Староседелаштво Срба у Крајини је археолошки доказано. Откривени су
српски гробови из четвртог века у Далмацији, Лици и Босанској Крајини.
Тиме је обеснажена претпоставка да су Срби дошли на Балкан тек у шестом
и седмом столећу после Христа.
Срби у Крајини и Хрватској се спомињу и у старим европским докумен-тима.
Као и у хроници с франачког двора – у Ајнхардовом летопису: 818. и 822.
године.
Две трећине далматинске обале су припадале средњовековној Србији и српској
Босни.
После пада Балкана под Турке, Срби Крајишници организују у Аустрији
своје локалне органе – а од 1630. године, цар им издаје и Српски устав
(Statuta Valachorum). Срби имају самоуправу, па и српске општинске судове
и врховни суд! За узврат, Срби Крајишници су чували аустријску границу
од Турака.
О Српској Крајини, сведочи и аустријски цар Леополд Други, 1790:
“Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео
у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном
освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога,
на те земље и најви-ше право има”.
Староседелаштво Срба није бележено у уџбеницима бивше Југославије. У
Хрватској је фалсификована историја, па су то користили хрватски полити-чари
– подстичући мржњу против Срба. Успут су фалсификовали ратна збива-ња,
истичући да су Хрвати били у хришћанској војсци, а Срби у Турској.
И српске вође и историчари су, верујући у вечност Југославије, занема-ривали
ове фалсификате – да би одобровољили Хрвате за Југославију. Дозво-лили
су, поред осталог, да хрватски политичари и римокатолички свештеници,
од 1918. до 1941, асимилују у хрватску нацију Србе римокатолике у Српској
Крајини и Босни и Херцеговини. Овај државни и религиозни инжењеринг
над Србима римокатолицима, омогућио је Хитлеру да у Другом светском
рату оснује Независну Државу Хрватску и да подстакне римокатолике и
муслимане на потпуно истребљење православног српског становништва. Тако
је хрватска војска (у којој су, поред етничких Хрвата, били Срби римокатолици
и Срби муслимани) подигла концентрационе логоре смрти и у њима убила
1/3 право-славних Срба - у Српској Крајини и у Босни и Херцеговини.
Детаљи о стварању Хрватске у Југославији
Републику Хрватску су 1991. чиниле територије хрватског и српског на-рода.
Сходно томе, у Уставу Хрватске из 1974. године, оба народа су носиоци
суверенитета:
„ЧЛАН 1: Социјалистичка Република Хрватска је национална држава хр-ватског
народа, држава српског народа у Хрватској и држава националних ма-њина
које живе у њој.“
Државност Хрватске у Југославији се темељила на самоопредељењу Хр-вата
и Срба у Хрватској. После Првог светског рата, Словенци, Хрвати и Срби
су основали државу на својим етничким територијама у бившој Аустрији
- 29. октобра 1918. Већ 1. децембра 1918. ујединили су је са Србијом
у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца – од 1929. Краљевина Југославија.
Православни Срби су се борили против фашиста и имали су две антифа-шистичке
ослободилачке армије – партизане и четнике. После победе антифа-шистичких
држава у Другом светском рату, православни Срби су опростили Хрватима
наведени стравични геноцид. Пристали су (1945) да своје етничке територије
споје с хрватским и организују Народну Републику Хрватску (ка-сније,
Социјалистичку Републику Хрватску). Срби су поставили Хрватима са-мо
један услов – да власти Републике Хрватске не могу прекидати државне
ве-зе Срба у Крајини са Србима у осталим федералним јединицама Југославије.
Ову политичку вољу српског народа, нису поштовали Влада и Сабор Републике
Хрватске 1990-91. године, проглашавајући сецесију из Југославије и бришући
у хрватском Уставу одредницу о суверености Срба у Хрватској. Хрвати
су тада, према међународном праву, извршили агресију на СФР Југо-славију.
