Закључци Новосадског научног скупа СРПСКО ПИТАЊЕ И СРБИСТИ-
КА усвојени су на крају дводневног рада, једнодушно, акламацијом. Неколико
учесника Скупа изнело је оцену да је ово био догађај историјског значаја. Да
оваква оцена може да има оправдања види се ако се Закључци овог Скупа упо-
реде са Закључцима Новосадског договора из 1954. године. Поређењем се да
утврдити да је дошло до историјске смене две научне парадигме: уместо
сербокроатистичке парадигме из Новосадског договора, у овим Закључцима
је примењена србистичка парадигма.
Парадигма Новосадског договора заснивала се на научно неприхватљи-
вом ставу да су три народа: Срби, Хрвати и Црногорци, створили један исти
народни језик. Из тога је проистекао и други, такође неприхватљив, став Но-
восадског договора да ова три народа треба да имају један и јединствен књи-
жевни језик који се назива двонационалним именом српскохрватски/хрватско-
српски. Већ у првом члану Закључака Новосадског договора овако именован
књижевни језик је био имплицитно подељен на два језика, односно на: бео-
градску, источну, екавску (српску) варијанту и на загребачку, западну,
ијекавску (хрватску) варијанту.
Новосадски договор српских и хрватских научника и књижевника, чији
су главни актери били Матица српска и Матица хрватска, прављен је у време
тоталитарног режима. Он је решавао питање српског језика у складу са хр-
ватском идејом југословенства и у оквирима сербокроатистике која није била
постављена на принципијелним научним основама. Матица хрватска и хрват-
ски филолози после 13 година одрекли су се Новосадскога договора (1971). Али
га се није одрекла Матица српска ни официјелна, институционална филологи-
ја у Србији. Последице хрватске идеје југословенства и сербокроатистике по-
казале су се на трагичан начин у државно-политичком распарчавању српског
језичко-етничког простора и у преименовањима српског језика у хрватски, бо-
сански/бошњачки и црногорски језик.
Новосадски међународни научни скуп СРПСКО ПИТАЊЕ И СРБИСТИ-
КА, као сабрање научника и књижевника, који се залажу за обнову србистике
и за решавање српског питања на темељима српске мисли и српске филоло-
шке традиције, уважавајући правила која поштују европски народи, одбацио
је сваку могућност преименовања и цепања српског језика према изговорним
варијантама и писмима. Скуп захтева да се отклоне последице сужавања
корпуса српске књижевности. Он наглашава потребу обнове свести о реал-
ном постојању српске језичко-етничке заједнице попут других језичко-етнич-
ких заједница у Европи.
Закључци Новосадског скупа СРПСКО ПИТАЊЕ И СРБИСТИКА сагла-
сни су са ставовима изнесеним у основним документима Покрета за обнову
србистике: Платформа Покрета за обнову србистике и Мемоар о српском јези-
ку, српкској књижевности и српксој саборности (1997) и са ставовима Слова о
српском језику (1998). Закључци се овде објављују у три изговорне варијанте
српског језика, екавској, ијекавској и икавској, и на два писма, ћирилицом и
латиницом. Тиме се подржава спознаја о јединственом српском језику и
равноправности његових изговорних варијанти и писама којима се он служи и
слободна употреба сваке од варијаната по сопственом избору и потреби.

ЗАКЉУЧЦИ НОВОСАДСКОГ НАУЧНОГ СКУПА
„СРПСКО ПИТАЊЕ И СРБИСТИКА“
У Новом Саду је 23. и 24. новембра 2007. године одржан међународни
научни скуп „Српско питање и србистика“. Скуп су организовали Покрет за
обнову србистике и Влада Републике Српске Крајине у прогонству. Чињеницу
да је једна влада подржала Покрет за обнову србистике учесници Скупа
позитивно оцењују. Истовремено, учесници Скупа изражавају незадовољство
што Влада Републике Србије финансијски и морално подржава постојање
сербокроатистике, квазидисциплине која је у XX веку нанела огромне штете
српском народу.
СРПСКО ПИТАЊЕ И СРБИСТИКА
Полазећи од става да се у решавању српског питања морају поштовати
ставови и норме који важе за све европске народе, учесници Скупа су
закључили следеће.
1. У српским земљама институционално се мора обновити србистика
као дисциплина која се бави српским темама. Србистика треба да има исти
статус као и друге националне филологије.
2. Прихвата се и основно полазиште које је важило у предју-
гословенском периоду: српски народ је мултиконфесионалан, као што су
мултиконфесионални и други народи.
3. У складу с принципом, који важи за европске националне филологије,
по коме се народи разликују по језицима које су створили и којим говоре,
Срби су објективно (Срби по себи) они који говоре српским језиком као
матерњим, и чији су преци говорили тим језиком. Субјективно се као Срби не
морају изјашњавати и сви који су по пореклу и језику објективно Срби. И о
једном и о другом аспекту мора се водити рачуна при решавању српског
питања.
СРПСКИ ЈЕЗИК
1. Југословенски период и дуга превласт идеја сербокроатистике у нису
променили природу и карактер српског језика. Они су само довели до погреш-
ног третирања и до преименовања тога језика. Учесници Скупа још једном
потврђују да је српски језик исти онај језик који се, у другој терминологији,
карактерисао као штокавско наречје. Учесници Скупа зато одбацују свако рас-
парчавање и негирање српског језика које се обављало под именима
српскохрватски језик, хрватскосрпски језик, хрватски или српски језик,
бошњачки/босански језик, црногорски језик, буњевачки језик. Треба поштовати
став, прихваћен у свету, да један језик треба да има једно национално име.
2. Учесници Скупа одбацују став – наметнут у периоду југословенства и
владавине сербокроатистике а потврђен на Новосадском договору (1954) – да
Срби и Хрвати имају један народни језик. У српски народни језик никада није
спадало чакавско и кајкавско наречје.
3. На сва три изговора српског народног језика – екавском, ијекавском и
икавском – изграђиван је, и у принципу се може изграђивати, српски
књижевни језик. Историјски се српски књижевни језик изградио на две његове
изговорне варијанте, ијекавској и екавској. Обе ове варијанте темеље се на
српском народном језику.
4. Хрвати су у XIX веку напустили свој народни језик и за свој
књижевни језик прихватили су ијекавску варијанту српског језика. То није
изузетан него чест случај у светским размерама. Многи се народи, на пример,
служе енглеским, шпанским, француским. Али тим језицима нису дали своја
национална имена. Само су Хрвати наметнули став да је страни језик, српски
језик, који су преузели, такође хрватски. Такав став је научно неодржив. Нико
не треба да забрањује Хрватима да се служе српским језиком, али се при том
не сме заборавити чињеницa да је тај језик изворно српски, па мора бити и по
имену српски.
