Сажетак: Генеза разградње и присвајања српског језика и ћирилског пи-
сма од 17. века преко филолошке реформе језуита и фрањеваца и кроатизације
језика и писма у илирском покрету.

Тзв. филолошка реформа језуита и фрањеваца и српска штокавица
Сабор Банске Хрватске 1604. године (дакле пре трајног насељења ису-
соваца у загребачки Градец) „верским законом“, којем је цар четири године ка-
сније дао правну санкцију, прогласио је римокатолицизам једином допуште-
ном вером у земљи. Године 1606. исусовци су у Градецу отворили своју гим-
назију, а потом у Ријеци и Вараждину. У исусовачким гимназијама „читава су
покољења стјецала хуманистичку наобразбу, с тежиштем на учењу латинског
језика и на вјерском одгоју“.1 Загребачку исусовачку гимназију у просеку је
полазило између пет и шест стотина ученика, претежно плебејског порекла.
Исусовци су већ тада усвојили начело, које су у XIX веку реализовали
Гајеви илирци, прихватања „обћег и најразширенијег говора“ (штокавског) за
дела намењена Јужним Славенима (у ствари Србима). Већ 1625. исусовац „ча-
кавац“ Бартол Кашић (1575-1650) почео се залагати за штокавштину. Кашић се
иначе школовао у исусовачком илирском колегију у Лорету и у римском семи-
нару.2 Он је био оснивач прве исусовачке резиденције у Дубровнику. Као ми-
сионар Конгрегације за пропаганду вере боравио је у Београду, Смедереву, Те-
мишвару, Осијеку и Валпову.
Хрватски „језикословци“, на пр. „београдски исусовац“ Владимир Хор-
ват3, у свом свехрватском маниру истицали су да је Кашићу већ 1604. године

1 Ј. Шидак, Кроз пет стољећа хрватске повијести, Загреб, 1981, 81.
2 Исто, 82.
3 Интересантно је поменути савремене „језикословне“ конструкције исусовца В.
Хорвата и његово произвољно везивање, у Ритеровом маниру, појма илирства са хрват-
ством: „Већ Кашић, писац прве хрватске граматике и Микаља, писац рјечника, изразом
'lingua illyrica' означавају хрватски чакавски и штокавски. А врличанин фра Филип Гра-
бовац даје својој књизи пјесама и прозе назив 'Цвит разговора народа и језика илирич-

поверен задатак да за потребе Илирске академије у Лорету састави прву хрват-
ску граматику. Међутим, та „хрватска“ граматика носи нехрватско име: „Institutiones
lingue Illyricae“ (Рим, 1604). Анонимни рукописни речник „Словосло-
вје Далматинско-талијанско“ ("Dizionario illirico-dalmatico-italiano") Хорват је
Кашићу ставио у ауторство те га је у свом слободном „хрватском преводу“ на-
звао хрватско-талијански.4
Након боравка у Илирском колегију у Лорету Кашић је ступио на миси-
онарску функцију у Београд 1618. године. За мисионарске потребе Конгрега-
ције за пропаганду вере Кашић је са латинског на „илирски“ (славенски/срп-
ски) превео Свето писмо. Боравећи у Риму штампао је пет обредних књига на
пр. „Rituale Romanum – Ритуал римски истолмачен словински“. Писан је „бо-
санским“ (штокавско-икавским), односно србским језиком. Како су тумачили
римокатолички аутори, Кашићев значај лежи у „обилном учешћу на стварању
књижевног реперторија којим се Римска црква служила за свој реформни рад
међу Јужним Славенима послије Тридентског концила... Кашић је од почетка
настојао да пише таквим језиком који би био најопћенитији и најраширенији, а
то је било и начело Римске Цркве“.5) Зато се залагао, иако је био рођени чака-
вац, „за најраширенији и најљепши босански (српски-Н.Ж) штокавски говор“.6
У XVI и XVII веку у делима римокатоличких редовника и клерика у ис-
кључивој употреби били су називи славенски, односно илирски тј. србски. На-
родносни појам хрватства у том времену уопште није постојао. Тадашње тери-
торијално подручје Хрватске, које је било обичан географски појам, било је
мало и безначајно да би се хрватским именом покрило цело подручје „Илири-
ка“ и „илирског“ (србског) народа. Тако је, на пример, писац и песник Јурај
(Гиургије) Бараковић (1548-1628), иначе каноник и клерик, у својим песмама
користио назив „словински“ („Вила Словинка“). Он је писао о словинском на-
роду и словинском језику. Рукописну збирку проповиједи Ј. Бараковић је на-
звао „Sacri sermoni in lingua illirica“.7
Књижевник и лексикограф, језуита Јурај Хабделић (1609-1678), створио
је „први хрватски речник“, како га називају хрватски „језикословци“ XIX и XX
века. Његово дело, међутим, носи назив без хрватског имена ("Dictionar ili rechi
slovenske..."). Чак га је хрватски лексикограф Звонимир Бартолић сматрао

ког алити рвацког', па је јасно да он илирско име употребљава и за хрватски народ и за
језик“. В. Хорват прихвата мишљење Ј. Шидака „да илирско име није препородном по-
крету наметнуо Људевит Гај – како се понекад у новије време тврдило – већ га је чита-
во препородно покољење усвојило као наслеђе древне прошлости, увјерено да ће се њи-
ме моћи најлакше пребродити регионални и покрајински партикуларизам првенствено
хрватских а затим и јужнословенских земаља уопће“. (V. Horvat, Crkva u hrvatskom preporodnom
pokretu, Zagreb, 1986, 87).
4 Исто, 26.
5 V. Štefanić, Kašić Bartol, Enciklopedija Jugoslavije, Zagreb, 1962, 223.
6 V. Horvat, н.д., 26.
7 S. Antoljak, Prilog biografiji hrvatskog pjesnika Jurja Barakovića, Građa JAZU,
1952, 22-24.

зачетником хрватске дијалектологије, јер је „изнимно познавао хрватске дија-
лекте“.8
Пропагатор римокатоличког прозелитског мисионарства преко илири-
зма био је глагољашки писац, фрањевац Рафаел Леваковић (Јастребарско,
1597?- Задар, 1649), утемељитељ славенског „богослужја“ према римском ми-
сионарском концепту.9 Он је, поред осталог, написао и расправу „О уништењу
шизме и сједињењу шизматика са римском Црквом“ (Schismatis destructio ad
reducendos et uniendos cum Romano Pontifice Schismaticos).10 Р. Леваковић је
1626. дошао у Рим и остао у служби Конгрегације за пропаганду вере скоро
цео живот. Борио се против увођења ћирилице у „богослужје“, али није могао
одољети наметању руско-славенске редакције старословенског језика од стра-
не украјинских унијата.
У време тзв. католичке обнове, када је Рим настојао да потисне рефор-
мацију и прошири свој утицај и на славенски православни исток, Congregatio
de propaganda fidae, носилац таквих тежњи, систематски је потицала језичке
студије које су требале довести до јединственог књижевног језика и писма за
Славене. Пошто се од XVI века проводила црквена унија над православним
Србима, на начин да се не дира у православне верске обреде и обредни језик, у
Ватикану су се појавиле тенденције за јединственим општим језичким и једно-
народносним уједињавањем Славена под доминацијом Ватикана. Из тог разло-
га почела је унијатска русификација глагољских црквених књига, коју је
стрпљиво проводио управо фра Рафаел Леваковић.11 Он је римске верске књи-
ге прилагођавао славенском богослужју, па је приређивао глагољашка издања
за славенске, тј. српске православне вернике. Због тога је издао глагољски бу-
квар, као и глагољски мисал који је урађен према реформираном латинском
мисалу. После мисала Леваковић и Пропаганда планирали су превођење бре-
вијара, ритуала, катехизма и израду речника и граматике црквенославенског
језика. Године 1635. штампао је мисионарски „Исправник за јереји исповидни-
ци и за покорних“. Аустријски цар га је 1637. године именовао смедеревским
бискупом, али папа није потврдио тај избор. Следеће године извршио је разне

8 Енциклопедија Југославије, 4, Загреб, 1986, 643.
9 Леваковићев учитељ био је Фрањо Главинић (1585-1652) из Канфанара у Истри.
За њега В. Штефанић каже да је био старешина „фрањевачке Провинције Босне хрват-
ске“ (питање је да ли у оргиналу стоји хрватски, „словински“ или илирски назив –
Н.Ж.) са седиштем на Трсату. Црквени синод у Брибиру поверио му је ревизију и изда-
вање литургијских књига за хрватске глагољаше. Конгрегација за пропаганду вере по-
звала је Главинића у Рим да води и надзире штампање Мисала и Бревијара на старосла-
венском језику. Међутим, он је одбио да оде у Рим па је уместо њега те књиге штампао
његов ученик Р. Леваковић. Главинић је био компилатор већег броја историјских и на-
божних књига на латинском, италијанском и „хрватском“ језику (Енциклопедија Југо-
славије, том 4, Загреб, 1986, 406-407).
10 С. Гавриловић, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XV-XIX
век), Београд, 1993, 31.
11 J. Šidak, Kroz pet stoljeća hrvatske povijesti, Zagreb, 1981, 125-126.

