1. Потреба за писањем рада
Историја књижевности представља основу програма књижевности за
средњу школу. Принцип хронолошког излагања делā је спроведен готово у це-
лости у средњошколским наставним плановима и програмима. У склопу исто-
рије књижевности се говори и о српској књижевности. Она заузима око 60%
средњошколског градива књижевности. Због тога је од велике важности да се
историја књижевности Срба представи што тачније, што принципијелније и
што истинитије.
Основни и једини уџбеник за ову књижевнонаучну дисциплину на ни-
воу средње школе је Историја књижевности Јована Деретића са коауторима
Маријом Митровић и Златом Бојовић. Овај уџбеник обухвата историју књи-
жевности до краја Другог светског рата. Необухватањем књижевности после
Другог светског рата, ученици су ускраћени за информације из овог дела исто-
рије књижевности, а оно је од посебне важности за српску књижевност угро-
жену сербокроатистиком.
Циљ рада је и прецизирање појма јужнословенских књижевности у које
треба укључити и бугарску књижевност као и развијање свести о блискости
српске књижевности са другим словенским књижевностима, посебно руском.
Због тога је потребно дати нови модел проучавања историје српске књижевно-
сти у средњим школама.
У раду су коришћени следећи уџбеници:
1. Јован Деретић, Марија Митровић, Злата Бојовић, Историја књижевно-
сти за први разред средње школе, ЗУНС, Београд, 2000.
2. Јован Деретић, Историја књижевности за други разред средње школе,
ЗУНС, Београд, 1997.
3. Јован Деретић, Марија Митровић, Историја књижевности за трећи
разред средње школе, ЗУНС, Београд, 1997.

2. Сербокроатистика у средњошколским историјама књижевности
Читава историја српске књижевности у наведена три уџбеника заснова-
на је на сербокроатистичком моделу а то значи следеће: до 18. века српска
књижевност није самостална, народна књижевност је српскохрватска, српска
књижевност средњег века је само средњовековна књижевност, а средња српска
књижевност, дубровачка, је или заједничка или имплицитно, односно експли-
цитно хрватска.
Као доказ да се српска народна књижевност третира као српскохрватска
наводи се цитат: „У поезији, стални епитети, устаљена изражајна средства,
устаљена метричка схема за одговарајуће садржаје (рецимо десетерац у срп-
ској и хрватској народној епици)“ (1:8). За српске народне песме се тврди да се
налазе на „српском“ и „хрватском“ говорном подручју. Нигде се директно не
помиње да је народна књижевност српскохрватска. И српске народне бајке су
„наше“ али композитор који је компоновао оперу Еро с онога свијета обавезно
је „хрватски“ (Јаков Готовац). Тако се може извући закључак да док је, крајeм
1970-их, хрватско увелико било „хрватско“, српско је било само „наше“.
Када се говори о средњовековној књижевности у јужнословенским зе-
мљама, не помиње се бугарска књижевност и то указује на дословно постојање
сербокроатистичке парадигме у Историји књижевности 1 у тексту Књижевни
рад у јужнословенским земљама. Елиминисање бугарске књижевности из овог
концепта омогућило је сербокроатистима, почев од стварања краљевине СХС,
могућност лакшег прекрајања српске књижевности на њену штету а у корист
хрватске књижевности. Инсистирање на бесмисленим укрштајима српске и
хрватске књижевности постоји када је реч о средњовековној књижевности:
„Знатан део текстова потиче из заједничке црквенословенске баштине или су у
хрватску књижевност дошла из Византије посредством Срба, као што су, исто
тако, многа дела из Западне Европе преко хрватске књижевности ушла у срп-
ску и друге књижевности црквенословенског круга“ (1:62). Овим се имплицит-
но упућује на постојање српскохрватске средњовековне књижевности.
Када је реч о дубровачкој књижевности, говори се о Шижгорићевом за-
нимању за „илирске“ народне умотворине (стављене су под наводнике са туи-
мачењем да је то од погрешно узетог имена Илирије из антике за Словене).
Одакле су преузети подаци, немамо информацију. За Ивана Гундулића, наводи
се да је био прозван „краљем илирске поезије“ (1:134). Пошто се у Историји
књижевности 2 тврди да је илирски покрет хрватски покрет Људевита Гаја,
овом чињеницом се имплицитно саопштава да је Иван Гундулић био Хрват.
Све зависи од ширег контекста.
У романтизму се настављају тековине претходног периода. Опет имамо
ситуацију без Бугара а илиризам се третира као нешто позитивно за Србе. Де-
ретић тврди да је Прешерн дошао у сукоб са хрватским илиризмом за разлику
од Враза који је прешао на „илирски“ језик, те прешао из словеначке у хрват-
ску књижевност. У ширем контексту ово се може схватити као негативна одлу-
ка Франца Прешерна. Иако у Мажуранићевом спеву Смрт Смаил-аге Ченгића
нема Хрвата, у тексту стоји: „У делу је дошло до изражаја Мажуранићев хр-
ватски и југословенски патриотизам, оно је понесно 'илирском' вером у брат-
ство јужнословенских народа“ (2:47).
У одељку хрватском реализму, када говори о Крањчевићу, Деретић у се-
дамнаест редова текста пет пута помиње придев хрватски што ни за један
текст везан за српску књижевност не чини, а при том помиње хрватско родо-
љубље, Штросмајера, Крлежу, Анте Старчевића и родољубиви хрватски цитат:
„Крањчевић је уз Штросмајерову материјалну потпору завршио учитељску
школу. Као присталица Старчевићеве странке права и већ потврђени родољу-
биви песник, Крањчевић није могао добити службу у Куеновој Хрватској, па је
од јесени 1886. службовао по школама у Мостару, Ливну и Бијељини, да би од
1893. добио место у учитељској школи у Сарајеву“ (2:134). О Крањчевићу се
пише величанственије него о било ком Србину, односно српском писцу.
Јужнословенске књижевности се и у епоси модерне доследно третирају
без бугарске књижевности. У епоси модерне се помиње и Владимир Назор. Ча-
кавски, односно хрватски, сматра се наречјем када се говори о језику којим пи-
ше Назор: „Али и књижевни штокавски доживљава праве свечаности у Назо-
ровој поезији: од изванредне успеле и речите ономатопеје (Цврчак), преко ба-
рокно богате метафорике, дактилских, трохејских и чак хексаметарских стихо-
ва, до нове ритмике, све су то одлике Назорове поезије које знатно обогаћују
хрватску књижевност“ (3:61). Из претходне констатације јасно је да се „књи-
жевни штокавски“ односи на наречје а не на језик.
У периоду књижевности између два рата, прво се приказује хрватска, па
словеначка, па македонска, па све мањинске књижевности (албанска на првом
месту, мађарска, румунска, русинска и словачка књижевност) па тек на крају
српска књижевност. Тиме се види „приоритет“ који добија српска књижев-
ност. Kрлежа се, као и Крањчевић, истиче као огроман бард хрватске књижев-
ности. Франгешов цитат да је Крлежа „највећа књижевна појава цјелокупне
хрватске повијести“ (3:67) није ничим разјашњен. Млади Крлежа је имао изра-
зито негативан став о целокупној дотадашњој хрватској књижевној традицији,
истичући као позитивне примере само Јурија Крижанића и С. С. Крањчевића.
Овај други је био штросмајеровац. У свом раном периоду он се обрушио, како
се каже „на празноћу и патетику тада косовског мита“ (3:98). Континуирано
траје одушевљавање Хрватима и оним што је хрватско па се каже да Крлежин
опус води „до чудесне књиге кајкавске поезије ,Баладе Петрице Керемпуха'“
(3:100). У хвалоспевима Крлежи каже се: „...наглашавајући да су хуманост и
здрави ум управо оне квалитете које човјека и уздижу изнад стихије природе
(М.Шицел)“ (3:102) и тиме се упада у низ парадокса у представљању Крлеже
искључиво у позитивном светлу. Због тога је потребно изложити ученицима
истину о Крлежи и представити штету коју је нанео Србима и српској књижев-
ности, посебно због тога што се он, још увек местимично, изузетно позитивно
третира у просветним круговима.
Буњевци, које описује Вељко Петровић, сврставају се у Хрвате а мусли-
мани се наводе са великим М. Тиме оваква историја књижевности иде на руку
титоистичкој политици и сербокроатистици. Даље, у уводу у тексту о Самоко-
влији даје се приказ босанскохерцеговачких приповедача из прве половине 20.
века: П. Кочића, С. Ћоровића, И. Андрића, И. Самоковлије, Х. Хума, Х. Кики-
ћа, Б. Ћопића. Из овога се види слагање са ставом о издвајању књижевности са
територије Босне и Херцеговине из српске.
Литература уз Историју књижевности дата је једино уз трећи део. До-
минира литература из загребачког књижевног центра. Од српских историчара
књижевности узети су интегрално у обзир само Јован Скерлић, Јован Деретић
и Предраг Палавестра од којих су последња двојица доказани сербокроатисти.
Историје књижевности за 1. 2. и 3. разред средње школе су у великој ме-
ри у сагласју са текстовима из средњошколских Читанки. Ту се народна књи-
жевност не именује као српска. Средњовековна књижевност ипак има придев
српски, док се књижевност хуменизма, ренесансе и барока национално не тре-
тира јасно као српска тако да имамо имплицитно признање о дисконтинуитету
српске књижевности. Средња књижевност је и у читанкама и у наставним пла-
новима и програмима третирана тек са неколико писаца а реализација програ-
ма, када је реч о српској књижевности овог периода, обухвата само неколико
часова.

