Сажетак: Досадашња проучавања језика XIX вијека заиста су исцрпна и
пружају обиље чињеница. Међутим, може се рећи да многа питања у вези с
овим периодом, још увијек, нису довољно истражена, нити довољно позната.
Тако, на примјер, језик Павла Соларића, пјесника епохе предромантизма, аутора
радова из филозофије, филологије, историје, географије, библиографије и етно-
логије – аутора чија су дјела штампана у првим деценијама XIX вијека, до данас
није систематски и цјеловито истражен. У нашем раду је дат преглед досада-
шњих осврта појединих аутора на језик у дјелима Павла Соларића, такође су на-
ведене Соларићеве мисли о језику и правопису.

1.0. Почетком XIX вијека међу српским интелектуалцима расправља се
интензивно о књижевном језику, а основна мисао која се у тој расправи искри-
сталисала јесте: српској култури и књижевности потребан је један и јединствен
књижевни језик. За народни језик у књижевности и просвjети залагали су се
млади писци – Павле Соларић, Јован Дошеновић, Сава Мркаљ и Лука Милова-
нов1. Иако се сваки од поменутих аутора трудио да му текст буде разумљив
читаоцима, дакле, најширој читалачкој публици, нису могли у потпуности да
тај идеал и остваре.
Наравно, расправа о предностима једног или другог облика књижевног
језика потекла је раније, још почетком XVIII вијека, а приједлози за народну
основицу књижевног језика први пут су се појавили шездесетих година XVIII
вијека и то у дјелима Захарија Орфелина2. Дакле, и у XVIII вијеку, слиједећи
захтјеве да се за народ пише њему разумљивим језиком, српским језиком нека
1 „Можда није случај што су сва четворица рођена у малим местима у западнијим,
ијекавским областима. Ти су предели били подаље од непосредног утицаја Сремских
Карловаца, тврђаве црквеног језика, а и славеносрпски језички узус тамо није могао
имати чврстог корена, не само због рускословенских састојака него и због војвођанских
дијалектизама“ (Ивић 1998: 169-170).
2 „Може се рећи да 'питање језика' код Срба започиње 1690. године, Великом сео-
бом са турске територије у тада хабзбуршку Војводину, и оно ће бити актуелно и траја-
ти све до коначне победе Вукове реформе у другој половини XIX века“ (Суботић 2004:
163).
своја дјела пишу, између осталих, Венцловић, Орфелин и Рајић, а томе треба
додати и Доситејева настојања да пише народним језиком3.
Језик који се одражава у Соларићевим дјелима представља тип књи-
жевног језика који се употребљавао до Вукове реформе. Тај период, у историји
српског књижевног језика који претходи Вуковој реформи, обиљежен је изра-
зом славеносрпски. У дјелима писаца славеносрпског периода4 уобичајено је
било истовремено присуство особина рускословенског језика и народног који
је био у основици матерњег језика одговарајућег писца5 чак у једном истом
тексту односно дјелу6. „Степен присуства једних или других поменутих особи-
на није био устаљен већ је зависио од разних чинилаца: од тематике којој је од-
ређено дело посвећено, од читалачке публике којој је то дело намењено, од пи-
сца и његовог односа према употреби народних и рускословенских језичких
црта и сл.“ (Младеновић 1977:157).
Ипак, „општа линија развитка славеносрпског језика ишла је, прво, ка
већем приближавању српском народном језику, ка већој његовој србизацији“
(Младеновић 1989:83).
Према Љиљани Суботић, оно што се углавном подразумијева под тер-
мином славеносрпски „не треба схватити као статичну вредност већ као дина-
мичну структуру која се мењала и еволуирала од структуре у чијој је основи
био рускословенски систем са којим су се мешали елементи српског регионал-
ног вернакулара на готово свим нивоима језичког система, до оног типа језика
– чијим се родоначелником може сматрати Доситеј Обрадовић, а кога су сле-
дили многи војвођански писци током прве половине XIX века, који је у својој
основи био српски са одређеним елементима, углавном из периферне језичке
структуре (пре свега из лексичког система), који су били рускословенске про-
венијенције – такозвани 'славенизми'“ (Суботић 2004:164).
3 Наравно, „појава да се пише језиком који се на разне начине приближава народ-
ном није била непозната у епохама пре Вука. О томе сведоче, осим кратких записа, по-
меника, писама, пословне грађе, нпр., млађе прераде законских списа ... сведоче и стари
путописи“ (Грицкат 1987: 113).
4 „Процес стандардизације српског књижевног језика био је дуг и сложен. Он не
представља једноставан прелаз са касне фазе српскословенског језика (такозваног „ср-
буљског“ типа), који је постојао крајем XVII и почетком XVIII века, на књижевни језик
на народној основици, који је кодификовао Вук Караџић, већ је био повезан са покуша-
јима формирања различитих типова књижевног језика – рускословенског (руске редак-
ције црквенословенског), руског књижевног језика XVIII века ... славеносрпског (који
се често дефинише као „средњи“ или мешани тип језика са неодређеном количином
елемената рускословенског односно регионалног, српског језика) и „доситејевског на-
родног“ (Суботић 2004:164).
5 Младеновић 1977:158.
6 Њихов језик је „у мањој или већој мјери проткан 'ненародним' особинама и по-
зајмљеницама преузетим у првом реду из рускословенског језика. Проценат 'ненарод-
них' елемената није исти код свих писаца, а често је неједнак и у дјелима истог аутора“
(Реметић 1977:184).
Павле Ивић овај тип језика сматра 'сложеном мешавином' у којој је било
„pored ruskoslovenskih i srpskih elemenata, još uvek i pravih ruskih. Za razliku od
ruskog književnog jezika, u kojem je mešavina tokom više vekova postepenog razvoja
stigla da se kristališe, u slavenosrpskom je vladala fluktuacija sa mnoštvom nejednakosti
između jednog pisca i drugog, između jednog dela i drugog, čak od jedne
rečenice do druge. Slavenosrpski je jezik čija se gramatika ne može napisati. U njemu
je u načelu bilo moguće sve što postoji u najmanje dva druga jezika, srpskohrvatskom
i ruskoslovenskom, eventualno još i u trećem, ruskom. Umesto gramatike,
adekvatan način prikazivanja stvarnosti ovog jezika je statistički presek“ (Ивић
1971:171).
У сваком случају, српска култура предвуковског и вуковског периода
без славеносрпског језика и писаца славеносрпског периода данас се не може
замислити7, управо зато што је славеносрпски језик неодвојив дио српске ду-
ховности.
1.1. Павле Соларић8 рођен је у Великој Писаници код Бјеловара 27. јула
1779. године9. Угледна породица Соларић доселила се у Велику Писаницу из
Босне у првој половини XVIII вијека10. „Павле, књижевник, био је унук Павла,
званога Пауна, капетана ... једнога од оне тројице браће, што су се по предању
доселили овамо из Босне...“ (Соларић 1913:620). Породица Соларића имала је
библиотеку11 у којој је, између осталог, било грчких и латинских књига, те
српских литургијских књига из XVI вијека. Павлов отац Никола12 написао је,
поред ситнијих дјела, географију на "Славенском эзику"13, коју је намјеравао
да објави, али није то и учинио.
7 Младеновић 1989:7.
8 „Svaki jezik kao sredstvo komunikacije je sociolingvistička pojava. Pismeni jezik pri
tome ima izrazite sociolingvističke speifičnosti, koje traže, da se uvek uzima u obzir faktor
'čovek'. I to kao individuum i kao član određenog društva, kao korisnik tog jezika i kao njegov
stvaralac. Iza tog čoveka, naime stoje određene socijalnoistorijske i kulturne paradigme,
koje preko njega utiču na formiranje pismenog odnosno standardnog jezika“ (Кречмер 1989:
211). Полазећи од ове чињенице, у раду смо навели Соларићеве биографске податке.