Напали су војне касарне и почели терор над Србима. Овакви поступци се
квалификују као агресија у Резолуцији Генералне скупштине ОУН број:
3314/1974, од 14. децембра 1974. У њеном Члану 2, то недвосмислено пише:
„Употреба оружане силе, којом се крши Повеља, од стране једне државе,
која делује прва, представља довољан, непосредан доказ чина агресије,
иако Са-вет безбедности може закључити, у складу са Повељом, да утврђивање
да је по-чињен чин агресије не би било оправдано, кад се узму у обзир,
друге постојеће околности, међу њима, чињеница, да акти о којима је
реч, или њиове последице, немају довољну тежину.“
Одредница (Д) овог Члана прецизира акте агресије, а они су типични за
понашање хрватских војника и полицајаца 1991. године:
„У складу са одредбама Члана 2, и само уз резерве садржане у њему, без
обзира на то, да ли је рат објављен или није, услове, чина агресије,
испуњавају сви акти који следе:...
Д) Напад оружаних снага, једне државе, на копнене, поморске, или вазду-хопловне
оружане снаге, или на цивилну морнарицу, и авијацију, друге државе.“
Уз овако јасну Повељу ОУН о агресији, Хрватска се огрешила и о Устав
СФРЈ. Он је предвиђао да се осамостаљење република може обавити само
уз 265
сагласност свих конститутивних народа. Значи, никако без сагласности
Срба у Хрватској. Насилну сецесију не дозвољавају ни одредбе правних
начела про-свећених народа – у смислу Члана 38 (с) Статута Међународног
суда правде у Хагу, где се сецесија квалификује као најтеже кривично
дело. Оваква квали-фикација сецесије је садржана и у законима: Француске,
Немачке, Швајцар-ске, Русије, Пољске, Мађарске и многих других земаља.
Нико од Срба у Социјалистичкој Републици Хрватској није био приста-лица
стварања српске државе. Српске вође су, за разлику од хрватских, по-штовале
одредбе Устава СФРЈ и наведене одредбе међународног права.
Србе су (1990. и 1991) запрепастиле мере хрватске власти – истоветне
мерама из времена фашизма. Зато су се Срби организовали – да би обезбедили
своја грађанска и етничка права. Тражили су да се одредница о српској
сувере-ности у Хрватској врати у Устав, али је то хрватски парламент
одбио. Срби су упозоравали да је сецесија Хрватске противуставна и кривично
дело по Ста-туту Међународног суда правде у Хагу, али се хрватска власт
ни на ово није обазирала. Прогон Срба је био све бруталнији. Једна од
мера тог прогона није забележена ни у једној држави последња три столећа
– запослени Срби су до-бијали колективна решења о отпуштању с посла
„... зато што не поштују ле-галну власт у Републици Хрватској“. Успут,
забрањено је српско писмо, а по-родице у градовима су присиљаване да
децу покатоличе и ако је то, по Повељи УН, злочин геноцида. Документа
о покатоличавању српске деце, Влада РСК у избеглиштву поседује, а о
овом злочину геноцида постоје многи сведоци и ма-тичне књиге крштених
у римокатоличким црквама у Хрватској.
Овај геноцид против Срба у Хрватској од 1990. до 1995. истоветан је
оном почињеном од стране сила Осовине у Другом светском рату. Тада је
Хрватска била у савезу фашистичких држава и злочини геноцида у Хрватској
су изазвали згражање – чак и неких немачких фашистичких генерала. Уједињене
нације су предузеле кораке да се злочини геноцида више не понове. Зато
је Ге-нерална скупштина, Резолуцијом бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948,
изгласала Кон-венцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Њене
најважније одред-бе упућују да се у Хрватској, од 1990. до 1995. поновио
злочин геноцида над Србима. Нарочито онај о превођењу српске деце из
православне у римокато-личку религију, што је садржај Тачке „е“, Члана
II Конвенције ОУН:
''Стране уговорнице, признајући да је у свим периодима историје геноцид
наносио велике губитке човечанству; уверене да је међународна сарадња
потребна да би се човечанство ослобо-дило једног тако мрског зла; споразумеле
су се о следећем:
Члан I
Стране уговорнице потврђују да је геноцид, било да је извршен у време
ми-ра или рата, злочин међународног права и обавезују се да ће га спречити
и казнити.
Члан II
У овој конвенцији под геноцидом се подразумева било које од ниже наве-дених
дела, почињених у намери да се потпуно или делимично уништи као та-кава
нека национална, етничка, расна или религиозна група:
а) убиство чланова групе;
б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе;
ц) намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да
доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења;
д) мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе;
е) принудно премештање деце из једне групе у другу.
