Sažetak: Posle informacije o zbornicima radova o Pavlu Jozefu Šafariku sa naučnih
skupova održanih 1995. godine u Novom Sadu, Staroj Pazovi i Prešovu (Slovačka)
u prilogu se govori o celokupnom Šafarikovom pogledu na slavistiku na osnovu
knjiga Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (1826)
i Slovanský národopis (1842). Njegova klasifikacija slovenskih jezika je trihotomijska
i uz neke sitne terminološke korekcije prihvatljiva i danas iako je rađena u doba dok
još nisu kodifikovani neki slovenski jezici. Inače, Šafarik je inspirativan i pouzdan izvor
ne samo za lingvistička istraživanja već i za etnografiju, istoriju, arhivistiku, folkloristiku
i za druge nauke.
Ključne reči: slavistika, slovenski jezici (zapadnoslovenski, istočnoslovenski, južnoslovenski),
jezik, dijalekat, narečje, poddijalekat.

1. Dvestogodišnjica rođenja Pavla Jozefa Šafarika obeležena je u Srbiji organizovanjem
dvaju naučnih skupova održanih 1995. godine u Novom Sadu i Staroj
Pazovi. Sa skupa u Novom Sadu izdali su 1996. godine Matica srpska i Filozofski
fakultet zbornik radova Pavel Jozef Šafarik (1795–1995) a pod istim nazivom je
štampan 1997. godine zbornik u izdanju Narodne biblioteke „Dositej Obradović“ u
Staroj Pazovi. Ovom velikom slavisti je povodom 200-godišnjice rođenja ukazano
dužno poštovanje i u matičnoj zemlji Slovačkoj gde su Filozofski fakultet u Prešovu
i Matica slovačka Martin organizovali naučnu konferenciju na temu Pavеl Jozef
Šafárik a slavistika. Organizatori konferencije su objavili 1996. godine istoimeni
zbornik radova. Na svečanom otvaranju skupa je Imrih Sedlak (s. 14 zbornika) između
ostalog rekao da je u 20. veku, naročito u poslednjim decenijama, nauka mnogo
toga potvrdila, ali delimično i opovrgla što je napisao Šafarik. Drugim rečima u
slavističkim studijama ova ličnost je predstavljala pouzdan putokaz koji se nije mogao
zaobilaziti. Reč je o velikanu koji je radio samostalno, a njegov rad sada vrednuju
kolektivi autora. Kako ističe Imrih Sedlak, Pavel Jozef Šafarik predstavlja univerzum
naučnih saznanja, sistematičnost i kompaktnost, „dok mi do naučne istine dolazimo
parcijalno..., sa pincetom vadimo svoje probleme i problemčiće“. Za Šafarika
dalje kaže da je on i osnivač slavistike, i osnivač moderne metodologije nauka.
U navedenom slovačkom zborniku je objavljeno ukupno 80 radova: 30 iz nauke
o književnosti, 21 iz lingvistike, 15 iz arheologije, arhivistike i etnografije i 14
iz kulturne istorije. Dakle Pavel Jozef Šafarik kao naučnik iz doba nacionalnog preporoda
svojim stvaralaštvom inspirisao je naučnike različitog profila što svedoči o
njegovoj veličini.
2. Šafarik zaslužuje dužno poštovanje i u srbistici. Slavističkim krugovima je
dobro poznat njegov duhovni stvaralački polet u novosadskom periodu (1819–
1833), nastavljen i završen u Pragu (1833–1861). Treba istaći da je bio priznat autoritet
i u Pragu su ga posećivali ne samo Slovaci već i pripadnici drugih slovenskih
naroda u vezi sa slavističkim pitanjima. Sem toga, ima zasluge za naučna istraživanja,
ostvarivanje školske reforme, osnivanje slavističkih katedri, izdavanje materijala
za proučavanje slovenskih istorija, folkloristiku i filologiju.