9 У појединим радовима погрешно се наводи 1781. година као година Солариће-
вог рођења. За тачан датум рођења уп. Соларић 1913:620.
10 „Музеј СПЦ у Београду, Оставина проф. Радослава Грујића, Архивалије бр.
1350. чува оргинал родословни графикон породице Соларић. „Родословље“, како гласи
назив ове табеле, исцртао-написао је један од потомака ових угледних Срба, Михаило
Соларић, парох у Великој Писаници, августа 1905. г.“ (Милеуснић 1980:13).
11 Ево шта је Соларић записао о свом најранијем образовању: „Са свим тим я сам
ту, у селу зовомом Велика-Писаница (медьу Вировитицом и Бðловаром), предье свïю
училища и видðнïя ширега свðта, имао срећу получити познанïе писма нашега,
нðмецкога и латïнскога“ ПоС10 (Предисловије дјелу О самости, Венеција 1809).
12 „Књиге из очеве библиотеке и очеве амбиције нису га јамачно оставиле равно-
душним. И оне су му на почетку животног пута одређивале судбину“ (Чурчић 1980:
88).
13 ПоС10.
Основна школска знања Соларић стиче прво у Великој Писаници, а за-
тим у Крижевцима14. Школске године 1793/4. ученик је Загребачке гимназије.
Послије тога, Соларић одлази на петогодишње школовање у Сремске Карлов-
це15. У Карловачкој гимназији учи славеносрпски, латински и њемачки језик.
Међу најбољим ученицима је у својој класи, увијек први или други по успје-
ху16.
Почетком 1799/1800. Соларић започиње, а крајем школске 1802/1803.
године завршава студије на загребачкој Краљевској академији наука (Regia
Academia Zagrebiensis). Дипломирао је с одличним успјехом студије филозо-
фије и права, а након тога „морао је Соларић пожелети да настави школовање
у неком од великих духовних центара западне Европе“ (Чурчић 1980:89), те је
отпутовао у Италију, у Падову.
Када се 10. децембра 1803. у Падови састао са Доситејем Обрадовићем
и Атанасијем Стојковићем, „два најученија оновремена Србина“ (Чурчић 1980:
89), Соларић је, без сумње и на њихов подстицај, одлучио да се посвети књи-
жевно-научном раду17. Убрзо је прешао у Венецију, гдје је радио као коректор
у штампарији Пане Теодосија, а од 1804. године почео је да објављује своја
дјела. У наредном периоду много је писао, преводио и објављивао.
Управо у том периоду долазе и многа познанства и пријатељства Сола-
рићева са угледним личностима тог времена, између осталих, 1810. године са
пољским научником грофом Јузефом Сјераковским (1765–1831)18, чланом вар-
шавског Друштва пријатеља науке, који је скупљао грађу о историји Слове-
на19, затим, 1816. године, са лордом Фредериком Гилфордом (1761– 1827),
бившим гувернером Цејлона, који се интересовао за Словене и био цијењен у
тадашњим славистичким круговима20.
14 Исп. Здравко Крстановић: Животопис Павла Соларића у: „Гозба: сабране пје-
сме Павла Соларића“, 1999.
15 Денић 1995:178.
16 „Бољи од њега био је једини еминенс Аврам Бранковић“ (Петровић 1936:108).
17 То се види из Соларићевог Предговора дјелу Сверх воспитанија к человјекољу-
бију (Венеција 1809): „я сам од тада дерзнуо, славно, по могућству моем, подражавати
Двоици“ ПСв6.
18 Исп. Живановић 1940: 432.
19 Сјераковски је Соларићев спис Јероглифика високо оцијенио, било је и примје-
даба, што је Соларића нагнало на додатна истраживања, јер је управо овај спис Соларић
сматрао својим најзначајнијим дјелом.
20 У писму упућеном Вуку Соларић пише о свом путовању са овим енглеским
племићем сљедеће: „Съ концемъ овога мðсеца оставићемо Римъ, я и Г. Графъ
Фредерiкъ Гилфордъ, Пер Англiйскiй, коему самь спутникъ, и преићићемо у Неаполь.
Оданле, после 15 или 20 дана, отпловитћемо на фрегаты єдной Англiйской у Iонске
Острове, изъ кои ћемо поспðшити у Млðтке, и у Трiестъ. Преко Рðке, Карлштадта, на
Будимъ, и Пожунъ, дойћемо, ако Богъ да у Бечъ...“ СПП552 (Соларићева писма штам-
пана у Сабраним делима Вука Караџића, Преписка I (1811–1821).
У Венецији се упознао и са архимандритом Герасимом Зелићем (1817) и
књижевником Иваном Крељановићем Апендинијем (1819). С Вуком Стефано-
вићем Караџићем се дописивао износећи му своје идеје о језику и правопису, а
познато је да му је и Копитар слао књиге.
Соларић је имао велику жељу и намјеру да „preuzme nadzorništvo nad
srpskim školama u Hrvatskoj ili Dalmaciji“ (Андрић 1902:112), али му се та жеља
није остварила.
Умро је у Венецији 6. јануара 1821. године, измучен болешћу, у крајњој
биједи и оскудици21. Нажалост, нема података гдје је сахрањен и гдје му се на-
лази гроб.
1.2. Једина монографија о животу и стваралаштву Соларићевом настала
је прије нешто више од сто година из пера аутора Николе Андрића, али и она
представља „само скицу“ (Маринковић 1962:137) за будућа систематска истра-
живања дјела Павла Соларића.
О вриједности поетског стваралаштва Павла Соларића написан је већи
број радова. Писано је и о његовом раду на пољу историје, географије и библи-
ографије.
Поједине оцјене су каткад неодмјерене и иду од заиста неоправдане
критике22 до (пре)наглашеног величања23 Соларићевог књижевног и научног
рада.
С друге стране, међутим, о језику Павла Соларића до данас није цјело-
вито писано, иако је било аутора који су се у својим радовима дотицали неких
језичких црта код Соларића или су пак коментарисали његов филолошки
рад24, углавном узгред. Према томе, навешћемо, прво, уопштене оцјене и ми-
шљења аутора о Соларићевом језику, а затим споменути, додуше малобројне,
ауторе који су проучавали конкретније језичке црте у Соларићевим дјелима.
21 Андрић 1902:115.
22 "Најзад, бавио се и поезијом, а после његове смрти штампан је у Сербскомь
лðтопису приличан број његових стихова, превода из Овидија и слабих оригиналних
стихова" (Скерлић 1967:121). Према Ј. Деретићу, Павле Соларић је "тврд, опор, језички
неспретан стваралац. Његови римовани четрнаестерци котрљају се споро и тешко као
по неравном путу" (Деретић 1983:214). Тек Милорад Павић посвећује знатнију пажњу
Соларићевом дјелу, „смјестивши га у предромантизам и трудећи се да га тумачи у оно-
временом српском и европском књижевном контексту, другачије од претходника“ (Кр-
становић 1999:15). Исп. Миодраг Павић: Предромантизам / Историја српске књижев-
ности, IV, Београд, 1991.
23 „Из Трста, 18. децембра 1804. у писму већ пријатељу Павлу Соларићу узвикнуо
је Доситеј Обрадовић: „Има Греција Темистокла! – Има Сербија Соларића и чрез њега
имати ће многе“ (Чурчић 1979:207).
24 „У овом периоду имамо и зачетке српске филологије. Доситејев ученик, Србин
из Хрватске, Павле Соларић (1779–1821), писац популарних научних и философских
дела, и песник, бавио се, уз остало, историјом српског и хрватског писма и штампане
књиге и започео с издавањем средњовековних писаних споменика“ (Деретић 1983:
210).