3. Политика и историја југословенских књижевности
Филологија је одувек била у тесној вези са политиком. Филолошка ре-
шења су штавише, по правилу претходила политичким решењима, посебно
онима која су се односила на прекрајање граница. То се односи и на сербокро-
атистику, доминантну филологију у СФРЈ. Наиме, тежило се да се писци кла-
сификују према републичким, а не према језичким границама.
Примера има много. У средњем веку није постојала Хрватска као што
данас постоји али у цитату стоји :„…као и што ћемо видети из раздобља кад је
глагољица (осим у Хрватској) сасвим нестала носе трагове или садржи поједи-
не речи писане њоме“ (3:46). Овде се тачно мислило на територију СР Хрват-
ске која је идентична са данашњом територијом државе Хрватске.
Као пример третирања авнојевских републичких граница као граница
књижевности можемо навести и место где се помињу „...јеретичка ,црква бо-
санска'“ и „народна глагољашка црква у Хрватском приморју“ (3:57).
На сличан начин се говори о босанској култури и књижевности: „...Оба
текста писана су ћирилицом, која је до краја остала основно писмо средњове-
ковне босанске културе“ (3:60). Овде је упутно поменути и имплицитно пози-
вање на босански језик: „Све те књиге писане су црквенословенским језиком с
доста елемената из локалних босанских говора“ (3: 60). Говор је подређени по-
јам појму језика. Евидентан је и следећи пример: „,Нема словенске земље из
које би у новије вријеме изишло на видјело толико словенских записа колико
из Босне и Херцеговине' забележио је један њихов проучавалац“ (3: 61). Овде
се не каже који је то проучавалац али је битно да се овај период третира као
део књижевности Босне и Херцеговине.
Што се тиче Хрватске, у тексту се каже да је Далмација од Византије
потпала под Хрватску 924. године као и Истра а помињу се и други хрватски
крајеви који се тачно не прецизирају (3:61). У вези са тим стоји и „специфичан
геополитички положај хрватских земаља у средњем веку“.(3:62)
Исти принцип савремених републичких-државних граница се не пошту-
је када се говори о новој српској књижевности. Опус Ђуре Јакшића се не тре-
тира у целини кад је у питању Србија, већ парцијално: дела о Србији, о Војво-
дини и о Црној Гори (драма Максим Црнојевић, на пример). Каже се: „Касније
прелази на савремену тематику и пише о невољама сељака у Војводини и Ср-
бији“ (2:88). Не обједињује се опус текстова који се односе на Србију.
У драми Јазавац пред судом, тврди се да Аустрија безобзирно подјарм-
љује босански народ. Тиме се озакоњују поделе српског народа по политичким
границама.
Завршетак Историје књижевности 3 се даје текстом о књижевности
НОБ-а. Посебну пажња се ту посвећује тротомном Дневнику Владимира Деди-
јера (1941) као и његовој биографији Јосип Броз, те монографији о сарајевском
атентату 1914.
Свим овим се јасно оцртава и подвлачи политички диктат КПЈ у прика-
зу историје књижевности српског језичког простора.

