Започели бисмо овај разговор размотривши једну констатацију коју су многи изрекли током трајања и након завршетка Новосадског скупа. Она гласи да је Скуп од историјског значаја. Шта се то, на Новосадском скупу, десило од историјског значаја?

То што се на овом Скупу десило лакше је изразити научним дискурсом, него новинарским. У научном дискурсу (тј. на језику науке) Новосадски скуп се може окарактерисати као промена научне парадигме. Кратко речено: до овога Скупа је у предности била парадигма сербокроатистике; после овога Скупа треба очекивати да ће временом превласт стећи парадигма србистике. Оно што је доскора било маргинално и маргинализовано, постаће временом доминантно. А оно што је доскора било доминантно, постаће маргинално. Другим речима, на Новосадском научном скупу десила се, бар у теоријском смислу, победа србистике.
Обичнијим језиком, могло би се, рецимо, казати овако: до сада је у мишљењу о српском језику и српској књижевности владао један правац. Од сада ће владати други. То је промена правца, промена оријентације. Тако нешто није ретко у науци. Такве промене у науци је имао у виду чувени амерички научник Томас
Кун у књизи Структура научних револуција (1962). Кад употребљавам израз парадигма служим се термином који је у науци и познат и прихваћен. Такође, кад кажем да се збила промена парадигми, научним језком најкраће представљам шта се стварно збило.

Дакле, у Новом Саду се 23. и 24. новембра 2007. године догодила једна промена?

