Нигде филологија није тако везана за геополитику и инструментализо-
вана у геополитичке сврхе, као што је то случај са хрватском, тј. аустрохрват-
ском пројекцијом илирства и југословенства и српско-хрватским језичко-ет-
ничким феноменом.
Аустрија је још од 18. века активно радила на спречавању српске идеје и
расрбљивању српског народа. Беч и Римокатоличка црква настојали су да одр-
же Хрвате као посебну народну заједницу, да их ојачају на рачун Срба и упо-
требе као средство за остваривање својих геополитичких интереса и мисионар-
ских и прозелитских циљева. У том светлу треба посматрати мали геополитич-
ки спис из 1700. године Croatia rediviva Павла Ритера Витезовића, аустријског
официра и родоначелника великохрватске политике. Ритер је фалсификовао
историјске чињенице и римску Илирију изједначио са великом Хрватском од
Алпа до Црног мора, која је, по њему, обухватала Белу Хрватску (Словенија,
Истра, Хрватска, Славонија и Далмација) и Црвену Хрватску (Босна, Македо-
нија, Србија и Бугарска). Као неопходан услов за „оживљавање“ ове „хрватске
државе“, Ритер је предложио избор штокавског наречја, односно српског јези-
ка. Знао је да на чакавској или на кајкавској основи не може бити успоставље-
на велика хрватска држава.
Тридесетих година 19. века, када је српска политичка мисао била на ни-
воу Карађорђевих државотворних идеала, Аустрија је настојала да, уз подршку
неколицине хрватских интелектуалаца, углавном страног порекла, илиризмом
парира Кнежевини Србији и њеној спољнополитичкој стратегији ослобођења и
уједињења српског народа. До илирског покрета Хрвати и Срби живели су
одвојено, свако на свом етничком простору; разликовали су се по језику: Хрва-
ти су говорили хрватским језиком – кајкавским наречјем, а Срби српским јези-
ком – штокавским наречјем. Илирством Хрвати напуштају свој језик и преузи-
мају Вуков српски народни језик и проглашавају га за књижевни језик Хрвата;
тако долазе у нераскидиву везу са Србима. Покрет је имао изразито геополи-
тичке конотације: стварање геополитички одрживе хрватске државе. Гајева
илирска као и Штросмајерова југословенска идеологија биле су географски
детерминисане, у функцији брисања српско – хрватске етничке границе и осва-
јања српског етничког простора. Својим политичко-територијалним посезањи-
ма, илирци настављају великохрватске идеје Павла Ритера Витезовића, чија је
Croatia rediviva постала обавезна литература и упутство за рад Гаја, Старчеви-
ћа, Штросмајера, Јагића, Кватерника, Франка, Супила, Пилара, Трумбића, Ра-
дића, Мачека, Павелићевих усташа и њихове „Croatia sacra“, до Туђмана и ње-
гове готово етнички чисте Хрватске. Сви они, одреда, позивали су се на „хр-
ватско државно и историјско право“ и тезу о хрватском «политичком» народу
у стварању хрватског геополитичког „оптимума“. Негирали су српски језик,
српско име и српски народ западно од Дрине и разликовали су се само у мето-
ду борбе против Српства.
Тако је с илиризмом, који је почео „избацивањем хрватског језика кроз
прозор“ – како је говорио Мирослав Крлежа, и присвајањем Вуковог српског
језика, формиран аустро-хрватски геополитички пројекат изласка трожупаниј-
ске кајкавске Хрватске на ширину српског језичког и етничког простора. Тако
је дошло до првог, историјског сусрета Хрвата и Срба; тај сусрет био је и њи-
хов међусобни сукоб, који траје до данашњих дана.