1.2.1. Никола Андрић25, је дао сљедећу оцјену о језику Соларићевих
дјела: „vidjet ćemo, da je Solarić u svim svojim djelima dvoličan. Pojedina su mu
djela štampana elegantnim građanskim pismenima i biranim narodnim jezikom, a
pojedina (većinom filološka, kao Bukvar, Dabišina diploma i Rimlјani) tvrdom i debelom
crkvenom ćirilicom sa svom težinom slavenosrpskog naučnog aparata, gdje je
čak i strane paginirao – slovima. Imao je – a u tome je mnogo sličan Lukijanu Mušickome
– previše respekta pred ortografskim i jezičnim tradicijama. Stajao je, rekao
bih, odviše pod moralnom vlašću čiča Steve (kako je Vuk satirički nazivao neprijatelja
svog i neprijatelja narodnih pisaca, uobraženog i nemilosrdnog mitropolita
Stratimirovića). U tome je i Solarić imao – da se poslužimo Vukovom riječju – nešto
Lukijanove 'kaluđerštine' (Андрић 1902:150).
1.2.2. И други аутори су уочили двојство код Соларића у погледу језика
и правописа. Тако, на примјер, Андра Гавриловић пише: „Шта је Соларић ми-
слио о књижевном језику и о правопису? Он је могао писати добрим језиком
народним, и он је тако, кад што, и писао, употребљавајући грађанску азбуку.
Али је он имао и часова када је мислио да је главно сачувати Српству право-
славље са свим, и најтежим, атрибутима његовим, те да због тога треба цркви
чинити уступке и у језику и у употреби црквенога писма па чак и у обележава-
њу страна у књигама – не бројевима него, по црквеном обичају, писменима“
(Гавриловић 1910:88–89).
1.2.3. Јован Скерлић истиче да је Павле Соларић26 своје идеје излагао
„често неразумљивим језиком“ (Скерлић 1967:121).
1.2.4. По оцјени Александра Младеновића, претходно изречена конста-
тација није без основа27. Ријечи Соларићеве „понекад нису сасвим јасне“, а не-
ки дијелови текста су „недоречени“ (Младеновић 1991:370).
Младеновић истиче да „новија проучавања језика штампаних текстова и
дела појединих писаца предвуковског периода, XVIII и почетка XIX века, који
су писани народним језиком, показују да је овај језик у великој мери био у
функцији књижевног језика, да је и народни језик у то време чинио посебан
тип литерарног језика н а п о р е д о са рускословенским и славеносрпским.
Поред Доситеја Обрадовића ... новија поменута истраживања показала су да је
било и других писаца који су писали добрим народним језиком свога краја
одакле су потицали и свога времена када су живели. Да напоменемо неке од
њих: Сава Мркаљ, Јован Дошеновић ... Павле Соларић“ (Младеновић 1973:
46-48).
25 „Materinski srpski jezik narodni bio mu je u prvi kraj „неполезан“, jer je sve, što je
bilo učenije pisano, izdavano u slavenskom narječju“ (Андрић 1902: 107).
26 „За свјетлоносца Соларића готова два вијека једва се знало, своју негативну
улогу ту је имао и сирови Скерлић који се пред Соларићевим божанским дворцем на-
шао као слијепац пред огледалом“ (Крстановић 2002: 6).
27 Младеновић 1991: 372.
На овај рад се надовезују још два Младеновићева рада гдје он у првом
пише о Соларићу и његова два савременика и земљака (Ј. Дошеновићу и С.
Мркаљу), те износи Соларићев књижевнојезички програм28, а у другом се пита
у којој мјери је Соларићев књижевни језик био народни, али не даје одговор
већ то питање оставља отвореним за будућа истраживања: „Тај славеносрпски
је бивао све више србизиран а то значи подвргаван једном процесу који је имао
своје давне почетке: негде од половине XVIII века. Како се тај процес огледао
у самом Соларићевом славеносрпском језику, у његовим властитим текстови-
ма као и у оним који су настали његовим превођењем с других језика, и да ли
је његов књижевни језик био више или мање разумљив од језика других славе-
носрпских писаца његовог времена – то је друго питање, за чије су одговоре
потребна свестранија и дубља филолошка испитивања“ (Младеновић 1991:
371).
Међутим, Младеновићева оцјена о језику Соларићевог предговора До-
ситејевом Мезимцу је сасвим јасна: „нису сви наши писци у другој деценији
XIX века писали језиком какав налазимо у горе цитираним одломцима. У том
времену има аутора који пишу мање србизираним славеносрпским језиком,
као што је нпр. П. Соларић у свом предговору уз издање Доситејевог Мезимца
1818. године“ (Младеновић 1973: 116).
1.2.5. Михало Стевановић међу писце који су се залагали да пишу на-
родним језиком убраја и Соларића, али додаје да поменути писци у тој намјери
нису успјели. Дакле, „Захарије Стефановић Орфелин, Емануило Јанковић, Па-
вле Соларић и најзначајнији од свих – Доситеј Обрадовић, тражили су да се у
циљу просвећивања простог народа за овај народ пише на његову језику. Ово
би, у ствари, имало да значи да се за књижевни језик узме језик простог народа
јер је књижевност просветитељског доба претежно баш томе народу била на-
мењена. Али се у пракси ови писци, сем последњег, нису ни наслањали на про-
стонародни; већ на језик 'изображеније класе'. А друкчије није ни могло да бу-
де“ (Стевановић 1964:29)29.
1.2.6. Суд Павла Ивића о Соларићевом језику састоји се у сљедећем:
„Мешовитим 'славеносрпским' језиком служили су се многи писци, поред
осталих Павле Соларић (Ново гражданско Земљеописаније перво на језику
Сербском 1804, Кључић 1804), Лукијан Мушицки (Ода мојему пријатељу Ми-
хаилу Витковићу 1811) и Милован Видаковић (Љубов к младој муси Сербској
1812, у ствари уџбеник латинског језика)“ (Ивић 1998:161). У једном другом
28 Александар Младеновић: Павле Соларић, Јован Дошеновић и Сава Мркаљ о
српском књижевном језику свога времена (Зборник о Србима у Хрватској, 2, уредник
Василије Крестић, САНУ, Београд 1991, 371).
29 Овдје под појмом језика „изображеније класе“ М. Стевановић подразумијева
славеносрпски језик. Исп. Херити 1983:16.
свом раду30 Павле Ивић ће написати: „А језик Павла Соларића је народни, ар-
матура је српска, са црквенословенским и руским лексичким елементима“
(Ивић 1991:151).
Међутим, Соларић се залагао за употребу народног језика: „Године
1804. Соларић, Доситејев ученик и рационалиста, изриче у свом Кључићу уве-
рење да је за просвећивање кориснији народни језик; писати славенски значи-
ло би враћати се 'раку подобно' (Ивић 1998:170). Ипак, Соларић „није могао
избећи многобројне рускословенске речи, које су сачињавале битан и незаоби-
лазан део лексичког блага књижевног језика“, те он „има наноса из црквеног
језика и тамо где он није био неопходан“ (Ивић 1998:170).
Осврћући се на Соларићеву граматику Ивић о њеном језику пише: „По-
сле Вука написао је Српску граматику и Павле Соларић, али је она издата тек
десет година после његове смрти, у Летопису Матице српске за 1831. ... Језик
у тим делима варира углавном у границама тадашњег књижевног језика. Нај-
више рускословенских елемената има код Соларића ... и код Видаковића“
(Ивић 1998:205). Иста ова констатација о Соларићевој граматици поновљена је
и у раду З. Радуловић31.
