СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

 

Република Српска Крајина – Влада у прогонству

 

МЕМОРАНДУМ О РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ КРАЈИНИ

 


Староседелаштво Срба у Крајини је археолошки доказано. Откривени су српски гробови из четвртог века у Далмацији, Лици и Босанској Крајини. Тиме је обеснажена претпоставка да су Срби дошли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа.
Срби у Крајини и Хрватској се спомињу и у старим европским докумен-тима. Као и у хроници с франачког двора – у Ајнхардовом летопису: 818. и 822. године.
Две трећине далматинске обале су припадале средњовековној Србији и српској Босни.
После пада Балкана под Турке, Срби Крајишници организују у Аустрији своје локалне органе – а од 1630. године, цар им издаје и Српски устав (Statuta Valachorum). Срби имају самоуправу, па и српске општинске судове и врховни суд! За узврат, Срби Крајишници су чували аустријску границу од Турака.
О Српској Крајини, сведочи и аустријски цар Леополд Други, 1790:
“Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и најви-ше право има”.
Староседелаштво Срба није бележено у уџбеницима бивше Југославије. У Хрватској је фалсификована историја, па су то користили хрватски полити-чари – подстичући мржњу против Срба. Успут су фалсификовали ратна збива-ња, истичући да су Хрвати били у хришћанској војсци, а Срби у Турској.
И српске вође и историчари су, верујући у вечност Југославије, занема-ривали ове фалсификате – да би одобровољили Хрвате за Југославију. Дозво-лили су, поред осталог, да хрватски политичари и римокатолички свештеници, од 1918. до 1941, асимилују у хрватску нацију Србе римокатолике у Српској Крајини и Босни и Херцеговини. Овај државни и религиозни инжењеринг над Србима римокатолицима, омогућио је Хитлеру да у Другом светском рату оснује Независну Државу Хрватску и да подстакне римокатолике и муслимане на потпуно истребљење православног српског становништва. Тако је хрватска војска (у којој су, поред етничких Хрвата, били Срби римокатолици и Срби муслимани) подигла концентрационе логоре смрти и у њима убила 1/3 право-славних Срба - у Српској Крајини и у Босни и Херцеговини.