Ради објашњења онога што се десило у Новом Саду тога датума опет бих дао предност научном дискурсу. Оно што се десило у Новом Саду у поменуто време не може се везивати само за наведене датуме. То je резултат дуготрајних процеса. А какви су процеси у питању, и на то питање имам принципијелан одговор. У више мојих књига процеси промена су представљени изразима које сам преузео од великих зналаца Жоржа Гурвича и Карела Косика: деструктурализација и структурализација. Тим изразима су означена противречна дешавања у оквиру истог процеса. За смену парадигми о којима говоримо треба имати у виду деструктурализацију ставова и идеја карактеристичних за доминантно мишљење у духу сербокроатистике. С друге стране, треба имати у виду и структурализацију нових идеја. Ти процеси су имали кулминацију у Новом Саду концем новембра. Ове датуме на неки начин треба схватити као међаше а не као неки изоловани догађај.
Ово о чему говорим може се илустровати примерима. Године 1964, на стогодишњицу смрти Вука Караџића, Лазо М. Костић, објављује у Швајцарској књигу Крађа српског језика. У овој књизи он подсећа на аутентичне Вукове ставове о српском језику и на оно што су хрватски прваци учинили не само присвајајући већ и преименујући српски језик. Али у тренутку појаве Костићеве књиге за њу се у Југославији не зна. А уколико неко и зна, не сме да је помиње. Костић је емигрант, а његова књига самим тиме спада у емигрантску литературу, што значи у литературу противника актуелног друштвеног система. У оно време међу Србима из света лингвистике и књижевности влада пуно поверење у Новосадски договор. Костићева књига нудила је другачији поглед на питање српског језика. За књигу овог великог Црногорца и Србина дуго нисaм знаo. А и да сам, којим случајем знао, она ми у оно време не би много значила. За њу није могао знати ни млађи од мене Радмило Маројевић (рођен 1945), који 1991. године објавио такође знамениту књигу Ћирилица на рас-
кршћу. Није за њу могао знати ни наш блискомишљеник Милош Ковачевић (рођен 1952). Показаће се, међутим, да смо Маројевић, Ковачевић и ја касније ишли стопама којима је Костић ишао пре нас. Захваљујући новосадском издавачу Добриславу Ђуровићу, уреднику Добрица књиге, добио сам прилику да видим Костићеву књигу из 1964. и да учествујем у њеном поновном штампању. Три моја текста су објављена као поговор новом новосадском издању Костићеве књиге Крађа српског језика (1999). И Костићева књига је један од доказа да је србистика постојала у време превласти сербокроатистичке парадигме и ставова Новосадског договора о језику те да је ми данас само обнављамо.
Лазо М. Костић објавио је 1975. године у Мелбурну књигу Насилно присвајање дубровачке књижевности. И ту књигу сам први пут читао у издању поменутог малог издавача Добрица књига из Новог Сада (2000). Двадесет и једну годину после првог издања ове Костићеве књиге, изашла је у Приштини моја књига Систем српске књижевности (1996) која, између осталог, са истих србистичких позиција, гледа на феномен дубровачке литературе. А то значи да сам поново откривао оно што је Лазо Марков Костић већ био обнародовао на основу исте литературе. Није зато чудно да сам дошао до истих открића. Ако два научни-
ка дођу до истих резултата независно један од другог, добро је и за те научнике и за науку. Треба свакако имати у виду и да је до актуализације књига Лаза М. Костића дошло после продора које су учиниле присталице Покрета за обнову србистике.
Проглашујући Покрет за обнову србистике у току видовданских свечаности у Приштини 1997, следио сам логику властитих открића до којих сам дошао у „приштинском трокњижју“, како је мој издавач проф. др Слободан Костић назвао три књиге које је, једну за другом, издала Народна и универзитетска библиотека у Приштини. То су књиге: Српски национални програм и српска књижевност (1995), Систем српске књижевности (1996) и Срби и њихов језик (1997). Слободан Костић је на приштинском Филолошком факултету вољом 63 потписника формирао први центар нашег Покрета под називом Друштво за обнову србистике. Овај центар већ следеће године почиње да издаје часопис Србистика/Serbica. Од тих догађаја је протекло десетак година. Новосадски скуп, који је за повод имао подсећање на њих, не може се отуда везивати само за крај новембра 2007. године. Он је почео да се догађа најмање десет година раније.
Ове чињенице је требало навести да би се схватило како се догодило структурализирање идеја обнове србистике. Највећи помаци у структурализирању чињени су преко књига. Књига Милоша Ковачевића У одбрану језика српскога појавила се 1997, независно од приштинског догађаја. Настала је на истим идејним и научним основама као и моје књиге које сам претходно поменуо. Опет се десило да научници, независно један од другог, на основу сличних идеја и служећи се истим методама, могу да дођу до истих резултата. На сличним идејним основама појавио се 1997. часопис Српски језик чији је главни уредник Радоје Симић. Моје познанство са Симићем пoтиче из времена када смо као лектори учествовали на семинару за стране слависте у Задру бурне 1971. године.
Маројевић, Ковачевић и ја нашли смо се на истом колосеку тек деведесетих година прошлог века и то на међународном научном скупу Руски језик, српски језик, Русистика, србистика одржаном у Београду и у Новом Саду 1996. године, а потом године 1998. на истом послу у припреми документа Слово о српском језику. Иницијативу за припрему Слова имали су Вера Бојић и Предраг Драгић Кијук. Слово је потписало 14 филолога и књижевника. И то је био крупан корак у структурализацији истих идеја.
Временом се показало да смо, поред Слободана Костића, чувеног песника, универзитетског професора и доброг организатора на челу приштинског Друштва за обнову србистике, управо Маројевић, Ковачевић и ја постали нека врста „језгра“ србистичког Покрета. Показаће се да нас тројица (један Црногорац, један
Херцеговац и један Србијанац) у савременој српској филологији нисмо усамљени појединци. Већ је значајан број Србијанаца, Црногораца, Херцеговаца и Босанаца који мисле исто као и ми.
На Новосадском скупу нама су се у значајној мери придружили Крајишници и „Хрваћани“ (стари израз за Србе из Хрватске). Такође су на Новосадском скупу значајно место добили и Срби из дијаспоре. Процес структурализације самим тиме доспео је у вишу фазу.
Покрет за обнову србистике 2007. није исто што је био на почетку, десет година раније. Данас се ми, присталице овог Покрета, осећамо много јачи. Зато што је иза нас много више урађеног посла. Иза нас већ стоје десетине књига запажених у стручној и научној јавности.

