Сажетак: У раду се истиче да српски лингвисти морају бити сложни и
стати у одбрану српског језика, који се стрмоглаво распарчава на варијанте, ко-
је су се преименовале у посебне језике у Босни и Херцеговини.
Кључне ријечи: српски језик, босански језик, народ, држава.

*
Политички и лингвистички хаос, који је захватио српски народ и његов
језик у 20. вијеку, довели су до тога да смо од уваженог и поштованог народа
са националном филологијом постали изганици и агресори сопствене земље и
језика. Исмијавани, протјеривани и тлачени српски народ и његов језик нашли
су се на стубовима срама у очима цијеле Европе, па и свијета. Доста је. Недо-
пустиво је што и унутар сопственог језгра нарушавамо интегритет нашег јези-
ка.Српски лингвисти морају бити сложни у једној ствари – заштитити и сачу-
вати српски језик и српску књижевност. Апсурдно је да су Срби „још пре два
века имали националну филологију србистику, звану serbica“1, а данас је нема-
ју. Српски језик се нашао на стубовима срама, и тај срам је основна карактери-
стика „готово стопедесетогодишњих странпутичења српског језика због несрп-
ски вођене српске језичке политике“2.
Нигдје у свијету не постоји један језик који има више националних име-
на. У Федерацији БиХ званично су у употреби три језика – босански, хрватски
и српски; а у Републици Срској један – српски, и два писма – латиница и ћири-
лица. Међутим, сви говорници са босанског и херцеговачког подручја, без об-
зира којим од наведених језика говоре, се апсолутно разумију. Како ту чиње-
ницу објаснити странцима који долазе у БиХ?3 У БиХ, подручју шароликог на-
ционалног састава, српски језик је имао своју сопствену битку. Ако у једној зе-
мљи – БиХ са два ентитета, постоје три званична језика, то значи да постоје и
три националне књижевности – књижевност бошњачког, хрватског и српског
народа. Чијој књижевности припада стваралачки рад И. Андрића? Сва ова пи-
тања имају дубљу проблематику и отварају низ испреплетених тумачења. Вид-
но је да српски језик губи број говорника рапидно и величину говорног про-
стора, те на крају и сам се распарчава на варијанте, које несрпски лингвисти
прогласише за посебне језике.
Опште је позната ствар (коју је још В.С. Караџић истицао), да се народи
идентификују према језицима којима се служе, а не према држави у којој живе
или према вјероисповијести. То значи да није правилна тврдња босанских (му-
слиманских) лигвистика да је тзв. босански језик – језик свих Босанаца (и Хер-
цеговаца), јер је на тај начин језик идентификован са подручјем, тј. државом.
Познато је да Америкаци говоре енглески језик, и нико никада и нигдје неће
рећи амерички језик. Вук је говорио да постоје Срби трију закона (закона грч-
кога, турскога и римскога), али да сви говоре српским језиком.4 Истина, Вук
ће нагласити да се они сви неће звати Србима, али да они сви не могу бити ни-
шта друго него Срби, јер говоре једним језиком. Прије Вука је и Доситеј Обра-
довић истицао да се Срби по различитим провинцијама и краљевствима разли-
чито зову (Србијанци, Бошњаци, Далматинци, Херцеговци, Црногорци), али да
им је заједнички језик.
„Пошто су Хрвати западну варијанту српског језика успјели прогласити
хрватским језиком, они су и друге потицали на исти корак, нудећи Србима ве-
ликодушно остатак као српски књижевни језик.“5 Несрпски лингвисти у Босни
су смишљено и мудро језик прозвали босански, а не бошњачки по народу, да
би он постао језик свих народа у БиХ, дакле и српског. Муслимани у БиХ су
„једноставно преименовали српски језик у босански.“6 Шта би обухватио кор-
пус босанске књижевности? Ако се за критеријум узме „босански језик“, тј.