4. Маргинализација српске књижевности
Teматика овог одељка у нашем раду обухвата указивање на негирање
старости српске књижевности и смањивање значаја неких њених делова. Наи-
ме, почеци одређених појава у српској књижевности се померају према сада-
шњем тренутку са намером да се оспори старина српске књижевности и тиме
се она учини мање значајном. Са друге стране, проблем представља и одређи-
вање редоследа у излагању српске књижевности у оквиру југословенских књи-
жевности. Српска књижевност се углавном помера на крај. „Куртоазија“ према
другим југословенским књижевностима не би требало да буде мотив и разлог
смештања српске књижевности углавном на крај епохе.
Српски средњи век се ставља на крај – иза Македоније, Рашке, Зете, За-
хумља, Босне, Хрватске и Словеније. Посебно је апсурдно што се књижевност
Рашке, Зете и Захумља одваја од српске јер су ово биле српске територије то-
ком средњег века. Првим оригиналним делом српске књижевности сматра се
Живот господина Симеона: „То је језгро Немањине биографије, из којег ће се
у уводним главама Студеничког типика развити прво оригинално дело српске
књижевности, Живот господина Симеона“ (1: 70) Пре овог књижевног дела
настао је Летопис попа Дукљанина. Овим се дело католичког свештеника ис-
кључује из српске књижевности из друге половине 12. века а старост српске
средњовековне књижевности помера бар за педесет година унапред.
У приказу средње српске књижевности у оквиру југословенских (не ју-
жнословенских, јер је бугарска књижевност изостављена) ситуација је дослед-
но иста. Редослед којим се оне излажу у просветитељствау су: 1. хрватска, 2.
словеначка, 3. македонска, 4. српска. Српска је последња. Појава дисконтинуи-
тета српске књижевности постаје видна уколико из ње искључите дубровачку
књижевност. Уколико из српске књижевности делимично искључите народну
и средњовековну књижевност, јер оне се третирају као српскохрватске, добија-
те став да српска књижевност почиње у 18. веку те да траје само три века. У
вези са тим, Јован Деретић наводи да је прва српска драма настала тек у 18. ве-
ку. То је драма Емануила Козачинског, Траедокомедија.
Деретић такође тврди да се књижевност Доситеја Обрадовића наставља
раскидом са књижевношћу средњег века. „Идеје Доситеја Обрадовића и њего-
ва књижевна дела одиграли су огромну улогу у даљем развитку српске књи-
жевности. Европеизација српске културе, коју је он извршио, довела је до рас-
кида с ранијом, црквенословенском традицијом и до формирања сасвим разли-
чите од оне каква се све до тада од Ћирила и Методија или од Светог Саве,
развијала у српском народу“ (2:11). Овде имамо још један доказ инсистирања
на дисконтинуитету српске књижевности и на неевропеистичности претходне
српске књижевности. Ово се даље односи и на друге цивилизацијске, културне
и уметничке творевине Срба. Тако се, према Деретићу, у 18. веку стварају први
политички листови, прво позориште, прва српска средња школа. Све је ново па
и роман, драма, песничке врсте а то и потврђују Нолитове едиције Драма, Ро-
ман и Мемоари. Јоаким Вујић се третира као отац српског театра. Дубровачка
театарска традиција се из корпуса српске књижевности овим искључује.
Пређимо на романтизам. Када говори о Пушкину, Деретић помиње ру-
ски језик, руску књижевност, двоструку оријентацију, европску и руску, а то
не спроводи када је реч о српским писцима. У приказу романтизма у јужносло-
венским књижевностима, српску књижевност ставља иза хрватске и словенач-
ке. Сличну ситуацију имамо када говори о реализму. По редоследу у приказу
реалистичке књижевности прво иде хрватски, словеначки па тек онда српски
реализам.
Маргинализација српске књижевности се остварује и преко става да о
Србима најквалитетније могу говорити заслужни Хрвати. Цитат Дубравка Јел-
чића о Матошу представља некритички импресионистички хвалоспев какав се
не припаја ни уз једног српског писца. За Матошева дела стоји да „права су ри-
зница умјетности и духа, надахнутих пјесничких слика и визија, једнако у сти-
ху, као и у прози; читанка штива високе имагинације и беспримјерне (у нас)
особености и снаге у изразу; енциклопедија идеја и мисли о свему – или готово
свему – што се у оних двадесетак година његова рада збивало на нашим мери-
дијанима у подручју књижевности и културе, друштва и политике, и што је
улазило у обзорје хуманистички наображеног нашег интелектуалца од средине
последњих деценија 19. столећа, па до предвечерја Првог свјетског рата“
(3:56). У новом цитату Јелчића, наводи се да се о београдским „актуалијама,
политичким и културним трачевима ништа не би знало“ (3:56) да није било
Матоша. Следи цитат Ива Франгеша: „У Хрватску, а посебно у Загреб, остао је
до краја живота заљубљен, јаросном љубављу изопћеника и мало ће бити писа-
ца у којих ће се Хрватска и хрватство толико помињати у тексту'“ (3:57). Ово
показује став: шта би Срби без Хрвата били?
Када се говори о декаденцији, помињу се Цанкар и Жупанчич а не Бори-
сав Станковић или Дис. То значи да се репрезеннтативнији примери могу наћи
у словеначкој него у српској књижевности. Овде стоји да су Срби назив модер-
на преузели од Хрвата и Словенаца. Такође се помиње Скерлић и његова
Историја нове српске књижевности (1914) али се не помиње Павле Поповић и
његова историја Преглед српске књижевности. Ово се чини да би се прећутао
извор који тврди да дубровачка књижевност припада српској књижевности.
Даље, сматра се да су једино Хрвати имали прави покрет модерне, а посебан
немар се исказује када се говори о дадаизму јер не се помиње Драган Алексић
тако да испада да Срби нису имали дадаизам.
За Растка Петровића стоје чињенице да „...о њему се почело говорити
као о писцу који је, заједно са Црњанским, ударио темеље модерном српском
роману“ (3:135). Није јасно шта се сматра под модерним: ново или авангардно.
Ако се ради о првом онда то није тачно јер је нови српски роман започет са
сентименталистичким романима Атанасија Стојковића. Ако се односи на дру-
гу тврдњу, онда је то у реду.
Негирање и унижавање српског присутно је у идеологији титоизма. Та-
ко је Иван Мештровић вајао ликове из српске херојске прошлости, како се ка-
же: за „тзв. видовдански храм“ (3:90). Све што је декларативно српско, сматра
се патетичним и сувишним. Указати на то значи истаћи жељу за одстрањива-
њем истог те и тиме, на још један начин, маргинализовати српско у области
историје књижевности.