Детаљи о стварању Хрватске у Југославији

Републику Хрватску су 1991. чиниле територије хрватског и српског на-рода. Сходно томе, у Уставу Хрватске из 1974. године, оба народа су носиоци суверенитета:
„ЧЛАН 1: Социјалистичка Република Хрватска је национална држава хр-ватског народа, држава српског народа у Хрватској и држава националних ма-њина које живе у њој.“
Државност Хрватске у Југославији се темељила на самоопредељењу Хр-вата и Срба у Хрватској. После Првог светског рата, Словенци, Хрвати и Срби су основали државу на својим етничким територијама у бившој Аустрији - 29. октобра 1918. Већ 1. децембра 1918. ујединили су је са Србијом у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца – од 1929. Краљевина Југославија.
Православни Срби су се борили против фашиста и имали су две антифа-шистичке ослободилачке армије – партизане и четнике. После победе антифа-шистичких држава у Другом светском рату, православни Срби су опростили Хрватима наведени стравични геноцид. Пристали су (1945) да своје етничке територије споје с хрватским и организују Народну Републику Хрватску (ка-сније, Социјалистичку Републику Хрватску). Срби су поставили Хрватима са-мо један услов – да власти Републике Хрватске не могу прекидати државне ве-зе Срба у Крајини са Србима у осталим федералним јединицама Југославије.
Ову политичку вољу српског народа, нису поштовали Влада и Сабор Републике Хрватске 1990-91. године, проглашавајући сецесију из Југославије и бришући у хрватском Уставу одредницу о суверености Срба у Хрватској. Хрвати су тада, према међународном праву, извршили агресију на СФР Југо-славију. Напали су војне касарне и почели терор над Србима. Овакви поступци се квалификују као агресија у Резолуцији Генералне скупштине ОУН број: 3314/1974, од 14. децембра 1974. У њеном Члану 2, то недвосмислено пише:
„Употреба оружане силе, којом се крши Повеља, од стране једне државе, која делује прва, представља довољан, непосредан доказ чина агресије, иако Са-вет безбедности може закључити, у складу са Повељом, да утврђивање да је по-чињен чин агресије не би било оправдано, кад се узму у обзир, друге постојеће околности, међу њима, чињеница, да акти о којима је реч, или њиове последице, немају довољну тежину.“
Одредница (Д) овог Члана прецизира акте агресије, а они су типични за понашање хрватских војника и полицајаца 1991. године:
„У складу са одредбама Члана 2, и само уз резерве садржане у њему, без обзира на то, да ли је рат објављен или није, услове, чина агресије, испуњавају сви акти који следе:...
Д) Напад оружаних снага, једне државе, на копнене, поморске, или вазду-хопловне оружане снаге, или на цивилну морнарицу, и авијацију, друге државе.“
Уз овако јасну Повељу ОУН о агресији, Хрватска се огрешила и о Устав СФРЈ. Он је предвиђао да се осамостаљење република може обавити само уз 265
сагласност свих конститутивних народа. Значи, никако без сагласности Срба у Хрватској. Насилну сецесију не дозвољавају ни одредбе правних начела про-свећених народа – у смислу Члана 38 (с) Статута Међународног суда правде у Хагу, где се сецесија квалификује као најтеже кривично дело. Оваква квали-фикација сецесије је садржана и у законима: Француске, Немачке, Швајцар-ске, Русије, Пољске, Мађарске и многих других земаља.
Нико од Срба у Социјалистичкој Републици Хрватској није био приста-лица стварања српске државе. Српске вође су, за разлику од хрватских, по-штовале одредбе Устава СФРЈ и наведене одредбе међународног права.
Србе су (1990. и 1991) запрепастиле мере хрватске власти – истоветне мерама из времена фашизма. Зато су се Срби организовали – да би обезбедили своја грађанска и етничка права. Тражили су да се одредница о српској сувере-ности у Хрватској врати у Устав, али је то хрватски парламент одбио. Срби су упозоравали да је сецесија Хрватске противуставна и кривично дело по Ста-туту Међународног суда правде у Хагу, али се хрватска власт ни на ово није обазирала. Прогон Срба је био све бруталнији. Једна од мера тог прогона није забележена ни у једној држави последња три столећа – запослени Срби су до-бијали колективна решења о отпуштању с посла „... зато што не поштују ле-галну власт у Републици Хрватској“. Успут, забрањено је српско писмо, а по-родице у градовима су присиљаване да децу покатоличе и ако је то, по Повељи УН, злочин геноцида. Документа о покатоличавању српске деце, Влада РСК у избеглиштву поседује, а о овом злочину геноцида постоје многи сведоци и ма-тичне књиге крштених у римокатоличким црквама у Хрватској.
Овај геноцид против Срба у Хрватској од 1990. до 1995. истоветан је оном почињеном од стране сила Осовине у Другом светском рату. Тада је Хрватска била у савезу фашистичких држава и злочини геноцида у Хрватској су изазвали згражање – чак и неких немачких фашистичких генерала. Уједињене нације су предузеле кораке да се злочини геноцида више не понове. Зато је Ге-нерална скупштина, Резолуцијом бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948, изгласала Кон-венцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Њене најважније одред-бе упућују да се у Хрватској, од 1990. до 1995. поновио злочин геноцида над Србима. Нарочито онај о превођењу српске деце из православне у римокато-личку религију, што је садржај Тачке „е“, Члана II Конвенције ОУН:
''Стране уговорнице, признајући да је у свим периодима историје геноцид наносио велике губитке човечанству; уверене да је међународна сарадња потребна да би се човечанство ослобо-дило једног тако мрског зла; споразумеле су се о следећем:

Члан I
Стране уговорнице потврђују да је геноцид, било да је извршен у време ми-ра или рата, злочин међународног права и обавезују се да ће га спречити и казнити.
Члан II
У овој конвенцији под геноцидом се подразумева било које од ниже наве-дених дела, почињених у намери да се потпуно или делимично уништи као та-кава нека национална, етничка, расна или религиозна група:
а) убиство чланова групе;
б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе;
ц) намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења;
д) мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе;
е) принудно премештање деце из једне групе у другу.
Члан III
Биће кажњена следећа дела:
а) геноцид;
б) споразум о извршењу геноцида;
ц) непосредно и јавно подстицање на извршење геноцида;
д) покушај геноцида;
е) саучесништво у геноциду.
Члан IV
Лица која су извршила геноцид или било које друго дело побројано у Чла-ну III, биће кажњена, било да су државни руководиоци, службеници или појединци.