3. U ovom prilogu će se govoriti o celokupnom Šafarikovom pogledu na slavistiku
na osnovu knjige Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen
Mundarten (Istorija slovenskog jezika i književnosti svih dijalekata; 1826) i Slovanský
národopis (Slovenska etnografija; 1842). Kao uvodnu napomenu treba navesti
činjenicu da je Šafarik koristio termin slovenski narod u značenju Sloveni, slovenski
narodi, a s druge strane je posmatrao razgranatost te slovenske celine na manje
delove. Zbog toga je slovenski jezik klasifikovao na dijalekte i poddijalekte, slovenski
narod na plemena. Nije negirao diferenciranost Slovena, razvrstavanje jezika,
već je u duhu Jozefa Dobrovskog težio da precizira klasifikaciju. U „sistem“ slovenskih
jezika je prvi put ušao i slovački jezik (Geschichte..., 1826) sa čime se u delima
slavista prethodnih perioda ne srećemo. A tačnije određuje i druge jezike, naročito
jezike manjih slovenskih naroda. Šafarikov realan odnos prema „jedinstvu“ slovenskih
naroda, jezika i književnosti možemo uočiti upoređivanjem sa pogledima i stavovima
Jana Kolara i ukazivanjem na različiti odnos onih koji su se nadovezivali na
Šafarika i Kolara, ili su sa njima polemisali. To važi i za Ljudovita Štura koji se u
knjizi Nárečja slovenskuo alebo potreba písaňja v tomto nárečí oslanja na Šafarikove
zaključke o postojanju slovačkog kao posebnog jezika i odbacuje Kolarovu tezu o
četiri slovenska plemena, jezika i književnosti gde se gube mnogi slovenski narodi
(u Šturovoj nomenklaturi plemena), jezici (dijalekti) i književnosti. Kako ističe Rosenbaum
(1978, s. 223), nasuprot Kolarovoj teoriji slovenske uzajamnosti izgrađenoj
na potrebi veze u okviru navedenog četvoroplemenskog „jedinstva Slovena“ (Rusi,
Česi, Poljaci, Iliri) Šafarik je razradio sopstvenu teoriju zasnovanu na poštovanju i
razvoju svih postojećih slovenskih naroda i jezika i na njihovoj uzajamnosti. Šafarikove
ideje je prihvatio Ljudovit Štur kada je pristupio kodifikaciji slovačkog književnog
jezika.
4. U predgovoru prevoda Šafarikovog dela Geschichte der slawischen Sprache...
na slovački jezik Rosenbaum (1963, s. 30) s pravom smatra da je to kapitalno,
osnovno delo savremene slavistike. Šafarik je prvi shvatio porodicu slovenskih jezika
i književno stvaralaštvo slovenskih naroda kao diferenciranu celinu. Time je inicirao
rad na unapređivanju istorija slovenskih književnosti. Njegova koncepcija „zajedničke
književnosti“ slovenskih naroda nije sprečavala razvoj pojedinih nacionalnih
književnosti – ona ih je pospešivala.
U pomenutom prevodu Šafarikove Istorije... posle uvodne studije sledi sadržaj
(35–38), predgovor (35–44) i poglavlje Uvod (45–112). Prvi deo nazvan Jugoistočni
Sloveni (113–287) ima pet poglavlja. U prvom se govori o istoriji staroslovenskog
crkvenog jezika i književnosti, u drugom o istoriji ruskog jezika i književnosti.
Pažnju jugoslavista zavređuju poglavlja 3–5 pod ovim naslovima: 3. Istorija jezika i
književnosti Slavosrba grčkog obreda, 4. Istorija jezika i književnosti Slavosrba katolika
(Dalmatinaca, Bošnjaka i Slavonaca) i Hrvata, 5. Istorija vindskog (slovenačkog)
jezika i književnosti. Za svaku od pomenutih grupa autor navodi književne spomenike
i izvore za proučavanje. S obzirom na prilično dobro poznavanje prilika,
ovaj materijal je za ondašnje vreme obiman.
Drugi deo pod nazivom Severozapadni Sloveni (289–460) govori o Česima,
Slovacima, Poljacima i Lužičkim Srbima.
Prevod ovog Šafarikovog dela na slovački jezik objavljen 1963. godine kao
kritičko izdanje sadrži i edicione napomene, primedbe i objašnjenja, kao i rubriku
Dodaci (recenzije koje su napisali Jozef Dobrovski, Jan Purkinja i J. S. Bandtkie.
Knjiga se završava spiskom pretplatnika izdanja iz 1826. godine i imenskim registrom.
5. Šafarik se vratio problematici podele slovenskih jezika 1842. godine kada
je u Pragu objavio Slovanský národopis (Slovenska etnografija). U pisanju ovog priloga
polazimo od 4. izdanja (Nakladatelství Československé akademie věd, 1955),
inače identičnog sa poslednjim, trećim izdanjem iz 1849. godine. Radi lakše orijentacije
izdavač daje toponimske, filološke i književnoistorijske napomene.
Izdanje Slovenske etnografije iz 1955. godine na češkom jeziku sadrži i studije
O značaju Šafarikove „Slovenske etnografije“ za slovensku etnografiju (Hana
Hynková), „Slovenska etnografija“ sa filološkog aspekta (Luboš Řeháček) i Nastanak
i uloga Šafarikovog „Slovenskog zemljopisa“ (Josef Hůrský).
6. O značaju ovog Šafarikovog dela za istoriju jezika (na osnovu izdanja iz
1842. godine) napisao je studiju Pavel Žigo (1996, s. 203–209 već pomenutog zbornika).
