Сажетак: потпуно икавски, у којима је поријекло икавизма могуће разли-
чито тумачити. До сада је поријекло таквога рефлекса објашњавано међудијале-
катским контактима, мада опште стање говора даје аргументе којима се такав
икавизам може сматрати резултатом генетскога развоја.
Кључне ријечи: континуанти јата, икавизам, међудијалекатске адаптације,
генетски развој.

*
У описима западнијих српских говора централно мјесто у вокализму, по
правилу, припада представљању стања континуаната јата. Томе је више разло-
га. А опет, сви базирају на чињеници да се, иако изговорна вриједност јата ни-
је сасвим позната, углавном полази од тога да је основна вриједност његова
био дифтонг непотпуног образовања. И његове измјене су вршене у различита
времена у разним крајевима. Континуанти су разнолики, по природи својој,
али и по томе што се често различито перципирају – па тако и различито пред-
стављају од стране различитих истраживача. Ипак, ма колико разноликих кон-
тинуаната да је описивано, изговорна вриједност свакога од њих проистиче из
претпостављене дифтоншке вриједности тога старога гласа, затворенога првог
и отвореног другога дијела.
О ијекавским континуантима јата у народним говорима доста је писано
– у оквиру монографских описа појединих говора и у радовима који су се ба-
вили само том проблематиком, а све више је и прегледних радова у којима се
досадашња истраживања сумирају, резултати пореде и изводе закључци. Иако
је доста чињеница већ спознато, неке дилеме још нису разријешене. Објектив-
но, проблематика је изузетно комплексна. Познато је да је пред истраживачима
задатак да истраже правила замјене с обзиром на односе рефлекса краткога и
дугог јат, да утврде разлоге различитостима рефлекса с обзиром на позицију,
да узимају у обзир различите примјере адаптација, па уједначавања због мор-
фолошких разлога, интерференције система и др. Неспорно је да ће у дијалек-
толошкој науци стању континуаната јата и даље бити посвећивана нарочита
пажња.
Када је стање икавских рефлекса у питању, поред тзв. фонетских и мор-
фолошких икавизама у западнијим ијекавским говорима нарочито је изражен
икавизам контактнога типа. Он је посљедица међудијалекатских додира, одно-
сно резултат је утицаја икавских говора на ијекавске. Обично је лексичке при-
роде. Неки од ијекавских говора може бити икавизиран у мањем или већем
обиму. Устаљени икавизми, везани за поједине лексеме, намећу се као посебна
категорија и битно не обиљежавају поједине говоре (нема ијекавског говора у
којем нема таквих икавизама, мада лексеме могу бити различите).
Икавизација на лексичкој основи може бити изражена у знатнијем оби-
му, али је тада обично праћена напоредном употребом и икавских и ијекавских
форми (из чега се може закључити да је међудијалекатски контакт интензиван
и да је процес у току). Тада се обично говори о степену икавизације првобитно
ијекавског говора. У таквом говору неопходно је идентификовати и друге по-
сљедице које су резултат таквога утицаја, а које се манифестују на свим нивои-
ма језичке структуре. Спорно може бити квалификовање таквих говора.
Таквих примјера међудијалекатских адаптација на подручјима непо-
средног додира налазимо на многим странама1, а најчешће нема других закљу-
чака изузев да се ради о механичкој мјешавини. Али, такве говоре није оправ-
дано сматрати икавско-ијекавскима, како се обично називају – они су напросто
механичка мјешавина у којима преовлађује један или други тип континуанта, и
то је процес икавизације на лексичкој основи. Логично је да такви говори задр-
жавају низ особености по којима се може закључити да су ијекавски (ако то
стварно јесу), а њихово изучавање захтијева, између осталога, и социолингви-
стички приступ.