5. И језичке стандардизације су изграђиване на основама српског
народног и књижевног језика. Најпознатија је она коју је створио Вук Караџић
под насловом Главна правила за јужно нарјечје. Крајем XIX века хрватски
филолог Иван Броз, кајкавац, направио је, по одлуци Хрватског сабора,
Хрватски правопис (1891) на корпусу делâ Вука Караџића и Ђура Даничића,
уз поштовање Вукових Главних правила. Овај правопис је кодификовао само
једну од варијанти српског књижевног језика, ијекавску варијанту, и
прогласио је хрватским језиком. У једнотомном речнику Ивана Броза и Фрање
Ивековића, који је рађен на корпусу делâ Вука Караџића, Ђура Даничића,
Његоша и Милана Ђ. Милићевића, српски језик је представљен под
неаутентичним називом Рјечник хрватског језика. Али и поред тога језик у
овој књизи, објављеној 1901, је српски (и, наравно, само српски).
На оваквој пракси преименовања српског језика вршене су и касније
стандардизације српског језика у Хрватској. Али оне не дају основа да се
српски језик преименује у „хрватски језик“. То могу да буду само хрватске
стандардизације српског народног и књижевног језика.
СРПСКА ЈЕЗИЧКО-ЕТНИЧКА ЗАЈЕДНИЦА
Слично пракси коју су у периоду сербокроатистике наметнули Хрвати,
јавила су се настојања у Босни и Херцеговини и у Црној Гори да се стандарди-
зују „бошњачки језик“, као језик босанских муслимана, али да се стандардизу-
ју и „босански језик“ и „црногорски језик“ као државни језици. Тако нешто се
не чини нигде у свету. Ова настојања су не само лингвистички неутемељена
него и штетна јер воде ка разбијању српске језичко-етничке заједнице.
Природна српска језичко-етничка заједница је опстала и после
разбијања Југославије. Она би данас требало да има сличан статус какав имају
и друге језичко-етничке заједнице у Европи и свету. Постојање ових језичко-
-етничких заједница може се илустровати неколиким примерима. Немачка
језичко-етничка заједница не поклапа се са немачком државом, као што се ни
француска језичко-етничка заједница не поклапа са француском, мађарска са
мађарском државом. Тако се ни српска језичко-етничка заједница не поклапа
са Србијом. Српска језичко-етничка заједница се протеже свуда где се српски
говори.
Са обнављањем србистике мора се обнављати и свест о стварном по-
стојању српске језичко-етничке заједнице. Ова заједница треба да функциони-
ше онако како функционишу друге језичко-етничке заједнице у Европи и
свету.
СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ
Књижевноисторијска наука у предјугословенском периоду утврдила је
постојање следећа четири саставна дела у корпусу српске књижевности:
народну књижевност, стару књижевност, књижевност средњег периода и нову
књижевност.
У југословенском и постјугословенском периоду нарушена је ова
целина и неки делови српске књижевности изузети су из њеног корпуса.
Обнова србистике подразумева и обнову целине српске књижевности каква је
постојала у предјугословенском периоду.
СРПСКО ПИСМО
Српски народ је баштиник старословенске писмености на својим старим
писмима, глагољици и ћирилици, које су прихватили и други словенски
народи.
Савремена Вукова (и вуковска) ћирилица је национално писмо српског
народа и гарант његовог културног континуитета.
Српској култури припада и све што је на српском језику написано
српском латиницом. Српску латиницу, у савременој верзији, за српски
књижевни језик је кодификовао Вук Караџић. Ђуро Даничић је заменио
латиничке диграме посебним графемама, од којих је у употреби остало đ
(уместо dј).
Неприхватљив је, отуда, став да је садашња латиница којом се служи
српски језик хрватско писмо, „гајица“. Људевит Гај је стварно створио једну
верзију латинице за хрватски језик (кајкавско наречје). Али, он сам је одбацио
ову своју латиницу, и данас је нико више не употребљава.
ОЦЕНА СКУПА И ОБАВЕЗЕ ЊЕГОВИХ ОРГАНИЗАТОРА
Учесници Скупа су високо и повољно оценили његове резултате као и
све што је учињено у његовој припреми. Организатори се обавезују да са тим
резултатима упознају јавност, али и институције и истакнуте појединце, како
би се научне истине Скупа што потпуније провеле у дело.

ЗАКЉУЧЦИ НОВОСАДСКОГ НАУЧНОГ СКУПА
„СРПСКО ПИТАЊЕ И СРБИСТИКА“
У Новом Саду је 23. и 24. новембра 2007. године одржан међународни
научни скуп „Српско питање и србистика“. Скуп су организовали Покрет за
обнову србистике и Влада Републике Српске Крајине у прогонству. Чињеницу
да је једна влада подржала Покрет за обнову србистике учесници Скупа пози-
тивно оцјењују. Истовремено, учесници Скупа изражавају незадовољство што
Влада Републике Србије финансијски и морално подржава постојање сербо-
кроатистике, квазидисциплине која је у XX вијеку нанијела огромне штете
српском народу.
СРПСКО ПИТАЊЕ И СРБИСТИКА
Полазећи од става да се у рјешавању српског питања морају поштовати
ставови и норме који важе за све европске народе, учесници Скупа су закљу-
чили сљедеће.
1. У српским земљама институционално се мора обновити србистика
као дисциплина која се бави српским темама. Србистика треба да има исти
статус као и друге националне филологије.
2. Прихвата се и основно полазиште које је важило у предјугословен-
ском периоду: српски народ је мултиконфесионалан, као што су мултиконфе-
сионални други народи.
3. У складу с принципом који важи за европске националне филологије
по коме се народи разликују по језицима које су створили и којим говоре, Ср-
би су објективно (Срби по себи) они који говоре српским језиком као матер-
њим, и чији су преци говорили тим језиком. Субјективно се као Срби не мора-
ју изјашњавати и сви који су по поријеклу и језику објективно Срби. И о јед-
ном и о другом аспекту мора се водити рачуна при рјешавању српског питања.
СРПСКИ ЈЕЗИК
1. Југословенски период и дуга превласт идеја сербокроатистике нису
промијенили природу и карактер српског језика. Они су само довели до погре-
шног третирања и до преименовања тога језика. Учесници Скупа још једном
потврђују да је српски језик исти онај језик који се, у другој терминологији,
карактерисао као штокавско нарјечје. Учесници Скупа зато одбацују свако
распарчавање и негирање српског језика које се обављало под именима срп-
скохрватски језик, хрватскосрпски језик, хрватски или српски језик, бошњач-
ки/босански језик, црногорски језик, буњевачки језик. Треба поштовати став
прихваћен у свијету да један језик треба да има и једно национално име.