Споменули сте структурализацију и деструктурализацију. А како стоје ствари са оном другом страном истог процеса, тј. са деструктурализацијом?

Поменуо сам годину 1971. карактеристичну по деловању хрватског масовног покрета. Хрвати су у оно време већ добрано били напустили сербокроатистику и радили на подизању националне филологије – кроатистике. У Срба ствари су се одвијале другачије. У тренутку када се рађа, номинално, Покрет за обнову србистике, бар ја немам јасну свест о томе да ће нам главна опозиција бити академик Павле Ивић и екипа лингвиста око њега и то са позиција сербокроатистике. У промоцији мојих књига, објављених у Приштини, учествовали су блиски Ивићеви сарадници Бранислав Брборић и Светозар Стијовић. Управо у њиховом присуству ја сам и промовисао Покрет за обнову србистике. Очекивао сам да ћемо у томе покрету сви бити заједно. У првом броју новооснованог часописа Србистика, који се појавио у пролеће 1998. у Приштини, прештампани су одломци из интервјуа Павла Ивића и оснивачки акт Одбора за стандардизацију српског језика. То значи да ми нисмо ишли ни на какве сукобе са официјелним структурама у српској филологији. Хтели смо сарадњу. Ако је Павле Ивић пристао 1992. да се наш језик више не зове српскохрватски, него српски, тумачили смо да то значи да он не мења само термин, већ мења и појам језика којим говоре Срби. Кад смо правили Слово о српском језику (први пут је објављено у Политици 1. августа 1998), међу могућим потписницима рачунали смо у првом реду са Павлом Ивићем. Ишли смо на то да овај документ потпише што већи број утицајних Срба. Помињани су и патријарх Павле, Добрица Ћосић и други. Рачунало се на то да ће Слово о српском језику изразити актуелну и препородну српску мисао о српском језику. Сам појам српског језика тако нешто је подразумевао. Бар ја лично изненадио сам се кад се, само недељу дана после објављивања Слова српском језику, у листу Политика појавио текст под насловом У одбрану достојанства српске језичке науке. Био је то оштар напад на Слово. Текст је, поред Павла Ивића, потписало још десетак језичких стручњака. Тако се десило, сасвим противно нашој жељи, да се, практично, у истом тренутку, појаве две изразито опозитне концепције српског језика. Концепција Слова је изражавала став србистике (мада израз србистика у њему није поменут); друга је изражавала став сербокроатистике. Те две концепције су и на речима, али и у начину мишљења, биле у пуној супротности. Оне су, у пуном смислу,
представљале две различите научне парадигме. Тек кад су се идентификовале, међу њиховим присталицама настала је борба. Она још увек траје.
Према овим научним парадигмама медији су се понашали различито. Кад су се појавили Слово и опозитни текст У одбрану достојанства српске језичке науке, практично су се сви београдски медији ангажовали. Пратећи догађаје, стекао сам утисак да су се ипак ови медији поставили тако да потписници Слова обавезно „извуку дебљи крај“. О Слову и његовим потписницима говорило се с презрењем. Супротно од тога, високо су уздизани наши противници, сербокроатисти. Дакле, они који су бранили „достојанство српске језичке науке“. А то је она наука која је српском језику прописивала мерила која не важе ни за један дру ги језик у Европи.
Данас смо ипак у другој ситуацији. После једне деценије однос снага се променио. Много је оних који данас сматрају да људи из официјелних структура, нарочито они из Академије и Матице (а то су углавном исти људи), лоше воде српску језичку политику. Неколико дана после Новосадског скупа био је промовисан 17. том Речника српскохрватског књижевног и народног језика који издаје Српска академија наука у уметности. У новим приликама тај чин се показао као депласиран. Нисам једини који је жалио доброг песника Милосава Тешића коме је дато да, као српски академик, пред телевизијским камерама, образлаже нешто што је и са научне и са националне стране неприхватљиво и што је чиста бесмислица. Речник, по њему, треба да се назове српскохрватски, јер се у њему користи лексичко благо из књига писаца Хрвата. Као да се исти Речник не користи језичким елементима из дела оних који су били рођени као Јевреји, Цинцари, Румуни, а писали су на српском језику. Наведене чињенице показују да је афирмација ставова присталица србистике у обрнутој сразмери са деструктурализацијом (деконструкцијом) ставова присталица сербокроатистике. Све чешће чујем и од људи (од којих тако нешто и не очекујем) да не дају подршку језичкој политици коју воде господа Клајн, Стипчевић, Фекете... Неки моји пријатељи ми отворено говоре: да више нико од младих не следи искрено језичку политику коју својим именом симболизује Павле Ивић. А то, другим речима, значи: све је више међу младима присталица Покрета за обнову србистике. Ствари су доведене дотле да би данас сваки промућурни
министар науке и просвете у Србији могао да каже: нећемо више да финансирамо програме сербокроатистике, хоћемо да финансирамо програме србистике. А кад се та могућност претвори у стварност, кад се тако нешто и стварно буде десило, моћи ћемо да кажемо: извршена је деструктурализација сербокроатистике, практично је победила србистика као парадигма. Структурализација србистике доживела је, као идеја, свој врхунац на Новосадском скупу. Зато је то стварно историјски догађај.