Против хрватског сепаратизма биле су европске државе и међународне организације. Хрватска није поштовала Декларацију КЕБС-а (данас ОЕБС) о Југославији, усвојену у Берлину 19. јула 1991, којом је ускраћено право сецио-нистичким снагама да самопрокламују нове државе у Југославији. КЕБС је ову Декларацију заснивао и на споменутој одредби Статута Међународног суда правде у Хагу, наглашавајући у Декларацији:
„Министри су изразили забринутност и подршку демократском развоју, је-динству и територијалном интегритету Југославије, заснованом на економским реформама, пуном поштовању људских права у свим деловима Југославије, укључујући и права мањина“.
Хрватска се није освртала на међународно право и препоруке КЕБС-а. Илегално је увозила оружје из Мађарске и наоружавала Хрвате и припаднике националних мањина, осим Срба. Хрвати су истицали фашистичке ознаке и фашистички се поздрављали. Срби су тучени и застрашивани. Паљене су и миниране Србима куће и привредни објекти.
У разрешењу југословенске кризе, Срби у Хрватској и Крајини су се за-лагали за Југославију, као федерацију с постојећим федералним јединицама и сопствену културну аутономију у оквиру Републике Хрватске. По узору на аутономне регионе или покрајине у Италији и Шпанији. У случају да се југо-словенска држава распадне, Срби у Крајини су захтевали да им се, по истом начелу – по којем се опредељују Хрвати и Словенци, призна право на самоо-предељење и останак у постојећој југословенској држави. Срби у Крајини су доследно примењивали исте поступке на свом етничком простору, тежећи да се заштите – територијално и институционално. На ароганцију и нетолеранци-ју хрватске власти, као и на хрватски државни терор, Крајишници су одговори-ли политичким и демократским мерама.
Они су основали заједницу општина са српском већином (предвиђену Уставом Хрватске), али је Хрватска то спречавала ванзаконски – бруталним, полицијским и војним мерама. Кад су сви покушаји у сређивању српско-хрват-ских односа у оквиру заједничке државе били одбијени од стране хрватских власти, Срби су се одлучили да оснују државу, на својој етничкој и историјској земљи – Републику Српску Крајину.
Хрватска је кренула у необјављени рат против РСК. Уследила је Резолу-ција Савета безбедности 743 (1991), по којој је РСК стављена под заштиту УН. У њу су послате мировне снаге и повучена Југословенска народна армија. Ре-золуција је предвиђала да се у РСК примењују закони Југославије, а не Хрватске.

У оваквој ситуацији, Уједињене нације су захтевала од Хрватске да за-конски регулише етничка права Срба и да им омогући аутономију. Хрватска је прихватила обавезу – изменила је закон, али је дату обавезу изиграла. Обаве-стила је да је предвидела аутономију за Србе, али мировни посредници нису уочили да се то односило само на два котара – једва једну петину територије Републике Српске Крајине! Ову хрватску понуду су Срби, више пута, одбија-ли, а онда ју је хрватска Влада предала америчком амбасадору Питеру Галбрај-ту, који је ту понуду именовао као “План З–4“. Мировни посредници су, избега-вајући да обавесте да се план не односи на целу РСК, прогласили Крајишнике некооперативним! Председник Мартић је одбио да га прихвати, јер је знао да је у питању аутономија само у два среза. Ипак је обавестио америчког амба-садора Галбрајта да ће РСК о њему расправљати кад Савет безбедности продужи, неизмењен, мандат Мировних снага – назначено је да су оне у Хр-ватској, а не у Југославији, или у РСК, како је то писало у Венсовом плану. И поред оваквог прејудицирања политичког решења од стране Савета безбедно-сти и поред тога што је “План З-4“ био штетан по Србе, прихватио га је премијер др Милан Бабић у Београду и парафирала га је крајинска делегација у Женеви (крај јула и почетак августа 1995).