Да је хрватско преузимање српског језика имало политичке разлоге све-
дочи гроф Јанко Драшковић, председник Народне (Илирске) странке, у својој
Дисертацији... захтевом да се уз подршку бечког Двора „уједине све хрватске
земље“: да се Хрватској врати Далмација, да се испод војног режима изузме
Војна крајина, да се Ријека уједини са Хрватском, и да се Босна и Херцеговина
припоје Хрватској. Драшковић је ту велику Хрватску називао „Велика Илири-
ја“ и видео као самосталну заједницу Јужних Словена под круном Хабзбурго-
ваца.3
Важно је истаћи да су сви хрватски писци и политичари, од Витезовића
до Туђмана, били снажно фрустрирани и оптерећени величином, обликом и ет-
ничким саставом Хрватске. Облик и величина државног простора Хрватске
значајно су утицали на формирање хрватског политичког менталитета и др-
жавне идеологије. Стога су све хрватске концепције биле изразито геополитич-
ке. Услед геополитичке немоћи хрватски етнички простор је остао историјски
изобличен, дугачак, спљоштен, мале дубине (и након развојачења Војне грани-
це 1881. године), несразмерних граница, на местима прекидљив. Облик хрват-
ске територије, и након уједињења Далмације, Хрватске и Славоније, предста-
вља за Хрвате трајан геостратешки недостатак и геополитичку фрустрацију.
Вековима пребивајући у положају „остатка остатака“, „преосталих подручја“,
Хрватска не успева да се успостави као географски довршена и геополитички
самосвојна јединица. Нигде географија није извршила тако одлучујући утицај
на политичке идеје и државну политику, као што је то случај са Хрватском. Ге-
ографски чинилац је овде поистовећен са државним разлогом. Отуда је „геопо-
литика хрватски нагон више него код других јужнословенских народа“.4 С об-
зиром да не може да се шири на север и запад Хрватска тежи истоку, тј. на
3 Драгослав Јанковић/Мирко Мирковић, Државноправна историја Југославије,
Научна књига, Београд, 1987, 233.
4 Милош Кнежевић, Геополитичко окружење СР Југославије, у: Геополитичка
стварност Срба, ИГС, Београд, 1997, 232-233.
српски етнички простор. Парадокс хрватске геополитике садржан је у тежњи
Хрвата да се политички вежу за запад, а да се истовремено територијално про-
шире на исток. На то су утицали недостаци геополитичког положаја Хрватске,
као и вековне тежње Римокатоличке цркве према православном Балкану, али,
такође, једнако, ако не и више, слабости српске филологије и политике у по-
следњих век и по. На том основу јављају се илирство Људевита Гаја и југосло-
венство Јосипа Јураја Штросмајера. Ове идеје и покрети, засновани на „хрват-
ском историјском и државном праву“ и хрватском „политичком“ народу, били
су усмерени ка унијаћењу, покатоличавању и похрваћивању српског народа у
западним српским земљама и стварању верски хомогене и етнички чисте вели-
ке Хрватске.
Готово сви хрватски писци и политичари од илирског покрета до данас,
позивају се на то фамозно, виртуелно, анахроно државно и историјско право,
засновано на феудалном начелу: „чија земља, онога и вера“, које је ушло у по-
литичке странке и њихове политичке програме. Преиначено, ово начело сада
гласи: „чија земља, онога и нација“, и оно је само хрватско. По узору на Мађа-
ре (Ј. Етвеш, Л. Кошут), Хрвати су на темељу историјског и државног права
поставили тезу о хрватском „политичком“ народу и почели да истичу да на те-
риторији Хрватске постоји само један „политички“ или „дипломатички“ на-
род, а то је хрватски. Академик Крестић конастатује: „Иако мали и бројем и
територијом своје државе, они су, полазећи од 'својих државних и повјесних
права' испољавали велике територијалне аспирације према својим суседима,
поготово према Србима и њиховим историјским и етничким територијама. О
хрватским империјалним тежњама говоре и називи који су требали да развија-
ју геополитичку свест хрватског народа: 'алпински Хрвати' (Словенци), 'право-
славни Хрвати' (Срби) и 'непријепорни Хрвати' или 'цвијет хрватског народа'
(муслимани), затим 'Турска Хватска', 'црвена Хрватска', 'Бијела Хрватска' и 'ка-
рантинска Хрватска', који се односе на делове Босне, на Црну Гору, Далмацију
и Словенију. Ти називи су пажљиво неговани и током више стотина година
усађивани у свест хрватског народа с циљем да му се развије уверење о вели-
чини Хрватске и бројној снази Хрвата“.5
Покушај да се српском народу наметне хрватска политичка мисао и Ср-
би прикажу као део хрватског „политичког“ народа, уз негирање његове језич-
ке, националне и друге посебности, изазваће тешке сукобе између ова два на-
рода који ће кулминирати геноцидом над српским народом у НДХ у току Дру-
гог светског рата и његовим наставком и етничким чишћењем Срба током ра-
та 1991-1995. године.