мисионарске задатке. У Бечу је радио на покретању иницијативе да Турци ри-
мокатолицима врате света места у Палестини. У Мађарској и Бугарској посе-
ћивао је (визирао) фрањевачке самостане. После тога је, са загребачким биску-
пом Винковићем, како наводи виши научни сарадник Југославенске академије
Вјекослав Штефанић, настојао да постане „бискуп Влаха (Срба-Н.Ж)“ у Хрват-
ској, јер од аустријског цара именовани Максим Предојевић није остао веран
унији. Кад је 1642. за унијатског епископа именован Гаврило Предојевић, Ле-
ваковић се вратио у Рим како би и даље обављао послове у Конгрегацији за
пропаганду вере.12
Посебно треба истаћи чињеницу да је Леваковић интензивно радио на
стварању историографских фалсификата и компилација, као и његов учитељ
Фрањо Главинић, јер је по слободној вољи преписивао историјске изворе и
стварао нове редакције Летописа попа Дукљанина, Хисторије Салонитана То-
ме Архиђакона. Леваковић је радио ћирилску кореспонденцију за млетачког
провидура. Међутим, лексикограф ЈАЗУ, Вјекослав Штефанић, за Леваковића
отворено каже да је „дилетант у хисторији и филологији“, потврђујући то сле-
дећим речима: „Његове заблуде о аутохтоности Хрвата и њиховој идентично-
сти с Илирима, као и заблуда о Јерониму као аутору глагољице, данак су вре-
мену. Његовом мишљењу да је рускославенска редакција славенског језика ма-
тица славенских језика, која треба да буде књижевни језик свих Славена, узрок
је његова слабост према утјецају украјинских унијата и римским аспирација-
ма“.13
Међутим, радови таквог „дилетанта у хисторији“ постају стари и непри-
косновени историјски извори, које као такве користе угледни римокатолички
историчари и писци, на пример: „отац хрватске историје“ Иван Луцић – и Лу-
циус; историчар жупник Томо Ковачевић (1664-1724) који је сарађивао у изра-
ди ватиканског фалсификата „Illyricum sacrum"; историчар Балтазар Крчелић
(1715-1778), који је студирао теологију и право у колегијима у Бечу и Болоњи;
Јозеф Асемани (1687-1768) кустос ватиканске библиотеке; надбискуп задарски
Матеј Караман (1700-1771); исусовци Д. Фарлати (1690-1773) и Г. Колети,
аутори црквене историје Илирика ("Illirycum sacrum"). Са кориштењем пробле-
матичних Леваковићевих списа ("врела"), дела наведених римокатоличких пи-
саца и историчара не могу добити никакву научну оцену, већ се могу свести на
ниво неоргиналних компилација.

Јурај Крижанић
Јурај (Ћуро) Крижанић такође је покушао провести унијатску реформу
глагољских црквених књига. Он је 1636. године завршио исусовачку гимназију
у Загребу, а на Универзитету у Грацу студирао је филозофију из које је 1638.
постигао магистериј. У Болоњи и у Риму наставио је студиј теологије, па је на
12 Енциклопедија Југославије, том V, Загреб, 1962, 521.
13 Исто, 522.
крају на Collegium graecum 1642. године докторирао. Податак да је Крижанић
докторирао на ватиканском „Грчком колегију“, који је искључиво био наме-
њен припадницима Православне (Источне) цркве, говори о Крижанићу као
православном Србину. Шидак је опет један такав податак прилагодио свом
свехрватском начину размишљања, па је вештим језичким конструкцијама на-
стојао да избрише помисао о Крижаниђевом српском пореклу. Зато Шидак пи-
ше следеће: „Крижанићев улазак у споменути колегиј, иначе намењен припад-
ницима Источне цркве, уследио је на основу његове молбе да се припреми за
мисионарски рад у Русији“.14 Крижанић је био члан Илирског завода св. Јеро-
нима и, као такав, оспоравао је права Словенаца на учешће у светојероним-
ским установама. Тиме је негирао словенство, словеначку народност и исто-
ричност вероватно из разлога да кајкавску Банску Хрватску (географски појам)
успешно одвоји од словеначке матице. У једном тексту Шидак је замерао Кри-
жанићу што није службовао „у православној средини жумберачких ускока“,
јер би се ту корисно припремио за свој мисионарски животни циљ. Из Шида-
кове формулације произлази да је због тога Крижанић изгубио драгоцено вре-
ме, „јер је у Хрватској од 1642-46. службовао само у чисто католичким краје-
вима (Неделишће у Међумурју, Вараждин)“.15
Крижанићев „духовни отац“ био је зачетник римокатоличког илиризма
и пропагатор уније, Рафаел Леваковић, с којим се спријатељио у време својих
студија на „Грчком колегију“ у Риму. Крижанић је од Св. Столице добио врло
амбициозан задатак да припреми мисионарски рад у Русији. Своју намеру је
1641. године детаљно изложио у Промеморији упућеној Конгрегацији за про-
паганду вере, у којој је успех уније с Руском црквом условљавао настојањем да
својим књижевним радом стекне наклоност руског цара о потреби спровођења
уније. Већ у то време предвидео је израду славенске граматике, а истакао је и
мисао о пристајању Јужних Славена уз цара као владара истог језика и народа
ако он, помогнут католичким владарима, поведе рат против Турака.16) Ипак је
изненађивала његова потпуна небрига око увођења заједничког књижевног је-
зика за Јужне Славене (углавном Србе) на основи штокавштине, које је Римска
курија, у духу својих противреформацијских тежњи, већ више деценија систе-
матски предузимала. Славене римокатолике је требало искористити, као буду-
ћи бедем римокатолицизма, против северногерманског протестантизма који је
из темеља пореметио снагу римокатолицизма. У ту сврху придобијања славен-
ских народа за идеје Римске цркве Ватикан је предузимао духовне мере па је
радио на стварању заједничког књижевног језика, како на Балкану (увођењем
глагољашке штокавштине), тако и на руском православном истоку.
Шидак истиче да се Крижанић већ у Риму упознао са доста обимном ли-
тературом западних писаца о Русији, док је „несумњиво да је многе потицаје
за свој рад и схваћање славенског јединства уопће примио – како мисле В. Ја-

14 Енциклопедија Југославије, том 5, Загреб, 1962, 416.
15 Исто.
16 Исто.