2. Учесници Скупа одбацују став — наметнут у периоду југословенства
и владавине сербокроатистике а потврђен на Новосадском договору — да Ср-
би и Хрвати имају један народни језик. У српски народни језик никад није спа-
дало чакавско и кајкавско нарјечје.
3. На сва три изговора српског народног језика — екавском, ијекавском
и икавском — изграђиван је, и у принципу се може изграђивати, српски књи-
жевни језик. Историјски се српски књижевни језик изградио на двије његове
изговорне варијанте, ијекавској и екавској. Обје ове варијанте темеље се на
српском народном језику.
4. Хрвати су у XIX вијеку напустили свој народни језик и за свој књи-
жевни језик прихватили ијекавску варијанту српског језика. То није изузетан
него чест случај у свјетским размјерама. Многи се народи, на примјер, служе
енглеским, шпанским, француским. Али тим језицима нису дали своја нацио-
нална имена. Само су Хрвати наметнули став да је страни језик, српски језик,
који су преузели, такође хрватски. Такав став је научно неодржив. Нико не
треба да забрањује Хрватима да се служе српским језиком, али се при том не
смије заборавити чињеницa да је тај језик изворно српски, па мора бити и по
имену српски.
5. И језичке стандардизације су изграђиване на основама српског народ-
ног и књижевног језика. Најпознатија је она коју је створио Вук Караџић под
насловом Главна правила за јужно нарјечје. Крајем XIX вијека хрватски фило-
лог Иван Броз, кајкавац, направио је, по одлуци Хрватског сабора, Хрватски
правопис (1891) на корпусу дјелâ Вука Караџића и Ђура Даничића, уз пошто-
вање Вукових Главних правила. Овај правопис је кодификовао само једну од
варијанти српског књижевног језика, ијекавску варијанту, и прогласио је хр-
ватским језиком. У једнотомном рјечнику Ивана Броза и Фрање Ивековића,
који је рађен на корпусу дјелâ Вука Караџића, Ђура Даничића, Његоша и Ми-
лана Ђ. Милићевића, српски језик је представљен под неаутентичним називом
Рјечник хрватског језика. Али и поред тога тај језик је српски (и, наравно, са-
мо српски).
На оваквој пракси преименовања српског језика вршене су и касније
стандардизације српског језика у Хрватској. Али оне не дају основа да се срп-
ски језик преименује у хрватски језик. То могу да буду само хрватске стандар-
дизације српског народног и књижевног језика.
СРПСКА ЈЕЗИЧКО-ЕТНИЧКА ЗАЈЕДНИЦА
Слично пракси коју су у периоду сербокроатистике наметнули Хрвати,
јавила су се настојања у Босни и Херцеговини и у Црној Гори да се стандарди-
зују „бошњачки језик“, као језик босанских муслимана, али да се стандардизу-
ју и „босански језик“ и „црногорски језик“ као државни језици. Тако нешто се
не чини нигдје у свијету. Ова настојања су не само лингвистички неутемељена
него и штетна јер воде ка разбијању српске језичко-етничке заједнице.
Природна српска језичко-етничка заједница је опстала и послије разби-
јања Југославије. Она би данас требало да има сличан статус какав имају и
друге језичко-етничке заједнице у Европи и свијету. Постојање ових језич-
ко-етничких заједница може се илустровати неколиким примјерима. Њемачка
језичко-етничка заједница не поклапа се са њемачком државом, као што се ни
француска језичко-етничка заједница не поклапа са француском, мађарска са
мађарском државом. Тако се ни српска језичко-етничка заједница не поклапа
са Србијом. Српска језичко-етничка заједница се протеже свуда гдје се српски
говори.
Са обнављањем србистике мора се обнављати и свијест о стварном по-
стојању српске језичко-етничке заједнице. Ова заједница треба да функциони-
ше онако како функционишу друге језичко-етничке заједнице у Европи и сви-
јету.
СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ
Књижевноисторијска наука у предјугословенском периоду утврдила је
постојање сљедећа четири саставна дијела у корпусу српске књижевности: на-
родну књижевност, стару књижевност, књижевност средњег периода и нову
књижевност.
У југословенском и постјугословенском периоду учињено је то да се од
ове цјелине одузму неки дјелови. Обнова србистике подразумијева и обнову
цјелине српске књижевности каква је постојала у предјугословенском периоду.
СРПСКО ПИСМО
Српски народ је баштиник старославенске писмености на својим старим
писмима, глагољици и ћирилици, које су прихватили и други словенски наро-
ди.
Савремена Вукова (и вуковска) ћирилица је национално писмо српског
народа и гарант његовог културног континуитета.
Српској култури припада и све што је на српском језику написано срп-
ском латиницом. Српску латиницу у савременој верзији за српски књижевни
језик је кодификовао Вук Караџић. Ђуро Даничић је замијенио латиничке ди-
граме посебним графемама, од којих је у употреби остало đ (умјесто dј).
Неприхватљив је, отуда, став да је садашња латиница којом се служи
српски језик хрватско писмо, „гајица“. Људевит Гај је стварно створио једну
верзију латинице за хрватски језик, али и он сам је одбацио ову своју латини-
цу, и данас је нико више не употребљава.
ОЦЈЕНА СКУПА И ОБАВЕЗЕ ЊЕГОВИХ ОРГАНИЗАТОРА
Учесници Скупа су високо и позитивно оцијенили његове резултате.
Организатори се обавезују да упознају јавност са тим резултатима, али и ин-
ституције и истакнуте појединце, како би се научне истине Скупа што потпу-
није провеле у дјело.

ЗАКЉУЧЦИ НОВОСАДСКОГ НАУЧНОГ СКУПА
„СРПСКО ПИТАЊЕ И СРБИСТИКА“
У Новом Саду је 23. и 24. новембра 2007. године одржан међународни
научни скуп „Српско питање и србистика“. Скуп су организовали Покрет за
обнову србистике и Влада Републике Српске Крајине у прогонству. Чињеницу
да је једна влада подржала Покрет за обнову србистике учесници Скупа пози-
тивно оцињују. Истовримено, учесници Скупа изражавају незадовољство што
Влада Републике Србије финансијски и морално подржава постојање сербо-
кроатистике, квазидисциплине која је у XX вику нанела огромне штете срп-
ском народу.
СРПСКО ПИТАЊЕ И СРБИСТИКА
Полазећи од става да се у ришавању српског питања морају поштовати
ставови и норме који важе за све европске народе, учесници Скупа су закљу-
чили слидеће.
1. У српским земљама институционално се мора обновити србистика
као дисциплина која се бави српским темама. Србистика треба да има исти
статус као и друге националне филологије.
2. Прихвата се и основно полазиште које је важило у предјугословен-
ском периоду: српски народ је мултиконфесионалан, као што су мултиконфе-
сионални и други народи.