5. Питање вере
Српској књижевности су у периоду СФРЈ одузимани делови који су се
тицали углавном аутора неправославне вере: римокатолика и муслимана. То се
радило преко оштрог подвајања: латински језик = католичке земље, црквено-
словенски / грчки = православне земље. Тако се говори о византијским узори-
ма код православних Срба. Шта је са католичким Србима, с обзиром да се зна
да су Срби имали примаса Римокатоличке цркве, барског надбискупа? Като-
лички поп Дукљанин се не сврстава у Србе експлицитно а ни имплицитно. У
даљем излагању српске средњовековне књижевности, не помиње се католичка
опредељеност Вукана Немањића. Српска црква се једино третира као право-
славна и то се уклапа у сербокроатистичку концепцију поделе књижевности по
вери – српска књижевност је православна, а хрватска католичка. Говори се та-
кође о плану унијаћења православаца који настаје у 17. веку али се не помиње
ко све стоји иза тога и у каквој је то вези са књижевношћу.
Такође се избегава појам покатоличавања Срба, појава описана у припо-
веци Сима Матавуља Пилипенда. То се назива преласком у „царску вјеру“ са
делимичним цитирањем поменутог писца.
У средњошколским уџбеницима историје књижевности системски се не
помиње могућност да за српске писце, као углавном и у свим осталим нација-
ма, важи принцип мултиконфесионални, то јест да имају право да припадају
другим вероисповестима: римокатоличкој и мухамеданској, рецимо.

6. Распарчавање српске књижевности
Процес распарчавања српске књижевности ишао је преко денационали-
зовања српских писаца па преко њиховог одређења територијалном а не наци-
оналном припадношћу. Српска народна књижевност је подручје које је најлак-
ше било својатати када је реч о књижевностима чији се корпус одређује окви-
рима АВНОЈ-евских граница. Марко Краљевић је представљен као турски ва-
зал у Македонији, те се пре може повезати са данашњом државом Македони-
јом него са Србијом. „Песме из муслиманске средине“ се третирају одвојено
од српских, мада се тврди да су по стиху и метрици исте са српским и у вези са
тим наводи се непотписан цитат: „Без Бошњака не има јунака“ (1:99).
Даље, спроводено је, а и данас се спроводи негирање чињенице да су
Срби имали ренесансу: „Ткође, било је подручја, а међу њима већи део наше
земље, у које ренесанса није продрла па се антика у културну традицију тих
народа уткала најпре баш кроз средњовековне списе. Ово особито важи за на-
шу стару српску књижевност, која је имала изразито развијену средњовековну
културну традицију“ (1:40). Из овога следи да постоји дисконтинуитет у срп-
ској књижевности, односно испада да, осим ренесансе, Срби немају ни правог
барока већ само барокне тенденције.
У процесу распарчавања српске књижевности иде се дотле да се „...хр-
ватски песник Петар Хекторовић“ (1:83) пошто је записао српску песму Марко
Краљевић и брат му Андријаш третира као сакупљач хрватске народне лирике,
ако се погледа шири контекст.
Писци се или декларативно проглашавају Хрватима или се прећуткује
да су Срби. „Речи Петра Прерадовића из наслова његове програмске песме Ро-
ду и језику могу се узети као девиза како хрватског националног романтизма
тако и романтизма у другим јужнословенским књижевностима“ (2:41). Дере-
тић цитира Матавуља када каже: „Роман је, по пишчевим речима, обухватио
'цио живот далматински, све сталеже и народ обију вера'“ (2:168) али не поми-
ње да је то, у оба случаја, српски народ. Када говори о Нушићу, Деретић поми-
ње да је он грчког порекла; када говори о Прерадовићу, он не помиње његово
српско порекло.
Колика је антисрбистичка деформација код Деретића види се по форму-
лацији „Први устанак“ за Први српски устанак. Деретић за Змаја каже да „свој
песнички дар ставио је у службу напредних покрета и идеја свог доба, био је
песник Уједињене омладине“ (2:82). Прави назив ове организације је Уједиње-
на омладина српска.
У Историји књижевности 3поводом Матошевог путописа Из Сомбора
када каже да су му „најбољи путописи о домаћим крајевима и пределима“ (2:
60). Може да испадне и да је Сомбор хрватски град. Сличан пример имамо ка-
да се говори о Дубровчанину Иву Војиновићу. Иво Војиновић се сврстава у
хрватску књижевност – „најбољи драмски писац“ (3:54) каже се за њега. Чак се
сматра да је Војиновић оснивач модерне хрватске драме. А кеже се: „У нацио-
налну прошлост посеже и веома слављени Иво Војиновић“ (3:90) (Смрт мајке
Југовића, Војиновићева драма написана још 1907. године.) Војиновић се овде
јасно сматра Хрватом.
На самом крају тврди се да је пре Црњанског српски роман задуго био
сеоски и паланачки при томе се занемарују Стеријин „Роман без романа“, и би-
дермајерски романи Јакова Игњатовића.