Икавско-ијекавскима се могу називати мјешовити говори у којима се
може утврдити правилност замјене јат с обзиром на квантитет слогова, чему су
придружене и друге заједничке црте које их на својеврстан начин обиљежава-
ју. Они су посебан тип, а стање континуаната гласа јат предмет је и историјске
дијалектологије. У њима је могуће констатовати систем, јасна правила замјена
с обзиром на квантитет слогова. Управо због те правилности у дистрибуцији
континуаната логично се намеће закључак да то није икавизам контактног ти-
па, него да се ту ради о органском развоју мјешовитог говара У кругу западни-
јих српских говора такав је могао бити говор Срба у југоисточној половини
Гламочког поља, мада данашње стање говора даје повода да се говори о меха-
ничкој икавско-ијекавској мјешавини, а то просто због великог броја ијекави-
зама, без правила о њиховој расподјели, или пак честог смјењивањања форми
са различитим рефлексима јата. Други нивои језичке структуре упућују управо
на прави мјешовити говор.2
Народни говор Срба на већем дијелу Купрешке висоравни потпуно је
икавски. Ту се икавизам могао органски развити, а то што спада у дијалекатску
формацију чији су носиоци данас углавном Хрвати и Бошњаци – друго је пита-
ње. Икавизам у овом српском говору скоро да више није ни потребно докази-
вати.
Након извјештаја Далибора Брозовића о дијалектолошким истражива-
њима у Босни, објављеног у Љетопису ЈАЗУ 1960. године, у којем истиче да је
„најзанимљивији задатак истражити говор православних икаваца, који станују
мало подаље од Ливна“3, појавио се, мада послије скоро тридесет година, ван-
редно значајан прилог о говору становника селa на Вуковском пољу Драго-
мира Вујичића и Јосипа Баотића: „О досад непознатом икавском говору Срба у
југозападној Босни“4. У оквиру етнолошких истраживања на Ливањском пољу
Ђ. Чустовић је представила и „Говор Срба икаваца“5, али доста неувјерљиво
(примјери нису акцентовани, грађа је у великој мјери заснована на народним
пјесмама и некритички је разврстана). Ово подручје се помиње и у раду о
идентификацији појединих говорних типова у југозападној Босни6, а којим се,
првенствено, настоји прецизније утврдити икавско-ијекавска граница на овом
терену.
Када је у питању стање континуаната старога гласа јат којима се говор
Срба са подручја Купреса опредјељује у групу млађих икавских говора, грађа
коју су забиљежили Д. Вујичић и Ј. Баотић у поменутом раду довољно је ре-
презентативна. Грађи коју су објавили Вујичић и Баотић ваља придружити и
грађу која је биљежена од становника из села са Равног поља. Тако се подруч-
је икавског говора Срба проширује на становнике још једнога крашког пољa
на подручју југозападне Босне. Према подацима којима располажемо, икавица
је на подручју Купреса заступљена све до Благаја на сјеверозападу, као и у го-
вору Срба који су углавном изразита мањина у насељима на подручјима Лив-
на и Томиславграда (Дувно), а која су претежно хрватска (и мање муслиман-
ска), и икавска.
Из богате грађе којом располажемо и која је већ у више наврата и од
стране разних аутора већ третирана и објављена, сада издвајамо, ради илустра-
ције, само по неколико примјера из разних категорија: бисноћа, виверица, ври-
мена, врило, гусина, дивер, диверовим, дица, диљач, ждрибна, жлиба, јист, ли-
стве, мличак, нидра, обрижи, пролиће, пролићни, рижи, рипица, Свитлица
(презиме), симе, симењача, сист, сите, сила, смићала, срића, триба, цидило ...
Винац (брдо), винац, гри, глито, гњиздо, дите, задивало, Звир (брдо), звизда,
клишћа, сасици, свит, тило, увик, умим ... приварит, прĭгледа, присте, прибит,
приноће ... призивље се, призимена ... прид, прико, прида ме, прико лита ... ис-
при куће, гори, доли ... ди, нигди, дико ...
Oсновнe какактеристикe овог говорног типа опредјељују његово мјесто
у кругу новоштокавских говора. Акцентуација је новоштокавска, са карактери-
стичним послијеакценатским дужинама. Нарушавање правила дистрибуције
акцената у новоштокавском је просјеку. Вокалски систем је релативно стаби-
лан. У погледу артикулационих вриједности вокала примијећена је појава фа-
култативне дифтонгизације вокала е – оприедеш, ниеће, што може бити од зна-
чаја када се говори о вези са говором Хрвата икаваца на ливањско-дувањском
подручју. Шћакавизам је овдје очекивана појава годишће, прегршће, бунишће,
вришћат,; звижђа. Када су питању множински падежи ваља нагласити да да-
тив, инструментал и локатив карактерише нејединство наставака унутар паде-
жа. На овом мјесту нећемо разматрати појединачне случајеве него ћемо наве-
сти неколико карактеристичних форми: чељадма, на коњма, на руком, ногом,
кућам, по државам, с колим, у каналим итд. Основни однос је –им : -ам (-ом),
опет у складу са стањем у млађим икавским говорима, за разлику од основног
односа –ије : -ами у сусједним ијекавским говорима, које, такође, карактерише
нејединство наставака, али је њихов инвентар другачији.