гић и H. Schaeder – од фрањевца Р. Леваковића, који је тада, у интересу уније,
русифицирао глагољске текстове. С таквом језичком реформом подударала се
Крижанићева жеља, коју је већ 1641. јасно изразио, да поради на исправљању
тобоже поквареног народног језика.17 Основне мисли водиље Ј. Крижанића
огледале су се у следећем: идеја славенства као етничка и језичка целина и ми-
сао црквене уније као инструмент његова духовног и културног јединства.
Своје замисли одлучио је да оствари у Русији због тога што је она била једина
славенска држава која је успела да очува своју слободу и да има владара само-
дршца славенског порекла. Крижанић је сматрао да ће се унија најлакше спро-
вести у Русији, јер је оценио да се у случају руског православља не ради о пра-
вој шизми као што је то грчка шизма.
Почетком 1644. Крижанић је примио позив унијатског бискупа М. Тер-
лецког (из Леваковићевог круга) да оде у Русију. Прво га је Конгрегација за
пропаганду вере 1646. доделила бискупу Парцевском (Parczenjskom) у Смо-
ленску, који је тада припадао Пољској, да би му касније као главно подручје
мисионарске делатности одредила Русију. Крајем 1647. Крижанић се коначно
обрео у Москви где се задржао непуна два месеца. До почетка августа 1648.
Крижанић се налазио у Пољској. Током 1650. године боравио је у Бечу и Цари-
граду, а 1652. појављује се у Риму где је у новембру примљен у Илирски завод
св.Јеронима. Из Рима Крижанић 1658. године одлази поново у Русију. Прикри-
вајући праву сврху свог доласка, усмерену ка унијаћењу Руса, Крижанић се у
Москви, 27. новембра 1659, непосредно обратио руском цару „српским пи-
смом“ у којем му је изложио план свог рада у случају да га цар прими за свог
историчара-летописца. Пошто је примљен у цареву службу, Крижанић је од-
мах почео да пише расправе о реформи руског писма, после које је требало да
пређе на израду руске граматике. Иван Кукуљевић – Сакцински је тенденцио-
зним писањем о спонтаном Крижанићевом одласку у Русију „побијао сумњу у
то да је Крижанић 1658. дошао у Русију искључиво од своје воље и да га није
тајна рука римска послала ради црквене уније, већ да је дошао тјеран само од
чувства народнога с једином намјером: да оживотвори своје идеје, које су га
јур од младости одушевљавале“.18
С друге стране, филолог Ватрослав Јагић (1838-1923) констатовао је да
Крижанић „чезне“ за измирењем славенског света, „нада све његова најмоћни-
јег репрезентанта, руског (московског) царства, са Римом“. Крижанићев пан-
славизам Јагић није сматрао ни верским ни политичким, „него више етнограф-

17 Исто.
18 Кукуљевић истиче „да је дух народности и у њем силније се развио неголи дух
вјерозакона“. Ипак и Кукуљевић допушта да је, долазећи у Русију, „носио можебити у
грудих тајну жељу да руски народ споји у вјери са западним свиетом и западном култу-
ром“ (Ј. Шидак, н.д, 88-89).

ским и културним“.19 Јагић, дакле, у Крижанићевој верској мисији није видео
прозелитску позадину.20
Историчар Фердо Шишић писао је да у „Крижанићевом плану постоје
двије идеје: опће уклањање шизме међу Славенима на основу уније, и чиста
идеја Славенства као крајњи узвишени циљ“. Никола Шкеровић је с правом
Крижанића приказао као „једног религиозног занесењака, једног обичног фа-
натичног, неуравнотеженог мисионара и служитеља идеје о увођењу Право-
славне руске цркве под власт римског папе“.21 Шкеровић је, даље, одрицао
Крижанићу било какав славенски осећај, јер је био духовно отуђен од Славен-
ства, и осликавао га као искључивог фанатика папинске премоћи у хришћан-
ству. Крижанићеву мржњу према Немцима ограничавао је на немачки северни
протестантски део, дакле, представљао је као „чисто религиозну, ненационал-
ну мржњу“. Мрзио је протестанте као противнике Рима.
Један број историчара, пропагандиста свеславенства и југословенског
братства и јединства, у Крижанићу су видели напредног мислиоца, хуманисту
(В. Новак, Васа Богданов итд.). Тако је Васа Богданов настојао верском момен-
ту умањити значај, док је Крижанићеву политичку идеју свео на претпоставку
о уједињењу Славена у „властиту, независну славенску државу“. Настојећи да
Крижанића прикаже у социјалном смислу што напреднијим, Богданов је у ко-
мунистичком маниру тврдио и то да је Крижанић „успио свладати своју класну
племићку ограниченост и професионалну свештеничку ускогрудост“.22 Насу-
прот В. Богданову, књижевни историчар Миховил Комбол посебно истиче вер-
ски момент код Крижанића тврдећи да „основни Крижанићеви теоретски назо-
ри о држави потјечу од Томе Аквинског, како су га интерпретирали у тада-
шњим исусовачким колегијима“.23
Књижевни историчар Јосип Бадалић назива Крижанића „пјесником
Илирије“ пошто је он иступао као представник „илирског народа“. Крижани-
ћева Илирија је, према Бадалићевом тумачењу, „пјесничка и идејно-политичка
манифестација етничког јединства јужнославенских народа у циљу њихова об-
једињавања у одбрамбену илирску заједницу“, која је требало да буде брана

19 Исто, 99.
20 Многи историчари и писци у Крижанићевој источној активности првенствено
су видели мисионарску активност привођења православних Риму. Историчар Никола
Радојчић је говорио да је у Крижанићево време „ваздух у Риму мирисао на унију“. Он је
у Крижанићу видео искључивог прозелиту (Н. Радојчић, Јурко Крижанић – Србљанин,
Друштвени живот, И, Београд, 1920). Према Милчевићу, верско уједињење свих Слове-
на с Римом била је Крижанићева главна мисао и жеља (Иван Милчевић, Јагићев живот
Јурја Крижанића, Књижевни југ 4, Загреб, 1919). Петар Гргец је истицао да је Русију,
по Крижанићеву мишљењу, било могуће довести до црквеног јединства помоћу подиза-
ња просвете и одушевљења за словенску узајамност.
21 Н. Шкеровић, Ђуро Крижанић, Његов живот, рад и идеје. Посебна издања
САН 109, Београд, 1936.
22 Ј. Шидак, н. д., 108-109.
23 Исто, 109.

против турског надирања. Бадалић је тврдио да Крижанићева илирска и све-
славенска расположења потичу још из његових студентских година у загребач-
ком исусовачком колегију.24
После једва годину дана царске службе Крижанић је изненада, „због јед-
не своје глупе ријечи“, у јануару 1661. прогнан у Сибир. Прави разлог никада
није откривен, али су вероватно руске власти откриле његов прави идентитет
ватиканског мисионара, па су га послале у Сибир да мало охлади свој жар уни-
јатске мисије, против које се Русија једва одбранила у ратовима са Пољском.
Крижанић се прогонства ослободио тек после смрти цара Алексеја, 1676. годи-
не, па је потом једно време боравио у Москви. Из Русије у Пољску успео је да
изађе тек 1678. године.25 У Пољској је приступио реду доминиканаца. Пошто
му је одлазак у Рим био забрањен, прикључио се војсци пољског краља Јана
Собјеског, с којом је дошао до Беча, где је у борби против Турака изгубио жи-
вот 1683. године.26
Ј. Крижанић је „свом народу“ остао непознат све до 1869. године, када
га је Иван Кукуљевић „поново вратио његовој домовини“. Тек на почетку XX
века Крижанићеве идеје, којима су се одушевљавали браћа Радић, унесене су у
хрватски политички живот.27 Рад Ј. Крижанића није уродио никаквим оновре-
меним ни трајнијим плодовима. Епизодној и у самој Русији непознатој лично-
сти, хрватска хисториографија је, накнадно, после 150 година од његове смрти,
дала непримерени значај који она у стварности није имала.