Представници УН су обећали да ће безбедност српског народа у РСК – уз тај потпис – бити ненарушива. Но, Хрватска је извршила агресију и етнички очистила РСК – прогнавши око 80% српског становништва.
***
Пре етничког чишћења Срба у Републици Српској Крајини, Хрватска је прогнала Србе из градова и подручја под својом контролом – од 1990. до 1995. Иако нису били организовани са Србима у Крајини, морали су да напусте своје куће, станове и привредне објекте у Загребу, Сплиту, Дубровнику, Ријеци, Ва-
268
раждину, Дарувару... и из 183. села у Западној Славонији. Генерални секретар ОУН др Бутрос Бутрос Гали је реферисао Савету безбедности 15. маја 1993. о овом етничком чишћењу и пљачкању српске имовине. Рекао је да је хрватска власт прогнала у Југославију и Републику Српску Крајину 251.000 Срба из Хр-ватске – само до 18. марта 1993! Тад је Влада Републике Српске Крајине за-тражила од европских земаља, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, Аргентине и САД да доставе податке о прогнаним Србима из Хрватске - који су се скло-нили код њих, али ни једна од ових влада није желела да пружи овакве подат-ке. Да су то учиниле, онда би се приближно установиле размере хрватског ге-ноцида над Србима. Нажалост, била је то отворена подршка хрватском геноци-ду над Србима, што се данас може лако разазнати.
И Генерални секретар Б. Б. Гали је, на исти начин, подржао геноцид над Србима, јер није против Хрватске ништа предузео – прогон од 251.000 Срба није ни назвао геноцидом, ни етничким чишћењем. Све се завршило на тихом информисању чланова Савета безбедности.

***
Срби су преговарали с Хрватима о политичком решењу српско-хрват-ских односа, како је то предвиђао Венсов план. Треба истаћи потписивање срп-ско-хрватског Ердутског споразума, 15/16. јула 1993. Сведоци и гаранти су би-ли САД и Русија, а њихови представници заменици министара иностраних по-слова: Чарлс Редман и Виталиј Ћуркин. Споразум је требало да обезбеди поде-лу власти у Хрватској - сличну оној у Босни и Херцеговини 1995, договорену Дејтонским споразумом. Међутим, Туђман је, после месец дана, прогласио Ер-дутски споразум ништавним. Крајишници су започели тајне преговоре с Хрва-тима у Норвешкој – 2. новембра 1993. Делегације су се договориле око текста, али је Туђман, неколико часова пред потписивање, наредио својој делегацији да ништа не потписује и да се одмах врати у Хрватску. Уз посредовање бри-танских дипломата, РСК је послала представника за нове тајне преговоре с Хр-ватима (1994) у Лондону, али су Хрвати одбили да дођу.
Крајишници нису били некооперативни како су представљени, него је Хрватска чинила све да избегне било какво друго решење осим потпуног про-гона Срба из РСК и Хрватске.

***
Нејасно је због чега је Савет безбедности увео строге санкције РСК (те-риторији под својом заштитом). Забрањено је чак и органима УНЕСКО и Ме-ђународног црвеног крста да отварају представништва у РСК, а мађарски ца-риници су заустављали храну из хуманитарне помоћи за Србе у Крајини, све док се не би покварила!
Влада РСК је тражила објашњење од Кофи Анана – 1993, у Книну. Ре-као је да је упознат, али да ОУН не знају како да ту нелогичност отклоне?! Потпредседник Владе РСК г. Бранко Лубовац је обавестио Кофи Анана да хр-ватска спрема агресију на РСК и геноцид над Србима. Изнео је утисак да вој-ска ОУН неће заштитити српски народ. Кофи Анан се видно наљутио и одго-ворио да су војници и официри ОУН свесни војничке и официрске части и да ће заштитити српски народ, јер им је то основни задатак. Нажалост, хрватска војска је окупирала зону под заштитом ОУН, прогнала српски народ, спалила десетине хиљада српских кућа и опљачкала затечену имовину, а војници и официри ОУН су то мирно посматрали.
Етнички је очишћена зона под заштитом Уједињених нација, а Савет безбедности није предузео ништа против Хрватске. Ни Кофи Анан – тада ко-мандант Мировних снага, а данас Генерални секретар ОУН.