Члан III
Биће кажњена следећа дела:
а) геноцид;
б) споразум о извршењу геноцида;
ц) непосредно и јавно подстицање на извршење геноцида;
д) покушај геноцида;
е) саучесништво у геноциду.
Члан IV
Лица која су извршила геноцид или било које друго дело побројано у Чла-ну
III, биће кажњена, било да су државни руководиоци, службеници или појединци.
Против хрватског сепаратизма биле су европске државе и међународне
организације. Хрватска није поштовала Декларацију КЕБС-а (данас ОЕБС)
о Југославији, усвојену у Берлину 19. јула 1991, којом је ускраћено
право сецио-нистичким снагама да самопрокламују нове државе у Југославији.
КЕБС је ову Декларацију заснивао и на споменутој одредби Статута Међународног
суда правде у Хагу, наглашавајући у Декларацији:
„Министри су изразили забринутност и подршку демократском развоју, је-динству
и територијалном интегритету Југославије, заснованом на економским реформама,
пуном поштовању људских права у свим деловима Југославије, укључујући
и права мањина“.
Хрватска се није освртала на међународно право и препоруке КЕБС-а. Илегално
је увозила оружје из Мађарске и наоружавала Хрвате и припаднике националних
мањина, осим Срба. Хрвати су истицали фашистичке ознаке и фашистички
се поздрављали. Срби су тучени и застрашивани. Паљене су и миниране
Србима куће и привредни објекти.
У разрешењу југословенске кризе, Срби у Хрватској и Крајини су се за-лагали
за Југославију, као федерацију с постојећим федералним јединицама и
сопствену културну аутономију у оквиру Републике Хрватске. По узору
на аутономне регионе или покрајине у Италији и Шпанији. У случају да
се југо-словенска држава распадне, Срби у Крајини су захтевали да им
се, по истом начелу – по којем се опредељују Хрвати и Словенци, призна
право на самоо-предељење и останак у постојећој југословенској држави.
Срби у Крајини су доследно примењивали исте поступке на свом етничком
простору, тежећи да се заштите – територијално и институционално. На
ароганцију и нетолеранци-ју хрватске власти, као и на хрватски државни
терор, Крајишници су одговори-ли политичким и демократским мерама.
Они су основали заједницу општина са српском већином (предвиђену Уставом
Хрватске), али је Хрватска то спречавала ванзаконски – бруталним, полицијским
и војним мерама. Кад су сви покушаји у сређивању српско-хрват-ских односа
у оквиру заједничке државе били одбијени од стране хрватских власти,
Срби су се одлучили да оснују државу, на својој етничкој и историјској
земљи – Републику Српску Крајину.
Хрватска је кренула у необјављени рат против РСК. Уследила је Резолу-ција
Савета безбедности 743 (1991), по којој је РСК стављена под заштиту
УН. У њу су послате мировне снаге и повучена Југословенска народна армија.
Ре-золуција је предвиђала да се у РСК примењују закони Југославије,
а не Хрватске.
У оваквој ситуацији, Уједињене нације су захтевала од Хрватске да
за-конски регулише етничка права Срба и да им омогући аутономију. Хрватска
је прихватила обавезу – изменила је закон, али је дату обавезу изиграла.
Обаве-стила је да је предвидела аутономију за Србе, али мировни посредници
нису уочили да се то односило само на два котара – једва једну петину
територије Републике Српске Крајине! Ову хрватску понуду су Срби, више
пута, одбија-ли, а онда ју је хрватска Влада предала америчком амбасадору
Питеру Галбрај-ту, који је ту понуду именовао као “План З–4“. Мировни
посредници су, избега-вајући да обавесте да се план не односи на целу
РСК, прогласили Крајишнике некооперативним! Председник Мартић је одбио
да га прихвати, јер је знао да је у питању аутономија само у два среза.
Ипак је обавестио америчког амба-садора Галбрајта да ће РСК о њему расправљати
кад Савет безбедности продужи, неизмењен, мандат Мировних снага – назначено
је да су оне у Хр-ватској, а не у Југославији, или у РСК, како је то
писало у Венсовом плану. И поред оваквог прејудицирања политичког решења
од стране Савета безбедно-сти и поред тога што је “План З-4“ био штетан
по Србе, прихватио га је премијер др Милан Бабић у Београду и парафирала
га је крајинска делегација у Женеви (крај јула и почетак августа 1995).