Већ је патријарх Рајачић, 1861. године, уочио покушај Хрвата да илир-
ством, а затим југословенством затупе српски патриотски осећај, да тек при-
мљени српски језик прогласе југословенским, да под наводно заједничким
именом, из уских кајкавских подручја запоседну српско штокавско подручје, а
Србе приведу католицизму. „Срби имена свога које има своју историју у свету
5 Василије Крестић, Геноцидом до велике Хрватске, Београд, Нови Сад, 1998, 32.
и словенству ни за чије име променити неће. Ово ни за љубав 'великоилирства'
ни 'великојугословенства' ни 'хрватства' све да им силом намерава наметнути“
– говорио је Рајачић.6
Срби су одбацили илирство као „камен смутње“ и хрватску „подвалу“,
али, нажалост, нису и Штросмајерово југословенство и Јагићев римокатолич-
ки филолошки програм. Ова идеја представљаће кључну концепцију готово
целокупне хрватске политичке јавности, и она ће од аустроугарске нагодбе
(1867) и хрватскоугарске нагодбе (1868) до пропасти Двојне монархије, пред-
стављати тзв. тријалистички програм за преуређење Монархије, у којој би „Ве-
лика Илирија“, касније Штросмајерова Југославија, са центром у Загребу,
представљале, заправо, велику Хрватску, као федералну јединицу у саставу
Хабзбуршке монархије.
Српска идеја југословенства заснована на Вуковом филолошком програ-
му о „Србима три закона“ и језичком разликовању Срба и Хрвата, одржала се
до Првог светског рата, а онда је штросмајеровско-јагићевска идеја о „једном
троименом народу“ овладала српском друштвеном и политичком елитом. При-
хватили су је Станоје Станојевић, Александар Белић, Јован Цвијић, Јован
Скерлић... Скерлић је 1913. предлагао да Хрвати прихвате екавицу а Срби ла-
тиницу. Цвијић је стајао на Гарашаниновим стајалиштима да на Балкану не
може да се одржи мала држава. Слично је мислио Слободан Јовановић. Разло-
зи одбрањивости државе упућивали су их на стварање прве јужнословенске
државе. Не може се тврдити да није било српских интелектуалаца и политича-
ра који нису указивали на хрватске политичко-територијалне претензије у то
време. Чинили су то: прота Руварац, у свом познатом спису Ево, шта сте нам
криви, затим Милован Миловановић: Срби и Хрвати, затим са истоименим
чланцима Никола Стојановић и Никола Пашић. Српска влада је ушла у рат са
југословенским програмом, тј. са циљем ослобођења неослобођене браће, Хр-
вата и Словенаца и уједињења у заједничку југословенску државу. Међутим,
српска друштвена и политичка елита није до краја проникла у хрватски поли-
тички менталитет и нису узимали у обзир верске разлике. Пренебрегавали су
поруке и одлуке са Првог хрватског католичког конгреса одржаног у Загребу
1900. године, на којем је одлучено да се сви католици српског језика имају
сматрати Хрватима. Нису озбиљно узели у обзир ни хрватске правашке и кле-
ро-фуртимашке антисрпске демонстрације из 1892, 1895, 1902, 1905, затим
1914. године, које су представљале непрекинути ланац геноцидног понашања
према Србима који ће довести до своје кулминације у „независној“ хрватској
држави у току Другог светског рата и бити настављен у етничком чишћењу
РСК у рату 1991-1995. године. Српска идеја југословенства, компатибилна са
европском славистиком и идејама Добровског, Копитара, Миклошича, Шафа-
рика, Доситеја, Фихтеа, Хердера, Вука, напуштена је најпре на филолошком, а
потом и на политичком пољу. Учинио је то већ Вуков следбеник и највећи
6 Василије Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914, НИП По-
литика, Београд, 1991, 81.