***
Упозоравамо да је холокаусту над Србима у Другом светском рату и ет-ничком чишћењу Срба из РСК и РХ, од 1990. до 1995, претходила припрема међу хрватским политичарима у деветнаестом и двадесетом столећу. Један од родоначелника хрватске државе др Анте Старчевић је у 19. столећу писао (а његове књиге се и данас објављују у Хрватској) да су Срби нижа раса и да их треба „сикиром утући“. Уз овакве осврте, у штампи и другој литератури је стално подстицан презир према православној религији и отворено се тражило да се Срби приморају на прелазак у римокатоличку религију. Овакав одгој је лако навео хрватске политичаре да 1941, под покровитељством Хитлерове Не-мачке, изгласају законе о физичком истребљењу Срба, Рома и Јевреја. И пре и после Другог светског рата, у Хрватској је, приликом пописа становништва, објављиван мањи број Срба. Тако је речено да у Хрватској 1981. живи 581.000 Срба, а било их је много више. Грађани који су се изјаснили за Југословене, приказани су у посебној рубрици, а они су 90% били Срби.
У једном моменту је амбасадор Хрватске у Њујорку, обавестио Савет безбедности да у Хрватској, ван Републике Српске Крајине, живи 471.000 Ср-ба. Хрватски амбасадор је добио из Загреба статистичке податке по општина-ма, па их је сам сабрао и тако добио приближније податке о броју Срба у Хр-ватској. Тада је Влада РСК тражила од Савета безбедности да се, на основу овог хрватског писма, утврди национална структура становништва бивше Хр-ватске, али у УН спремности за тако нешто није било.
Хрватска држава је у Другом светском рату прогласила одузимање имо-вине Србима, Ромима и Јеврејима, а то је учинила у односу на српску имовину 1995. године. Због притиска Међународне заједнице, Хрватска је такву одлуку ставила ван снаге, али и даље не дозвољава Србима да уђу у свој посед. Она обавештава да то не брани, али српске породице не могу да се врате у своје куће и своје станове, не могу да обрађују своју земљу и да користе своје индустријске, трговачке, саобраћајне и друге фирме. Хрватска тражи да до тих по-седа дођу судским путем, или административним поступцима код извршних органа. Такви поступци трају годинама и они су уприличени да би већина Ср-ба остала без своје имовине и без својих грађанских и националних права.