Представници УН су обећали да ће безбедност српског народа у РСК –
уз тај потпис – бити ненарушива. Но, Хрватска је извршила агресију и
етнички очистила РСК – прогнавши око 80% српског становништва.
***
Пре етничког чишћења Срба у Републици Српској Крајини, Хрватска је прогнала
Србе из градова и подручја под својом контролом – од 1990. до 1995.
Иако нису били организовани са Србима у Крајини, морали су да напусте
своје куће, станове и привредне објекте у Загребу, Сплиту, Дубровнику,
Ријеци, Ва-
268
раждину, Дарувару... и из 183. села у Западној Славонији. Генерални
секретар ОУН др Бутрос Бутрос Гали је реферисао Савету безбедности 15.
маја 1993. о овом етничком чишћењу и пљачкању српске имовине. Рекао
је да је хрватска власт прогнала у Југославију и Републику Српску Крајину
251.000 Срба из Хр-ватске – само до 18. марта 1993! Тад је Влада Републике
Српске Крајине за-тражила од европских земаља, Канаде, Аустралије, Новог
Зеланда, Аргентине и САД да доставе податке о прогнаним Србима из Хрватске
- који су се скло-нили код њих, али ни једна од ових влада није желела
да пружи овакве подат-ке. Да су то учиниле, онда би се приближно установиле
размере хрватског ге-ноцида над Србима. Нажалост, била је то отворена
подршка хрватском геноци-ду над Србима, што се данас може лако разазнати.
И Генерални секретар Б. Б. Гали је, на исти начин, подржао геноцид над
Србима, јер није против Хрватске ништа предузео – прогон од 251.000
Срба није ни назвао геноцидом, ни етничким чишћењем. Све се завршило
на тихом информисању чланова Савета безбедности.
***
Срби су преговарали с Хрватима о политичком решењу српско-хрват-ских
односа, како је то предвиђао Венсов план. Треба истаћи потписивање срп-ско-хрватског
Ердутског споразума, 15/16. јула 1993. Сведоци и гаранти су би-ли САД
и Русија, а њихови представници заменици министара иностраних по-слова:
Чарлс Редман и Виталиј Ћуркин. Споразум је требало да обезбеди поде-лу
власти у Хрватској - сличну оној у Босни и Херцеговини 1995, договорену
Дејтонским споразумом. Међутим, Туђман је, после месец дана, прогласио
Ер-дутски споразум ништавним. Крајишници су започели тајне преговоре
с Хрва-тима у Норвешкој – 2. новембра 1993. Делегације су се договориле
око текста, али је Туђман, неколико часова пред потписивање, наредио
својој делегацији да ништа не потписује и да се одмах врати у Хрватску.
Уз посредовање бри-танских дипломата, РСК је послала представника за
нове тајне преговоре с Хр-ватима (1994) у Лондону, али су Хрвати одбили
да дођу.
Крајишници нису били некооперативни како су представљени, него је Хрватска
чинила све да избегне било какво друго решење осим потпуног про-гона
Срба из РСК и Хрватске.
***
Нејасно је због чега је Савет безбедности увео строге санкције РСК (те-риторији
под својом заштитом). Забрањено је чак и органима УНЕСКО и Ме-ђународног
црвеног крста да отварају представништва у РСК, а мађарски ца-риници
су заустављали храну из хуманитарне помоћи за Србе у Крајини, све док
се не би покварила!
Влада РСК је тражила објашњење од Кофи Анана – 1993, у Книну. Ре-као
је да је упознат, али да ОУН не знају како да ту нелогичност отклоне?!
Потпредседник Владе РСК г. Бранко Лубовац је обавестио Кофи Анана да
хр-ватска спрема агресију на РСК и геноцид над Србима. Изнео је утисак
да вој-ска ОУН неће заштитити српски народ. Кофи Анан се видно наљутио
и одго-ворио да су војници и официри ОУН свесни војничке и официрске
части и да ће заштитити српски народ, јер им је то основни задатак.