Качић-Миошић, Грабовац, Катанчић
Песник и писац Андрија Качић-Миошић28 године 1756. у делу „Разго-
вор угодни народа словинскога“ указивао је на „почетак и сврху краља словин-
ских који пуно викова владаху свим словинским државама...“. Качић је поми-
њао да „словински“ (српски) краљ Добросав I „имадући под собом Булгарију,
Расију, Славонију, Босну, Лику, Крбаву и сву Далмацију, горњу и доњу, учини
се толико велик да се ниједног краља не бојаше“.29 Када говори о народности-
ма и језику на Балкану, Качић у Корабљици помиње да постоје „три језика

24 Ј. Бадалић, Јурај Крижанић – пјесник Илирије, Загреб, 1958, 5-23 (цит. према: Ј.
Шидак, н. д., 110-111)
25 Енциклопедија Југославије..., 418.
26 Ј. Шидак, н. д., 132.
27 Исто, 134.
28 Андрија Качић – Миошић (1704-1760) образовање је стекао у фрањевачком са-
мостану у Заострогу. У фрањевачки ред ступио је у 16. години, да би после годину дана
новицијата отишао у Будим на студиј теологије и филозофије. Од 1730. је лектор фило-
зофије у заострошкој самостанској школи, па потом професор филозофије на богосло-
вији у Шибенику. Од 1745. живењо је у самостану у Сумартину на Брачу, у ком је од
1747. до 1749. био гвардијан (Енциклопедија Југославије, 5, Загреб, 1962, 169).
29 А. Качић, Разговор угодни народа словинског, Загреб, 1889 (цит.према: В. Но-
вак, Антологија југословенства..., 702).

славна“ (словински, грчки и латински). Качић је према географском мерилу
истицао да постоји „Далматин, Личанин, Рват, Бошњак..., који су сви Словин-
ци“. Покрајинска имена (и подручја) Качићу су – „државе“, у смислу ужег
управног краја.30 Његов старији колега, песник Јероним Кавањин (Сплит,
1641-1714), био је члан сплитске „илиричке илити словинске“ књижевне ака-
демије. Ни трага хрватском имену, али је зато у сталној употреби словинско,
односно илирско, односно србско име.
Надбискуп задарски Матеј Караман (1700-1771), који је извесно време
као мисионар провео у Русији, радио је на ревизији црквених књига за глаго-
љаше. Како је старославенски језик руске редакције сматрао матичним славен-
ским језиком, који би требало да буде књижевни језик Јужних Славена, он је
глагољски мисал још доследније русифицирао него што су то пре њега уради-
ли Леваковић и Пастрић. У његовим делима такође се не помињу Хрвати и Хр-
ватска, па самим тиме ни хрватски језик. Он је на пр. саставио Граматику ста-
рославенског језика. О глагољашима и проблемима уније поднео је Конгрега-
цији за пропаганду вере више извештаја од којих је најважнији „De clero Illyrico“
(1741). За глагољаше је у Задру отворио „илирско“ (а не хрватско) сјемени-
ште.31
Фрањевац Филип Грабовац, из околине Врлике (некад била српско-пра-
вославна), 1747. године написао је књигу „Cvit razgovora naroda i jezika ilirskog
aliti rvackogа“. ("Czuijt razgouora naroda i jezika Illirickoga alliti Aruackoga").32
Назив његове књиге је очигледан фалсификат који је урађен током XIX века,
када је највјеројатније хрватско име убачено уместо далматинског. У биогра-
фији фра Филипа Грабовца, коју је написао др фра Карло Етеровић, „илирич-
ки“ се изједначава са далматинским тј. хрватским, односно, „хрватски, далма-
тински, илирички значе једно те исто“.33 Подобан „повијесни“ лик фра Ф. Гра-
бовца ствара се „по мери“, као и већина митских римокатоличких (хрватских)
личности, у другој половини XIX века. Међу првима га помиње И. Кукуљевић
у својој Библиографији и то у „непуна два ретка“.
О животу и раду Ф. Грабовца почело се писати тек у последњој четврти-
ни XIX века. Године 1877. објавио је о. Петар Бачић Грабовчеву песму Љуба-
зно понутковање, која је „пуна хрватске самосвијести и народнога поноса“.
Фра К. Етеровић истиче оца Бачића као „великог љубитеља домаће (хрватске –
Н.Ж.) повијести“ коју „марно истражује и помно биљежи“. Као дугогодишњи

30 А. Качић – Миошић, Разговор угодни народа словинскога и Корабљица, Загреб,
1967, 19-20.
31 Енциклопедија Југославије, 5, Загреб, 1962, 201.
32 В. Новак, Антологија југословенства..., 25. Јакша Равлић, писац увода за књигу
Разговор угодни народа словинског (Загреб, 1967), Грабовчев летак, у коме се спомињу
„официри илирске народности“ ("in verso illirico sopra"), једноставно преводи као „офи-
цири хрватске народности“ (А. Качић-Миошић, н.д., 8).
33 К. Етеровић, Фра Филип Грабовац – будитељ и мученик народне мисли у првој
половици XVIII вијека (Његов живот, рад и страдање), Леонова тискара, Сплит, 1927,
118.

професор историје „улијевао је у млада срца жарку љубав к хрватској домови-
ни и њезиној славној прошлости“.34 На тај начин стварао је П. Бачић, као про-
фесор фрањевачке сињске гимназије, пожељну „повијесну“ представу о узори-
том „католичком мужу“ фра Ф. Грабовцу. Међутим, податак да су Грабовчеви
преци дошли у покатоличену Врлику из српских Равних котара (село Међари)
довољно сведочи о Грабовчевом српском пореклу.
Фрањевцу, књижевнику Матији Петру Катанчићу (1750-1825), који је
филозофију и теологију учио у Будиму и Осијеку, пропагатори великохрват-
ства приписивали су у заслуге да је у својим филолошким расправама тражио
етимолошке доказе за тезу да су Хрвати директни потомци Илира и, самим ти-
ме, староседеоци Балкана. Међутим, Катанчић у својим делима не помиње хр-
ватско име већ се служи, као и његови клерикални претходници, илирским
именом (нпр. Brevis in prosodiam Illyricae lingue animadverso, Etymologicon
Illyricum), поезију назива „илирском“ а језик „славно-илирички изговора бо-
санскога“.35

Барон Бартенштајн
Барон Ј.Х. Бартенштајн, који је 1760. године постављен за председника
Илирске дворске депутације, „илирски народ“ је поистовећивао са српским
унијатским и неунијатским народом. Тек основана Илирска дворска депутаци-
ја у својој надлежности је имала „илирске народне послове“. То је била незави-
сна дворска власт за „рајцки (српски) или илирски народ“. Мађари су били
против успостављања аутономних српских права, па тако и против институци-
ја које су мимо Угарске дворске канцеларије обављале послове за „илирски“
тј. српски народ. Угарска дворска канцеларија стално је понављала своје захте-
ве да јој се омогући већи утицај у илирским пословима. Први председник
Илирске дворске депутације, гроф Фердинанд Коловрат, борио се за аустриј-
ска права против насртаја Угарске дворске канцеларије, па је у свом казивању,
од 27. августа 1748, доказивао да ствар „илирског“ народа није никако provincialis-
hungarica (земаљско-угарска), него austriaco-politica (аустријско-држав-
на), и да је „илирски народ“ Partimonium domus Austriacae (наследство дома
аустријског) а не regni Hungariae (Краљевине Угарске).36) „Хрватско државно
право“ на илирске земље и „илирски народ“ се уопште нигде не помињу ни
као provincialis Croatia (земаљско хрватско) а камо ли као хрватско државно
право. Мађари су 1777. године успели у својим настојањима, па је укинута
Илирска дворска депутација, а „српске ствари“ дођоше под Угарску дворску
канцеларију. После српског сабора у Темишвару основана је 1791. године

34 Исто, В, 1.
35 А. Петравић, М.П. Катанчић, Хрватско коло, 1937; Ј. Хамм, Etymologicon illyricum,
Наставни вјесник, 1942-43.
36 Ј.Х. барон Бартенштајн, н. д., 193-195.

Илирска дворска канцеларија која је, међутим, деловала свега годину дана.
Њене послове преузела је Угарска дворска канцеларија.