Хрватска је починила највећи злочин геноцида у бившој Југославији.
Хрватски злочин геноцида не може се упоређивати са сличним злочини-ма других страна у југословенском рату од 1991. до 1995. Многи злочини су били последица завађених суседа с различитом верском и националном при-падношћу, затим последица деловања наоружаних криминалних група и вој-них јединица које су измицале контроли виших команди. Али, хрватски злочи-ни геноцида над Србима у Републици Српској Крајини и хрватским градовима били су смишљени и спроведени у свим структурама хрватске државе. Хрват-ски полицајци и војници стрељали су српске цивиле на више места. У масов-ним гробницама су сахрањене десетине лешева, а у Марином Селу и Пакрачкој Пољани (1991) око 300. Хрватски војници и полицајци су 25. децембра 1991. убили 123 српска цивила оба пола, становнике Госпића и Карлобага. Оваквих стратишта и логора за Србе било је у свим крајевима Хрватске, па и у Загребу и Сплиту. О размерама хрватских злочина над Србима се мало зна у свету, а само о једној гробници Хрвата на српској страни – на “Овчари“ код Вуковара, пише се превише, мада се починиоцима овог злочина суди у Србији. Починио-цима злочина над Србима се у Хрватској не суди, а онима који су убијали Србе у логору у Сплиту, хрватски суд је прочитао ослобађајућу пресуду. Хрватски војници и полицајци су убили 1.813 српских цивила – међу којима и 28 деце, али ова бројка није коначна, јер сви подаци о хрватским злочинима над Срби-ма нису прикупљени. За сада, Документациони информативни центар „Вери-тас“ у Београду располаже цифром о 6.059 убијених Срба – цивила, војника и полицајаца.
Хрватска није кажњена за злочине над Србима у зонама под заштитом Уједињених нација, мада су они документовани од стране официра УНПРО-ФОР-а. Поред многих других, најтежи су они на Миљевачком платоу – јун 1992, у Равним котарима – 22. јануара 1993. и Медачком џепу – 8. септембра 1993. Затим, потпуно етничко чишћење од Срба у Западној Славонији – 1. маја 1995, у агресији хрватске војске, названој „Бљесак“ и етничко чишћење у Дал-мацији, Банији, Кордуну и Лици – 4. августа 1995, у агресији хрватске војске, названој „Олуја“.
У злочинима над Србима у Републици Српској Крајини (1995), учество-вала је целокупна хрватска армија – са око 130.000 војника. Та војска је план-ски убијала и прогонила српско становништво, а целокупну српску имовину пљчкала и уништавала. Хрватска армија је спалила 30.000 кућа, станова и дру-гих објеката у српском власништву. Све што је затекла у тим објектима, хрват-ски војници су опљачкали. Хрватски државни органи су непорушене стамбене објекте одузели и Србима оспоравају право на око 50.000 станова. Срби више не могу да користе ни своје привредне објекте, ни своје оранице. Право на 271
приватну имовину, прихваћено као свето у свим земљама, Срби не могу да остваре.
Поред прогона око 80% Срба из Републике Српске Крајине и 251.000 Ср-ба из хрватских градова – о чему је сведочио Генерални секретар ОУН Б. Б. Гали, Хрватску нико не терети. Не терети је нико ни за то што и даље ускра-ћује грађанска и национална права Србима. Једно од тих права је немогућност да Срби користе своје национално писмо – ћирилицу. За разлику од праксе у другим државама, у Хрватској нема натписа српским писмом – ни у насељима где је живело између 70 и 90% Срба. У Србији су такви натписи на мађарском, албанском, румунском, словачком и хрватском језику.

Председништво и Влада СФР Југославије упозоравали да је у Хрватској почео геноцид над Србима
Савезно извршно веће је, пре разбијања Југославије, прикупило податке да се у федералној јединици Хрватској спроводи злочин геноцида над Србима. Та сазнања су унесена у „Меморандум Владе Југославије о злочинима геноци-да у Хрватској и скрнављењу Спомен подручја Јасеновац“ од 31. јанурара 1992. и она су достављена Уједињеним нацијама и другим међународним орга-низацијама, уз следећи апел:
„Позивамо међународне институције, организације и удружења и истакну-те појединце да се упознају са наводима из овог Меморандума и његових анек-са: I, II и III, и да учине што је у њиховој моћи, ради објективног утвђивања истине, осуде геноцида, ублажавања последица и предузимања мера да се ова-кви злочини никада не понове“.1
Мало касније, 9. априла 1992. године, када на позив Владе нико из Ује-дињених нација није реаговао да се спрече злочини геноцида у Хрватској, Председништво СФР Југославије објављује Меморандум о геноцидној полити-ци Хрватске према српском народу у Западној Славонији.2
Председништво је прикупљену документацију о геноциду над Србима у Хрватској доставило Уједињеним нацијма и упозорило да Мировни план ОУН не може успети, ако се не предузму међународне мере против сеционистичких власти у Хрватској. Председништво, такође, упућује апел ОУН:
„Полазећи од чињеница изнетих у Меморандуму и документације дате у анексима тражимо да Организација уједињених нација формира комисију која ће утврдити фактичко стање и у складу с тим предузети адекватне мере“.
1 Меморандум Владе Југославије о злочину геноцида у Хрватској и скрнављењу Спо-мен подручја Јасеновац, од 31. јануара 1992.
2 Меморандум Председништва СФРЈ о геноцидној политици Хрватске према српском народу у Западној Славонији.