До сада можемо закључити да говорите о процесима који су морали дуже да трају. Да ли бисте могли да опишете када су они почели?

Моја књига Увод у србистику, која има два издања (2002, 2003), веома је обимна (има 598. страна). У њој су са много детаља приказани процеси настајања србистике. Ова дисциплина настаjaла је у процесу рађања словенске филологије, славистике, као једна у низу дисциплина (русистика, полонистика, бохемистика, словакистика, словенистика, бугаристика итд.) које су се бавиле другим словенским народима. Зачетници србистике као дисциплине били су: Доситеј Обрадовић, Јозеф Добровски, Јернеј Копитар, Павле Соларић. Врхунци србистике у настајању били су Вук Караџић и Павле Јозеф Шафарик. Имена која сам поменуо показују да је србистика дисциплина коју не граде само Срби. Њено изграђивање је подложно истим процесима и правилима као и стварање других националних филолошких дисциплина. Зна се, и прима се као сасвим нормално, да у стварању и неговању англистике не учествују само Енглези; да у стварању романистике не учествују само Французи или само романски народи. Тако је било и тако треба да буде и са србистиком.
На жалост, принципи на којима је заснивана србистика почели су да се крше око средине 19. века а нарочито касније са настајањем сербокроатистике. Сербокроатистика, као дисциплина, има претпочетке у илирском покрету. Овај покрет почео је својим идејама да крши принципе који су важили за друге народе. Ниједна темељна идеја илирског покрета није опстала. Нико више не говори о Словенцима, Хрватима, Србима и Бугарима као о једном народу; говори се о њима само као о јужним Словенима. Нико више и не помиње да би ова четири народа требало да имају један књижевни језик. Уважавање илираца могло се одржати док се одржавала Југославија, чији су они били претече. Више ни то не може. Показало се да је тај покрет имао и лажне и неприхватљиве циљеве.
Са рушењем Југославије срушена је још једна идеја, југословенска. Илирска идеја у свом историјском тренутку је била пропала, јер су је одбацили српски прваци. А тада су српски прваци били: Вук, Текелија, Теодор Павловић, Јован Суботић, Стерија, Сарајлија. Она је, међутим, опет са исте, хрватско-аустријске стране, била обновљена под новим именом и у нешто коригованом виду: у виду Штросмајерове идеје југословенства. Та идеја је још више била прилагођена интересима Аустрије. Штросмајер није више имао у виду четири јужнословенска народа, већ само три: Словенце, Хрвате и Србе, који у живели у Аустрији. Само њих је називао Југословенима (Бугаре је једноставно изостављао зато што нису живели у Аустрији).
Главни носилац Штросмајерове идеје југословенства у филологији био је Ватрослав Јагић. Он је под Југословенима у ужем смислу сматрао само Србе и Хрвате. Њих је звао Хрвато-Срби. Ова два народа су, по њему, говорила једним језиком који има три наречја: чакавско, кајкавско и штокавско. Јагић их је, међутим, представљао као један народ под два национална имена, српским и хрватским. Али је он ова два народа, у својој реторичко-научној акробатици, сматрао и различитим народима: Хрвати су по Јагићу били сви католици заједничког језика, а Срби сви православци заједничког језика. Ова идеја је у пуном смислу легализована оснивањем Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу 1867. године. Главни резултат ове творевине јесте: Рјечник хрватског или српског језика који је издаван скоро један век (1882-1976). А главни успех Штросмајера и Јагића био је у томе што су за тајника ове Академије и за уредника Рјечника довели Ђуру Даничића, најзначајнијег Вуковог следбеника и наследника. На основу oве чињенице и грађен је привид да Срби и Хрвати имају заиста један језик. А још главнији резултат јесте да ће тим Даничићевим чином бити инаугурисана и легализована сербокроатистика као дисциплина. Србистика ће
практично од тада морати да се бори за опстанак. Једно од мојих открића, које је настало у процесу тежње да се обнови србистика, јесте: да смо ми данашњи обновитељи србистике опет доведени у ситуацију да „откривамо Америку“. Бар стотину година пре нас неки од важних савременика Штросмајера и Јагића међу Србима били су прозрели природу сербокроатистике и одупрли су јој се. Доказ за такву тврдњу јесте стварање Српске краљевске академије 1886. године. Читаво једно поглавље у мом Уводу у србистику посвећено је овом процесу под насловом Обнова србистике (335-390). У том поглављу се говори о обнови српске националне свести, поглавито у филологији. Српска краљевска академија, за разлику од оне хрватске, која је деловала под југословенским именом, непосредно се надовезивала на идеје аутентичне славистике и аутентичне србистике. А то значи да је била на позицијама Доситеја, Добровског, Вука и Шафарика. На тим позицијама су стајали и главни српски филолози предјугословенског периода: Стојан Новаковић и Љубомир Стојановић. Покрет за обнову србистике, који је почео да делује концем 20. века у Приштини, био је у ствари понављање нечега што се већ било догодило читав век раније. То сам схватио накнадно, али тек пошто је Покрет за обнову србистике проглашен. Али и ове, накнадно спознате чињенице, потврђују да је наш Покрет нешто ваљано. Ми само обнављамо одгурнуту српску филолошку традицију.