Иако се ради о ограниченом броју примјера, јасно се може препознати
типичан новоштокавски икавски говор. Иако се западно и сјеверозападно од
овог подручја, непосредно наслањени, настављају новоштокавски ијекавски
говори Срба, од њих је одвојен свим битним одликама, слично као и други но-
воштокавски икавски говори. Нешто јужније, такође у југозападној Босни, у
Ливањском пољу, на граници икавског говора, чији су носиоци Хрвати (и Бо-
шњаци), са ијекавским говором, чији су носиоци Срби, подјела је оштра: иако
живе у истом селу и икавци и ијекавци у највећем дијелу чувају свој начин го-
вора. И ту су говори у контакту, али значајнији утицај изостаје.
То сусједство је истраживаче и наводило да изведу закључке о икавизму
контактнога типа. Карактеристичан је став Светозара Марковића који, опису-
јући језик Ивана Анчића, босанског писца из 17. вијека, описује и говор ста-
новника Анчићевог родног села Липе, на подручју Дувна (данашњи Томислав-
град). У селу Липа тада су живјели Хрвати и Срби. „Икавизација ових јекаваца
је потпуно на лексичкој основи, без икаквих правила (нема разлике између ду-
гог и кратког слога и сл.)“.7 Карактер тога икавизма тако су опредијелили и
Вујичић и Баотић, као и Асим Пецо.
Говор Срба у Вуковском и Равном пољу, по свим својим битним карак-
теристикама спада у круг новијих икавских говора, односно припада млађем
икавском дијалекту штокавскога нарјечја. Кардиналне црте у овом икавском
говору Срба југозападне Босне могу имати значајно мјесто при разним класи-
фикацијама икавских говора унутар штокавскога нарјечја, и суштински и тер-
минолошки, посебно у најновијим подјелама, након распада српскохрватске је-
зичке заједнице на нивоу књижевнога језика – а што ће се сигурно одразити и
на такву заједницу на нивоу дијалеката, а и након успостављања и/или
(пре)именовања разних стандардних језика.
Икавизам у говору Срба на овом терену више није споран, али ваља му
јасно утврдити ареал, и, што је, чини се, још важније недвосмислено му опре-
дијелити природу. Чињеница је да су његови носиоци Срби, аутохтони станов-
ници овога подручја на којем су већинско становништво, а у многим насељима
и једино, али је истина и да у сусједству живе Хрвати икавци, који су на ли-
вањско-дувањској територији апсолутно већинско становништво, као и Бо-
шњаци икавци. На подручју Вуковскога и Равног (Равањског) поља, барем
према географској лоцираности, треба имати у виду и значајну издвојеност Ср-
ба на овом, источном дијелу Купрешке висоравни. Ипак, то је икавски говор, а
није ни мјешовити – нити je мијешани. Система у распореду континуаната
старога гласа јат има – континуант је и. Ријетки примјери са ијекавским замје-
нама, као и екавизми, не ремете општу слику, и очекивани су. Напријед поми-
њана икавизација без икаквих правила, на лексичкој основи, свакако би дала
другачије резултате када је општа слика говора у питању. Уравнавање само
по једном сегменту резултирало би лако уочљивим разликама у саставу си-
стема, прије свега у инвентару морфолошких средстава.