Српско илирство у функцији великохрватства
По узору на српски језички и вјерски етно национализам, аустријски др-
жавни створитељи хрватства имали су визију стварања језичког национализма
код српских римокатолика, а то је био хибридни језички национализам илир-
ског покрета (препорода), који се у почетку стварао на јединству јужних Сла-
вена, или бар Срба преведених и нову нацију Хрвата.
Хабсбурговцима и Ватикану илиризам је у дугом временском периоду
представљао интеграциони фактор чија је сврха била да балканске историјске
земље (покрајине) унифицира и верски и просторно повеже у једну целину.
Преко илиризма је требало ширити римску верску идеологију у име „апостол-
ског“ хабсбуршког цара. Ритерову илирску идеју наставио је да шири Људевит
Гај (1809-1872) који је такође био немачког порекла. Његов отац Иван био је
апотекар, а мајка Јулија, рођена Шмит (Schmidt), необично религиозна жена.
Имао је темељно теолошко образовање пошто је фрањевачку гимназију поха-
ђао у Вараждину. Последњи разред завршио је у немачкој фрањевачкој гимна-
зији у Карловцу. Ту је био под јаким утицајем фрањевца, рођеног Баварца, оца
Аурелија Хермана (Hoermana). У кући, нарочито мајчином заслугом, васпитан
је у немачком духу уз немачку књигу и песму. „Хрватски језик“, који се тада
сводио на словеначку „кајкавштину“, Гај је савладао тек у зрелијим годинама.

Људевит Гај и Илирски покрет
Љ. Гај је 1830. године покренуо Илирски покрет заснован на Ритеровој
традицији. Великохрватски фалсификатор, историчар Ј. Шидак, констатовао је
да је Гај у Витезовићевом језику нашао узор за „један свехрватски књижевни
језик“ и да је „неко вријеме чак подлијегао и његовој националној (свехрват-
ској – Н.Ж.) идеји, обухватајући још 1832/33. године Словенце хрватским име-
ном. Поготово су Ритерове мисли, од његове језичке ортографске реформе па
до идеје о хрватству Јужних Славена, утицале на младог Љ. Гаја, а преко њега
на читав Илирски покрет“.37 Гајево угледање на Витезовића уочавали су њего-
ви савременици. Сам Гај је, у једном поверљивом разговору 1848. године, обе-
лежио свој однос према свом узору следећим значајним речима: „Витезовиће-
ва задаћа свршена. Сад Људевитова преостаје“.38 Над Гајевим гробом Фран
Курелац је 1872. изрекао следеће речи: „Највећ му се срдца прилепио сењанин
Витезовић, којему он последоват хтио тер којему последово и јест“.39

37 Ј. Шидак, н.д., 145.
38 Исто.
39 Ј. Шидак, н. д., 146.

Гај је 1832. године испевао „чувену“ будницу „Хорватов слога и сједи-
њење“ у којој „кликта устрептала ослободилачка душа: Још Хрватска ниј пре-
пала – док ми живимо – високо се буде стала, кад ју збудимо – уз помоћ свих
осталих једнако потиштених племена“.40 У тој песми Гај је пренео хрватско
име и на све јужнославенске народе. По Фрањи Фанцеву (Постанак и хисто-
ријска позадина Гајеве песме 'Још Хрватска ни препала'41 и Хергешићу (Хр-
ватске новине и часописи до 1848, Загреб, 1936), ова будница писана је са
„скроз панхрватског становишта“.42
Панкроатизам Гајевог илирског покрета потврђује и песма Славонца
Вјекослава Бабукића (Граница и Даница) објављена 10. јануара 1835. у Гајевој
Daniczi Horvatskoj, Slavonskoj, Dalmatinzkoj. В. Новак апологетски износи да
је у овој песми „закликтало широко југославенско осећање“, јер су обухваћена
„сва југославенска племена“. В. Новак, међутим, тенденциозно превиђа пан-
кроатизам ове песме јер су, што је очигледно, у њој обухваћени „све стари
Хорвати“, са посебним нагласком да су набројани народи некад сви „Хорваћа-
ни били“.43

40 У својој будници Гај даје визију велике Хрватске, угледајући се на Ритерову
Croatia redivivа:
„В колу јесу вси Хорвати
Старе державе:
Старој слави верни свати
З Лике, Кербаве,
Крањци, Штајер, Горотанци
И Славонија,
Скуп Бошњаци, Истријани
Тер Далмација"
Гај 1835. исправља последњи стих убацивањем имена „Сербља“ (В. Новак, Magnum
tempus – илиризам и католичко свештенство, Београд 1987, 53).
41 „Хрватска ревија“, 1935.
42 В. Новак, апологета југословенства, оцењује Гајеву будницу као песму која от-
крива широке југословенске хоризонте, те негира њен панкроатистички карактер. По
Новаку, осма строфа, у коју је уметнуто српско име, указује на југословенски хоризонт.
Међутим, убацивање српског имена у Гајеву будницу само проширује основу хрватства
и на Србе. Наиме, у Гајевој песми набрајају се сви „Хорвати старе Державе“, међу који-
ма се и Срби поистовећују са Хрватима. Новак чак одбацује панкроатизам код Витезо-
вића сматрајући да је код њега све југословенство (В. Новак, Magnum tempus... стр.73).
43 Бабукићева ода свехрватству гласи:
„Липо ти је Даничино лице
Још је липше њејно добро сердце;
Које љуби све старе Хорвате,
Сербије, Босну, Херцеговце брате.
Љуби оно драге још Славонце,
Штајерце и Крањце, Горотанце;
Јер су ово браћа, од старине,
Сини драги једне домовине.
Сви су ови Хорваћани били;

У чланку „Наш народ“, који је објављен у Даници 1835, Љ. Гај ублажава
свој панкроатизам пошто Славене дели на Илиро-Русе и Чехо-Пољаке, а
„илирско кољено“ детаљно рашчлањује. И поред тога, Хрватима оставља вели-
ки територијални простор. По Гају, „Хорвати“ су у Провинцијалу (Банској Хр-
ватској), Војној крајини и Приморју, „у једној страни Истрије, на вугерском (у
Угарској), у Банату, Барањи, Шимегу, Сомођу, у Сладској, Железној, Сопрон-
ској и Пожунској вармеђији, затим у аркихерцештву Аустрије и ву Босни, у
санџаку Бањалучком, сви скупа у броју 1,620.000“. У „Илирско кољено“ Гај је
сместио и Словенце (Венде); Славонце (житељи Славоније, славонске границе
и Срема) којих има око 500.000 и то 247.000 православних и 253.000 римокато-
лика; Далматинце, који „станују у Далмацији поред Адријатскога мора, затим
на отоцих и ву Дубровнику, и броје до 400.000 душах, к овим имају се јошће
додати и они 80.000 који су под Турци и који у Херцеговини живу, и тако ску-
па знашају 480.000, змед којих јесу 410.000 римске, а остали 70.000 грчке цир-
кве"; Бошњаци који „живу измеђ Дрине, Врбаса, Саве, Далмације и Хема, бро-
јем 450.000 дијелећ се на исламски, то јест турски, и затим римски и грчки вје-
розакон; Црногорци; Србљи, који су у „Краљевству Српском с обје стране Мо-
раве измеђ Тимока, Дрине, Хема, Саве и Дунава обитавали“. После су, како на-
води Гај, „у аустријанску Славонију, јужну вугерску прешли и ту се населили.
Они се злоупотребљено Раци називају од страњских, јер некоја стран Србљев
живи около ријеке Расце“. Гај је, дакле, против недостојног назива (Раци) за
Србе, а нарочито критикује „наше простаке“ који Србе називају Власима. У
„илирско кољено“ Гај је сметио и Бугаре, што не изненађује јер је то исто и
Ритер радио.44
Илирски покрет, према тумачењу писаца далматинског Српског листа,
био је у суштини усмерен ка стварању и ширењу хрватске нације. Пошто кај-
кавско нарјечје није било темељ на коме се могла извршити национална инте-
грација, покрет је за свој језички основ узео српску штокавицу. „Људевит Гај
назвао је српски језик тугјијем именом, наиме илирскијем“, констатује „Срп-
ски глас“ у октобру 1890. године. „Српски глас“ је наглашавао да је сам Гај у
„Даници Хрватској, Славонској и Далматинској“ (за 1848. годину) признао да
је илирски језик, у ствари, српски: „Сав свиет знаде, да смо ми књижевност
илирску подигли и увели, но нам још ни из далека није на ум пало, да то није
сербски“.45
Гајев илирски покрет никако није био „југославенски“, „свеславенски“,
како су га представљали либерални југославенски национални пропагандисти,
интегрално југославенска државна пропаганда у Краљевини Југославији и ко-
мунистички творци социјалистичког југославенства ("братства и јединства").