лингвиста српски Ђура Даничић. Даничић је, као и Вук, чакавско наречје др-
жао за хрватски језик, кајкавско за словеначки, а штокавско наречје за српски
језик. Научно је подупирао Вукове погледе на српски језик и књижевност, по-
знатим делима: Рат за српски језик и правопис и Разлике између српског и хр-
ватског језика (1858). Али, нажалост, после Вукове смрти, прихватиће хрват-
ску, штросмајерско-јагићевску тезу о двонационалном имену српског језика
као: хрватски или српски, због чега је изабран за тајника ЈАЗУ (1867) и пресе-
лио се из Београда у Загреб. Као резултат његове научне недоследности поја-
вио се Ријечник хрватскога или српскога језика, који ЈАЗУ издаје 1882. године.
Најбољу формулацију Гајевог илиризма и Штросмајеровог југославизма дали
су Јован Дучић и Лазо М. Костић, затим Бранко Машић кордунашки емигрант
у Америци.
С друге стране, Хрвати нису могли сакрити чињеницу да су језик преу-
зели од Срба. Признавао је то и сам творац илирства, Људевит Гај, али и други
хрватски филолози и лингвисти, после њега. По самом Маретићу његова Гра-
матика прављена је на корпусу Вукових и Даничићевих дела, а Хрватски
рјечник Броза и Ивековића на основу дела Вука, Даничића, Његоша и Милана
Ђ. Милићевића, што другим речима значи на основама српског језика.
У складу са тезом о једном троименом народу, по штросмајеровско-ја-
гићевском концепту, назив језика у Краљевини СХС био је „српско-хрватско-
словеначки“, што је, разуме се, било далеко од научних чињеница.
Као што је познато, прву југословенску државу чинила је Србија, којој
су се претходно присајединиле Црна Гора и Војводина, тј. Банат, Брања, Срем
и Бачка, и, са простора поражене Двојне монархије, Словенци, Хрвати и Срби,
који су били основали међународно непризнату Државу Словенаца, Хрвата и
Срба. У нову државу ушли су, дакле, равноправна три народа са својим тери-
торијама. Данас Словенци и Хрвати са тих простора имају своје независне др-
жаве. Шта је са Србима и њиховом државом!
Од почетка прва југословенска држава била је оптерећена тзв. хрват-
ским питањем. У једну државу ујединила су се два народа која су до јуче међу-
собно ратовала, дошло је до сукоба политичких идеја и менталитета, различи-
тог поимања државе. Због сукоба идеје Србије која „ослобађа и уједињује“ и
хрватског сепаратизма, прва југословенска држава није није била дугог века.
Тамо где је стао Штросмајер, наставио је Јосип Броз. Под изговором
„великосрпског хегемонизма“, заштитио је Хрвате од санкционисања учиње-
ног геноцида над Србима, по налозима Коминтерне, а у духу политичких ста-
вова Британаца и ХСС-а извршио је федерализацију земље која није утемеље-
на ни на историјском ни на етничком начелу, нити је икад правно санкциони-
сана; успоставио је „државу равнотеже“ засновану на начелу „слаба Србија ја-
ка Југославија“. Овај његов модел једва да је преживео свог креатора.