3. У складу с принципом, који важи за европске националне филологије,
по коме се народи разликују по језицима које су створили и којим говоре, Ср-
би су објективно (Срби по себи) они који говоре српским језиком као матер-
њим, и чији су прици говорили тим језиком. Субкективно се као Срби не
морају изјашљавати и сви који су по пориклу и језику објективно Срби. И о
једном и о другом аспекту мора се водити рачуна при ришабању српског пита-
ња.
СРПСКИ ЈЕЗИК
1. Југословенски период и дуга превласт сербокроатистике у филологи-
ји нису проминили природу и карактер српског језика. Они су само довели до
погришног третирања и до преименовања тога језика. Учесници Скупа још
једном потврђују да је српски језик исти онај језик који се, у другој терминоло-
гији, карактерисао као штокавско наречје. Учесници Скупа зато одбацују сва-
ко распарчавање и негирање српског језика које се обављало под именима срп-
скохрватски језик, хрватскосрпски језик, хрватски или српски језик, бошњач-
ки/босански језик, црногорски језик, буњевачки језик. Треба поштовати став,
прихваћен у свиту, да један језик треба да има једно национално име.
2. Учесници Скупа одбацују став — наметнут у периоду југословенства
и владавине сербокроатистике а потврђен на Новосадском договору (1954) –
да Срби и Хрвати имају један народни језик. У српски народни језик никада
није спадало чакавско и кајкавско наричје.
3. На сва три изговора српског народног језика – екавском, ијекавском и
икавском – изграђиван је, и у принципу се може изграђивати, српски књижев-
ни језик. Историјски се српски књижевни језик изградио на дви његове изго-
ворне варијанте, ијекавској и екавској. Обе ове варијанте темеље се на српском
народном језику.
4. Хрвати су у XИX веку напустили свој народни језик и за свој књи-
жевни језик прихватили су ијекавску варијанту српског језика. То није изузе-
тан него чест случај у свитским размирама. Многи се народи, на пример, слу-
же енглеским, шпанским, француским. Али тим језицима нису дали своја на-
ционална имена. Само су Хрвати наметнули став да је страни језик, српски је-
зик, који су преузели, такође хрватски. Такав став је научно неодржив. Нико
не треба да забрањује Хрватима да се служе српским језиком, али се при том
не сме заборавити чињеница да је тај језик изворно српски, па мора бити и по
имену српски.
5. И језичке стандардизације су изграђиване на основама српског народ-
ног и књижевног језика. Најпознатија је она коју је створио Вук Караџић под
насловом Главна правила за јужно нарјечје. Крајем XИX века хрватски фило-
лог Иван Броз, кајкавац, направио је, по одлуци Хрватског сабора, Хрватски
правопис (1891) на корпусу делâ Вука Караџића и Ђура Даничића, уз поштова-
ње Вукових Главних правила. Овај правопис је кодификовао само једну од ва-
ријанти српског књижевног језика, ијекавску варијанту, и прогласио је хрват-
ским језиком. У једнотомном ричнику Ивана Броза и Фрање Ивековића, који је
рађен на корпусу делâ Вука Караџића, Ђура Даничића, Његоша и Милана Ђ.
Милићевића, српски језик је представљен под неаутентичним називом Рјечник
хрватског језика. Али и поред тога језик у овој књизи, објављеној 1901, је срп-
ски (и, наравно, само српски).
На оваквој пракси преименовања српског језика вршене су и касније
стандардизације српског језика у Хрватској. Али оне не дају основа да се срп-
ски језик преименује у „хрватски језик“. То могу да буду само хрватске стан-
дардизације српског народног и књижевног језика.
СРПСКА ЈЕЗИЧКО-ЕТНИЧКА ЗАЈЕДНИЦА
Слично пракси коју су у периоду сербокроатистике наметнули Хрвати,
јавила су се настојања у Босни и Херцеговини и у Црној Гори да се стандарди-
зују „бошњачки језик“, као језик босанских муслимана, али да се стандардизу-
ју и „босански језик“ и „црногорски језик“ као државни језици. Тако нешто се
не чини нигде у свиту. Ова настојања су не само лингвистички неутемељена
него и штетна јер воде ка разбијању српске језичко-етничке заједнице.
Природна српска језичко-етничка заједница је опстала и после разбија-
ња Југославије. Она би данас требало да има сличан статус какав имају и друге
језичко-етничке заједнице у Европи и свиту. Постојање ових језичко-етничких
заједница може се илустровати неколиким примирима. Нимачка језичко-ет-
ничка заједница не поклапа се са нимачком државом, као што се ни француска
језичко-етничка заједница не поклапа са француском, мађарска са мађарском
државом. Тако се ни српска језичко-етничка заједница не поклапа са Србијом.
Српска језичко-етничка заједница се протеже свуда где се српски говори.
Са обнављањем србистике мора се обнављати и свист о стварном посто-
јању српске језичко-етничке заједнице. Ова заједница треба да функционише
онако како функционишу друге језичко-етничке заједнице у Европи и свиту.
СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ
Књижевноисторијска наука у предјугословенском периоду утврдила је
постојање слидећа четири саставна дила у корпусу српске књижевности: на-
родну књижевност, стару књижевност, књижевност средњег периода и нову
књижевност.
У југословенском и постјугословенском периоду нарушена је ова цели-
на и неки дилови српске књижевности изузети су из њеног корпуса. Обнова
србистике подразумева и обнову цилине српске књижевности каква је постоја-
ла у предјугословенском периоду.
СРПСКО ПИСМО
Српски народ је баштиник старословенске писмености на својим старим
писмима, глагољици и ћирилици, које су прихватили и други словенски наро-
ди.
Савремена Вукова (и вуковска) ћирилица је национално писмо српског
народа и гарант његовог културног континуитета.
Српској култури припада и све што је на српском језику написано срп-
ском латиницом. Српску латиницу, у савременој верзији, за српски књижевни
језик је кодификовао Вук Караџић. Ђуро Даничић је заминио латиничке дигра-
ме посебним графемама, од којих је у употреби остало đ (уместо dj).
Неприхватљив је, отуда, став да је садашња латиница којом се служи
српски језик хрватско писмо, „гајица“. Људевит Гај је стварно створио једну
верзију латинице за хрватски језик (кајкавско наречје). Али, он сам је одбацио
ову своју латиницу, и данас је нико више не употребљава.
ОЦИНА СКУПА И ОБАВЕЗЕ ЊЕГОВИХ ОРГАНИЗАТОРА
Учесници Скупа су високо и повољно оцинили његове резултате као и
све што је учињено у његовој припреми. Организатори се обавезују да са тим
резултатима упознају јавност, али и институције и истакнуте појединце, како
би се научне истине Скупа што потпуније провеле у дило.