Ово свакако има везе и са судбином српског народа?

Постоји већ усаглашено мишљење да је цео 20. век за Србе био трагичан. У Првом и у Другом светском рату изгубили су неколико милиона људи. У Првом светском рату Срби су се борили да би створили Југославију, која им уопште није била потребна, у Другом светском рату опет су изгубили око милион и по људи да би обновили Југославију која је била гробар и Србије и српског народа. Постоји једно крупно питање на које треба дати научни одговор. А то питање гласи: Зашто су наши преци тако нешто чинили? Најкраћи одговор на то питање гласи: чинили су зато што су следили лоше идеје. Да су знали да ће им се Југославија обити о главу, очигледно не би тако нешто чинили.
Студенти који су слушали моја предавања схватили су и који су кривци за ову велику српску трагедију. Схватили су да је то у првом реду Ђуро Даничић. И да је тај многослављени и многохваљени српски научник имао ситне разлоге да прави крупне грешке. Отишао је на позив Штросмајера у Загреб. Годинама је примао две плате: једну плату у Београду, а једну у Загребу. А за тако ситну награду жртвовао је велико национално
богатство: прихватио је да се српски језик, који је нека врста куће српског националног бића, преименује у „хрватски или српски језик“. Жртвовао је, дакле идентитет српског језика. Самим тиме је напустио ставове Вука Караџића и своје раније ставове и помогао да се сербокроатистика наметне као кључна дисциплина која ће се бавити Србима у току наредних скоро век и по. Од Даничића из загребачког периода почиње нестајање српске филологије. Њена самосталност ће задуго бити поткопана. Ми се сада боримо да се она обнови. Зато је и настао и постоји Покрет за обнову србистике.
Други који су се на сличан начин огрешили о српски народ јесу Јован Цвијић и Александар Белић. И они су такође били стекли велика научна имена, али се нису понашали одговорно, у складу са том величином. Ови научници су учинили да регент Александар Карађорђевић прихвати хрватску идеју југословенства и хрватску идеју сербокроатистике. Ма колико била велика држава коју је краљ Александар створио, она није имала сигурне темеље. Велика је грешка Александрова што је напустио српску филолошку традицију, србистику, и као водиље прихватио туђе идеје. На тим погрешним идејама он је направио нестабилну државу, Југославију.