Нажалост, хрватска војска је окупирала зону под заштитом ОУН, прогнала
српски народ, спалила десетине хиљада српских кућа и опљачкала затечену
имовину, а војници и официри ОУН су то мирно посматрали.
Етнички је очишћена зона под заштитом Уједињених нација, а Савет безбедности
није предузео ништа против Хрватске. Ни Кофи Анан – тада ко-мандант
Мировних снага, а данас Генерални секретар ОУН.
***
Упозоравамо да је холокаусту над Србима у Другом светском рату и ет-ничком
чишћењу Срба из РСК и РХ, од 1990. до 1995, претходила припрема међу
хрватским политичарима у деветнаестом и двадесетом столећу. Један од
родоначелника хрватске државе др Анте Старчевић је у 19. столећу писао
(а његове књиге се и данас објављују у Хрватској) да су Срби нижа раса
и да их треба „сикиром утући“. Уз овакве осврте, у штампи и другој литератури
је стално подстицан презир према православној религији и отворено се
тражило да се Срби приморају на прелазак у римокатоличку религију. Овакав
одгој је лако навео хрватске политичаре да 1941, под покровитељством
Хитлерове Не-мачке, изгласају законе о физичком истребљењу Срба, Рома
и Јевреја. И пре и после Другог светског рата, у Хрватској је, приликом
пописа становништва, објављиван мањи број Срба. Тако је речено да у
Хрватској 1981. живи 581.000 Срба, а било их је много више. Грађани
који су се изјаснили за Југословене, приказани су у посебној рубрици,
а они су 90% били Срби.
У једном моменту је амбасадор Хрватске у Њујорку, обавестио Савет безбедности
да у Хрватској, ван Републике Српске Крајине, живи 471.000 Ср-ба. Хрватски
амбасадор је добио из Загреба статистичке податке по општина-ма, па
их је сам сабрао и тако добио приближније податке о броју Срба у Хр-ватској.
Тада је Влада РСК тражила од Савета безбедности да се, на основу овог
хрватског писма, утврди национална структура становништва бивше Хр-ватске,
али у УН спремности за тако нешто није било.
Хрватска држава је у Другом светском рату прогласила одузимање имо-вине
Србима, Ромима и Јеврејима, а то је учинила у односу на српску имовину
1995. године. Због притиска Међународне заједнице, Хрватска је такву
одлуку ставила ван снаге, али и даље не дозвољава Србима да уђу у свој
посед. Она обавештава да то не брани, али српске породице не могу да
се врате у своје куће и своје станове, не могу да обрађују своју земљу
и да користе своје индустријске, трговачке, саобраћајне и друге фирме.
Хрватска тражи да до тих по-седа дођу судским путем, или административним
поступцима код извршних органа. Такви поступци трају годинама и они
су уприличени да би већина Ср-ба остала без своје имовине и без својих
грађанских и националних права.
Хрватска је починила највећи злочин геноцида у бившој Југославији.
Хрватски злочин геноцида не може се упоређивати са сличним злочини-ма
других страна у југословенском рату од 1991. до 1995. Многи злочини
су били последица завађених суседа с различитом верском и националном
при-падношћу, затим последица деловања наоружаних криминалних група
и вој-них јединица које су измицале контроли виших команди. Али, хрватски
злочи-ни геноцида над Србима у Републици Српској Крајини и хрватским
градовима били су смишљени и спроведени у свим структурама хрватске
државе. Хрват-ски полицајци и војници стрељали су српске цивиле на више
места. У масов-ним гробницама су сахрањене десетине лешева, а у Марином
Селу и Пакрачкој Пољани (1991) око 300. Хрватски војници и полицајци
су 25. децембра 1991. убили 123 српска цивила оба пола, становнике Госпића
и Карлобага. Оваквих стратишта и логора за Србе било је у свим крајевима
Хрватске, па и у Загребу и Сплиту. О размерама хрватских злочина над
Србима се мало зна у свету, а само о једној гробници Хрвата на српској
страни – на “Овчари“ код Вуковара, пише се превише, мада се починиоцима
овог злочина суди у Србији. Починио-цима злочина над Србима се у Хрватској
не суди, а онима који су убијали Србе у логору у Сплиту, хрватски суд
је прочитао ослобађајућу пресуду. Хрватски војници и полицајци су убили
1.813 српских цивила – међу којима и 28 деце, али ова бројка није коначна,
јер сви подаци о хрватским злочинима над Срби-ма нису прикупљени. За
сада, Документациони информативни центар „Вери-тас“ у Београду располаже
цифром о 6.059 убијених Срба – цивила, војника и полицајаца.