Ивић говори да се Соларић, уз још двојицу стваралаца, прије Вука зала-
гао за принцип пиши као што говориш: „К. Георгијевић у чланку Начело 'пи-
ши као што говориш', Гласник Југословенског професорског друштва XV, св.
5 (јануар 1935) 393–403, прати историјат прихватања тог гесла на линији Јохан
Христоф Аделунг (1782) – Копитар (1808) – Мркаљ (1810) – Караџић (1814).
Додајмо да је и Соларић у свом Буквару (1812) подвлачио да је најбоље 'писмо
где како говори се тако пише се, и како је написано тако чита се' (ова шира
формулација одговара изворној Аделунговој, а и Вуковој)“ (Ивић 1998:180).
Соларић је, међутим, и прије 1812. године (када је штампао Буквар) ис-
тицао ово познато начело у два наврата; у предговору Кључићу (Венеција
1804): „Ми смо били Славяни, али смо данасъ еданъ путъ Славено – Серби.
Ова речъ каже, како данасъ писати надлежи, сиречъ како що се говори“ ПК9 и
у предговору дјелу О самости (Венеција 1809): „Мени су неки вознегодовали,
що би я писати рад рðчи эзика нашега, точно како що и говорим, и како що и и
они сами говоре“ ПоС63–64.
Дакле, за гесло пиши као што говориш Соларић се залагао не само прије
Вука него чак и прије Саве Мркаља.
1.2.7. О Соларићевим језичким погледима и промишљањима изнесеним
у његовом чланку Поглед на језик и књижество илирическо писала је Вера
30 О језику (Република Српска Крајина, зборник радова, главни и одговорни уред-
ник Зоран Каличанин, Топуско–Книн–Београд, 1991, 151).
31 Исп. Зорица Радуловић: Развој граматичке мисли у Србији и Црној гори до
1850. године, 1990, 11.
Милосављевић32. „Соларићев чланак доказује распрострањеност јасних и је-
динствених погледа у оно време на српски језик и књижевност као целину.
Српски језик се писао ћирилицом и латиницом (пошто се глагољица повукла)
а књижевност на том језику стварали су припадници истога народа, Илири или
Срби, како они православног тако и они римокатоличког вероисповедања“
(Милосављевић 1999:307). Основна порука Соларићевог чланка Погледи на је-
зик и књижество илирическо јесте да је илирски језик српски језик који се го-
вори на јасно одређеном простору. Наиме, језик којим се говори од Јадранског
мора до граница Бугарске и Турске Албаније, од Македоније и Румуније до
средине Мађарске, у Хрватској, на горњој страни ријеке Саве и Драве, у Кра-
јинској и Истри јесте управо „илирически иначе србски“. Да су ови термини за
њега синонимни, види се и из других Соларићевих радова – Предисловија Бе-
сједовнику илирическо-италијанском Викентија Ракића (Венеција 1810) и
Истоветности Скита и Сармата (1826)33.
Према Соларићу је „илирически иначе српски“ језик који се разликује
од других јужнословенских језика и то: нешто мање од бугарског ('славено-бу-
гарског') а више од словеначког ('славено-крајинског'). Илирически се разлику-
је и од хрватског кајкавског ('славено-рватски') и хрватског чакавског ('Истри-
јански, Рватско-приморни и Далматински'). Соларић каже да словеначки и хр-
ватски кајкавски не спадају у илирически, односно српски, а за чакавски каже
да је нешто ближи српском од ових. „Ова језичка слика, општеприхваћена у
оно време, потпуно се поклапа са систематизацијом српског језика и књижев-
ности Вука Караџића и Шафарика. Мада није употребљавао појмове: штокав-
ски, кајкавски и чакавски дијалекат, из Соларићевог описа се види да је он ја-
сно разликовао те дијалекте“ (Милосављевић 1999:308).
1.2.8. На извјесне карактеристике филолошких радова нашег писца указали су и
Петар Милосављевић34 и Мирослав Јовановић35.
32 У листу L’ osservatore triestino (бр. 55 и 56, 6. и 9. V 1820). Тршћански учитељ
Јефтимије (Јефто) Поповић превео је тај Соларићев текст са италијанског и објавио га у
Новинама србским у Бечу (бројеви 91. и 92) 1820. године под насловом Погледи на је-
зик и књижество илирическо (Милосављевић 1999:307).
33 „Наконецъ требало е їсторически и природно рðшити, откуда равнозначность
наименованїя І л л ν р ы и С е р б л и“ ПБе6; „Нарðчїе С е р б с к о, второ медьу
нарðчїями с л а в е н с к и м и за свою обдðланность, а перво за свою любкость, есть
умегчало и почти уравнило већу часть дїалекта, употребителни у землями, понятыми
подъ шаткимъ, но преодолðвающимъ именемъ І л л ν р и к а. Ево зашто Азбука или
нарðчїе С е р б с ко и І л л ν р и ч е с ко узимлюсе найвыше кратъ као едноименна на-
званїя“ ПБе36; „Нїе ли овдð неоспоримо, да Овїдїй под езыкомъ Сарматскимъ обузе и
Гетскїй? или другима рðчма, да Сарматкїй езыкъ разумðвашесе и говорашесе и одъ
Гета, да бяше онай истый, кои и Гета, бяше самъ еданъ езыкъ подъ двама различныма
именама, као на пр. нашъ езыкъ Сербскїй, кои често зовесе промðсно и Іллνрїческимъ?“
И55–56.
34 Српска писма (Бесједа, Бања Лука 2006, 318-327).
35 Против Вука. Српска грађанска интелигенција 18. и 19. века о језику и његовој
реформи (Београд 2004, 55-57).
1.2.9. Павла Соларића помиње и Н. И. Толстој у раду Литературный
язык у Сербов в конце XVIII – начале XIX века (Толстој 1970:322).
и) Борис Унбегаун у својој књизи Почеци књижевног језика код Срба
наводи нека дјела Павла Соларића међу писцима краја 18. и почетка 19. вијека.
Помиње многе његове претходнике и савременике: Доситеја, Вука, Рајића, Е.
Јанковића, Трлајића, Стојковића, Венцловића и др. (Унбегаун 1995:99).
1.2.10. У свом раду Српски народни језик пре Вука Караџића Соларића
спомиње и Милица Грковић: „Народним језиком су писали књижевници у вре-
ме устанка у Србији. Гаврило Ковачевић 1804. године објављује спев у коме
преовлађују народни елементи, а за њим иду Георгије Михаљевић, Сава Теке-
лија, Стефан Рајић, Јоаким Вујић, Јован Дошеновић, Лука Милованов и још
неки писци који пишу народним језиком“ и додаје „Још 1804. године, у првој
години устанка, Павле Соларић говори да је за широку просвету неопходан на-
родни језик“ (Грковић 2006:14–15).
1.2.11. Конкретнија истраживања појединих језичких црта код Соларића
заступљена су, хронолошки наведено, у радовима сљедећих аутора: Алексан-
дра Младеновића (1967) 36, Петра Ђорђића (1971)37, Александра Албијанића
(1981) 38, Ирене Грицкат (1987) 39, Јована Кашића (1988) 40, Саве Дамјанова
(1996) 41 и Биљане Панић-Бабић (2003) 42.
36 Сава Мркаљ и његови претходници у реформи предвуковске ћирилице, Годи-
шњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. Х, Нови Сад 1967. А. Младеновић об-
јашњава графијске поступке у дјелима претходника Саве Мркаља, те je међу њима и
анализа графијских поступака у четири дјела Павла Соларића.
37 Историја српске ћирилице, Београд 1971, стр. 132, 200–201. Петар Ђорђић пи-
шући о реформи азбуке код Срба истиче Соларићев удио у томе.
