Покрет за обнову србистике ствара се у овом тренутку ради решавања
једног од најзначајнијих српских проблема: конституисања националне
филологије.
Дефинисање проблема
Срби, као стари европски народ богате и разгранате културе, имају све
основно што и други европски народи. Али у овом тренутку немају нешто
што други народи имају: немају конституисану националну филологију.
Англистика, германистика, романистика, хунгарологија, албанистика; затим:
русистика, полонистика, боемистика, словакистика, бугаристика – то су
имена за националне филологије неких од европских народа. Израз србистика
тек се последњих година спомиње као име за српску националну филологију.
До тада се српска национална филологија налазила у потпуно недефинисаном
статусу у дисциплини која се и код нас и у свету називала сербокроатистика.
Национална филологија подразумева систем знања о националним ду-ховним
и културним вредностима, опште ставове о кључним питањима националног
језика и књижевности, историје, етнологије, антропологије, утемељен
у националној традицији.
Приликом разбијања Југославије показало се да Срби један такав систем
знања о себи немају, да се понашају као народ који је духовно дезорганизован,
без унутрашње кохезије, у много чему искорењен. Због тога, приликом
разби-јања Југославије, српска интелигенција није била на нивоу свог
задатка. Иза ње није стајао чврст и стабилан систем знања и јасних ставова
о националном језику, књижевности и другим вредностима које одређују
сваки народ. Српска интелигенција се, у кризном историјском тренутку,
није ни могла друкчије понашати него управо онако како је била припремљена
да се понаша: у већини збуњено, незаинтересовано, повучено.
После распада Титове Југославије у српском народу је преовладала свест
да је стварање Југославије уопште било трагична грешка. На жалост, српски
народ, по степену својих сазнања, далеко је од тога да схвати да иза
идеје о Југославији и југословенству, стоји тако нешто као што је сербокроатистика.
Србистика и сербокроатистика
Срби су, крајем 18. и у првој половини 19. века, почели да изграђују
своју националну филологију истовремено са другим словенским народима.
Највиши домет српска национална филологија достигла је деловањем Вука
Стефановића Караџића. Вуково деловање и његови ставови проистекли су
из ширих процеса стварања словенске филологије. Српска филологија (србистика)
којој је Вук ударио темеље, настала је, отуда, као део општесловенске
фи-лологије (славистике). Вукови ставови били су у основи сагласни са
ставовима и деловањем најзначајнијих филолога његовог доба, пре свега
Добровског, Копитара, Шафарика. Као и други филолози његовог времена,
и касније, и Вук је сматрао да се народи међу собом разликују по језику,
а не по вери, и да су Срби сви који говоре српским језиком. Таквим својим
ставовима и деловањем Вук је, а са њиме и српска филологија, стекао
велики углед и код словенских и код несловенских народа.
Ствари су, међутим, почеле да се мењају појавом илирског покрета, а
касније и обликовањем идеје југословенства од стране политичара и филолога
окупљених око Штросмајера и Ватрослава Јагића. Темељна идеја те оријентације
јесте да су Хрвати и Срби један народ са два имена, да говоре једним
на-родним језиком (штокавским, кајкавским и чакавским), и да је њихов
језик српскохрватски, али да се Срби и Хрвати разликују по вери. Та
идеја почела је преовладавати и међу Србима од краја 19. века; на њеним
темељима била је деценијама изграђивана сербокроатистика као заједничка
дисциплина Срба и Хрвата. Од како је основан ЈАЗУ (1867), и од када
је тада највећи живи српски филолог Ђуро Даничић прихватио место секретара
ЈАЗУ, средиште те дисци-плине усталило се у Загребу. Са оснивањем Југославенског
лексикографског завода после Другог светског рата, то средиште још више
је наглашено.
Српска филологија, прихватањем оваквих стратешких решења, фактич-ки
је остала без свог националног центра и нашла се у феудалном односу
према хрватској филологији. Самим тиме она је била маргинализована.
У време сербокроатистике Срби су имали своје филологе, али нису имали
националну филологију.
Сербокроатистика је, дугим постојањем и усмерењем, оставила негативне
последице на духовни и стваралачки живот Срба. Језик, који је у првој
половини 19. века био само српски, постао је, у време превласти сербокроатистике,
српскохрватски, па хрватски и српскохрватски. Дубровачка књижевност,
која је за Вука и друге слависте његовог доба, била само српска, постала
је српскохрватска, па хрватска и српскохрватска или само хрватска; народна
књижевност, која је у исто време била само српска, такође је постала
српско-хрватска, па хрватска и српскохрватска, или народна, без одредница
о припад-ности... На почетку успостављања сербокроатистике Хрвати су
по сваку цену хтели заједништво са Србима; приликом распада Југославије,
односно сербо-кроатистике, чинили су све да се такво заједништво раскине.