Хрватска није кажњена за злочине над Србима у зонама под заштитом Уједињених
нација, мада су они документовани од стране официра УНПРО-ФОР-а. Поред
многих других, најтежи су они на Миљевачком платоу – јун 1992, у Равним
котарима – 22. јануара 1993. и Медачком џепу – 8. септембра 1993. Затим,
потпуно етничко чишћење од Срба у Западној Славонији – 1. маја 1995,
у агресији хрватске војске, названој „Бљесак“ и етничко чишћење у Дал-мацији,
Банији, Кордуну и Лици – 4. августа 1995, у агресији хрватске војске,
названој „Олуја“.
У злочинима над Србима у Републици Српској Крајини (1995), учество-вала
је целокупна хрватска армија – са око 130.000 војника. Та војска је
план-ски убијала и прогонила српско становништво, а целокупну српску
имовину пљчкала и уништавала. Хрватска армија је спалила 30.000 кућа,
станова и дру-гих објеката у српском власништву. Све што је затекла
у тим објектима, хрват-ски војници су опљачкали. Хрватски државни органи
су непорушене стамбене објекте одузели и Србима оспоравају право на
око 50.000 станова. Срби више не могу да користе ни своје привредне
објекте, ни своје оранице. Право на 271
приватну имовину, прихваћено као свето у свим земљама, Срби не могу
да остваре.
Поред прогона око 80% Срба из Републике Српске Крајине и 251.000 Ср-ба
из хрватских градова – о чему је сведочио Генерални секретар ОУН Б.
Б. Гали, Хрватску нико не терети. Не терети је нико ни за то што и даље
ускра-ћује грађанска и национална права Србима. Једно од тих права је
немогућност да Срби користе своје национално писмо – ћирилицу. За разлику
од праксе у другим државама, у Хрватској нема натписа српским писмом
– ни у насељима где је живело између 70 и 90% Срба. У Србији су такви
натписи на мађарском, албанском, румунском, словачком и хрватском језику.
Председништво и Влада СФР Југославије упозоравали да је у Хрватској
почео геноцид над Србима
Савезно извршно веће је, пре разбијања Југославије, прикупило податке
да се у федералној јединици Хрватској спроводи злочин геноцида над Србима.
Та сазнања су унесена у „Меморандум Владе Југославије о злочинима геноци-да
у Хрватској и скрнављењу Спомен подручја Јасеновац“ од 31. јанурара
1992. и она су достављена Уједињеним нацијама и другим међународним
орга-низацијама, уз следећи апел:
„Позивамо међународне институције, организације и удружења и истакну-те
појединце да се упознају са наводима из овог Меморандума и његових анек-са:
I, II и III, и да учине што је у њиховој моћи, ради објективног утвђивања
истине, осуде геноцида, ублажавања последица и предузимања мера да се
ова-кви злочини никада не понове“.1
Мало касније, 9. априла 1992. године, када на позив Владе нико из Ује-дињених
нација није реаговао да се спрече злочини геноцида у Хрватској, Председништво
СФР Југославије објављује Меморандум о геноцидној полити-ци Хрватске
према српском народу у Западној Славонији.2
Председништво је прикупљену документацију о геноциду над Србима у Хрватској
доставило Уједињеним нацијма и упозорило да Мировни план ОУН не може
успети, ако се не предузму међународне мере против сеционистичких власти
у Хрватској. Председништво, такође, упућује апел ОУН:
„Полазећи од чињеница изнетих у Меморандуму и документације дате у анексима
тражимо да Организација уједињених нација формира комисију која ће утврдити
фактичко стање и у складу с тим предузети адекватне мере“.
1 Меморандум Владе Југославије о злочину геноцида у Хрватској
и скрнављењу Спо-мен подручја Јасеновац, од 31. јануара 1992.