Sličnom problematikom se ovaj autor bavi i u jednom drugom izvoru (Žigo,
1995, s. 187–196). Treba reći da nije lako naći neke prevodne ekvivalente Šafarikovim
terminima řeč, nářečí i podřečí. Kodifikacija nekih slovenskih književnih jezika
je bila u toku i mogla se samo nazirati perspektiva razvoja.
Pod pojam ruski jezik autor je uvrstio tzv. dijalekat velikoruski, maloruski i
beloruski. Danas su ruski, ukrajinski i beloruski posebni jezici. Bugarski jezik obuhvata
po Šafariku crkveni ćirilski dijalekat i bugarski jezik s tim što je do danas sačuvan
samo bugarski jezik. Ilirski jezik je raščlanjen na srpski, hrvatski (to je za Šafarika
bio kajkavski) i koruški dijalekat (danas srpski jezik, hrvatski jezik i slovenački
jezik). Za zapadno slovensko područje je vezan poljski (leski) jezik sa poljskim,
kašupskim, mazovjeckim i šlezijskim dijalektima, češki jezik sa češkim i slovačkim
dijalektima, te lužičkosrpski jezik (gornjolužički, donjolužički i drevljanski dijalekti).
Sa današnjeg aspekta bismo mogli govoriti u navedenom slučaju o makroarealu
istočnoslovenskih jezika, o makroarealu južnoslovenskih jezika i o makroarealu zapadnoslovenskih
jezika.
Šafarika visoko vrednuje kao naučnika aktuelnog i danas Horecki (Horecký,
1996, s. 199-202). Po njemu Šafarik u delu Slovenska etnografija kod opisa svakog
jezika navodi njegove osnovne karakteristike (često u poređenju sa drugim jezikom,
naročito u slučaju češkog i slovačkog jezika), ali najpre određuje granice pojedinih
jezičkih područja. U okviru teritorije date jezičke zajednice se pominju manje administrativne
celine (npr. županije gde se govori slovački). Ovaj arealni kriterij – kako
bismo to danas rekli – s druge strane dopunjava kulturnim, odnosno kulturološkim
faktorima: navođenjem stručne literature o opisivanom jeziku, nabrajanjem književnih
dela napisanih na tom jeziku. Ukoliko ovakvih izvora nema (npr. drevljanski
Sloveni), oslanja se na folklorno stvaralaštvo. Svoj prilog Horecki (s. 201) završava
ovim rečima: „Umesno je pitanje koje su postavljali skoro svi istraživači, kojim metodom
je zapravo Šafarik radio. Eugen Jona ga karakteriše kao sinhroni statički opis.
Pavol Žigo dodaje da se radi o kontrastivnom metodu, o statičkom kontrastivnom
opisu sinhronog karaktera. Međutim, treba dodati da i kod ovakvog sinhronog opisa
Šafarik se nije zadovoljio samo opisom, već je znao da to nadoveže na teoretsko i
praktično razgraničavanje predmeta svog opisa, i to pre svega sa društvenog aspekta.
Na taj način je zapravo postao preteča sociolingvističkog metoda“.
7. O Slovenskoj etnografiji se govori kao o „zlatnoj knjizi slovenskoj“
(Sedlák – Vaško, 1986, s. 99). Početkom leta 1842. objavljena je u tiražu 600 primeraka,
u oktobru iste godine je doštampavano 3000 primeraka. Treće izdanje je iz
1849. godine. Autor posmatra jezik sa dužnim poštovanjem što je bilo uobičajeno za
preporod. O ovakvom odnosu svedoče ove Šafarikove reči: „Ovde je sveta dužnost
svakog čoveka i naroda koji se odlikuje moralnom svešću da voli i da brani i za cenu
života svoje i ne ugnjetava tuđe“.
8. Šafarik je posvetio posebnu pažnju u oba navedena dela slovačkom jeziku.
O tome postoji više studija. (Vidi npr. Tir, 1996, s. 61-66). Karakterišući situaciju u
prvoj polovini 19. veka, Šafarik ističe (Jóna, 1985, s. 581) da su društveni uslovi, geografski
položaj, kontakti sa Česima, Poljacima, Ukrajincima, Srbima i Slovencima,
kao i činjenica da Slovaci nisu imali književni jezik zasnovan na govoru običnog naroda
prouzrokovali dijalekatsku šarolikost. A o toj šarolikosti se govori i u Šafarikovom
delu.