Намеће се закључак да је ту икавизам плод властите еволуције. Поред
низа особина које га сврставају у групу млађих икавских говора, карактерише
га и доста архаизама, посебно у деклинацији, што се мора узимати у обзир при
одређивању његовог мјеста у кругу новоштокавских говора. Закључак о та-
квом, генетском развоју његовом темељи се на језичким чињеницама, а њима
ваља давати предност у односу на несигурне претпоставке о првобитном пре-
бивалишту његових носилаца. И овдје се икавизам могао развити на исти на-
чин и под истим импулсом као и у осталим говорима западнохерцеговачког
типа. И помјерања свеколиких штокавских маса у правцу запада, због турске
најезде, а тако и локална помјерања, односе се на ово становништво исто она-
ко као и на друге хришћане. Коначне закључке о овом говору и природи њего-
вог икавизма могуће ће бити донијети након његовог подробног испитивања,
као и узимања у обзир етнолошких, историјских и других сазнања о народу
овога краја. Томе ће значајно допринијети и дијалектолошки атласи, који ће
омогућити сагледавање пружања, удруживања и домашаја појединих изоглоса
– а тако и стање континуаната јата, ареал икавизма и, прије свега, његов карак-
тер.

Литература
1. D. Brozović – P. Ivić, Jezik srpskohrvatski/hrvatskosrpski, hrvatski ili srpski, Zagreb
1988 (Брозовић-Ивић 1988).
2. D. Brozović, Dijalektološka istraživanja u Bosni (okolica Livna i visočki kraj),Ljetopis
JAZU 64, Zagreb 1960 (Брозовић 1960).
3. D. Vujičić i J. Baotić, O dosad nepoznatom ikavskom govoru Srba u jugozapadnoj Bosni,
(Вујичић - Баотић 1989).
4. Ј. Вуковић, Говорне особине Имљана, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву, Етно-
логија, Сарајево 1962 (Вуковић 1962).
5. С. Марковић, Језик Ивана Анчића (босанског писца XVII века), Српски дијалекто-
лошки зборник XIII, Београд 1958 (Марковић 1958).
6. С. Мрђен, Ономастика села Хасанбеговци (Брајићи) код Гламоча, Ономатолошки
прилози VIII, Београд 1987 (Мрђен 1987).
7. М. Павловић, О становништву и говору Јајца и околине, Српски дијалектолошки
зборник III, Београд 1927 (Павловић 1927).
8. А. Peco, Kontaktni ikavizmi u ije-šta govorima jugozapadne Bosne, МАНУ, Скопје
1996 (Пецо 1996).
9. Н. Рамић, Икавско-ијекавска размеђа у југозападној Босни, Српски језик III, 1–2,
Београд 1998 (Рамић 1998).
10. M. Решетар, Посиловићев икавско-јекавски говор, Јужнословенски филолог VIII,
Београд 1928–1929 (Решетар 1928–1929).
11. Б. Ћорић, О једном примеру међудијалекатске адаптације, Зборник за језик и књи-
жевност I, Tитоград 1972 (Ћорић 1927).
12. Đ. Čustović, Narodni govor stanovništva Livanjskog polja, Glasnik Zemaljskog
13. muzeja u Sarajevu, Etnologija, Sarajevo 1961 (Чустовић 1961).

РЕЗИМЕ
У раду се говори о икавском говору Срба на Вуковском и Равном пољу, на
подручју Купрешке висоравни. Икавизам овога говора у науци више није спо-
ран – већ га констатују и уџбеници, али ареал тога икавизма није прецизно утвр-
ђен. У досадашњим радовима о овом и о оваквим говорима Срба у сусједству
наглашавано је да се ради о икавизму контактнога типа, да је посљедица икави-
зације ијекаваца на лексичкој основи, и који су углавном социолингвистичке
природе. Али, такав његов карактер није убједљиво образложен. У овом раду се
износи другачије тумачење тога икавизма – он је резултат генетског развоја јед-
ног говора, и то се доказује језичким чињеницама.

Ikavian dialect in Serbian language in the region of Kupres
The author describes ikavian speech of the Serbs living in Vukovo and Ravno
polje, in the region of the Kupres plateau. Ikavianism of this speech is no longer
scientifically disputable – having already been mentioned in text-books, but the land
area of this ikavianism is not precisely established. In the books about this dialect and
similar dialects of the Serbs in the region, it is emphasized that this ikavinism is a
contact type of ikavianism, being the consequence of ikavinization of jekavian
speakers on lexical basis and it is of sociolinguistic nature. But this character of
ikavianism is not convincingly explained. There is a different interpretation of the
ikavinism in these papers – the phenomenon of ikavianism is the result of genetic
development of the dialect, which can be proved by some language facts.