38 Прилог познавању деклинирања позајмљеница у неким делима Јоакима Вујића и
Павла Соларића (Научни састанак слависта у Вукове дане, 1981, књ. 7, св. 1, стр. 113–
122). Албијанић се бавио деклинирањем позајмљеница из Соларићевог Новог граждан-
ског Земљеописанија (као и из шест дјела Јоакима Вујића).
39 Још нека питања у вези са славеносрпском епохом, Јужнословенски филолог,
XLIII, Београд 1987, 113. Ирена Грицкат описује неке језичке појаве у радовима штам-
паним у периоду 1809–1847. године различитих аутора. Ти радови су углавном преводи
страних аутора, а међу њима је и Соларићев превод с њемачког језика филозофског
списа О самости (1809). Анализиране су неке лексичке, терминолошке, синтаксичке и
стилске црте.
40 Исп. Однос Павла Соларића према лексици књижевног језика (Лексикографија
и лексикологија, посебна издања, зборник радова, књ. АНУБиХ, Одјељење друштвених
наука, књ. 21, Сарајево, 1988, 181–187). Кашић сагледава Соларићев однос према рије-
чима страног поријекла као и Соларићево лексикотворство.
41 Исп. Кодерово језикотворство у дијахронијској перспективи (Реч, Београд
1996). Дамјанов се уз, у првом реду, Кодерово, такође осврће и на Соларићево лексико-
творство.
42 Исп. О граматичкој терминологији Павла Соларића, Научни скупови: Једин-
ство наука данас (интер-дисциплинарни приступ сазнању), Бања Лука 2003, књ. 4, том
468
Ниједан од наведених радова не даје исцрпнију лингвистичку анализу,
осим рада А. Младеновића о једном сегменту графије код Соларића. Сви спо-
менути радови, пак, показују да су њихови аутори обраћали пажњу на Солари-
ћев језик односно на успјешност остварености Соларићевих залагања да се за
народ пише народним језиком.
1.3. За расвјетљавање Соларићевих мисли о језику и правопису значајно
је да размотримо његов однос са савременицима. Наиме, савременици су мно-
го уважавали Соларића и цијенили његову ученост. Јован Дошеновић43 и Сима
Милутиновић Сарајлија44 писали су пјесме у његову част.
1.3.1. За Мркаља је он био „Соларить, дика и милота Сербска“ (Мркаљ
1810: Предисловîе), а назива га још и „наш Аделунг, Господин Соларить“ (Мр-
каљ 1810:8). Управо је, међу првима, Сава Мркаљ констатовао за Соларићеву
графију да: „Соларить ... што му се овде отвише види, заметье, и, што му не
достае, приметье властельски“ (Мркаљ 1810: Предисловîе). Познато је да се
правопис у славеносрпској епохи ослања на „рускословенска решења и одре-
ђује се у литератури као историјски, етимолошки (коренски) или морфоноло-
шки“ (Милановић 2004:97), те да су правопис и графија овог периода били
„делимице нерационални, пуни непотребних слова и тешкоћа“ (Албин 1973:
43).
Борба за реформу таквог правописа започета је и вођена и прије појаве
Вука Караџића, а Павле Соларић је, наравно, њен активан учесник. То потвр-
ђује и његово мишљење изнесено у Предговору Бесједовнику (1810): „Велико е
злоупотребленїе или недостатакъ у писму, кадъ една иста буква мора выше
гласова изражавати“ ПБе19. Затим, против је употребе свих непотребних зна-
кова, у првом реду против употребе дебелог јера, те у свом Буквару (1812) пи-
ше да „б$ква ъ, какω непотребный знакъ у нашей Азб$цы, може изωставитисе“
Бу87–88 и даље: „Безъ ≈, æ, ν, може ωбойтисе Славенскїй õзыкъ“ Бу19. Инси-
стирао је и на обиљежавању ћ = ћ, дь = ђ. Оваквим својим захтјевима Соларић
се приближава Мркаљу а исто тако и Вуку.
1.3.2. Соларић је познат и као најдаровитији ученик Доситеја Обрадови-
ћа и Доситејева улога у Соларићевом животу је значајна. Доситеј је подстакао
младог Соларића на бављење књижевно-научним радом. Међутим, сам Сола-
I, 169–177. У нашем раду дат је списак граматичке терминологије у Соларићевој пост-
хумно штампаној граматици.
43 „Припјев“ Г. Павлу Соларићу кад је Земљеописаније сербско издао, Лирическа
пјенија, Будим 1809.
44 „Ти у бивше погледо си зорно,
За будуће радећ беспрекорно –
У небеском звезда т' јату сјаје,
Неспокојном благи покој даје“. „Павлу Соларићу“, С. М. Сарајлија, Годишњица
Николе Чупића 1905.
рић је посједовао велико знање, по суду Павла Поповића можда веће од Доси-
тејевог. Соларић је Доситеја називао „Просвðтоначалникомъ Сербскимъ“
(ПМ30–31) и „Сократ серпски“ (ПМ30–31) и имао високо мишљење о његовим
дјелима: „Дјела господина Доситеја Обрадовића јесу заиста сваке препоруке
достојна. Он је био први, штое писо пре тридесет година добро, простим упра-
во језиком, и основаније положио новом Књижевству илирическом.''45
Сасвим је разумљиво да је Соларића, који је много поштовао свог учи-
теља Доситеја Обрадовића, иритирао назив говедарски језик, те је у Предгово-
ру Мезимцу написао: „Негдð на годину дана прїе, него ћу я єсени 1803 у Тер-
сту первый путь свидðтисе и пристати съ Просвðтоначалникомъ Сербскимъ,
нетко у писму некаквомъ къ некому отвалїо бð попреко као сðкиромъ, да є До-
сїθеев єзыкъ, говедарскїй! — Казуюћи ми о томъ свеобщеповольнðйшїй Спи-
сатель, чудомъ се чудьаше, како Крїтїкъ онай ( савь имерекъ! ) размыслїо не
бяше: Да у свакомъ єзыку на Свðту и было є, и бытће говедара, кои су нуждни
и полезни люди у своїой окружности, коликогодь и сви другїи, коега му драго
званїя, чина, достоинства и степена, или крви и порðкла, у своїой; Да, кадъ є
Народъ єданъ непросвðщенъ, валя, да му се пише, како може разумðвати, не
бы ли се просвðтїо; И, тко се спусти, да поучава и найпростїю братью свою,
валя да се у нечемъ такне и говедарскогъ єзыка, кадъ и говедара има у той про-
стоты, отъ коихъ другоячїегъ некаквогъ и сасвимъ различитогъ єзыка не могу
опеть башъ ни господскїи снародцы ньихови имати“ ПМ30–31.
Затим, у Предговору Доситејевом Мезимцу тражи да се за Србе књиге
штампају српским језиком и српском азбуком: „И право намъ є! а мы стоймо у
своемъ характеру, и печатаймо Сербльи Серблðмъ, сербски, сербскомъ своїо-
мъ Азбукомъ“ ПМ28–29.
Из ових Соларићевог цитата, у Предговору Мезимцу (Будим 1818), ја-
сно се види његово мишљење да за народ треба писати, њему разумљивим,
српским народним језиком. То исто налазимо и у Кључићу (1804) гдје Соларић
истиче да ће „просто сербско на светъ издати Землеописанїе“ ПК6.