Значи ли то да трагичност српског 20. века пре свега треба тражити у идејама и у њиховим носиоцима?

Мислим да за такво питање има добрих разлога. И да од тога треба почети у тражењу одговора на друга питања. Треба разлучити шта је то било лоше у идејама које треба напустити, односно шта је то добро у идејама које треба следити.

Хоћете ли тиме да кажете да у том контексту треба тражити и одговор на питање о Вашем критичком односу према Новосадском договору и Вашем ангажовању да се одржи Новосадски скуп.

Да бих ово објаснио, осветлићу већ употребљавани научни термин, грчку реч парадигма. Она у основи значи исто што и грчка реч идеја. Платон је осим речи идеја употребљавао и реч парадигма са истим значењем. Идеја коња значи исто што и парадигма коња; идеја куће значи исто што и парадигма куће.
Новосадски договор (1954) почива на једној идеји/парадигми. То је идеја да су два, односно три народа: Срби, Хрвати и Црногорци, створила исти народни језик састављен од три наречја: штокавског, чакавског и кајкавског. Односно да су три народа створила један језик, а остали посебни народи. Тако нешто не постоји нигде у свету. Али ни кентаур (пола човек, пола коњ) не постоји у стварности, али постоји у машти, односно у идеји. Слично је и са фантомском представом о једном српскохрватском народном језику на којој је заснован Новосадски договор. Супротно од тога, Новосадски скуп (2007) почива на другој парадигми, на другој идеји. Он настоји да језик којим се служимо сагледа у сфери реалности. Треба се зато позабавити иде-
јама и једног и другог научног договора. А то значи: одговорити на питање како се до тих идеја дошло и шта оне са собом носе. Новосадски договор је био научно-књижевни скуп, одржан 8, 9. и 10. децембра 1954. године у згради Покрајинског комитета Савеза комуниста и Покрајинског одбора Социјалистичког савеза радног народа Војводине, у организацији Летописа Матице српске. Овај Скуп је донео Закључке о српскохрватском књижевном језику садржане у 10 тачака. (в. Прилоге). Новосадски међународни научни скуп Српско питање и србистика, одржан у Новом Саду 23. и 24. новембра 2007, такође је донео Закључке о теми скупа (в. Прилоге). Овај скуп, заказан да се одржи у згради Гимназије „Јован Јовановић Змај“, из техичких разлога је првог дана држан у Радничком дому (Пупинова 24, ) а другог дана у поменутој Гимназији. Закључци су усвојени у Гимназији. Између Гимназије „Змај“ и некадашње зграде Покрајинског комитета СКВ, као и до Матице српске, која се налази у другом смеру, раздаљина је од по 300 метара, отприлике. То значи да се десило да се два најважнија филолошка догађаја, у размаку од пола века, одрже у самом старом центру Новог Сада.
О томе како је дошло до Новосадског договора знам онолико колико је објављено у Летопису Матице српске. Значајно је да је најстарији српски књижевни, па на неки начин и научни часопис, употребљен да стане иза Новосадског договора, а само место одржавања састанка говори о његовом виском политичком рангирању. Знамо, дакле, где је и како је састанак организован, али не знамо прецизно где је и од кога је смишљан.

А како је дошло до организовања Међународног научног скупа „Српско питање и србистика“?