2 Меморандум Председништва СФРЈ о геноцидној политици Хрватске према
српском народу у Западној Славонији.
Злочини геноцида се не смеју оспоравати
Да су нацистички и фашистички злочини геноцида и симболи ових ра-систичких
покрета и даље забрањени, потврдио је Европски парламент у Стра-збуру,
10. фебруара 1993. године, Резолуциојом о европској и међународној за-штити
нацистичких концентрационих логора као историјских споменика.
Резолуцијом је утврђено да се сви концентрациони логори и докумен-тација
везана за злочине геноцида мора очувати и показивати новим генераци-јама
да би биле способне да се определе „против свих садашњих појавних об-лика
расизма, антисемитизма и ксенофобије, као и сваког враћања на наци-стичку
идеологију, коју је осудио цивилизовани свет“. Даље, Резолуција упућу-је
да је обавеза Савета Европе и Европског парламента, „као потписника
Све-чане декларације против расизма и ксенофобије да употребе сва могућа
сред-ства за борбу против свих појавних облика неонацизма у оквиру Заједнице,
као и сваког оспоравања чињенице да је у логорима вршено истребљење“.
***
На крају, обавеза је међународних организација и држава умешаних у југословенску
кризу да прихвате чињенице српско-хрватских односа. То, пр-венствено,
подразумева прихватање истине о нечувеном злочину геноцида хр-ватске
државе над Србима у Другом светском рату: на стотине хиљада убије-них,
прогнаних и покатоличених Срба.
Своју равнопавност с Хрватима, Срби у Хрватској и Крајини платили су
немерљивим страдањем у фашистичкој Независној Држави Хрватској и масов-ним
и одлучујућим доприносом ослободилачкој антифашистичкој борби у Другом
светском рату. Хрватима је опроштено; заслугом Срба, домогли су се победничке
антихитлеровске коалиције, АВНОЈ-а, ЗАВНОХ-а, државности у оквиру Југославије.
У двоумљењу да ли да обележе своју територију, или да прихвате равноправност
и конститутивност у оквиру федералне јединице Хр-ватске, Срби Крајишници
су пристали на уједињење етничких територија, де-лом и због идеологије
„братства и јединства“, коју је прокламовало комуни-стичко руководство
Јосипа Броза Тита. Тако је створена „хрватска целовитост“ и тако су
извучени Хрвати из „стања понижења“.
Равноправност Срба у Хрватској потврђена је октобра 1943. године на
Другом заседању ЗАВНОХ-а, Резолуцијом следеће садржине:
“Нема, не смије и неће бити Хрватске у којој Србима не би била зајамчена
пуна равноправност и једнакост“.
На Трећем заседању ЗАВНОХ-а, маја 1944, донета је Декларација, у ко-јој
је наведено да су „хрватски и српски народ у Хрватској потпуно равно-правни“.
Септембра 1945, на Конгресу Срба у Загребу, још једном је истакнуто
да Срби федералну Хрватску прихватају – под условом да њене границе
не прекидају државну везу међу Србима у Југославији. А зна се да републичке
грани-це никад нису биле правно утврђене.
Поменуте резолуције и декларације о равноправности и конститутивно-сти
Срба и Хрвата у Хрватској постале су саставни део свих хрватских устава
– све до 1990.
Међутим, Хрватска се оглушила о своје антифашистичке и уставне оба-везе.
Бруталном агресијом на Републику Српску Крајину, она је погазила све
норме међународног права – међу њима и Резолуцију Савета безбедности
743 из 1992. године. Војним акцијама, у мају и августу 1995, Хрватска
је окупира-ла Републику Српску Крајину и извршила највеће етничко чишћење
(и једино) у Европи после Другог светског рата.
Прогнала је преко 500.000 Срба.