Дакле, просвјетитељске идеје Доситејеве, које је његов ученик Соларић
прокламовао, наглашене су како у Предговору Мезимцу (1818) тако и у првим
штампаним дјелима Павла Соларића (1804): „Ко э просвещаватисе наканїо,
онай мора заедно старатисе и о езику, у коему напредовати мисли. Езикъ э ед-
но съ временомъ неминуемо п р е м ð н н о умосообщенїя средство. Други
вðци и други езици. Хотети дакле езикъ некакав све еданъ имати, естъ ни више
ни манð, него хотети за еднимъ до века стаати плотомъ. Сви су народи несрет-
ни и порабощенни дотле пребивали, доклегодъ единоплеменникъ Селянинъ та-
йнственни езикъ волшебногъ Книжника разумевати ние могао или смео... Ме-
ни э с л а в е н с к и езикъ угоданъ; но краткости и точности ради нðгови изго-
45 Цитат је из Соларићевог чланка Погледи на језик и књижество илирическо, пи-
саног италијанским језиком, а нама је био доступан у преводу Ј. Поповића из 1820. го-
дине.
вора, и као нека остава, гди я многоречивїй бивамъ Сербъ, а нипощо да се за
ньимъ раку подобно враћаюћи, дангубити идемъ“ ПК8–946.
Према мишљењу А. Младеновићу ово је Соларићев књижевнојезички
програм47: „То су мисли једног 25 (23)-годишњака па су, самим тим, свакако
његов најранији књижевнојезички програм. За Соларића је основно – а пре ње-
га, као што је познато, и за Д. Обрадовића – да обичан сељак треба да разуме
језик писаних или штампаних дела књижевника – свога сународника што му
може само срећу донети“ (Младеновић 1991:370-371).
Претходно цитирано Соларићево мишљење у Предговору Кључића зна-
чајно је према Н. Андрићу због „prve izrazitije spisateljeve izjave o nekorisnosti
slavenosrpskog književnog narječja. Tko se dade na prosvjetni posao, taj se – po
shvatanju Solarićevu – mora mnogo starati i o jeziku, u kojem misli raditi. Jezik je
sredstvo saobraćaja književnog u pojedinim epohama. Druga epoha, drugi i jezik.
Onaj, koji misli, da se više epoha može služiti istim zastarjelim jezikom, taj je kao
onaj, koji hoće 'do vijeka da stoji za istim plotom' (Андрић 1902:126 ).
Међутим, није у праву Н. Андрић када каже да је Соларић против „slavenosrpskog
književnog narječja“. Треба напоменути да је Соларић попут својих
савременика употребљавао, за српски народни језик, термине прости, српски и
славеносрпски језик. Иначе, „у штампаним текстовима из XVIII века српски
народни језик назива се српски језик, прости српски језик, простосрпски језик.
Чешће него српским, књижевни језик се у овом раздобљу називао славе-
нос(е)рпским. ... Као славеносрпски именује се, заправо, књижевни језик који
је намењен Србима Словенима, и у том значењу се може сматрати синоним-
ним са појмом српски“ (Милановић 2004:96). Према томе, Соларић у наведе-
ном цитату говори о некорисности „славенског“ тј. рускословенског језика, а
не славеносрпског.
Међутим, Соларић није против употребе 'славенског' (рускословенског)
језика код Срба: „У својој књизи Поминак књижески (Венеција 1810, 66–68)
говорећи о неопходности духовног обједињавања свих Срба, нарочито оних
који не живе у Србији већ ван ње ... Соларић истиче да се то јединство може
остварити само путем Цркве и језика, а за језик су 'надобне [потребне] двојаке
књиге'. 'Церковне су књиге перве' наравно са својим славенским (рускословен-
ским) језиком, јер 'ми морамо с Церквом живити'; али за ванцрквену употребу
'ми морамо и за многоразлично наше свјетско [световно] жителство
46 Дио овог Соларићевог цитата: „Ми смо били Славяни, али смо данась [. . .]
Славено-Серби“ ПК9 наводе у својим радовима В. Гудков: Борьба концепций „славен-
ского“ и „простого“ языка в истории литературного языка у Сербов, Славянское и
балканское языкознание – История литературных языков и письменность, Москва 1979,
210 и И. Грицкат: Још нека питања у вези са славеносрпском епохом, ЈФ, XLIII, Бео-
град 1987, 113.
47 Да бисмо отклонили недоумицу, наглашавамо да је Соларићу тада било дваде-
сет и пет година. Уп. Михаило Соларић, Дан рођења Павла Соларића, Српски књижев-
ни гласник, књ. XXXI, Београд, бр. 8, 619–621.
[становништво] у исто време наставленија [поучавања] имати и књиге' – а ове
књиге, наравно, не могу бити на славенском већ на славеносрпском језику. Ту
је Соларић потпуно у праву, сасвим је у духу и току доба у којем пише ове ре-
дове. То је било време када је рускословенски (славенски) језик већ увелико
био ограничен на црквену употребу, тако да је славеносрпски 'покривао' остале
области употребе књижевног језика код Срба... „ (Младеновић 1991:370–371).
1.3.3. У питањима језика и правописа нарочито је занимљив однос Па-
вла Соларића и Вука Караџића. „Вукова појава у другој деценији XIX века и
његови захтеви за књижевнојезичком реформом нису се супротстављали
основном Соларићевом, Дошеновићевом и Мркаљевом усмерењу ка српском
књижевном језику на народној основи. Напротив, ти захтеви су само убрзали
процес србизације славеносрпског типа књижевног језика којим су, како смо
рекли, ова тројица писаца писала“ (Младеновић 1991:375). Соларић је с Вуком
био у вишегодишњој преписци и износио му је своје идеје о језику и правопи-
су, скупљао му пренумеранте. У писму упућеном Вуку Соларић подржава Ву-
кова рад на реформи језика и правописа, али је истовремено свјестан неслоге
између Вука и његових противника: „У име начина Вашега писаня (што се ты-
че и нарðчiя, и правописанiя) Вы треба да слðд$ете, какω стесе посадили и
ωсновали, доклегодь тко др$гiй не ωпровергне Ваша ωснованiя съ больими; ó
до двð године дана нећ$ имати ништа за печатанð, а прiе печатаня састатћемо-
се, акω Бог да, и обширнω ћемо онда бесðдити ω слозы, кою ó, каω и Вы, же-
лимъ“ СПП73048.
Соларић је чак упућивао на Вукову Граматику за потребе писања на на-
родном језику: „За прости језик илирически нови, као што га восточни Илири
или Србљи уче, има Граматика Вука Стефановића, коју је године 1818. пред-
поставијо своме Словару Србско-Немецко-Латинском у Вијени. Заслуга пак за
придано латинско изјасненије реченоме Словару, припада Високоученоме го-
сподину Копитару дјеиствителноме сохранитељу Царске Библиотеке в Вије-
ни, мужу у Књижевству славенском и у свакој струци лепи вјежества преиску-
сном. Све је ту назначено са најстрожијим вниманием“ (Соларић 1820, превео
с италијанског Ј. Поповић).
Међутим, ни добронамјерна критика није изостала па је Соларић пору-
чио Вуку: „Не согласуемсе съ Вашимъ мнðнiемъ о нашемъ старомъ єзыку:
вðруйте ми, и Вы ћете га се отрећи“ СПП37049. Такође је и против потпуног
повођења за простим (народним) говором: „Нiе у путу, сасвимъ и посве пода-
ватисе у писму за простонарðчiемъ, и изчерпавати му и послðднð маане, и ру-
гобе“ СПП40850.
Према М. Пантићу, иако се Соларић није слагао са свим оним што је
Вук Караџић чинио на пољу језика, ипак је „тај ватрени и прилично конзерва-
48 У писму Вуку Караџићу (Венеција, 17. децембар 1819).
49 У писму Вуку Караџићу (Венеција, 30. XII 1816).
50 Писмо Вуку из Венеције 11. фебруара 1817.
тивни Србин, који је, истина, један део Вуковог рада пратио с неслагањем и
зебњом, дочекао ... с весељем Вукове Мале простонароднје славено-сербске
пјеснарице и чак, како се може видети у његовој преписци, подстицао Вука да,
иза прве две књиге, брзо изда на свет и 'трећу част' (Пантић 1979:9)51.