7. Питање српског језика
Одређивање обима појма српског језика у директној је вези са одређива-
њем корпуса дела српске књижевности. Уколико се ијекавица и икавица, као
изговори штокавског, избаце из српског језика и припишу хрватском језику,
неповратно одлазе и делови српске књижевности писане тим изговорима. Са
друге стране, уколико се кајкавски и чакавски не третирају као посебни језици,
већ као наречја истог језика, испада онда да и дела писана на штокавском при-
падају истој националној књижевности као и дела на чакавском и кајкавском.
Ово је отворило могућност прекрајања српске књижевности на њену штету а у
корист хрватске књижевности.
За Фауста Вранчића, дубровачког лексикографа и филолога, наводи се
цитат у коме пише да су далматински, хрватски, српски и босански један језик:
„Далматински, Хрватски, Српски или Босански – јере све ово један језик јест –
има ричи и слова... која се лахко изговарају“ (3:126). Не каже се који је то тач-
но језик тако да се у сербокроатистичком контексту он лако може назвати срп-
скохрватским. Овде се помиње нерешено језичко питање код Срба у 18. веку
али се не третира као проблем одређивања обима српског језика већ као про-
блем мешања рускословенског и народног српског језика.
Поставља се питање да ли је илирски језик постојао пре илирског покре-
та и који је језик називан тим иманом. Деретић третира илиризам искључиво
као хрватски покрет. Из тога не може се закључити да се појам илирски језик
односи на штокавски, односно српски. Деретић, даље, Гаја третира као рефор-
матора хрватског језика и правописа и тврди да се у Краткој основи хорват-
ско-славенског правописања десила реформа хрватског алфабета и стварање
данашње хрватске латинице. Не каже се да је латиница из поменуте Гајеве
књиге сасвим друкчија од латинице којом се данас служе и Срби и Хрвати. По
Дееретићу, Гај је увео термин илирски, а не Аустрија, чиме се крију прави на-
ручиоци илирског покрета. Деретић помиње да је Гај напустио матерње кајкав-
ско и прешао на штокавско наречје али притом не дефинише штокавско нареч-
је као српски језик.
Кајкавски је језик, а не дијалекат, чак и када се говори о стилизованом
старокајкавском. „Раскошна и пуна живота у почетку, Крлежина песничка сли-
ка постаје све тамнија, али и мудрија музика која је деловала као организовани
принцип у симфонијама сада је 'сишла' у сам језик у необично музикални тон
стилизованог старокајкавског. Тиме је довео и до врхунца развио до крајњих
могућности једну, у то време маргиналну, традицију хрватске књижевности,
традицију дијалекталне поезије'“ (3:107). Деретић рече дијалекталне, а не књи-
жевности на хрватском језику.

8. Питање писама
Проблем везан за писмо настаје негирањем латинице као српског и при-
знавањем ове као искључиво хрватског писма. Када говори о реформи српских
писама, Деретић помиње само реформу азбуке изостављајући реформу српске
абецеде. Хрватски реформатор, Људевит Гај је у Историји књижевности 2
приказан као реформатор латинице иако његова латиница нема везе са дана-
шњом српском латиницом јер уместо квачица на словима s, c i z користи тилду
а њу користи још и на словима l, n и d. Квачице је увео Вук Стефановић Кара-
џић.
Са друге стране, није тачно да су римокатолици писали само латиницом
а православни само ћирилицом. У контрареформацији,е католичке књиге биле
су писане и ћирилицом. Писао их је Матија Дивковић, Стипан Маргитић и
други фрањеваци. Ово може да упути само на истраживање о стваралаштву
Срба различитих конфесија.

9. Фалсификати
Под фалсификатом се подразумева намерно прећуткивање стваралаштва
или дела стваралаштва одређеног аутора и уклапање одређених чињеница у
контекст, неретко, супротног значења од природног, то јест истинитог. Ево
примера.
Иван Гундулић
Наводи се да је Гундулић „најбољи песник словенског барока“ (1:134).
Избегава се чињеница да је Гундулић српски писац. Чак ни родољубље Ивана
Гундулића, које се огледа у помињању Немањића и целокупне српске сред-
њовњековне историје у „Осману“, није било довољно да се он прогласи срп-
ским писцем.
Доситеј Обрадовић
Када говоримо о Доситеју Обрадовићу, говоримо о човеку који се зала-
гао за јединствени српски језик – штокавски и за српску књижевност која ће
искористити оно најбоље из европске традиције за српски народ. Доситеј је,
међутим, у Историји књижевности Јована Деретића био приказан другачије.
Доситејево Писмо Харалампију представља се само као просветитељски
манифест у коме се истиче намера Доситеја да пише на језику који ће народу
бити разумљив. Не помиње се ни име тог језика, а ни народа. Деретић у тексту
даље сваљује кривицу одвајања римокатолика и муслимана од православних
Срба (не помиње Писмо Харалампију) на црквенословенски језик. То предста-
вља фалсификовање Доситејевих мисли. Такође каже: „Доситеј се залагао за
братство и слогу свих наших народа без обзира на верске разлике...будући да
закон и вера може се променити а род и језик никада“ (2: 19). Ово се није од-
носило ни на Словенце ни на Хрвате ни на Македонце, већ на Србе православ-
це, Србе католике и Србе муслимане. А то се не каже. На крају, Мезимац се
помиње само као збирка есеја – између осталог, помиње се и есеј о књижевном
језику. Не говори се о његовом значају за српску филологију и с тим у вези, о
његовом значају за српски народ.
Јован Стерија Поповић
Јован Стерија Поповић је, осим што је писао, учествовао у научном и
културном животу Србије 19. века. Он је један од оснивача Друштва српске
словесности, претече Српске академије наука и уметности. И по питању фило-
логије, Стерија је имао јасне ставове. Они су се темељили на изразито срби-
стичкој оријентацији. Стерија је био против илиризма а то се не помиње у
Историји књижевности 2. Тиме се прећуткује чињеница да водећи људи међу
српским интелектуалцима нису подржавали илиризам.
Вук Стефановић Караџић
Вук се у Историји књижевности 2 третира и као потписник Бечког
књижевног договора, иза кога стоји контекст уједињења Срба и Хрвата када је
реч о језику. То је нетачно и представља фалсификовање Вука. Наиме, у Беч-
ком договору се ради о потврђивању целовитости штокавског, односно срп-
ског језика. На другој страни, Деретић говори о Вуковом узимању јужног, хер-
цеговачког наречја, за основицу српског књижевног језика, а не говори о ије-
кавици као о целини у склопу истог језика.
Бранко Радичевић
Остајући веран традицији сербокроатизма, Деретић тврди да на крају
Ђачког растанка Бранко Радичевић позива све наше народе у симболично ко-
ло братства. Ти народи се у сербокроатистици третирају као што су се третира-
ли у СФРЈ. Тиме се потире чињеница да је Бранко Радичевић позвао у коло све
оне људе који живе у регионима у којима се говори српски језик. Радичевић се
овде директно наставља на представу о бројности српског народа одређеном
српским језиком а описаним у Писму Харалампију. Текст о Радичевићу Дере-
тић завршава тврдњом да је „Бранко велики почетак наше поезије“ (2:78). Срп-
ска поезија не започиње у 19. веку како су то желели да прикажу сербокроати-
сти, већ много, много раније у усменој народној па потом у средњовековној
писаној књижевности.
Љубомир Мицић
Када се говори о зенитизму, не помиње се антијугословенски и изразито
српски став Љубомира Мицића. Мицић се третира као загребачко-београдски
(можда хрватско-српски) правац. Не помиње се Мицићево најпознатије дело
Барбарогеније децивилизатор и осуда постојања заједничке државе Срба, Хр-
вата и Словенаца. Тиме се Мицић погрешно приказује у Историји књижевно-
сти 3.