Срби лишени основних људских права
Прогнани Срби из Крајине и Хрватске не могу да користе ни најоснов-нија
људска права. Велики број њих живи у Србији и Црној Гори и већина је
без држављанства Државне Заједнице Србије и Црне Горе. У Хрватској им
се оспорава држављанство, стечено рођењем. У Крајини и Хрватској су
им, како је и претходно наведено, спаљене куће и станови, опљачкана
добра, одузете приватне фирме и пољопривредне фарме. У градовима им
се не враћа око 50.000 станова, додељених по закону. Грађанима хрватске
националности (не-власницима), хрватска држава омогућује да поседују
ову српску имовину, а Србима (власницима) то право, на разне начине,
ускраћује. Најчешће их упу-ћује на вишегодишње административне поступке
и судске процесе, чиме Хр-ватска крши начело о ненарушивости приватне
својине. Истовремено, прогна-ним Србима се ускраћује стицање права из
радног стажа у Хрватској. Хрват-ски органи, често, достављају Србима
у избеглиштву радне књижице, али без унесених података о дужини рада
у хрватским предузећима и установама.
Срби из Крајине и Хрватске не могу да учествују у приватизацији др-жавних
предузећа у Хрватској. Не само што не могу да купују та предузећа, него
немају право ни на акције – кад су она продата трећим лицима, без обзира
што су цео радни век провели у њима.
Једно од тешких огрешења хрватске државе према Србима је у чињени-ци
да су они лишени сваког права на надокнаду због ратних страдања. Поред
споменутог одузимања, пљачкања и уништавања имовине, Србима се не до-звољава
да, законски, остварују и своја друга права. Српским породицама је,
тако, немогуће да остваре право због погибије свога члана, да им се
призна ин-валидитет, старосна пензија и друга права.
Све наведене тешкоће, Србима се повећавају сталним поступцима хр-ватских
органа полиције и судства. Они, изненада, покрећу поступке против Срба
прогнаника. Дешава се да Срби више пута посете Хрватску, без пробле-ма,
а онда буду ухапшени и оптужени. Ово је очигледан вид застрашивања и
намера да Срби дигну руке од своје имовине и својих права у Хрватској.
У питању су типични политички процеси, како су окарактерисани и у једном
од из-вештаја Министарства за иностране послове Сједињених Америчких
Држава.
***
Скупштина и Влада Републике Српске Крајине у избјеглиштву, на осно-ву
горе наведених чињеница, тражи од својих заштитника – Уједињених наци-ја,
Европске уније и ОЕБС-а да се укључе у решавање питања српског народа
у Хрватској и статуса Републике Српске Крајине.
ПРИЛОГ
Република Хрватска до 1990. године била је по свом Уставу држава два
конститутивна народа, Хрвата и Срба. Припадници два народа живели су
из-мешани на простору целе Републике. Али, ипак су постојали простори
на који-ма је већински био хрватски народ и простори на којима је већински
био срп-ски народ. Формирањем Републике Српске Крајине показало се на
којим про-сторима српски народ живи као већински. То је простор некадашње
Војне Кра-јине. Република Српска Крајина простирала се на близу једне
трећине терито-рије Републике Хрватске. Карта на којој је тамном бојом
означена територија Републике Српске Крајине преузета је са Интернет
енциклопедије Википедија (http://en.wikipedia.org).
Ово је Дијалектолошка карта српскохрватског језика штокавског нареч-ја
коју је урадио Павле Ивић. Она је у боји објављена је у публикацји коју
је издао Југославенски лексикографски завод у Загребу 1988. године заједно
са дијалектолошким картама за чакавско и кајкавско наречје које је урадио
Дали-бор Брозовић. Између водећег српског и водећег хрватског дијалектолога
нема разлике у приказивању дијалектолошких карата. На овде приказаној
карти цр-ном бојом је представљено само подручје источнохерцеговачког
дијалекта, ју-жног или ијекавског. Тај дијалекат је Вук Караџић изабрао
за основу српског књижевног језика. Прихватајући српски језик за свој
књижевни језик, Хрвати су у 19. веку прихватили, у ствари, овај источнохерцеговачки
дијалекат. Од Новосадског договора па надаље тај дијалекат је био третиран
као основа за-падне варијанте српскохрватског односно хрватскосрпског
језика. Грађански рат који је вођен 1991-1995. показао је да су територије
овог дијалекта у већи-ни насељене Србима православне вере. Овде приложена
карта показује да се истонохерцеговачким дијалектом говори у два дела
данашње Републике Хр-ватске: на простору који се подудара са простором
некадашње Дубровачке Ре-публике и Републике Српске Крајине. Иста карта,
такође показује да се тим дијалектом говори у Босни и Херцеговини на
простору Републике Српске.