Здрави били, рујно винце пили.
(цит. према: В. Новак, Magnum tempus...., 71).
44 Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 28, Хрватски народни препород, I, За-
греб, 1965, 325-328.
45 С. Божић, н.д., 92.

Довољно је погледати Гајев „илирски грб“ који у својој хералдичкој представи
обухвата грбове тзв. „хрватских земаља“ (Хрватске, Славоније, Далмације),
док се у средини, као интеграциони повезујући свехрватски фактор, налази
илирски грб (полумесец и над њим шестокрака звезда), који се после Првог хр-
ватског католичког састанка 1900. године прозва „први најстарији познати грб
Хрватске“. У том својству илирски грб се употребљава и на данашњем грбу
Републике Хрватске.
Историчар Виктор Новак, бивши професор београдског Филозофског
факултета, био је прожет југославенским идеолошким начином мишљења.46
Он је апологетски тврдио да је у време Гајевог илиризма триумфовала „унита-
ристичка, илирска мисао“, односно, „њен синоним – југославенска мисао“.47
Хрватски историчар Никша Станчић с правом је истицао да је Гајев илиризам
био идеологија под којом се спроводио процес хрватске националне интегра-
ције.48 Гајев свехрватски илирски покрет, као и Ритеров, служио је интересима
Аустрије против мађарских тежњи за независношћу и као одбрана од „север-
них јеретика“. С друге стране, требало је Аустрији привући славенске народе и
суседне славенске земље изложене утицају православне Русије и аутономне
православне Србије. Отуда потиче Гајево свеславенско опредељење које у
основи има прикривено аустрославистичко обележје и, још прикривенији, ри-
мокатолички експанзионизам.
Због утемељења свехрватства у тзв. „хрватским земљама“, идеолози
илиризма су форсирали штокавско наречје како би изједначили (унифицарали)
тзв. „хрватски“, говор „три нарјечја“ (штокавско, чакавско, кајкавско). Требало
је избацити мањинско наречје чакаваца и кајкаваца те прописати да српска
штокавштина буде званично наречје Хрвата. Словеначки „препородитељ“, Јер-
неј Копитар (1780-1844), одбацио је хрватство штокавштине пошто је штокав-
ски говор називао славеносрпским, а касније само српским.49) „Београдски
исусовац“, Владимир Хорват, жестоко је критиковао Копитара што је у потпу-
ности негирао хрватство штокавице, јер „хрватску штокавску књижевност на-
зива литературом католичких Словено-Срба, а кајкавски ставља у 'Провинци-
јалну Хрватску', али као дио словенског (језика – Н.Ж.)“.50 Хорват логички за-
кључује да би после такве Копитарове поделе хрватско име остало само „за ча-
кавски који је губио терен, а није се говорио ни у тзв. 'Провинцијалној Хрват-
ској', која је, по Копитаровој подели, само кајкавска“. Тиме је Копитар, према
оцени В. Хорвата, „хрватском имену учинио велику неправду јер га је 'провин-

46 „Иако је првенствено Илиризам покрет књижевног и духовног уједињавања Ју-
гословена, његова је унитаристичка идеја од пресудне важности у развоју чисте југо-
словенске мисли“ (В. Новак, Антологија југословенске мисли и народног јединства, Бе-
оград, 1930, стр. XIX).
47 В. Новак, Magnum tempus, Београд, 1987.
48 вид. Станчићев предговор Новакове књиге „Magnum tempus“, Београд, 1987.
49 Ј. Копитар, Serbica, Нови Сад, 1984, 22-23.
50 В. Хорват, Црква у Хрватском народном препороду, Загреб, 1986, 69-70.

цијализирао' и учинио неважним“. В. Хорват закључује да је Копитарова поде-
ла „незнанствена“, јер би по њој Хрвати-кајкавци били Словенци, Штокавци
Срби а само чакавци Хрвати. Таква подела „завела је Вука Караџића у велико-
српске воде (Срби сви и свуда)“.51
Против Копитара у одбрану „хрватског језика“ устао је бискуп Макси-
милијан Врховац. Наиме, он је крајем јуна 1814. у Бечу посетио Копитара и из-
нео му своје „језикословне“ предлоге како би спасао тзв. хрватски језик пред
Копитаровим аргументованим и логичним језичким размишљањима. Врховац
је предлагао: хрватски кајкавски треба прибројити штокавском а не словенач-
ком; за све из уже Хрватске, Славоније и Далмације треба ујединити дијалекте,
па створити и увести јединствен језик и правопис по фонолошком начелу „пи-
ши као што говориш"; за све треба усвојити правила славонско-штокавског
правописа.52
Може се закључити да је бискуп М. Врховац био непосредни Гајев прет-
ходник. Челник тајног римокатоличког Сениората у Краљевини СХС, д-р Ве-
лимир Дежелић, набрајао је додирне тачке између Врховца и Гаја: „Врховац се
бори на сабору за права хрватског језика, то исто ради Гај; Врховац отвара
књижницу, а то исто ради Гај; Врховац, да придигне књигу, оснива тискару –
то исто ради Гај; Врховац жељкује јединствен народни (хрватски – Н.Ж.) језик
– то исто ради и Гај; Врховац је живо радио о јединственом правопису – то
исто и Гај; Врховац позивље већ 1813. народ на сабирање народног блага – Гај
и његови Илири од првог почетка чине исто; Врховац говори у свом прогласу
о илирском језику – Гај и његови Илири називају свој језик илирским; Врховац
пјева чистом штокавштином у Загребу – Највеће Гајево дјело и његових Илира
без сумње је да су изабрали штокавштину за народно наријечје; Врховац изда-
је својим трошком многе хрватске књиге, а сврха му је процват те књижевно-
сти – Гај и његови Илири раде то исто; Врховац води бригу за старе хрватске
књиге и настоји их прибавити, гдје му је само могуће – Гај ради исто; Врховац
подржава свезе са славенским учењацима Добровским, Копитаром и другима –
Гај с Коларом, Шафариком и другима; Врховац с Доротићем говори о хрват-
ским новинама – Гај у истину издаје хрватске новине. Мислим да се Врховац
иза свега тога, што сам споменуо, може пуним правом назвати претечом Људе-
вита Гаја“.53
Претеча илиризма, Јурај Шпорер, обратио се 1816. Копитару за дозволу
да изда „први хрватски лист“ под насловом „Огласник илирски“. До издања
листа никад није дошло јер лист није имао подршке. После извесног времена
Шпорер саопштава свој разговор са Копитаром који му је изнео разлоге због
којих лист није могао да успешно излази. Копитар му је рекао следеће: „Ми са-
мо строгом и вјерном слогом можемо напредовати. Зато ће бити врло корисно
ако доспијете до издавања новина да не мислите само на Хрватску, него на све

51 Исто, 73.
52 Исто.
53 Цит. према: В. Хорват, Црква у Хрватском народном препороду..., 75-76.