10. Неодређености
Проблем неодређености у историји српске књижевности може се дефи-
нисати као избегавање националног одређења делова српске књижевности као
и остављање отвореног питања о припадности појединих писаца српској књи-
жевности. Овај проблем се врло често јавља у средњошколским историјама
књижевности.
У тексту Национална књижевност (појам, видови, изучавања), нигде се
не помиње српска књижевност већ фраза „наши народи“: „Наши народи су ду-
го били под туђинском влашћу, подређени туђим државним и културним ин-
ституцијама, а због сиромаштва, школа је представљала луксуз...“. (1: 7)
Сличан случај ненационалног третирања српске књижевности имамо и
када се говори о српској народној књижевности. И она је наша. „Усмено ства-
ралаштво представља књижевност за себе – народну књижевност“. (1:81) При
томе се помиње да се као тема у народној књижевности помиње национална
историја али не и која. Овде се наводи сербокроатиста Јагић са нејасном тврд-
њом да су народне песме „прастаро добро нашег народа“. (1:81) Косовске пе-
сме се не зову експлицитно српским када се каже: „Косовски циклус заузима
средишњи положај у средњовековној епопеји“ (1:92). Да нису можда хрватске,
с обзиром да је такву констатацију имао Анте Старчевић, те тезу да су Срби од
Хрвата украли народну књижевност а посебно ону која се бави косовском про-
блематиком? Национална припадност сакупљача и проучаваоца српске народ-
не књижевности је дефинисана: Алберто Фортис је Италијан, Јохан Волфганг
Гете је Немац, а српска народна поезија је, ипак, „наша“.
И средњовековна књижевност се третира неодређено. Она није у цело-
сти српска и много чешће се третира као „наша“ него као српска: „Наша сре-
њовњековна преводна књижевност показује такво богатство и разноликост да
се у односу на њу оригинално стварање једва примећује.“ (1:51).
Када је реч о средњој српској књижевности, Дубровник се третира као
самостална држава, што и јесте историјска чињеница, али за језик се каже да је
народни а не српски. У Дубровнику се у документима из 1421. године писало
ћирилицом на народном језику. Овде он, такође, није дефинисан као српски.
Дубровачка књижевност се не третира изричито као хрватска али се не зове
српском, по језику. Поводом комедије Дундо Мароје, у вези са ликовима, наво-
де се и „језици на којима су се споразумевали“ (1:122) али ниједан језик се по-
јединачно не именује. По сличном прећуткивању, испада да је и Марко Мару-
лић писао на непознатом народном језику као што су и писци у Боки Котор-
ској писали на (безименом) народном језику.
Када се говори о родољубивом слоју дубровачке књижевности, наводи
се да се у Дубровнику, Далмацији и Боки Которској истиче словенско родољу-
бље, што представља соломонско решење за избегавање помињања и српске и
хрватске стране. „У бароку се“, каже се „родољубље 'напајало' духом народне
епике“. (1:133).
Tакође се каже да књижевни црквенословенски језик у 17. и 18. веку
има примесе народног језика али се не прецизира ког народног језика. Пово-
дом овог периода се каже да је Гаврило Стефановић Венцловић писао и на на-
родном језику, а за Доситеја Обрадовића да је у књижевност увео народни је-
зик. Који је то језик? Исту доследност у неодређености можемо следити када
се говори о родољубивој поезији Лукијана Мушицког. Поводом песме Глас на-
родољупца Деретић не каже на који се то народ односи.
Хердеровска струја романтизма у народној књижевности види потврду
националног идентитета народа. Када говори о нашим романтичарима, колики
обим појма користи Деретић? Вукова дела се наводе као радови о језику за ко-
ји не знамо како се тачно зове и наводе се прве збирке народних песама али се
не зна ког народа. Сима Милутиновић Сарајлија је писао своје „видинске пе-
сме“ готово чистим народним језиком а уз Његоша стоји да је „...сањао о оп-
штенародном устанку против Турака“ (2:66). На који се народ све то односи?
Наравно, остајући веран традицији сербокроатизма, Деретић тврди да на крају
Ђачког растанка Бранко Радичевић позива све наше народе у симболично ко-
ло братства. Када говори о Јакшићевој родољубивој песми Отаџбина, Деретић
не помиње на коју се то земљу односи.
Доста оваквих примера можемо наћи и у тексту о епоси реализма. Дере-
тић каже да је Љубиша народну поезију и народни живот и обичаје приказивао
у прози а Његош у поезији. „Његов елементарни народски реализам развио се
независно од реалистичког покрета, на завичајном фолклорном тлу“ (2:97). „У
нашој књижевности карактеристични су примери Глишића и Матавуља за
објективни, а Лазаревића и Ранковића за психолошки реализам“ (2:105). Ну-
шић је класик наше (чије? – ВП) драме и писао је „кратке драме патриотске са-
држине“ (2:183). О којој патрији је реч? Пошто је Нушић пореклом Грк, можда
се мисли на Грчку? Домановић је радио, према Деретићевим речима, као на-
ставник матерњег језика у Врању, Пироту и Лесковцу. Како се зове тај матер-
њи језик?
У тексту о модерни овај проблем неименовања остаје непромењен. Када
се говори о Шантићевој песми Моја отаџбина, никако се не говори која је то
отаџбина и који је то народ. Насупрот томе, имамо потпуно другачије третира-
ње Крањчевића и Хрватске о којој пише поменути писац. У читавом пасусу,
када говори о Дучићевим родољубивим песмама, цару Душану и другим исто-
ријским српским темама, не каже се која је то отаџбина. Можда Краљевина
СХС ?
Сличну ситуацију имамо у писњу о такозваној „међуратној књижевно-
сти“. У уводном делу текста ниједном се не помиње придев српски уз писца
Милоша Црњанског. У поемама Милоша Црњанског Стражилово, Сербија и
Ламент над Београдом, Црњански чезне за завичајем. Како се зове тај завичај?
Када се говори о Сеобама уопште се не разматра српска национална проблема-
тика овог романа. И када се пише о „обећаној земљи у коју се треба одселити“
(3:131) не именује се ни субјекат, то јест Срби а ни објекат, то јест Русија:
„Друга књига је роман о колективној судбини народа у коју се уткивају судби-
не појединаца, ,роман једног национа' како је називана у критици“ (3:131).
Овакве неодређености се јављају и у приказу других писаца. Настасије-
вић је матерњу мелодију „тражио у језику наше народне песме као и у средњо-
вековним књижевним текстовима“ (3:136). Настасијевићев израз је архаично
народно фолклорно обојен. (3:137) Није јасно о чијем се фолклору ради. Иво
Андрић је писао и „о нашим менталитетима у делу Знакови поред пута (1976)“
(3:142). О најзначанијој српској фигури овог периода, када говоримо о есеји-
стици, каже се: „Исидора Секулић (1887-1958) је прва жена писац у нашој
књижевности која је оставила дело трајне вредности“ (3:151). Шта је то овде
наше?