А. Гавриловић констатује да је Соларић желио „да се н.пр. и Вуков
'Рјечник' штампа црквеном азбуком, а за црквени је језик држао да је отац срп-
ском језику. Такви су му били већином филолошки радови. И што је ишао да-
ље, све је више зазирао од новачења која су га у почетку била популарисала, те
је умесно мишљење како би се временом нашао са свим у табору Вукових про-
тивника да је дуже поживео“ (Гавриловић 1910:89).
Већ је Н. Андрић запазио да Соларић против Вука „nije nigdje otvoreno
govorio osim u pismu na arhimandrita Zelića, savjetujući ga, da ne bi svoje 'Žitije'
izdavao odviše na hercegovačku – po Vuku“ (Андрић 1902:183–184). И заиста, у
Соларићевом писму од 8/20. Ноемв. 1820 упућеном Герасиму Зелићу пише: „У
Унгарïи всуе ћете тражити кога ради вашега Житïя: лðни су; стνлъ имъ е
мðшовитъ и не умïю преводити съ Θталïанскога. Ако се прихвати Г. Вукъ, при-
гледайте, да не буде верло Ерцеговачки, нити по нðговой новой Oрθографïи;
но, ако вамъ се нрави, онако, како самь я започео“ СП157.
Такође, својим бачким пријатељима Соларић савјетује „da se 'najpače u
učilištnih sočinjenijih' drže Kirilovog crkvenog pisma! Ovo mu se pismo činilo nekako
srpskije, pa je mislio, kad bi se Srbi potpuno odrekli starog svoga pisma i crkvenog
jezika, da bi time učinili neko nepatriotsko djelo. Neodlučnost ili dvoličnost
ova Solarićeva u pismu i u jeziku napokon mu je sasvim odvratila sklonost Kopitarova
kruga, koji je po svoj prilici u njemu gledao čovjeka – koji bi – svojom naučnošću
– mogao više škoditi nego li koristiti blagoslovenom radu Karadžićevu“ (Ан-
дрић 1902:110).
С друге стране, у Вуковом односу према Соларићу, види се да је Вук
цијенио ученост Соларићеву. Када је 1818. г. у Бечу изашао Вуков Рјечник ко-
ме је додана и мала Српска граматика, Вук је у предговору поменуо и Солари-
ћев позив да се сачини граматика, те додао: "надам се да ће бити мила Г. Сола-
рићу, и осталим ученим Србљима." У свом писму Копитару од 20. маја 1814.
позива се Вук на „autoritet Solarićev ... govoreći o nekorektnosti oblika 'ćeju' i 'ćedu'
i tvrdeći, da ih 'ni u Solarića nigdi nema'. – Da je u to doba Solarić bio Vuku pored
Mrkalja najviši ugled tadašnje srpske književnosti, vidi se i po tom, što je u pismu
stavljao namjesto pronominalnog 'h' u gen. pl. oštri akcenat na nastavak 'i' kao
što je to radio Solarić u mnogim svojim knjigama (n. pr. донде ћу путем тражити
51 „Исп. Вукова преписка II, 398, где Соларић 25. октобра 1816. пише Вуку између
другог: „...Г. архим. Мушицки не писа ми јоште. Је ли довершио словар старога нашега
језика? Ви велите: 'Са овим садашњим (начињеним) славенским језиком'. А ја велим да
сви филолози овога земнога круга нису верстни отрећи да је ови језик једини прави и
рођени отац садашњега сербскога, и тако наш стари, негда свеобшти, илирически илити
по Илирику владавши језик.''
пэсама сербскиΔ и другиΔ коэкаквиΔΔ ствариΔ народньиΔ)“ (Андрић 1902:
119).
За Вука је Соларић такође и дубоко замишљени Соларић, превише окре-
нут језичкој прошлости: „Ја сам прије неколике године дана хтио да издам ма-
лу књижицу народнијех Српскијех приповиједака и загонетака, био сам им
овај предговор написао:"..Нека родољубиви Мушицки лети за Пиндаром и за
Хорацијем, нека се дружи и пореди с Рамлером, с Клопштоком, с Державином
и с Дмитријевим; нека дубоко замишљени Соларић истражује и доказује каки-
јем су језиком говорили земљаци и врсници Рема и Ромула; коме Србину Срп-
ски језик не ваља, нека га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; Не за-
видим, на част сваком своје; а ја ћу само готово да скупљам оно што је народ
Српски већ измислио" (Вук у Предговору Српских народних приповиједака,
1853).
Да је Вук цијенио ученост Соларићеву, види се, још и по томе што своју
прилично оштру критику на Соларићев Предговор Мезимцу Доситеја Обрадо-
вића није објавио за живота Павла Соларића. Вук је, пишући ову критику, кри-
тичку оштрицу упутио и Соларићевом означавању акцената: „Писали ми књи-
ге Ћириловим словима, или новим Руским, знаци нам гласоударенија не треба-
ју: зашто без њи можемо бити (као н.п. и Латини и Руси и сви остали народи
Европејски), а њиово писање чинило би нам сметњу, дангубу и досаду; а осо-
бито кад би се писали овако наопако, као што и пише г. Соларић (н. п. у
об'æснeнiю ко снимк$ подлинног дплωма (!) Стефана Дабише кралæ Сербско-
га: наро’дъ, зало’гъ, моега‘, дочέ’кати, тога‘, ðзы’ка, тр$дк$’, чита’ти, пренести’се,
очи’ма, ником$‘, сам$‘, принапоминð, на страны‘, была‘, покрыва‘, сл$жe‘, свилe‘ и
т. д.) онда би нам ружили, не само писмо, него и језик наш! Да какав Србљин
стане говорити Г. Соларићу по његовим знацима гласоударенија, он би га пи-
тао од кога је народа“ (Караџић 1818: 27). Из биљешке на стр. 29 у Предговору
Мезимца – гдје говори о „novoj, proglađenoj i kraćoj azbuci (no velikomu jeziku
našemu недостаточној) i proti akcentuiranju riječi, izbija na površinu da nije bio
zadovoljan s njim. I tako je možda samo smrt spasla ovog učenog Srbina, da se nije
sasvim ispriječio blagoslovenom radu velikoga Tršićanina, i srušio sve ono dobro,
što ga je s pojedinim svojim prostonarodnim knjigama sazdao“ (Андрић 1902:183–
184).
2.0. Из свега претходно наведеног може се закључити да је Соларић
имао своје погледе на српски језик и правопис у вријеме стварања услова за
стандардно-језички развитак на народном језику код Срба, који нису били ан-
тивуковски премда се није сасвим с Вуком ни слагао. Као и Вук, Соларић се
залаго за употребу народног језика а слагали су се и у многим питањима ре-
форме правописа. Иако је био одушевљен Вуковом реформом, Соларић је ипак
био нешто опрезнији у том погледу, сматрао је да би ваљало поступније крета-
ти напријед а не онако нагло како је то чинио Вук. Свјестан сукоба између Ву-
ка и његових противника надао се да ће размирице бити превазиђене.
Без обзира на чињеницу да се Соларић у својим дјелима декларисао за
народни језик, трудио да пише народу разумљивим језиком и што у појединим
његовим дјелима има доста елемената и народног језика, без обзира што је Со-
ларић посједовао знање неколико страних језика, боравио у различитим језич-
ким и дијалекатским подручјима, био у контакту са ученим странцима и водио
кореспонденцију на страним језицима, образујући се у гимназији у Сремским
Карловцима он је усвојио и славеносрпску компоненту која је долазила до из-
ражаја у његовим дјелима. Тиме се Павле Соларић уклапа у слику књижевног
језика првих деценија деветнаестог вијека код Срба, језика који се изграђивао
у преплитању традиционалних и нових настојања усмјерених ка томе да се за
народ пише на народном језику.