ZAKLJUČCI NOVOSADSKOG NAUČNOG SKUPA
„SRPSKO PITANJE I SRBISTIKA“
U Novom Sadu je 23. i 24. novembra 2007. godine održan međunarodni naučni
skup „Srpsko pitanje i srbistika“. Skup su organizovali Pokret za obnovu srbistike
i Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu. Činjenicu da je jedna vlada
podržala Pokret za obnovu srbistike učesnici Skupa pozitivno ocenjuju.
Istovremeno, učesnici Skupa izražavaju nezadovoljstvo što Vlada Republike Srbije
finansijski i moralno podržava postojanje serbokroatistike, kvazidiscipline koja je u
XX veku nanela ogromne štete srpskom narodu.
SRPSKO PITANЈE I SRBISTIKA
Polazeći od stava da se u rešavanju srpskog pitanja moraju poštovati stavovi i
norme koji važe za sve evropske narode, učesnici Skupa su zaključili sledeće.
1. U srpskim zemljama institucionalno se mora obnoviti srbistika kao
disciplina koja se bavi srpskim temama. Srbistika treba da ima isti status kao i druge
nacionalne filologije.
2. Prihvata se i osnovno polazište koje je važilo u predjugoslovenskom
periodu: srpski narod je multikonfesionalan, kao što su multikonfesionalni i drugi
narodi.
3. U skladu s principom, koji važi za evropske nacionalne filologije, po kome
se narodi razlikuju po jezicima koje su stvorili i kojim govore, Srbi su objektivno
(Srbi po sebi) oni koji govore srpskim jezikom kao maternjim, i čiji su preci govorili
tim jezikom. Subjektivno se kao Srbi ne moraju izjašnjavati i svi koji su po poreklu i
jeziku objektivno Srbi. I o jednom i o drugom aspektu mora se voditi računa pri
rešavanju srpskog pitanja.
SRPSKI JEZIK
1. Jugoslovenski period i duga prevlast ideja serbokroatistike nisu promenili
prirodu i karakter srpskog jezika. Oni su samo doveli do pogrešnog tretiranja i do
preimenovanja toga jezika. Učesnici Skupa još jednom potvrđuju da je srpski jezik
isti onaj jezik koji se, u drugoj terminologiji, karakterisao kao štokavsko narečje.
Učesnici Skupa zato odbacuju svako rasparčavanje i negiranje srpskog jezika koje se
obavljalo pod imenima srpskohrvatski jezik, hrvatskosrpski jezik, hrvatski ili srpski
jezik, bošnjački/bosanski jezik, crnogorski jezik, bunjevački jezik. Treba poštovati
stav, prihvaćen u svetu, da jedan jezik treba da ima jedno nacionalno ime.
2. Učesnici Skupa odbacuju stav – nametnut u periodu jugoslovenstva i vladavine
serbokroatistike a potvrđen na Novosadskom dogovoru (1954) – da Srbi i Hrvati
imaju jedan narodni jezik. U srpski narodni jezik nikada nije spadalo čakavsko i
kajkavsko narečje.
3. Na sva tri izgovora srpskog narodnog jezika – ekavskom, ijekavskom i
ikavskom – izgrađivan je, i u principu se može izgrađivati, srpski književni jezik.
Istorijski se srpski književni jezik izgradio na dve njegove izgovorne varijante, ijekavskoj
i ekavskoj. Obe ove varijante temelje se na srpskom narodnom jeziku.
4. Hrvati su u XIX veku napustili svoj narodni jezik i za svoj književni jezik
prihvatili su ijekavsku varijantu srpskog jezika. To nije izuzetan nego čest slučaj u
svetskim razmerama. Mnogi se narodi, na primer, služe engleskim, španskim, francuskim.
Ali tim jezicima nisu dali svoja nacionalna imena. Samo su Hrvati
nametnuli stav da je strani jezik, srpski jezik, koji su preuzeli, takođe hrvatski.
Takav stav je naučno neodrživ. Niko ne treba da zabranjuje Hrvatima da se služe
srpskim jezikom, ali se pri tom ne sme zaboraviti činjenica da je taj jezik izvorno
srpski, pa mora biti i po imenu srpski.
5. I jezičke standardizacije su izgrađivane na osnovama srpskog narodnog i
književnog jezika. Najpoznatija je ona koju je stvorio Vuk Karadžić pod naslovom
Glavna pravila za južno narječje. Krajem XIX veka hrvatski filolog Ivan Broz,
kajkavac, napravio je, po odluci Hrvatskog sabora, Hrvatski pravopis (1891) na
korpusu delâ Vuka Karadžića i Đura Daničića, uz poštovanje Vukovih Glavnih
pravila. Ovaj pravopis je kodifikovao samo jednu od varijanti srpskog književnog
jezika, ijekavsku varijantu, i proglasio je hrvatskim jezikom. U jednotomnom rečniku
Ivana Broza i Franje Ivekovića, koji je rađen na korpusu delâ Vuka Karadžića,
Đura Daničića, Njegoša i Milana Đ. Milićevića, srpski jezik je predstavljen pod
neautentičnim nazivom Rječnik hrvatskog jezika. Ali i pored toga jezik u ovoj knjizi,
objavljenoj 1901, je srpski (i, naravno, samo srpski).
Na ovakvoj praksi preimenovanja srpskog jezika vršene su i kasnije
standardizacije srpskog jezika u Hrvatskoj. Ali one ne daju osnova da se srpski jezik
preimenuje u „hrvatski jezik“. To mogu da budu samo hrvatske standardizacije
srpskog narodnog i književnog jezika.
SRPSKA JEZIČKO-ETNIČKA ZAJEDNICA
Slično praksi koju su u periodu serbokroatistike nametnuli Hrvati, javila su se
nastojanja u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori da se standardizuju „bošnjački
jezik“, kao jezik bosanskih muslimana, ali da se standardizuju i „bosanski jezik“ i
„crnogorski jezik“ kao državni jezici. Tako nešto se ne čini nigde u svetu. Ova
nastojanja su ne samo lingvistički neutemeljena nego i štetna jer vode ka razbijanju
srpske jezičko-etničke zajednice.
Prirodna srpska jezičko-etnička zajednica je opstala i posle razbijanja
Jugoslavije. Ona bi danas trebalo da ima sličan status kakav imaju i druge jezičko-
-etničke zajednice u Evropi i svetu. Postojanje ovih jezičko-etničkih zajednica može
se ilustrovati nekolikim primerima. Nemačka jezičko-etnička zajednica ne poklapa
se sa nemačkom državom, kao što se ni francuska jezičko-etnička zajednica ne
poklapa sa francuskom, mađarska sa mađarskom državom. Tako se ni srpska
jezičko-etnička zajednica ne poklapa sa Srbijom. Srpska jezičko-etnička zajednica se
proteže svuda gde se srpski govori.