књижевност на том језику, корпус је врло сужен јер то обувата тек књижев-
ност ратног и послије ратног периода у Бих, након распада Југославије; јер је
тек тада тај језик настао. Ако се, пак, за критеријум узме књижевност босан-
ско-херцеговачког подручја (што они и раде), онда су ту нарушени и српски и
хрватски интереси.
Све ово показује да питање језика у БиХ има велики и политички и на-
ционални значај. Погрешна језичка политика је очерупала српски језик и на-
шкодила му. „Од типа и начина провођења језичке политике понајвише зависи
не само облик него и статус једног књижевног језика, а посредно и науке која
се њим бави“.7 Погрешне линвистичке кораке муслиманских научника и то Џ.
Јахића, С. Халиловића и И. Палића приказао је бошњачки лингвиста М. Риђа-
новић у књизи Тотални промашај (Приказ Граматике босанског језика).8
Аутор пише да Граматика „на први поглед изгледа као прва ововремена 'ре-
презентативна' граматика босанског језика, коју препоручује њен обим, лијепе
тврде корице и високи научно-стручни статус њених аутора. Међутим, све то
брзо постаје `шарена лажа`. Чим отворите књигу, дочека вас разочарење“.9 М.
Риђановић је у ствари подвукао нестручност аутора Граматике и њихове кар-
диналне материјалне грешке. Сенахид Халиловић у уводном дијелу Правописа
босанскога језика (Приручник за школе) признаје и потврђује четири посебна
стандардна језика, умјесто некадашњег српскохрватског: „Почетком деведесе-
тих година престао је постојати стандардни српскохрватски језик, а умјесто
њега данас имамо четири посебна стандардна језика: босански, хрватски, срп-
ски и црногорски. Послије стољећа и по мање-више заједничке норме, крајем
XX стољећа четири јужнославенска народа – Бошњаци, Хрвати, Срби и Црно-
горци – крећу засебним путевима изградње самосвојних стандардних језика“.10
Заштитити српски језик значи заштитити и национални интегритет. На
иницијативу уваженог професора Петра Милосављевић прије десет година је
промовисан Покрет за обнову србистике (1997). Међутим, до главне промјене
није дошло. „По ономе што је преживљавао од инаугурисања за књижевни је-
зик до данас, а посебно по ономе што му се догађало у посљедњем десетљећу
– тешко да се са српским језиком може упоредити било који језик на свије-
ту“.11 Наука о српској филологији, чији је утемељивач Вук Караџић, мора до-
бити своје мјесто, као што имају националне филологије других европских на-
рода.
Српски лингвисти не смију више правити погрешне кораке, јер свака
грешка је кобна. Сјетимо се да је у току грађанског рата у БиХ у Републици
Српској донесена одлука да се у службену употребу уведе екавска замјена ста-
рог гласа јата. Грешке су се тако низале, да су поједини новинари и грађанство
говорили Бељина и слично. Српски језик има два писма – латиницу и ћирили-
цу, и два изговора – екавски и ијекавски. Ако се одрекнемо једног изговора и
једног писма, то би значило да Срби у Босни не говоре српски већ хрватски је-
зик (ијекавица, латиница). Српски лингвисти и политичари морају бити трезве-
нији. Босански језик, као варијанта српског књижевног језика, успиње се и има
све више говорника који негирају да говоре исто као и Срби. Српска лингви-
стика и политика морају наћи заједнички језик и зближити се у одбрану срп-
ског језика. Не смије се дозволити «приученим креаторима српске језичке по-
литике», како пише мр М. Шћепановић у оцјени књиге проф. Ковачевића У од-
брану језика српскога – и даље, да намећу своје стандарде и принципе; у про-
тивном – српски језик ће се стрмоглаво рушити и пријети му страдалаштво.
Докле?

Serbian language in Bosnia and Herzegovina
In this paper, the author emphasizes the need for Serbian linguists to be united
and defend Serbian language, which is being suddenly broken into variants and
renamed into special languages in Bosnia.