Али ни на
једном универзитету у српским земљама не постоји катедра за србистику. Ли-
шени институционалне научне спознаје о себи, сасвим је природно што се Ср-
би не сналазе најбоље у данашњем свету. И у другим, номинално српским, на-
ционалним институцијама (Матица српска, СКЗ, Вукова задужбина, универзи-
тети итд.) није дошло до програмских или кадровских промена којима би отва-
рала врата србистици после разбијања Југославије и научног пораза сербокроа-
тистике. Оне су наставиле да спроводе програме изграђене у југословенском
периоду, поготово комунистичком, да се држе старих правила у погледу језика
и књижевности, наметаних са хрватске стране, дакле, да спроводе хрватски
филолошки програм.
Све ове институције и организације имају политичку, финансијску и ме-
дијску помоћ државе Србије. И, за разлику од југословенског периода, када се
све ово или није могло видети или се није смело рећи, данас се све то открива
као апсурд или као закржљалост научне свести о српском идентитету.

Обнова свести о српској језичкој заједници
Са становишта европске филологије може се закључити следеће:
1. Неоснован је став да су два народа, Срби и Хрвати, створили исти је-
зик, а остали посебни народи. Још мање је одржив став да су четири народа
(Срби, Хрвати, Црногорци и Муслимани односно Бошњаци) били историјски
творци једног језика. Неоснована је такође оријентација да се од једног језика
такорећи одједном прогласе четири језика. За европска мерила све су то пресе-
дани. Ако би европске институције прихватиле овакве преседане, онда би оне
прихватиле у своје крило квасац веома опасне болести.
2. Посебно крупан преседан представља језичка ситација у данашњој
Хрватској. За науку није спорно да се штокавска језичка заједница разликује
од чакавске и кајкавске. Спорно је што се све три заједнице проглашавају за
хрватске. То би значило да српске језичке заједнице нема. Српска национална
заједница у данашњој Хрватској по обиму мања је од популације која се осећа
Хрватима. Али је она део једне релативно велике заједнице, која говори срп-
ским језиком, има српску националну свест, а постоји мимо данашње Хрват-
ске.
3. Са европских становишта неприхватљива је концепција по којој се
народи идентификују на основу вере, а не на основу језика. Промена вере, по
европским стандардима, не може довести до промене и преименовања језика.
Данас се у Босни и Херцеговини изразом бошњачки језик означава име језика
босанскохерцеговачких муслимана; назив српски језик остављен је босанско-
херцеговачким православцима, а босанскохерцеговачким римокатолицима од-
ређен је назив хрватски језик. Тако се не поступа нигде у Европи.
4. Међу највеће преседане спада и став да Срби морају да буду само
православци, односно да не могу да буду римокатолици, муслимани или или
припадници других вероисповести. Ускраћујући Србима римокатолицима њи-
хово национално име, које им припада по роду и језику, а ради задовољења хр-
ватских сепаратних интереса и територијалних претензија, Римокатоличка цр-
ква је престала да буде универзална или католичанска. Претварајући све Србе
исламске вероисповести у посебан народ, бошњачки, Исламска верска заједни-
ца је пошла за примером Римокатоличке цркве и такође је прекршила принцип
своје универзалности и на злокобан начин осветлила појаву свога ширења у
Европи. Концепција о томе да религија, а не род и језик, одређују национално
биће у овим случајевима у супротности је са европским принципима и стан-
дардима. Тешко је поверовати да оваква политика иде на корист, а не не на
штету поменутих великих верских зајдница.
5. Именовање језика према називу држава такође није у складу са европ-
ским стандардима. Према томе ни тзв. црногорски језик не може претендовати
да буде уписан у лингвистичку карту Европе. На тој карти не постоји ни
аустријски, ни швајцарски, ни белгијски језик; не треба да постоји ни црногор-
ски. Не може постојати ни босански језик, јер је тај језик исти са српским, би-
ло ко да њиме говори овде или у свету. Не може се произвољно тврдити ни да
Хрвати и Срби у данашњој Хрватској имају одувек исти језик. Хрвати и Срби
у данашњој Хрватској имају своје посебне народне језике; али се Хрвати и Ср-
би већ деценијама користе истим српским књижевним језиком. Хрватски
стручњаци су српском књижевном језику дали извесна обележја стандардне
употребе. Али и поред тога, нема основе за то да се српски народни и књижев-
ни језик назива хрватским.
6. Ништаван је покушај са хрватске стране да се латиница, коју је ре-
формисао Вук Караџић превасходно за Србе римокатолике, и која је данас у
употреби и код Срба и код Хрвата и код свих у оквиру српске језичке заједни-
це, региструје у неким међународним институцијама као хрватско писмо. На-
учно је отклоњена заблуда да је ову латиницу створио Људевит Гај. Он је, пре-
узимајући српски језик као књижевни и за Хрвате, преузео од Вука и његову
реформисану латиницу, а своју латиницу, коју је он прилагођавао хрватском
језику, одбацио је.
Да је пуно тога у националној и језичкој политици на подручју српске
језичке заједнице у прошлости било и остало погрешно и лажно, већ је откри-
вено и доказано. Има много тога да се исправља на делу, и у свести и у књига-
ма. Изворна србистика, као једна од најранијих дисциплина у области слави-
стике, али и европске филологије, тек треба да се врати у живот, односно у на-
учне и просветне системе. А то значи да тек развијена и јака србистика може
да се избори за прави статус српског језика и слободан живот српске језичке
заједнице. Тој оријентацији треба да подреде своје деловање и српске нацио-
налне институције.
Овде изложена концепција обнове свести о српској језичкој заједници
има у виду постојеће политичко стање и не залаже се ни за државнополитичке
промене нити за овековечење постојећег стања. Најмање је она оптерећена ју-
гословенском носталгијом или прижељкивањем било каквог унитаризма. Овде
изложена концепција обнове свести о српској језичкој заједници рачуна, међу-
тим, на добру политичку вољу за нужне промене у сфери филологије и поли-
тикологије у српским националним институцијама, за промене у сфери науке и
образовања, пре свега у Србији. Промена стања у Србији подстакла би развија-
ње свести о овим проблемима и у другим земљама. Само привидно изгледа ка-
ко су ова питања свима јасна и како свако може и треба да ради како хоће. Но-
сиоци промена у смеру обнављања србистике треба да буду српске националне
институције. Оне то могу постати тек када се врате властитој традицији из
предјугословенског периода и доживе обнову на програмским основама које
нуди савремена србистика.
Од посебне важности је да се схвати да су у праву били Вук Караџић и
слависти његовог времена који су правили јасне разлике између српског и хр-
ватског и других словенских језика. На негирању тих разлика, и то само у слу-
чају српског и хрватског, у доба превласти сербокроатистике, настали су сви
каснији поремећаји у идентификовању српског језика. Важно је, исто тако, да
ниједан део истојезичне популације, конфесионално и национално разнолике,
не доживљава српски језик као препреку у испољавању разлика у неговању
властите традиције, културе, духовности, идентитета. Послушајмо Доситеја
који је рекао: Вера се може мењати, а језик и род никада. То није наредба, то
није закон, то је животна истина.