Sa obnavljanjem srbistike mora se obnavljati i svest o stvarnom postojanju
srpske jezičko-etničke zajednice. Ova zajednica treba da funkcioniše onako kako
funkcionišu druge jezičko-etničke zajednice u Evropi i svetu.
SRPSKA KNЈIŽEVNOST
Književnoistorijska nauka u predjugoslovenskom periodu utvrdila je
postojanje sledeća četiri sastavna dela u korpusu srpske književnosti: narodnu
književnost, staru književnost, književnost srednjeg perioda i novu književnost.
U jugoslovenskom i postjugoslovenskom periodu narušena je ova celina i
neki delovi srpske književnosti izuzeti su iz njenog korpusa. Obnova srbistike podrazumeva
i obnovu celine srpske književnosti kakva je postojala u
predjugoslovenskom periodu.
SRPSKO PISMO
Srpski narod je baštinik staroslovenske pismenosti na svojim starim pismima,
glagoljici i ćirilici, koje su prihvatili i drugi slovenski narodi.
Savremena Vukova (i vukovska) ćirilica je nacionalno pismo srpskog naroda
i garant njegovog kulturnog kontinuiteta.
Srpskoj kulturi pripada i sve što je na srpskom jeziku napisano srpskom latinicom.
Srpsku latinicu, u savremenoj verziji, za srpski književni jezik je kodifikovao
Vuk Karadžić. Đuro Daničić je zamenio latiničke digrame posebnim grafemama,
od kojih je u upotrebi ostalo đ (umesto dj).
Neprihvatljiv je, otuda, stav da je sadašnja latinica kojom se služi srpski jezik
hrvatsko pismo, „gajica“. Ljudevit Gaj je stvarno stvorio jednu verziju latinice za
hrvatski jezik (kajkavsko narečje). Ali, on sam je odbacio ovu svoju latinicu, i danas
je niko više ne upotrebljava.
OCENA SKUPA I OBAVEZE NЈEGOVIH ORGANIZATORA
Učesnici Skupa su visoko i povoljno ocenili njegove rezultate kao i sve što je
učinjeno u njegovoj pripremi. Organizatori se obavezuju da sa tim rezultatima
upoznaju javnost, ali i institucije i istaknute pojedince, kako bi se naučne istine
Skupa što potpunije provele u delo.

ZAKLJUČCI NOVOSADSKOG NAUČNOG SKUPA
„SRPSKO PITANJE I SRBISTIKA“
U Novom Sadu je 23. i 24. novembra 2007. godine održan međunarodni naučni
skup „Srpsko pitanje i srbistika“. Skup su organizovali Pokret za obnovu srbistike
i Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu. Činjenicu da je jedna vlada
podržala Pokret za obnovu srbistike učesnici Skupa pozitivno ocjenjuju. Istovremeno,
učesnici Skupa izražavaju nezadovoljstvo što Vlada Republike Srbije finansijski
i moralno podržava postojanje serbokroatistike, kvazidiscipline koja je u XX vijeku
nanijela ogromne štete srpskom narodu.
SRPSKO PITANЈE I SRBISTIKA
Polazeći od stava da se u rješavanju srpskog pitanja moraju poštovati stavovi
i norme koji važe za sve evropske narode, učesnici Skupa su zaključili sljedeće.
1. U srpskim zemljama institucionalno se mora obnoviti srbistika kao disciplina
koja se bavi srpskim temama. Srbistika treba da ima isti status kao i druge nacionalne
filologije.
2. Prihvata se i osnovno polazište koje je važilo u predjugoslovenskom periodu:
srpski narod je multikonfesionalan, kao što su multikonfesionalni drugi narodi.
3. U skladu s principom koji važi za evropske nacionalne filologije po kome
se narodi razlikuju po jezicima koje su stvorili i kojim govore, Srbi su objektivno
(Srbi po sebi) oni koji govore srpskim jezikom kao maternjim, i čiji su preci govorili
tim jezikom. Subjektivno se kao Srbi ne moraju izjašnjavati i svi koji su po porijeklu
i jeziku objektivno Srbi. I o jednom i o drugom aspektu mora se voditi računa pri
rješavanju srpskog pitanja.
SRPSKI JEZIK
1. Jugoslovenski period i duga prevlast ideja serbokroatistike nisu promijenili
prirodu i karakter srpskog jezika. Oni su samo doveli do pogrešnog tretiranja i do
preimenovanja toga jezika. Učesnici Skupa još jednom potvrđuju da je srpski jezik
isti onaj jezik koji se, u drugoj terminologiji, karakterisao kao štokavsko narječje.
Učesnici Skupa zato odbacuju svako rasparčavanje i negiranje srpskog jezika koje se
obavljalo pod imenima srpskohrvatski jezik, hrvatskosrpski jezik, hrvatski ili srpski
jezik, bošnjački/bosanski jezik, crnogorski jezik, bunjevački jezik. Treba poštovati
stav prihvaćen u svijetu da jedan jezik treba da ima i jedno nacionalno ime.
2. Učesnici Skupa odbacuju stav — nametnut u periodu jugoslovenstva i vladavine
serbokroatistike a potvrđen na Novosadskom dogovoru — da Srbi i Hrvati
imaju jedan narodni jezik. U srpski narodni jezik nikad nije spadalo čakavsko i kajkavsko
narječje.
3. Na sva tri izgovora srpskog narodnog jezika — ekavskom, ijekavskom i
ikavskom — izgrađivan je, i u principu se može izgrađivati, srpski književni jezik.
Istorijski se srpski književni jezik izgradio na dvije njegove izgovorne varijante, ijekavskoj
i ekavskoj. Obje ove varijante temelje se na srpskom narodnom jeziku.
4. Hrvati su u XIX vijeku napustili svoj narodni jezik i za svoj književni jezik
prihvatili ijekavsku varijantu srpskog jezika. To nije izuzetan nego čest slučaj u
svjetskim razmjerama. Mnogi se narodi, na primjer, služe engleskim, španskim,
francuskim. Ali tim jezicima nisu dali svoja nacionalna imena. Samo su Hrvati nametnuli
stav da je strani jezik, srpski jezik, koji su preuzeli, takođe hrvatski. Takav
stav je naučno neodrživ. Niko ne treba da zabranjuje Hrvatima da se služe srpskim
jezikom, ali se pri tom ne smije zaboraviti činjenica da je taj jezik izvorno srpski, pa
mora biti i po imenu srpski.
5. I jezičke standardizacije su izgrađivane na osnovama srpskog narodnog i
književnog jezika. Najpoznatija je ona koju je stvorio Vuk Karadžić pod naslovom
Glavna pravila za južno narječje. Krajem XIX vijeka hrvatski filolog Ivan Broz,
kajkavac, napravio je, po odluci Hrvatskog sabora, Hrvatski pravopis (1891) na korpusu
djelâ Vuka Karadžića i Đura Daničića, uz poštovanje Vukovih Glavnih pravila.