ЛИТЕРАТУРА
1. Албијанић 1981: Александар Албијанић, Прилог познавању деклинирања позајмље-
ница у неким делима Јоакима Вујића и Павла Соларића, Научни састанак слависта
у Вукове дане, књ. 7, св. 1, с. 113–122.
2. Андрић 1902: Никола Андрић, Живот и рад Павла Соларића, Рад ЈАЗУ, Загреб,
103–194.
3. Гавриловић 1910: Андра Гавриловић, Историја српске и хрватске књижевности
словенско–народнога језика, Београд, 88–92; 101–102.
4. Грицкат 1987: Ирена Грицкат, Још нека питања у вези са славеносрпском епохом,
Јужнословенски филолог, XLIII, Београд, 111–135.
5. Грковић 2006: Милица Грковић, Српски народни језик пре Вука Караџића, Радови
Филозофског факултета, Источно Сарајево, бр. 6–7, 7–16.
6. Дамјанов 1996: Сава Дамјанов, Кодерово језикотворство у дијахронијској перспек-
тиви, Реч, Београд, 87–109.
7. Денић 1995: Чедомир Денић, Школовање ђака у карловачкој гимназији 1791–1848,
Зборник о Србима у Хрватској, књ. 3, 95, 178.
8. Деретић 1983: Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд, 209, 214.
9. Ђорђић 1971: Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки
прилози, Београд.
10. Живановић 1940: Ђорђе Живановић, Павле Соларић и Пољаци, Српски књижевни
гласник, књ. LXI/6, Београд, 432–438.
11. Ивић 1971: Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Београд.
12. Ивић 1991: Павле Ивић, О језику, Република Српска Крајина, зборник радова, глав-
ни и одговорни уредник Зоран Каличанин, Топуско–Книн–Београд, 151.
13. Ивић 1998: Павле Ивић, Преглед историје српског језика, Сремски Карловци – Но-
ви Сад, књ. VIII.
14. Караџић 1986: Вук Караџић, Примјечаније на предговор г. Павла Соларића к Ме-
зимцу, Сабрана дела В. Караџића, XIII, приредио М. Павић, Београд, 21–28.
15. Кашић 1988: Јован Кашић, Однос Павла Соларића према лексици књижевног јези-
ка, Лексикографија и лексикологија, посебна издања, зборник радова, LXXXV,
АНУБиХ, Одјељење друштвених наука, књ. 21, Сарајево, 181–187.
16. Крстановић 2002: Здравко Крстановић, Предговор, Чудесном кладенцу, Антологији
српског пјесништва од Барање до Боке которске, СКД „Зора“, Београд.
17. Крстановић 1999: Здравко Крстановић, Гозба: сабране пјесме, Српско културно
друштво Зора, Београд, 230.
18. Маринковић 1962: Боривоје Маринковић, Прилози библиографском изучавању пи-
сама Павла Соларића (штампани извори), Прилози за књижевност, језик, историју
и фолклор, XXVIII, св. 1–2, 137–144.
19. Милановић 2004: Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног
језика, Београд.
20. Милеуснић 1980: С(лободан) Милеуснић, Родослов породице Соларић, Глас светих
апостола Ћирила и Методија, VII, 104, Загреб.
21. Милосављевић 1999: Вера Милосављевић, Погледи на језик и књижество илириче-
ско, Павле Соларић, Србистика, бр. 1–2, 307–318.
22. Милосављевић 2006: Петар Милосављевић, Српска писма, Бесједа, Бања Лука,
318–327.
23. Младеновић 1967: Александар Младеновић, Сава Мркаљ и његови претходници у
реформи предвуковске ћирилице, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду,
књ. Х, Нови Сад.
24. Младеновић 1973: Александар Младеновић, Типови књижевног језика код Срба у
другој половини XVIII и почетком XIX века, Реферати за VII међународни конгрес
слависта у Варшави, Филозофски факултет у Новом Саду, 39–53.
25. Младеновић 1977: Александар Младеновић, Прилог познавању односа између срп-
скога и славеносрпскога језика у другој половини XVIII и у првим деценијама XIX
века, Зборник МСЦ-а, књ. 6, св. 1, с. 157–163.
26. Младеновић 1989: Александар Младеновић, Славеносрпски језик, Нови Сад.
27. Младеновић 1991: Александар Младеновић, Павле Соларић, Јован Дошеновић и
Сава Мркаљ о српском књижевном језику свога времена, Зборник о Србима у Хр-
ватској, 2, уредник Василије Крестић, САНУ, Београд.
28. Мркаљ 1810: Сава Мркаљ, Сало дебелога ера либо азбукопротрес, Будим.
29. Павић 1991: Миодраг Павић: Предромантизам / Историја српске књижевности,
IV, Београд.
30. Панић-Бабић 2003: Биљана Панић-Бабић, О граматичкој терминологији Павла Со-
ларића, Научни скупови : Јединство наука данас (интердисциплинарни приступ са-
знању), Бања Лука, књ. 4, том I, 169–177.
31. Пантић 1979: Мирослав Пантић, Одушевљење и журба заборављеног просветите-
ља, Дневник, бр 8980, Нови Сад, 31. Х, 9.
32. Петровић 1956–7: Душан К. Петровић, Шест писама Павла Соларића, Зборник
МС за књижевност и језик, Нови Сад, 247–256.
33. Петровић 1936: Петровић, Школовање Павла Соларића у карловачкој гимназији,
Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XVI, св. 1, 107–108.
34. Радуловић 1990: Зорица Радуловић, Развој граматичке мисли у Србији и Црној Го-
ри до 1850. године, Никшић.
35. Реметић 1977: Слободан Реметић, О неким рускословенским особинама у језику
пјесама Гаврила Ковачевића (почетак XIX вијека), Научни састанак слависта у Ву-
кове дане, књ. 6, св. 1, с. 183–192.
36. Скерлић 1967: Јован Скерлић, Историја српске књижевности, Београд.
37. Соларић 1913: ихаило Соларић, Дан рођења Павла Соларића, Српски књижевни
гласник, књ. XXXI, Београд, бр. 8, 619–621.
38. Стевановић 1964: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик I, Бео-
град.
39. Суботић 2004: Љиљана Суботић, Предавања из историје језика, Нови Сад.
40. Толстој 1970: Никита Илич Толстой, Литературный язык у Сербов в конце XVIII –
начале XIX века, Москва, 269–328.
41. Унбегаун 1995: Борис Унбегаун, Почеци књижевног језика код Срба, Београд –
Нови Сад.
42. Херити 1983: Питер Херити, Књижевни језик Емануила Јанковића, Нови Сад.
43. Чурчић 1979: Лазар Чурчић, Павле Соларић: два века после рођења. – Зборник МС
за славистику, Нови Сад, 207–211.
44. Чурчић 1980: Лазар Чурчић, и Јованка Тодоровић, Павле Соларић – два века после
рођења, Годишњак Библиотеке Матице српске за 1980.

Solaric’s Thought on Language and Orthography
Modern studies of the XIX century language are comprehensive and contain
plenty of facts. However, a lot of issues in relation to this period are not examined
enough, or they are not familiar enough. For example, the speech of Pavle Solaric,
pre-Romanism poet, the author of philosophical, philological, historic, geographical,
bibliographical and ethnological works – the author whose books were printed in the
first decades of the XIX century – until today are not systematically and thoroughly
examined. In our papers, a review of recent studies of some authors on the speech in
the works of Pavle Solaric was given; some of Solaric’s thoughts on language and
orthography are also mentioned.