Српске националне институције и сербокроатистика
Неповољан развој у систему филолошких знања и ставова био је, у вре-ме
превласти сербокроатистике, остварен уз учешће српских националних институција.
Најзначајније српске институције: САНУ, Матица српска, Српска књижевна
задруга, универзитети, али и друге, прихватајући темељне ставове сербокроатистике,
само су формално, по имену или функцији, остале центри националне филолошке
мисли. У стварности те институције су постале прено-сници идеја и ставова
сербокроатистике, дисциплине која је имала средиште у туђој (и, испоставило
се, непријатељској) средини.
Све најважније српске националне институције: САНУ, Матица српска, СКЗ,
универзитети, поједини институти за језик, књижевност, историју, етнологију
итд., затим многи часописи и издавачке куће, добили су садашње про-филе
углавном у време Титове Југославије. Природно је што је вишедеценијски
систем те државе био уграђен, програмски и кадровски, у само биће тих
институција.
Са разбијањем Југославије, титоистички политички систем се распао, историјска
ситуација српског народа се сасвим изменила, али су националне институције,
и у новим историјским околностима, наставиле да функционишу практично
без измена или уз мале адаптације. Србокроатистика је, као начин мишљења
и понашања у српским институцијама, остала као неизмењена основа њиховог
бића. Тако је данас основна филолошка оријентација, која влада у главним
националним институцијама, остала непримерена бићу српске националне
културе, историјском положају српског народа и самим националним интересима.
Србистика и легалне и илегалне структуре
Сербокроатистика се, међутим, није увек наметала привлачношћу идеје
о потреби неговања заједништва са блиским народима, пре свега са Хрватима.
Поготово тако није чињено у другој Југославији. Политичка воља у тој
држави спровођена је помоћу две организоване силе: помоћу Савеза комуниста
Југославије који је деловао јавно и помоћу структура које нису деловале
јавно, али су спроводиле политичку вољу истог политичког центра.
Пред разарање Југославије практично се распао Савез комуниста Југо-славије.
Нема индиција да су се, на сличан начин, распале и оне структуре које
нису деловале јавно. Поготово нема индиција да су те снаге престале
да делују у истом смеру у којем су такорећи до јуче деловале у главним
српским институцијама.
Природно је што Срби, као и други народи, верују својим главним ин-ституцијама.
Није, међутим, природно што су српске националне институције уопште
дошле у ситуацију да буду у служби туђе стратегије. Зато је потребно
да се српски народ у пуној мери суочи са истином о својим главним институцијама
и њиховим стратешким опредељењима.
Тенденције
У време романтизма и рађања српске и других модерних словенских филологија,
владале су две комплементарне тенденције: национализам и космополитизам.
Национализам је негован на тежњи да се препознају, издвоје и истакну
вредности властите нације, а космополитизам је негован на тежњи да се
препознају, издвоје и истакну вредности других нација. Међусобно повеза-не,
те тенденције су искључивале трећу тенденцију, шовинизам, која је водила
ка националном затварању и мржњи према другим народима.
Са победом комунистичког покрета у низу европских земаља победила је
нова тенденција: интернационализам. Идеја интернационализма је настојала
да одбаци националне вредности и специфичности, па је национализам изјед-начавала
са шовинизмом. Та доктрина је преовладавала и у Титовој Југославији
и она је погодовала пракси сербокроатистике. Уместо идеје космополити-зам-национализам,
тако је постала доминантна пракса интернационализам-шовинизам; са њом
су природно дошле и негативне последице. Последњих година и наше просторе
све више осваја идејни покрет новог имена – мондијализам. Уколико под
овим именом буду јачале старе идеје интернационализма, онда ће он ићи
наруку одржању сербокроатистике као оријентације у српским националним
институцијама. Уколико у оквиру ове струје преовладају разумне тенденције
космополитизма, он неће бити препрека обнови и реконституисању србистике.
Промене и решења
Значај и последице онога што се последњих година (деценија) збивало
на терену сербокроатистике тек у будућности моћи ће се оценити у пуном
смислу. Хрвати су, први напустивши име српскохрватског, односно хрватскосрп-ског
језика, у корист назива хрватски језик, тиме срушили и саме основе на
којима је почивала сербокроатистика као дисциплина. Стратешки циљ њиховог
чина био је у томе да се језик, који су својевремено преузели од Срба,
подели на два дела, на хрватски и српски део по линији: западни изговор
(ијекавица), загребачка, хрватска варијанта – источни изговор (екавица),
београдска, српска варијанта и да се успостави хрватска језичка стандардизација
и српска језичка стандардизација. За остварење тога стратешког чина
они су нашли помагаче који су деценијама били припремани у главним српским
националним инсти-туцијама. У српској средини нашли су се и гласни противници
родоначелника модерне српске филологије, Доситеја и Вука.