Ovaj pravopis je kodifikovao samo jednu od varijanti srpskog književnog jezika,
ijekavsku varijantu, i proglasio je hrvatskim jezikom. U jednotomnom rječniku Ivana
Broza i Franje Ivekovića, koji je rađen na korpusu djelâ Vuka Karadžića, Đura
Daničića, Njegoša i Milana Đ. Milićevića, srpski jezik je predstavljen pod neautentičnim
nazivom Rječnik hrvatskog jezika. Ali i pored toga taj jezik je srpski (i, naravno,
samo srpski).
Na ovakvoj praksi preimenovanja srpskog jezika vršene su i kasnije standardizacije
srpskog jezika u Hrvatskoj. Ali one ne daju osnova da se srpski jezik preimenuje
u hrvatski jezik. To mogu da budu samo hrvatske standardizacije srpskog
narodnog i književnog jezika.
SRPSKA JEZIČKO-ETNIČKA ZAJEDNICA
Slično praksi koju su u periodu serbokroatistike nametnuli Hrvati, javila su se
nastojanja u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori da se standardizuju „bošnjački jezik“,
kao jezik bosanskih muslimana, ali da se standardizuju i „bosanski jezik“ i „crnogorski
jezik“ kao državni jezici. Tako nešto se ne čini nigdje u svijetu. Ova nastojanja
su ne samo lingvistički neutemeljena nego i štetna jer vode ka razbijanju srpske
jezičko-etničke zajednice.
Prirodna srpska jezičko-etnička zajednica je opstala i poslije razbijanja Jugoslavije.
Ona bi danas trebalo da ima sličan status kakav imaju i druge jezičko-etničke
zajednice u Evropi i svijetu. Postojanje ovih jezičko-etničkih zajednica može se ilustrovati
nekolikim primjerima. Njemačka jezičko-etnička zajednica ne poklapa se sa
njemačkom državom, kao što se ni francuska jezičko-etnička zajednica ne poklapa
sa francuskom, mađarska sa mađarskom državom. Tako se ni srpska jezičko-etnička
zajednica ne poklapa sa Srbijom. Srpska jezičko-etnička zajednica se proteže svuda
gdje se srpski govori.
Sa obnavljanjem srbistike mora se obnavljati i svijest o stvarnom postojanju
srpske jezičko-etničke zajednice. Ova zajednica treba da funkcioniše onako kako
funkcionišu druge jezičko-etničke zajednice u Evropi i svijetu.
SRPSKA KNЈIŽEVNOST
Književnoistorijska nauka u predjugoslovenskom periodu utvrdila je
postojanje sljedeća četiri sastavna dijela u korpusu srpske književnosti: narodnu
književnost, staru književnost, književnost srednjeg perioda i novu književnost.
U jugoslovenskom i postjugoslovenskom periodu učinjeno je to da se od ove
cjeline oduzmu neki djelovi. Obnova srbistike podrazumijeva i obnovu cjeline srpske
književnosti kakva je postojala u predjugoslovenskom periodu.
SRPSKO PISMO
Srpski narod je baštinik staroslavenske pismenosti na svojim starim pismima,
glagoljici i ćirilici, koje su prihvatili i drugi slovenski narodi.
Savremena Vukova (i vukovska) ćirilica je nacionalno pismo srpskog naroda
i garant njegovog kulturnog kontinuiteta.
Srpskoj kulturi pripada i sve što je na srpskom jeziku napisano srpskom latinicom.
Srpsku latinicu u savremenoj verziji za srpski književni jezik je kodifikovao
Vuk Karadžić. Đuro Daničić je zamijenio latiničke digrame posebnim grafemama,
od kojih je u upotrebi ostalo đ (umjesto dj).
Neprihvatljiv je, otuda, stav da je sadašnja latinica kojom se služi srpski jezik
hrvatsko pismo, „gajica“. Ljudevit Gaj je stvarno stvorio jednu verziju latinice za
hrvatski jezik, ali i on sam je odbacio ovu svoju latinicu, i danas je niko više ne upotrebljava.
OCJENA SKUPA I OBAVEZE NЈEGOVIH ORGANIZATORA
Učesnici Skupa su visoko i pozitivno ocijenili njegove rezultate. Organizatori
se obavezuju da upoznaju javnost sa tim rezultatima, ali i institucije i istaknute pojedince,
kako bi se naučne istine Skupa što potpunije provele u djelo.

ZAKLJUČCI NOVOSADSKOG NAUČNOG SKUPA
„SRPSKO PITANJE I SRBISTIKA“
U Novom Sadu je 23. i 24. novembra 2007. godine održan međunarodni naučni
skup „Srpsko pitanje i srbistika“. Skup su organizovali Pokret za obnovu srbistike
i Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu. Činjenicu da je jedna vlada
podržala Pokret za obnovu srbistike učesnici Skupa pozitivno ocinjuju. Istovrimeno,
učesnici Skupa izražavaju nezadovoljstvo što Vlada Republike Srbije finansijski i
moralno podržava postojanje serbokroatistike, kvazidiscipline koja je u XX viku nanela
ogromne štete srpskom narodu.
SRPSKO PITANЈE I SRBISTIKA
Polazeći od stava da se u rišavanju srpskog pitanja moraju poštovati stavovi i
norme koji važe za sve evropske narode, učesnici Skupa su zaključili slideće.
1. U srpskim zemljama institucionalno se mora obnoviti srbistika kao disciplina
koja se bavi srpskim temama. Srbistika treba da ima isti status kao i druge nacionalne
filologije.
2. Prihvata se i osnovno polazište koje je važilo u predjugoslovenskom periodu:
srpski narod je multikonfesionalan, kao što su multikonfesionalni i drugi narodi.
3. U skladu s principom, koji važi za evropske nacionalne filologije, po kome
se narodi razlikuju po jezicima koje su stvorili i kojim govore, Srbi su objektivno
(Srbi po sebi) oni koji govore srpskim jezikom kao maternjim, i čiji su prici govorili
tim jezikom. Subkektivno se kao Srbi ne moraju izjašnjavati i svi koji su po poriklu i
jeziku objektivno Srbi. I o jednom i o drugom aspektu mora se voditi računa pri
rišavanju srpskog pitanja.
SRPSKI JEZIK
1. Jugoslovenski period i duga prevlast serbokroatistike u filologiji nisu prominili
prirodu i karakter srpskog jezika. Oni su samo doveli do pogrišnog tretiranja i
do preimenovanja toga jezika. Učesnici Skupa još jednom potvrđuju da je srpski jezik
isti onaj jezik koji se, u drugoj terminologiji, karakterisao kao štokavsko narečje.