11. Светли примери
Упркос свему, у уџбеницима историје српске књижевности за средњу
школу, могу се пронаћи и светли примери. Под њима се подразумева, на изве-
сне моменте, признавање српског идентитета одређеним истргнутим деловима
српске књижевности, било имплицитно, било експлицитно.
Рашка, Зета и Захумље се третирају као српске земље: „У првих неколи-
ко столећа после настанка словенске писмености, на основу сачуваних споме-
ника тешко се може говорити о некој већој књижевној активности на подручју
српских области Рашке, Зете и Захумља.“ (3:58)
За песме најстаријих времена стоји да „обухватају историју средњове-
ковне Србије од Немање до последњих деспота“ (3:91). Тиме се у овом делу
народне књижевности онемогућава називање овог дела српске књижевности
српскохрватским. Даље се помињу народне песме из муслиманске средине,
али се не говори о њима као о муслиманским народним песмама. Тиме ова
књижевност није увршћена, рецимо, у бошњачку народну књижевност.
Када се говори о Андрији Змајевићу, помиње се и његова титула срп-
ског примаса и барског надбискупа. Примас је високи чин у католичкој цркви
и немају га сви народи; немају га ни Хрвати ни Словенци. Ово чињенично ста-
ње спречава издвајање римокатоличке књижевности из корпуса српске књи-
жевности. Под овим, пре свега, мислим на дубровачку књижевност.
Направљена је блиска паралела српских (северних) са дубровачким пи-
сцима (књижевни утицаји): „На природу књижевног рада у 17. и великим де-
лом у 18. веку утицале су везе са барокном литературом Дубровника (Василија
Петровића, Јована Рајића, Ђорђа Бранковића и др., са историјом Мавра Орби-
на, аналима Јакова Лукаревића, стиховима Дервиша Стјепа Ђурђевића; Гаври-
ла Стефановића Венцловића и Захарија Орфелина са Османом и Сузама сина
разметнога Џива Гундулића итд.)“ (3:141). Овим се индиректно признаје „су-
веренитет“ српске књижевности над дубровачком.
Ипак, Деретић каже: „а на српски језик ијекавским изговором Библију
су превели Вук Караџић (Нови Завјет, 1847) и Ђура Даничић („Стари завјет“,
1869)“ (2:30). Овим се признаје ијекавски изговор српском те се потире при-
знавање чињеница о српскохрватском јзику из Новосадског договора.
За Доситеја Деретић каже да је доста времена проводио у српској Дал-
мацији. И једино када говори о Змајевом опусу за децу, Деретић признаје да је
Змај творац српске поезије за децу.
За Ива Ћипика се каже да је Србин римокатолик из Далмације, рођен у
Каштел Новом код Сплита. У тексту о Андрићу, римокатолик Андрић се тре-
тира као српски писац. То су примери исправног третирања српског у приказу
историје српске књижевности и,нажалост, изузеци који не мењају много цели-
ну приказа историје књижевности настале на сербокроатистичким основама.