Na kraju treba istaći da je Šafarikovo delo inspirisalo i istoričare. Hrozjenčik
(Hrozienčík, 1978, s. 254) ceni Šafarika posebno zbog toga što su njegovi spisi aktivno
i stvaralački doprineli procesu formiranja slovenskih naroda koji su to delo prisvojili
i prilagodili prilikama. I u zborniku Pavol Jozef Šafárik a slavistika (1996)
čak pet tema je iz ove oblasti (Šafarikovi postupci u proučavanju slovenske istorije,
Šafarik – slavistika – slovačka arheologija, Šafarik i etnogeneza Slovena, Uticaj Šafarika
na slovačku istoriografiju u drugoj polovini 19. veka, Šafarik i slovački narodni
pokret u prvoj polovini 19. veka). Inače sam Šafarik je bio veoma kritičan prema
sebi: faktografiju je stalno dopunjavao, karakterisala ga je komunikativnost i bio
je dobar prognostičar.

Literatura
1. HORECKÝ, Ján: Typológia slovanských jazykov a P. J. Šafárik. In: Pavol Jozef Šafárik
a slavistika. Prešov – Martin, Filozofická fakulta UPJŠ – Matica slovenská, 1996, s.
199–202.
2. HROZIENČÍK, Jozef: Význam Šafárikovho diela pre národnú a politickú emancipáciu
slovanských národov. In: Štúdie z dejín svetovej slavistiky do polovice 19. storočia. Bratislava,
Veda, 1978, s. 237–258.
3. JÓNA, Eugen: Postavy slovenskej jazykovedy v dobe Štúrovej. Bratislava, Slovenské pedagogické
nakladateľstvo, 1985, 172 s.
4. ROSENBAUM, Karol: Podnety Šafárikovho literárneho diela. In: Štúdie z dejín svetovej
slavistiky do polovice 19. storočia. Bratislava, Veda, 1978, s. 222–236.
5. ROSENBAUM, Karol: Vznik a význam Šafárikových Dejín slovanského jazyka a literatúry
všetkých nárečí. In: Pavel Jozef Šafárik: Dejiny slovanského jazyka a literatúry
všetkých nárečí. Bratislava, Vydavateľstvo Slovenskej akadémie vied, 1963, s. 7–30.
6. SEDLÁK, Imrich – JAŠKO, Imrich: Pamätný dom Pavla Jozefa Šafárika Kobeliarovo.
Bratislava, ERPO, 1986, 144 s.
7. ŠAFÁRIK, Pavel Jozef: Dejiny slovanského jazyka a literatúry všetkých nárečí. Z nemeckého
originálu Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten
preložili, edične pripravili a poznámky napísali Valéria Betáková a Rudolf Beták.
Úvodnú štúdiu napísal Dr. Karol Rosenbaum. Bratislava, Vydavateľstvo Slovenskej
akadémie vied, 1963, 606 s.
8. ŠAFÁRIK, Pavel Jozef: Slovanský národopis. K vydání připravila Hana Hynková. Praha,
Nakladatelství Českoslověnské akademie věd, 1955, 290 s. (Knjiga sadrži i studije
vezane za ovo Šafarikovo delo čiji autori su H. Hynková, L. Řeháček i L. Hůrský.)
9. TIR, Mihal: Šafarik i kodifikacija slovačkog jezika. In: Pavel Jozef Šafarik. Novi Sad,
Matica srpska – Filozofski fakultet, 1996, s. 61-66.
10. ŽIGO, Pavol: Charakteristika slovanských jazykov v Slovanskom národopise Pavla Jozefa
Šafárika. In: Studia Academica Slovaca, 24. Prednášky XXXI. letného seminára slovenského
jazyka a kultúry. Bratislava, Stimul, 1995, s. 187-195.
11. ŽIGO, Pavol: Význam Šafárikovho Slovanského národopisu pre dejiny jazykovedy. In:
Pavol Jozef Šafárik a slavistika. Prešov – Martin, Filozofická fakulta UPJŠ – Matica
slovenská, 1996, s. 203-209.
Korišćeni zbornici o Šafariku
1. Pavel Jozef Šafarik (1795–1995). Zbornik radova sa skupa u Narodnoj biblioteci „Dositej
Obradović“ u Staroj Pazovi 23. juna 1995. Stara Pazova, Narodna biblioteka „Dositej
Obradović“, 1997, 144 s.
2. Pavel Jozef Šafarik (1795–1995). Zbornik radova sa skupa u Matici srpskoj, Filozofskom
fakultetu i Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu 23. – 24. novembra
1995. Novi Sad, Matica srpska – Filozofski fakultet, 1996, 244 s.
3. P. J. Šafarik (1795–1961). Zbornik članaka povodom 100-godišnjice smrti. Novi Sad,
Matica srpska, 1963, 210 s.
4. Pavol Jozef Šafárik a slavistika. Zborník príspevkov z vedeckej konferencie a dokumentov
z osláv 200. výročia narodenia P. J. Šafárika. Prešov – Martin, Filozofická fakulta
UPJŠ – Matica slovenská, 1996, 552 s.