Učesnici Skupa zato odbacuju svako rasparčavanje i negiranje srpskog jezika koje se
obavljalo pod imenima srpskohrvatski jezik, hrvatskosrpski jezik, hrvatski ili srpski
jezik, bošnjački/bosanski jezik, crnogorski jezik, bunjevački jezik. Treba poštovati
stav, prihvaćen u svitu, da jedan jezik treba da ima jedno nacionalno ime.
2. Učesnici Skupa odbacuju stav — nametnut u periodu jugoslovenstva i vladavine
serbokroatistike a potvrđen na Novosadskom dogovoru (1954) – da Srbi i Hrvati
imaju jedan narodni jezik. U srpski narodni jezik nikada nije spadalo čakavsko i
kajkavsko naričje.
3. Na sva tri izgovora srpskog narodnog jezika – ekavskom, ijekavskom i
ikavskom – izgrađivan je, i u principu se može izgrađivati, srpski književni jezik.
Istorijski se srpski književni jezik izgradio na dvi njegove izgovorne varijante, ijekavskoj
i ekavskoj. Obe ove varijante temelje se na srpskom narodnom jeziku.
4. Hrvati su u XIX veku napustili svoj narodni jezik i za svoj književni jezik
prihvatili su ijekavsku varijantu srpskog jezika. To nije izuzetan nego čest slučaj u
svitskim razmirama. Mnogi se narodi, na primer, služe engleskim, španskim, francuskim.
Ali tim jezicima nisu dali svoja nacionalna imena. Samo su Hrvati nametnuli
stav da je strani jezik, srpski jezik, koji su preuzeli, takođe hrvatski. Takav stav je
naučno neodrživ. Niko ne treba da zabranjuje Hrvatima da se služe srpskim jezikom,
ali se pri tom ne sme zaboraviti činjenica da je taj jezik izvorno srpski, pa mora biti i
po imenu srpski.
5. I jezičke standardizacije su izgrađivane na osnovama srpskog narodnog i
književnog jezika. Najpoznatija je ona koju je stvorio Vuk Karadžić pod naslovom
Glavna pravila za južno narječje. Krajem XIX veka hrvatski filolog Ivan Broz, kajkavac,
napravio je, po odluci Hrvatskog sabora, Hrvatski pravopis (1891) na korpusu
delâ Vuka Karadžića i Đura Daničića, uz poštovanje Vukovih Glavnih pravila.
Ovaj pravopis je kodifikovao samo jednu od varijanti srpskog književnog jezika, ijekavsku
varijantu, i proglasio je hrvatskim jezikom. U jednotomnom ričniku Ivana
Broza i Franje Ivekovića, koji je rađen na korpusu delâ Vuka Karadžića, Đura Daničića,
Njegoša i Milana Đ. Milićevića, srpski jezik je predstavljen pod neautentičnim
nazivom Rječnik hrvatskog jezika. Ali i pored toga jezik u ovoj knjizi, objavljenoj
1901, je srpski (i, naravno, samo srpski).
Na ovakvoj praksi preimenovanja srpskog jezika vršene su i kasnije standardizacije
srpskog jezika u Hrvatskoj. Ali one ne daju osnova da se srpski jezik preimenuje
u „hrvatski jezik“. To mogu da budu samo hrvatske standardizacije srpskog
narodnog i književnog jezika.
SRPSKA JEZIČKO-ETNIČKA ZAJEDNICA
Slično praksi koju su u periodu serbokroatistike nametnuli Hrvati, javila su se
nastojanja u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori da se standardizuju „bošnjački jezik“,
kao jezik bosanskih muslimana, ali da se standardizuju i „bosanski jezik“ i „crnogorski
jezik“ kao državni jezici. Tako nešto se ne čini nigde u svitu. Ova nastojanja
su ne samo lingvistički neutemeljena nego i štetna jer vode ka razbijanju srpske
jezičko-etničke zajednice.
Prirodna srpska jezičko-etnička zajednica je opstala i posle razbijanja Jugoslavije.
Ona bi danas trebalo da ima sličan status kakav imaju i druge jezičko-etničke
zajednice u Evropi i svitu. Postojanje ovih jezičko-etničkih zajednica može se ilustrovati
nekolikim primirima. Nimačka jezičko-etnička zajednica ne poklapa se sa
nimačkom državom, kao što se ni francuska jezičko-etnička zajednica ne poklapa sa
francuskom, mađarska sa mađarskom državom. Tako se ni srpska jezičko-etnička
zajednica ne poklapa sa Srbijom. Srpska jezičko-etnička zajednica se proteže svuda
gde se srpski govori.
Sa obnavljanjem srbistike mora se obnavljati i svist o stvarnom postojanju
srpske jezičko-etničke zajednice. Ova zajednica treba da funkcioniše onako kako
funkcionišu druge jezičko-etničke zajednice u Evropi i svitu.
SRPSKA KNЈIŽEVNOST
Književnoistorijska nauka u predjugoslovenskom periodu utvrdila je postojanje
slideća četiri sastavna dila u korpusu srpske književnosti: narodnu književnost,
staru književnost, književnost srednjeg perioda i novu književnost.
U jugoslovenskom i postjugoslovenskom periodu narušena je ova celina i neki
dilovi srpske književnosti izuzeti su iz njenog korpusa. Obnova srbistike podrazumeva
i obnovu ciline srpske književnosti kakva je postojala u predjugoslovenskom
periodu.
SRPSKO PISMO
Srpski narod je baštinik staroslovenske pismenosti na svojim starim pismima,
glagoljici i ćirilici, koje su prihvatili i drugi slovenski narodi.
Savremena Vukova (i vukovska) ćirilica je nacionalno pismo srpskog naroda
i garant njegovog kulturnog kontinuiteta.
Srpskoj kulturi pripada i sve što je na srpskom jeziku napisano srpskom latinicom.
Srpsku latinicu, u savremenoj verziji, za srpski književni jezik je kodifikovao
Vuk Karadžić. Đuro Daničić je zaminio latiničke digrame posebnim grafemama, od
kojih je u upotrebi ostalo đ (umesto dj).
Neprihvatljiv je, otuda, stav da je sadašnja latinica kojom se služi srpski jezik
hrvatsko pismo, „gajica“. Ljudevit Gaj je stvarno stvorio jednu verziju latinice za hrvatski
jezik (kajkavsko narečje). Ali, on sam je odbacio ovu svoju latinicu, i danas je
niko više ne upotrebljava.
OCINA SKUPA I OBAVEZE NЈEGOVIH ORGANIZATORA
Učesnici Skupa su visoko i povoljno ocinili njegove rezultate kao i sve što je
učinjeno u njegovoj pripremi. Organizatori se obavezuju da sa tim rezultatima upoznaju
javnost, ali i institucije i istaknute pojedince, kako bi se naučne istine Skupa
što potpunije provele u dilo.