Јосип Броз се клонио сваког југословенства;лансирао је тезу о „браству
и јединству“, прогласио нове нације у лику Црногораца, Македонаца, а шезде-
сетих година и босанских Муслимана и отворено кренуо у конфедерализацију
југословенске државе.
И овде је испредњачио језички сепаратизам Хрвата. Најпре је Новосад-
ским договором из децембра 1954. „утврђен“ заједнички народни и књижевни
језик Хрвата, Срба и Црногораца, под називом хрватскосрпски/српскохрват-
ски. А већ 1967. Хрвати устају против овог споразума својом Декларацијом о
називу и положају хрватског књижевног језика, коју је потписао и њихов нај-
већи књижевник Мирослав Крлежа. Крлежа је то објаснио речима да Срби и
Хрвати имају један језик који Хрвати зову хрватски, а Срби српки. На ово је
одгорило око 40 српских књижевника својим Предлогом за размишљање, чиме
је само примљено к знању и прихваћено њихово залагање за равноправност
„хрватског“ језика, а затим је Матица хрватска марта 1971. отворено одустала
од Новосадског споразума. У Уставу из 1974. године садржани су хрватски се-
паратистички захтеви, па и они о језику; језик је сада хрватски или српски, као
у време Штросмајера и Јагића.
Срби у Хрватској, иако конститутиван и са Хрватима равноправан на-
род, доживели су да им Хрвати по други пут присвајају њихов српски језик. И
не само то; угашене су многе српске културне и просветне установе; последња
„Просвјета“ 1980. године.
На политичком плану статус и положај Срба у југословенској федерал-
ној јединици Хрватској био је уставно зајемчен; Хрватска је успостављена као
двонационална држава Хрвата и Срба, као што је на пример Белгија држава
Фламанаца и Валонаца, или Швајцарска тронационална држава Немаца, Ита-
лијана и Француза, или Босна и Херцеговина тронационална држава Срба, Хр-
вата и (од 1967. године) Муслимана. Хрвати су, међутим, слично присвајању и
крађи српског језика, исто учинили и са српским народом: одузели му консти-
тутивност и свели га на националну мањину.
„Тридесет година после Новосадског договора појавила се у Минхену
(1984) Карта хрватског језика с додатком српског у књизи Добар дан! Чији је
аутор Томо Матасић. Она је јасно графички приказала поделу српскохрватског
односно хрватскосрпског на два дела и то по линији разграничења ијекавског и
екавског изговора, тј. источне и западне варијанта оног „једног и јединстве-
ног“ језика. Ова Карта, као и оно што се последњих година 20. века дешавало,
потврдила је оправданост страховања Бранка Машића и других добромисле-
ћих Срба.
Мада разликовање српског и хрватског језика није ни тешко ни немогу-
ће, не треба очекивати да ће то разликовање бити лако прихваћено, посебно са
хрватске стране. У питању је нездрава амбиција која се до сада за Хрвате пока-
зивала као плодоносна: ширење језичког и етничког простора на рачун Срба,
чиме се овима одузимају и људи, и језик и књижевност. Те опасности Срби
још увек нису довољно свесни; тачније: не дозвољава им се да буду свесни.
Свест о овој опасности немају ни политичари, као што је немају ни филолози.
Срби су у ситуацији да бране не само идентитет и интегритет свог језика и
своје књижевности, него и свој национални идентитет. Српска филолошка,
историјска и политиколошка наука имају обавезу да укажу на чињеницу да су
верске разлике на српском језичком и етничком простору постале основне во-
доделнице на којима су организовани нови национални ентитети и њихове др-
жаве. Срби римокатолици постали су Хрвати, Срби мухамеданци постали су
Бошњаци, а у току је и црногорска антисрпска државотворност.