Тачно годину дана пре његовог одржавања боравио сам у Ранилугу, у Косовском поморављу. Ишао сам тамо да посетим свог пријатеља Слободана Костића. Он је тамо „држао“ истурено одељење Филозофског факултета из Косовске Митровице. О том свом боравку и о сусретима с њим написао сам текст под насловом Слободан Костић у Ранилугу. Текст је објављен у Новинама београдског читалишта и у ревији Суботички дани; прештампан је у мојој књизи Српско питање и србистика (2007).
Слободан Костић је човек без кога Покрет за обнову србистике не би могао да постоји. У тренутку у којем смо се срели у Ранилугу ситуација за наш Покрет није била нимало добра. Није била добра ни на Косову и око њега, али ни у самој Србији. А није била добра ни у свету. Разговарали смо Костић и ја и о томе да наш Покрет почиње полако да јењава. Моји покушаји да он нађе упориште у Београду нису дали никакве резултате. Неки од утицајних људи у Београду, са којима сам разговарао, нису имали ништа против овог Покрета. Али нису показали спремност да се видније ангажују. Костић и ја смо се сложили да десетогодишњицу Покрета ипак обележимо. Петогодишњицу постојања Покрета Костић је био обележио тако што је организовао дводеневни научни скуп Дело Петра Милосављевића и србистика. Овај скуп, који је држан са благословом Владике Артемија, почео је првог дана у конаку манастира Грачаница; другог дана је држан у просторијама Филозофског факултета у Косовској Митровици. То је био први научни скуп на Приштинском универзитету после бомбардовања и, такође, један од ретких који су одржани на једном од најсветијих места, у Грачаници. У Митровици, пак, радили смо у згради Средње техничке школе која носи име великог српског научника светскога гласа Михаила Петровића у којој је Филозофски факултет био само подстанар. И ту чињеницу сам примио као знак благодати. Михаило Петровић Алас, београдски универзитетски професор, математички феноменолог, аутор је кога сам много пута цитирао у својим књижевнотеоријским текстовима. Са сузама у очима захваљивао сам се на крају пријатељима, учесницима Скупа. Али те сузе биле су израз захвалности Господу. Костић и ја у Ранилугу размишљали смо да десетогодишњицу нашег Покрета обележимо у Манастиру Бањска, задужбини светога краља Милутина, у којем је живот обновљен 2004, после 520 година. Манастир Бањска и његов игуман протосинђел Симеон са благословим Владике Артемија постали су издавачи часописа Православно дело чији је првоуредник проф. Костић. Не сумњам да би владика Артемије и протосинђел Симеон подржали организовање новог научног скупа о потреби обнављања српске филолошке традиције, србистике. Учесници скупа 2002. године у Грачаницу су ишли из Митровице у блиндираном возилу под наоружаном пратњом кејфора. До Бањског манастира на северу Косова било би лакше доћи. Али, један непланирани сусрет у Новом Саду изменио је овај наш план. Само две недеље после повратка са Косова, почетком децембра 2006, у новосадском Медија центру представљана је књига Слободана Јарчевића Бивши Срби. Слободан Јарчевић, некадашњи министар спољних послова у Републици Српској Крајини, сарађивао је у нашем часопису Србистика/Serbica и више пута је писао о мојим књигама. У садашњој Влади Републике Српске Крајине у прогонству он је опет значајан сарадник. Овом приликом предао сам Јарчевићу свој најновији необјављени текст: Научни порази хрватске филологије. По један примерак истог текста добили су и Милорад Буха, председник ове Владе и др Момчило Суботић, политиколог, министар у Влади, задужен за Славонију. Десило се нешто неочекивано. Господин Буха и министри у Влади проценили су да у овом мом тексту, односно у мојим текстовима и књигама, али и шире у програму Покрета за обнову србистике, имају и властити филолошки програм. Пошто је програм обнове србистике свесрпски, примили су га као сопствени и решили да и сами допринесу да се програм обнове србистике оствари. Све остало што се касније десило око организовања Новосадског скупа последица је тога случајног сусрета.