југославјанске народе, јер нити Далматинац, нити Словенац, нити Истријанин,
па баш ни Славонац, камоли ини Југословени, не би радо пристали на искљу-
чиву народност хрватску...“.54 Ове Копитарове речи сведоче да у његово време
хрватско име није било раширено ван етнички шароликог географског терито-
рија тзв. Банске Хрватске.
Гајеве „илирце“ потресла је појава Вуковог Ковчежића за историју, је-
зик и обичаје Срба сва три закона (Беч, 1849) и, нарочито, чланак Срби сви и
свуда. У том чланку Вук је утврдио да су Срби сви они који говоре само што-
кавским наречјем, па били они у Жумберку или у Врању. Дакле, Срби су „што-
кавци трију верозакона": православног, римокатоличког и исламског. Од вре-
мена изласка Ковчежића из штампе не смирује се повика великохрватских
идеолога на Вука Караџића.55
Због немоћи историографије да у потпуности реконструише времена
славенског досељења на Балкан, народносног распростирања на Балкану током
средњег и новог века (до XIX века), могу бити од користи и мишљења филоло-
га који су више од историчара размишљали о проблему српско-хрватско-сло-
веначког етноса и њиховом територијалном распростирању на јужнославен-
ском простору. Питањем броја и опсега славенских народности слависти су се
бавили највише током XIX века. Како оцењује Лазо М. Костић, њихови резул-
тати се не подударају, има међу њима доста принципијелних размимоилажења,
али је за све њих заједничко да тзв. Хрватима дају веома мали територијални
простор, а Србима врло велики. Појам Хрвата се ограничава на само једну са-
свим уско обележену „скупину“ на подручју бивше Југославије. Тако на пр.
чешки слависти признају као Хрвате само кајкавце, док, с друге стране, Сло-
венци сматрају кајкавце за Словенце а Хрвате ограничавају на чакавце. Према
филолозима-славистима, Срби су многоструко бројнији од Хрвата и простиру
се у великом појасу Балкана.

Слависти о језику Хрвата
Лазо M. Костић закључује да „нема баш ни једне, ама буквално ниједне
области Југославије коју су сви велики слависти XIX века признали као несум-
њиво хрватску“. Словенац Јернеј Копитар оспорава чак Хрватима као нацији
сам Загреб са околином. Копитарово становиште најбоље се огледа у преписци
са чешким језуитом Јосипом Добровским из 1810. године. Копитар тврди да се
„провинцијални Хрвати“ (из трожупанијске Банске Хрватске – Н.Ж.) тек по-
следњих двеста година називају Хрватима и то као географски а не етнограф-
ски појам. О томе Копитар у једном писму из 1810. пише Добровском следеће:
„Тек од Фердинанда I (1503-1564) и Леополда I (1640-1705) почео је да се упо-
требљава географски назив Хрватске и с ону страну Купе... Славонци су срп-
ски насељеници и говоре 'крух' и 'брез' место 'без', право крањски“. У писму од

54 Цит. према: Л.М. Костић, н. д., 23.
55 Г. Маловић, Под лажним знамењима, „Политика“, 30. VI 1991.

1. фебруара 1810. каже следеће: „Ја више верујем Труберу и Крчелићу него Са-
лагијусу што се тиче Хрвата, да наиме северно од Купе у ствари нема генет-
ских него само географских Хрвата, а генетски то су само Венди (Словенци)...
Није дакле неисторијски кад Словенци неће да буду Хрвати, већ је то veritatis
causa... Ја сам сигурно толико праведан према Хрватима као Ваша Пречасност
према Словенцима, али погрешан назив вређа ме (саблажњава ме): ми Словен-
ци не треба да се зовемо Хрвати, него они сами треба да се зову оно што су, тј.
Словенци... Како уопште долазе Загрепчани ка хрватском пореклу. Не дајмо
се, дакле, заварати административном поделом земаља и назива...“. Копитар
пише Добровском 21. априла 1810. следеће: „Ако су Далматинци Хрвати, qui
certe sunt према Константину (Порфирогениту – Н. Ж.), а такође Загрепчани,
откуд то долази да први, главни Хрвати, српски говоре а последњи не гово-
ре?"56
Језуита из Чешке Јосип Добровски (1753-1829), „отац славистике“, сма-
трао је само кајкавски дијалект као хрватски док је „све друго за њега илирски
или српски језик“. Идући том аналогијом Добровски је само Хрватско загорје
и Словенију сматрао пределом Хрвата, док су „свуда друго живели Срби“. До-
бровски је панонске Хрвате делио на праве загребачке Словенце, угарске Сло-
венце и крањске, штајерске и корушке. По њему, Далматинци су „напола Срби
(глагољаши)“, док су „ћилиричари чисти Срби“. За Добровског Срби су и Ду-
бровчани, Македонци и Босанци, док су Крањци, „Безјаци“ (Загорци) и панон-
ски Хрвати по пореклу Хрвати. Добровски је поистовећивао тзв. „далматин-
ско-илирски“ језик са српским језиком, па је до краја живота остао при гледи-
шту да су Далматинци и по језику и по пореклу углавном Срби.57
Најпознатији слависта друге половине XIX века, Франц Миклошић, у
својој Упоредној граматици словенских народа Хрвате је редуцирао на сасвим
мали и незнатан простор тврдећи да су сви штокавци Срби, чакавци Хрвати, а
кајкавци Словенци. У Упоредној граматици Миклошић говори о два српска
дијалекта (-е и -ије) и једном хрватском (-и). Икавштину, дакле, узима за ка-
рактеристично обележје хрватског језика, док су екавштина и ијекавштина две
групе српског језика. Ипак Миклошић је тврдио да нису сви икавци Хрвати-ча-
кавци већ да има икаваца који чисто српски говоре и да имају исту нарав и
обичаје.58 Ту је пре свега мислио на икавце штокавског нарјечја са подручја
Далмације, Приморја и Лике. За Дубровник Миклошић је говорио да до њега
никад није допирала чакавштина и да је увек био штокавски, дакле српски.
Васпитаници језуитског понашања и културе, какви су били илирац и
јеронимовац Иван Кукуљевић, затим Иван Мажуранић и други, одлучно су
применили Лојолино начело: „методе мењамо – циљ изоштравамо“, те су наго-
ворили и навели наивног Вука Караyића, али и Ђуру Даничића, да у Бечу, 16.
марта 1850, потпишу тзв. Бечки књижевни договор о заједничком језику Срба

56 Цит. према: Л.М. Костић, н.д., 22-23.
57 Исто, 21-22.
58 Исто, 26-27.

и Хрвата на штокавском наречју.59 Поред два Србина договор је потписало и
шест римокатоличких представника: Иван Кукуљевић – Сакцински (из млетач-
ке породице Саки), Димитрије Деметер (грчко-цинцарског порекла), Иван Ма-
журанић, Винко Пацел, Фрањо Миклошич и Стјепан Пејаковић. Договором је
заклучено да „један народ треба једну књижевност да има“, да се између три
нарјечја, екавског икавског и ијекавског одабере „јужно“ тј. ијекавско, с тим да
се та три нарјечја не смеју мешати. Главно питање којем је то „једном народу“
договор био намењен остало је нерешено, а убрзо ће се показати и нерешиво
јер се „један дуго постојећи народ, српски, стао језички разједињавати, док се
други народ, хрватски, непостојећи као једна реална језичка заједница, почео
све више уједињавати, књижевнојезички и стандарднојезички, око Вук-Дани-
чићевог српског језичког модела упркос својој супстанцијалној изворнојезич-
кој нејединствености, тј. стварној тројезичности“.60 Књижевни договор је био
значајан практичан успех „илираца“ у спровођењу и ширењу илирске идеје, па
су они текст језичког договора објавили под „илирским знамењима“ (илир-
ским грбом) на првој страни „Народних новина“.61
Присвајање српске штокавице и проглашавање исте за општеобједиња-
вајуће нарјечје хрватског књижевног језика, није наишло, колико нам је позна-
то, на протест тадашњих српских интелектуалаца; или није имао ко или су би-
ли несмотрено индолентни према подмуклим политичким намерама идеолога
великохрватства по том питању.
У Гајевом Илирском покрету масовно учешће узело је римокатоличко
свештенство.62 Исусовац В. Хорват истиче чињеницу да су из исусовачких
гимназија „стољећима излазили понајбољи писци и просвјетни дјелатници и
готово сви препородитељи завршили загребачку (исусовачку) гимназију, док
су двојица неко вријеме била и у вараждинској (Људевит Гај и Фрањо Рачки)“.