Злочини геноцида се не смеју оспоравати
Да су нацистички и фашистички злочини геноцида и симболи ових ра-систичких покрета и даље забрањени, потврдио је Европски парламент у Стра-збуру, 10. фебруара 1993. године, Резолуциојом о европској и међународној за-штити нацистичких концентрационих логора као историјских споменика.
Резолуцијом је утврђено да се сви концентрациони логори и докумен-тација везана за злочине геноцида мора очувати и показивати новим генераци-јама да би биле способне да се определе „против свих садашњих појавних об-лика расизма, антисемитизма и ксенофобије, као и сваког враћања на наци-стичку идеологију, коју је осудио цивилизовани свет“. Даље, Резолуција упућу-је да је обавеза Савета Европе и Европског парламента, „као потписника Све-чане декларације против расизма и ксенофобије да употребе сва могућа сред-ства за борбу против свих појавних облика неонацизма у оквиру Заједнице, као и сваког оспоравања чињенице да је у логорима вршено истребљење“.

***
На крају, обавеза је међународних организација и држава умешаних у југословенску кризу да прихвате чињенице српско-хрватских односа. То, пр-венствено, подразумева прихватање истине о нечувеном злочину геноцида хр-ватске државе над Србима у Другом светском рату: на стотине хиљада убије-них, прогнаних и покатоличених Срба.
Своју равнопавност с Хрватима, Срби у Хрватској и Крајини платили су немерљивим страдањем у фашистичкој Независној Држави Хрватској и масов-ним и одлучујућим доприносом ослободилачкој антифашистичкој борби у Другом светском рату. Хрватима је опроштено; заслугом Срба, домогли су се победничке антихитлеровске коалиције, АВНОЈ-а, ЗАВНОХ-а, државности у оквиру Југославије. У двоумљењу да ли да обележе своју територију, или да прихвате равноправност и конститутивност у оквиру федералне јединице Хр-ватске, Срби Крајишници су пристали на уједињење етничких територија, де-лом и због идеологије „братства и јединства“, коју је прокламовало комуни-стичко руководство Јосипа Броза Тита. Тако је створена „хрватска целовитост“ и тако су извучени Хрвати из „стања понижења“.
Равноправност Срба у Хрватској потврђена је октобра 1943. године на Другом заседању ЗАВНОХ-а, Резолуцијом следеће садржине:
“Нема, не смије и неће бити Хрватске у којој Србима не би била зајамчена пуна равноправност и једнакост“.
На Трећем заседању ЗАВНОХ-а, маја 1944, донета је Декларација, у ко-јој је наведено да су „хрватски и српски народ у Хрватској потпуно равно-правни“.
Септембра 1945, на Конгресу Срба у Загребу, још једном је истакнуто да Срби федералну Хрватску прихватају – под условом да њене границе не прекидају државну везу међу Србима у Југославији. А зна се да републичке грани-це никад нису биле правно утврђене.
Поменуте резолуције и декларације о равноправности и конститутивно-сти Срба и Хрвата у Хрватској постале су саставни део свих хрватских устава – све до 1990.
Међутим, Хрватска се оглушила о своје антифашистичке и уставне оба-везе. Бруталном агресијом на Републику Српску Крајину, она је погазила све норме међународног права – међу њима и Резолуцију Савета безбедности 743 из 1992. године. Војним акцијама, у мају и августу 1995, Хрватска је окупира-ла Републику Српску Крајину и извршила највеће етничко чишћење (и једино) у Европи после Другог светског рата.
Прогнала је преко 500.000 Срба.