Споменули сте Владу Републике Српске Крајине у прогонству. Господин Буха је председник те Владе коју, чињеница је, до данас, нико не признаје. Не признаје је чак ни Република Србија.

У сличном статусу је и Покрет за обнову србистике. Ни овај Покрет такође нико не „признаје“. Годинама сам узалуд настојао да дођем до представника власти у Србији да бих указао на моја филолошка истраживања и пројекте и на научне резултате других филолога у Покрету за обнову србистике. Али, србијански политичари програмски и финансијски и даље подржавају српске националне институције које делују на основама сербокроатистике. Чине тако јер нису схватили нешто битно: комунистичка контрола у тим институцијама од 1945. године није била само идеолошка, већ и туђинска, антисрпска, односно хрватска. Ове институције се ни после разбијања Југославије нису ослободиле тог „братског загрљаја“.
Оно што није било могуће са онима који владају државом и располажу новцем, десило се са онима који немају те могућности. Председник Владе Републике Српске Крајине у прогонству (која не убира од народа никаква средства) обезбедио је од приватних предузетника скромну финансијску помоћ за штампање три ванредна броја часописа Србистика/Serbica у којима су објављени реферати и други прилози од интереса за рад овога Скупа. И обезбедио је средства за плаћање преноћишта (не и путних трошкова) оним учесницима који су долазили из удаљенијих места. Навођење ових чињеница указује на стање у којем се налазимо. Иза штетног Новосадског договора, политички, морално и материјално, стајала је држава, Југославија. Иза Новосадског научног скупа који је одржан 53 године касније стајала је опет једна држава која, засада, постоји само као прошлост, односно као идеја. Али Влада те државе у прогонству, Републике Српске Крајине, подржава јасан филолошки национални програм, какав Србима није био дат ни допуштен ни у Југославији
ни у Србији. Из сарадње два крхка организма, Владе Републике Српске Крајине у прогонству и Покрета за обнову србистике, настало је нешто вредно и важно. А то су резултати Новосадског скупа.

Одлучили сте се да се Новосадски скуп одржи у Гимназији „Змај“. Да ли је за то било и посебних разлога?

Велика српска православна гимназија, чију традицију наставља садашња Гимназија „Змај“, основана је 1810. Од ње је у Срба старија само Гимназија сремскокарловачка (1791). Новосадска је значајна и по томе што су два њена професора, Магарашевић и Шафарик, смислили да оснују часопис Сербске летописи (данашњи Летопис Матице српске). То је било 1825. године; годину дана касније основано је у Пешти Дружество Матица србска с намером да обезбеди финансирање Летописа. Према томе, ова Гимназија је најстарија новосадска просветна и научна институција, старија и од Матице српске.
Научни скуп 2007. био је заказан у Гимназији „Змај“ највише на моје инсистирање, не без сентименталних разлога. То је школа у којој смо моја супруга Вера и ја матурирали пре педесет година и 2007. обележили јубилеј. У њој је матурирао и наш син, а и син наше ћерке сада је њен ђак. Било је, међутим, и других, важнијих разлога. Садашња зграда Гимназије, коју је 1900. године подигао Милош Бајић као дар српском народу, са својом свечаном салом и околном сценографијом достојно представља српску духовну, културну, па и филолошку, славистичку традицију. У дворишту испред зграде налазе се бисте четири велика на: Доситеја, Вука, Шафарика и Георгија Магарашевића. У другом дворишту налази се биста песника Змаја. Змај је рођен у кући која се налази само неколико десетина метара од те бисте. Чика Јова Змај је песник по чијим стиховима наша деца уче да говоре и да мисле. Кад смо заказивали скуп, нисмо, међутим, водили рачуна о једном значајном детаљу. Први дан скупа, 23. новембар 2007. био је петак, радни дан. Из Гимназије су нам скренули пажњу да ће ђачка галама на одморима ометати рад скупа. Зато смо првог дана радили у великој сали Радничког дома. Али смо другога дана, у суботу, рад завршили на свечани начин и усвојили закључке у најстаријој просветној и научној институцији у Новом Саду.