Позитиван је чин што су српске институције поново вратиле старо име
језику, назвавши га српским језиком. Али, прихватањем изнуђеног решења
о подели језика по основи истoчна и западна варијанта, српски и хрватски
стан-дард, оне су показале да нису схватиле дубину промена које то решење
нуди. А то решење је хендикеп за обнову србистике јер сужава њен предмет,
препо-ловљује и осакаћује српски језик. Пошто србистика није нека нова
дисциплина него је она била утемељена деловањем Вука Караџића и низа
његових аутентичних следбеника, а потом угушена, она се може обновити
само ако се поста-ви на темеље сопствене традиције.
Покрет за обнову србистике као један од својих главних циљева има: да
спречи стварање неке србистике која би проистекла на остатцима распаднуте
сербокроатистике, према жељама и пројекцијама туђег филолошког центра.
Циљ покрета је – обнова србистике као дисциплине која је већ постојала,
која је плодно деловал и чији је први човек, Вук Караџић, био један
од првака европске филологије 19. века.
Циљеви Покрета за обнову србистике
Мада је име Вука Караџића остало славно у српском народу и мада му пошту
одају и све српске националне институције, ипак су његови кључни ста-вови
о српском језику, књижевности и српском народу остали или непознати
или интерпретирани кроз призму сербокроатистике, дакле у изневереном
виду, у сврху туђих интереса, а без стварне научне подлоге. Један од
главних задатака Покрета за обнову србистике јесте: да прикаже аутентичну
мисао и дело главног српског филолога.
Покрет за обнову србистике, такође, као један од својих главних циљева
има и обнову славистике, славне дисциплине у којој је Вук Караџић израстао
и која је у 20. веку маргинализована. Знања о темељним ставовима, погледима
и делатницима на пољу словенске филологије треба обновити да би се одржао
њен ниво и да би се у правом смислу схватила и сама србистика.
Посебно треба обновити знања о страним славистима који су се бавили
српским темама, као и о Србима који су се у прошлости бавили српским
и словенским темама. На тај начин најбоље ће се показати да србистика
која се обнавља има дубоке и здраве корене.
Систем знања која се заснивају на србистици (а не на сербокроатистици)
требало би да буде у основи филолошког образовања омладине у школама
и на универзитетима. Исти систем би требало да буде и у основи деловања
културних институција у мери у којој је то природно, на начин на који
постоји као са-ставни део културе других европских народа.
Могуће сметње и перспективе
Овако предочени циљеви требало би да буду саставни и битни део програмског
деловања свих српских националних институција чиме би се постигли циљеви
Покрета за обнову србистике. Од српских националних институци-ја, које
су изграђене на програмској основи сербокроатистике, треба очекивати
преобраћење. Тај процес неће ићи без отпора. Јер, обнова србистике подразумева
промену научне парадигме и културно политичке оријентације, а те промене
неће тећи без ометања.
Отпори се могу очекивати нарочито од структура, присутних у свим институцијама,
које су, тајно организоване, деловале у корист сербокроатистике и свесно
или несвесно спроводиле програмску и кадровску политику у корист ненаучних
циљева и туђих интереса. Обнова србистике реметиће смисао деловања тих
структура, и природно је очекивати да ће се оне опирати.
Витални је интерес целог српског народа, његове интелигенције, посеб-но
стваралачких духова, да се србистика обнови, да Срби отклоне једну велику
препреку ка нормалном функционисању народа на свим пољима па и на овом.
Што се више људи буде упознало са аутентичним идејама србистике, то
ће и перспективе њене обнове бити извесније.
Покрет за обнову србистике може да делује само снагом идеја, научне
истине и аргументоване критике. Сви који свесно или несвесно раде у
правцу обнове србистике постаће део Покрета. Њихове идеје треба, временом,
да при-хвате многи појединци и институције. Прави успех Покрета ће бити
кад се главне српске институције трансформишу тако да делују у духу
србистике, а не у духу сербокроатистике. Самим тиме ће Покрет за обнову
србистике постићи своје основне циљеве, изгубити разлог свог постојања
и прећи у историју.
Основни ставови Покрета за обнову србистике
Основни ставови Вука Караџића, односно основни ставови Покрета за обнову
србистике, садржани су у документу који се зове Мемоар за одржање и
унапређење српског језика, српске књижевности и српске саборности. Тај
документ је саставни део ове Платформе и он се објављује у њеном прилогу.
(Србистика/Serbica, Приштина, 1998/1.)