Срби лишени основних људских права
Прогнани Срби из Крајине и Хрватске не могу да користе ни најоснов-нија људска права. Велики број њих живи у Србији и Црној Гори и већина је без држављанства Државне Заједнице Србије и Црне Горе. У Хрватској им се оспорава држављанство, стечено рођењем. У Крајини и Хрватској су им, како је и претходно наведено, спаљене куће и станови, опљачкана добра, одузете приватне фирме и пољопривредне фарме. У градовима им се не враћа око 50.000 станова, додељених по закону. Грађанима хрватске националности (не-власницима), хрватска држава омогућује да поседују ову српску имовину, а Србима (власницима) то право, на разне начине, ускраћује. Најчешће их упу-ћује на вишегодишње административне поступке и судске процесе, чиме Хр-ватска крши начело о ненарушивости приватне својине. Истовремено, прогна-ним Србима се ускраћује стицање права из радног стажа у Хрватској. Хрват-ски органи, често, достављају Србима у избеглиштву радне књижице, али без унесених података о дужини рада у хрватским предузећима и установама.
Срби из Крајине и Хрватске не могу да учествују у приватизацији др-жавних предузећа у Хрватској. Не само што не могу да купују та предузећа, него немају право ни на акције – кад су она продата трећим лицима, без обзира што су цео радни век провели у њима.
Једно од тешких огрешења хрватске државе према Србима је у чињени-ци да су они лишени сваког права на надокнаду због ратних страдања. Поред споменутог одузимања, пљачкања и уништавања имовине, Србима се не до-звољава да, законски, остварују и своја друга права. Српским породицама је, тако, немогуће да остваре право због погибије свога члана, да им се призна ин-валидитет, старосна пензија и друга права.
Све наведене тешкоће, Србима се повећавају сталним поступцима хр-ватских органа полиције и судства. Они, изненада, покрећу поступке против Срба прогнаника. Дешава се да Срби више пута посете Хрватску, без пробле-ма, а онда буду ухапшени и оптужени. Ово је очигледан вид застрашивања и намера да Срби дигну руке од своје имовине и својих права у Хрватској. У питању су типични политички процеси, како су окарактерисани и у једном од из-вештаја Министарства за иностране послове Сједињених Америчких Држава.

***
Скупштина и Влада Републике Српске Крајине у избјеглиштву, на осно-ву горе наведених чињеница, тражи од својих заштитника – Уједињених наци-ја, Европске уније и ОЕБС-а да се укључе у решавање питања српског народа у Хрватској и статуса Републике Српске Крајине.

 


ПРИЛОГ
Република Хрватска до 1990. године била је по свом Уставу држава два конститутивна народа, Хрвата и Срба. Припадници два народа живели су из-мешани на простору целе Републике. Али, ипак су постојали простори на који-ма је већински био хрватски народ и простори на којима је већински био срп-ски народ. Формирањем Републике Српске Крајине показало се на којим про-сторима српски народ живи као већински. То је простор некадашње Војне Кра-јине. Република Српска Крајина простирала се на близу једне трећине терито-рије Републике Хрватске. Карта на којој је тамном бојом означена територија Републике Српске Крајине преузета је са Интернет енциклопедије Википедија (http://en.wikipedia.org).

Ово је Дијалектолошка карта српскохрватског језика штокавског нареч-ја коју је урадио Павле Ивић. Она је у боји објављена је у публикацји коју је издао Југославенски лексикографски завод у Загребу 1988. године заједно са дијалектолошким картама за чакавско и кајкавско наречје које је урадио Дали-бор Брозовић. Између водећег српског и водећег хрватског дијалектолога нема разлике у приказивању дијалектолошких карата. На овде приказаној карти цр-ном бојом је представљено само подручје источнохерцеговачког дијалекта, ју-жног или ијекавског. Тај дијалекат је Вук Караџић изабрао за основу српског књижевног језика. Прихватајући српски језик за свој књижевни језик, Хрвати су у 19. веку прихватили, у ствари, овај источнохерцеговачки дијалекат. Од Новосадског договора па надаље тај дијалекат је био третиран као основа за-падне варијанте српскохрватског односно хрватскосрпског језика. Грађански рат који је вођен 1991-1995. показао је да су територије овог дијалекта у већи-ни насељене Србима православне вере. Овде приложена карта показује да се истонохерцеговачким дијалектом говори у два дела данашње Републике Хр-ватске: на простору који се подудара са простором некадашње Дубровачке Ре-публике и Републике Српске Крајине. Иста карта, такође показује да се тим дијалектом говори у Босни и Херцеговини на простору Републике Српске.

Povratak na Srbistiku