12. Могућа решења проблема
Да би се изашло из постојећег сербокроатистичког стања, у историји
српске књижевности намењеној средњошколцима потребно је разобличити
илиризам као иделогију „братства и јединства“. Постојећи појам јужнословен-
ских књижевности потребно је проширити бугарском књижевношћу.
Даљи кораци подразумевају јасно именовање свега онога што је српско,
одређивање обима српске књижевности, поновно укључивање дубровачке,
далматинске и славонске књижевности у српску као и указивање на штету сер-
бокроатистичког проучавања књижевности.
Да би се спровео континуитет у приказу историје српске књижевности у
чертворогодишњем средњошколском програму и да би сваки њен део, од по-
стојећа четири, добио одговарајућу пажњу, неопходна је другачија прераспо-
дела књижевности по годинама. Прва година би укључила приказ српске на-
родне књижевности, књижевности старог века и средњовековне српске књи-
жевности. Друга година обухватила би средњу српску књижевност: српску
књижевност хуманизма, ренесансе, барока, класицизма и сентиментализма.
Трећа година треба да почне са новом књижевношћу односно српском књи-
жевношћу романтизма, реализма и модерне. Четврта година садржала би проу-
чавање српске књижевности авангарде, неоправаца после Другог светског рата
укључујући и неоавангарду, српску књижевност постмодерне као и српску
књижевност 21. века. За сваку епоху дали би се европски оквири.
Неопходно је такође и повећавање улоге филологије у будућем уџбени-
ку Историје српске књижевности са историјом светске књижевности увођењем
текстова:
1. о српском идентитету народне књижевности
2. о српским писмима, глагољици, ћирилици и латиници и о реформама
ових писама
3. о српском идентитету средњовековне књижевности
4. о српској глагољичкој књижевности
5. о српској књижевности у Дубровнику
6. о католичкој књижевности у новој српској књижевности
7. о Илирском покрету са реалним историјским чињеницама
8. о истини о Бечком књижевном договору (1850)
9. о истини о Новосадском књижевном договору (1954)
Принципи који би свеобухватно требало да прожму једну будућу исто-
рију књижевности су пре свега принципи српске мисли који се односе на књи-
жевност; да се народи идентификују и разликују по језику којим говоре а не по
вери и другим критеријима, да је српски језик исто што и штокавско наречје те
да основу српске књижевности чине дела написана на српском језику.
На крају, овакав приступ нужно води ка интердисциплинарности пред-
мета српског језика и књижевноста са предметом историја, а у средњим музич-
ким школама и са националном историјом музике и етномузикологијом.

Литература
1. Јован Деретић, Марија Митровић, Злата Бојовић, Историја књижевности за први
разред средње школе, ЗУНС, Београд, 2000.
2. Јован Деретић, Историја књижевности за други разред средње школе, ЗУНС, Бео-
град, 1997.
3. Јован Деретић, Марија Митровић, Историја књижевности за трећи разред сред-
ње школе, ЗУНС, Београд, 1997.
4. Петар Милосављевић, Идеја југословенства и српска мисао, Логос, Ваљево, 2007.
5. Петар Милосављевић: Српско питање и србистика, Логос, Бачка Паланка, Књиго-
творница Логос, Ваљево, 2007.
6. Петар Милосављевић: Увод у србистику, Требник, Београд, 2003.
7. Петар Милосављевић: Српски филолошки програм, Требник, Београд, 2000.
8. Петар Милосављевић: Систем српске књижевности, Требник, Београд, 2000.
9. Петар Милосављевић: Срби и њихов језик, Требник, Београд, 2002.

Србистика и средњошколски уџбеници историје књижевности
Рад је фокусиран на прелазак са сербокроатистичке парадигме на срби-
стичку када је реч о наставном предмету историја српске књижевности, на сред-
њошколском нивоу. Он обухвата, на првом месту, враћање српској књижевно-
сти одузетог периода средње књижевности. Такође, упућује на неопходност тре-
тирања народне и средњовековне књижевности на српском језичком подручју
као српске народне књижевности и српске средњовековне књижевности, у скло-
пу историје књижевности која се изучава у средњим школама. Истраживање
указује, са једне стране, на неодређености када је реч о националном именовању
српске књижевности и појединих српских писаца у склопу југословенских и, са
друге стране, на негативну последицу сакаћења српске књижевности која из то-
га проистиче. На крају, студија иде у правцу ревалоризовања српске књижевно-
сти са намером да је врати из позиције делимичне маргинализованости у којој је
била у систему југословенских књижевности. Тиме би се отклониле нејасноће у
приказу књижевности на средњошколском образовном нивоу,а ученици би били
тачно обавештени о корпусу и значају српске књижевности.

Serbian studies and secondary-school textbooks of the history of literature
The study is focused on the transition from the paradigm of Serbo-croatian studies
to the one of serbian studies when it comes to the history of Serbian literature on
the secondary-school level. It encompasses, first of all, the return of the middle-period
literature taken away from Serbian literature. It also points to necessity of treating folk
and medieval literature written on the Serbian-speaking area as Serbian folk literature
and Serbian medieval literature as part of the history of literature that is studied in secondary
schools. The research points, on the one hand, to the vagueness when it comes
to the national naming of Serbian literature and certain Serbian writers as part of
Yugoslav ones, and the other hand, to the negative consequence of Serbian literature
crippling, resulting from it. In the end, the study takes the direction of revaluation of
Serbian literature with the intention of returning it from the position of partial marginalization
in which it was, while a part of Yugoslav literature. That would lead to the
removal of vagueness in the literature review on the secondary-school educational level,
and students would be rightly informed about the corpus and significance of Serbian
literature.

Сербословесность и учебники литературы для учеников средних школ
Труд фокусирован на переход с сербохорватской парадигмы на сербскую,
если речь идет об истории сербской литературы на уровне средних школ. Он
охватывает, прежде всего, возвращение сербской литературе отнятого периода
средней литературы. Также, направляет к необходимности трактовки народной
и средневековой литературы, написаной на сербской языковой территории, как
сербской народной литературы и сербской средневековой литературы в составе
истории литературы, изучаемой в средней школе. Исследования показывают, с
одной стороны, на неопределенности, если речь идет о национальном наимено-
вании сербской литературы и отдельных сербских писателей в составе югослав-
ских, и, с другой стороны, на отрицательные последствия уродства сербской ли-
тературы, проистекающие из этого. В конце, научный труд идет к ревалориза-
ции сербской литературы с намерением вернуть ее из позиции частичной марги-
нализованности, в которой находилась в системе югославских литератур. Тем
самим были бы устранены неопределенности в показе литературы на образови-
тельном уровне учеников средних школ, а ученики были бы точно уведомленны
об объеме и значении, сербской литературы.