59 „Зачуђујуће спремно и лако одрекоше се 'илирци-Хрвати' могућности стварања
хрватског књижевног језика на кајкавском или пак на чакавском наречју; знали су они
да је српско штокавско говорно подручје далеко веће, па је било пожељно да се, на сва-
ки начин...(штокавица) прогласи и за хрватско говорно наречје, јер би тиме била битно
проширена могућност 'илирског деловања' и проглашења (јединственог – Н.Ж.) 'илир-
ског подручја' по једном битном критерију – какав је језик“ (Исто).
60 Б. Брборић, Српске социолингвистичке прилике у ретроспективи и српска је-
зичка политика у новим државним околностима, Зборник радова Република Српска
Крајина, Книн-Београд, 1996, 168.
61 Исто.
62 Исусовац В. Хорват пише да је Загребачка богословија „жариште препорода":
„Гај је већ од почетка рачунао са загребачким богословима, па их је посјећивао већ од
1830. и одушевљавао за препород. Међу њима су се неки посебно истицали способно-
шћу и ревношћу. Павао Штоос... истакнуо се већ као гимназијалац латинском одом
пригодом смрти бискупа Максимилијана Врховца (1827), а сљедеће је године поздра-
вио пјесмом новог загребачког бискупа Александра Алаговића... Штоосов колега, Јосип
Марић (Костајница 1807- 1883), будући каноник, објавио је Искру домородне љубави
(Загреб, 1830), а Јосип Кундек као богослов је 1832. тискао пјесму у дванаестерсу Реч
језика народнога (као нап. 186, 81-82).

Многи челници Илирског покрета били су римокатолички свештеници нпр.
Павао Штос, фра Мартин Недић и бројни босански фрањевци, жупник Томаж
Миклоушић – претеча илиризма итд. Бискуп Александар Алаговић (1760-1837)
препоручивао је римокатоличком свештенству да чита Гајеве Новине и Дани-
цу. Проф. Никола Жиц је истицао да је Гај управо у „хрватском свећенству на-
шао најискусније и најодушевљеније присташе и помагаче за свој рад и
успјех“. Поред „домаћих људи“ Илирски покрет су подупирали „дошљаци“
римокатолици из Угарске и Словачке: бан Влашић (иначе Мађар), каноник за-
гребачки Мојзес, бискуп Александар (Шандор) Алаговић (из Словачке), би-
скуп-кардинал Хаулик.63 Назадност илираца „мађарони“ су доказивали чиње-
ницом што је међу њима било много црквених људи. Антун Барац наводи да
су „међу најбучније Гајеве следбенике припадали загребачки сјемеништарци и
већина нижих свећеника.64
Виктор Новак је уздизао то „илирско“ свештенство сматрајући га „на-
предним“, „слободоумним“ и „либералним“, и одвајао га од клерикалног, на-
задног свештенства. У позитивном светлу В. Новак посматра „Збор духовне
младежи загребачке“, којег назива „првим чедом илиризма“. То „прво чедо
илиризма“, међутим, тридесетих година 20. века прераста у реакционарно збо-
риште правашке, франковачке и усташке младежи.65
У Загребу је, у октобру 1836, основано Народно духовне младежи дру-
штво или Илирско народно друштво домородне младежи духовне сиеменишта
Загребскога. Друштво је имало стратешки важне циљеве за утемељење хрват-
ства: да учи и усавршава народни (хрватски) језик тј. српску штокавицу; да на-
бавља књиге за књижницу и сакупља народне песме; да преводи дела „Светих
отаца и добрих сувремених проповиједи"; да проучава народну (хрватску)
историју и педагогију. Од 1846. Друштво почиње издавати верске забавне и
поучне књиге за народ, посебно за младеж, под називом „Коло младих родо-
љуба“. Године 1857. Друштво је променило име у Збор духовне младежи за-
гребачке. Јосип Бутурац истиче велике заслуге Збора у очувању „народности“
хрватске: „Традиција Зборова приповиједа да је Гај, кад је након укинућа
илирског имена малодушност ушла у илирце, показао руком на сјемениште и

63 Н. Жиц, Александар Алаговић бискуп загребачки оснивач пожешког орфано-
трофија, Пожешка колегија – споменица о стогодишњици 1835-1935, Славонска По-
жега, 1935, 20, 34.
64 Књижевност илиризма, ЈАЗУ, Загреб, 1954, 57. (цит. према: В. Хорват, н. д.,
89).
65 О масовном учешћу римокатоличке хијерархије и свештенства у илирском по-
крету Људевита Гаја сведочи волуминозно дело В. Новака Magnum tempus – Ilirizam i
katoličko sveštenstvo. Сви ти бројни римокатолички свештеници приказани су као бук-
тиње југословенства, свеславенства, либералног братства. Нелогично изгледа што Но-
вак у књизи Magnum crimen, код оцене римокатоличког свештенства, прелази у другу
крајност и римокатолички клер, који ни у вековним распонима битније не мења своју
суштину, представља у потпуно тамним тоновима.

рекао: 'Ако ми сви данас погинемо, ови (тј. клерици) сачуват ће народност на-
шу!“.66
По узору на загребачке богослове, богослови у Ђакову основали су
1841. године „родољубно“ друштво Младежи духовна сјеменишта ђаковачко-
га. „Родољубно“ друштво богослова основано је и у Сењу 1846, па су Загреб,
Ђаково и Сењ постали центри у којима су се „рађале велике препородитељске
идеје“. Такве идеје ми би прецизније назвали великохрватско-клерикалним.
Године 1855. босански клерици у Ђакову су оснивали Збор редовничке
младежи босанске преко којег су хтели да се „у народном хрватском и латин-
ском језику усавршавају“. Године 1876. босански клерици, заједно са „Збо-
ром“, прешли су из Ђакова у Острогон у Мађарској. Фрањевачка босанска
младеж враћала се из Острогона „усавршена у хрватском језику и хрватској
књижевности, пуна заноса за хрватском мисли и хрватском просвјетом“.67 У
Збору су стварани школовани римокатолички клерици који су обављали „пре-
свете“ мисионарске дужности у православно-муслиманској Босни и Херцего-
вини, узгред бележећи српске народне песме које су објављивали као хрватске.
У таквим активностима нарочито се истицао фра Иван Јукић.
Годину дана након оснивања Илирске читаонице, 1839. основано је
Илирско дружтво младежи Гркокатоличког сјеменишта у Загребу. У време
Илирског покрета Римокатоличка црква је оснивала и друге илирске културне
институције. Тако је у Загребу 1839. године основано Народно илирско склад-
ногласја друштво по узору на Коло младих родољуба, које је било књижевно
удружење бискупског сјеменишта. То друштво имало је задатак да уздиже цр-
квену и народну (илирску, па пором хрватску) песму. Правилник друштва био
је на латинском језику, али се већ у првој години његовог постојања почео пи-
сати „илирским језиком“ тј. српском штокавицом. О имендану бискупа Хаули-
ка друштво је приредило први концерт. Нарочито је била популарна песма која
је говорила о духовном јединству Аустријског царства и папства: „Боже живи
нашег цара и епишкопа“ (од анонимуса).68
Масовно учешће бискупа, каноника и нижег свештенства у Гајевом
Илирском (хрватском) народном покрету баца ново светло на идеолошку су-
штину тог покрета. Хрватска и југословенска историографија и књижевност
Илирски покрет у идеолошком погледу посматрали су као либерални романти-
чарски покрет младог грађанског сталежа уперен против декадентних феудо-
аристократских основа друштва. Представљали су га као покрет који треба да
спроведе национално и идеолошко освешћивање младе хрватске грађанске
класе у национално-либералном правцу. Међутим, масовно учешће римокато-

66 Ј. Бутурац, Повијест Збора духовне младежи загребачке 1836-1936, Загреб,
1937, 25 (цит. према: В. Хорват, н.д, 106).
67 Фра Ј. Јеленић, Култура и босански фрањевци, II, Сарајево, 1915, 211 (цит. пре-
ма: В. Хорват, н.д., 106).
68 Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца, уредио Станоје Станојевић,
књига III.

личког клера и аристократа у Илирском покрету може се протумачити и као
покушај одбране легитимне идеологије царевине од северног мађарског проте-
стантизма и верског либерализма.
Наиме, од времена аустријског цара Фердинанда I (1527-1564), у север-
ној Угарској се појавио велики број присталица реформације. Цар Рудолф II
(1576-1608), као горљиви противник реформације, проводио је строге мере
против угарских протестаната. У фебруару 1604. саборским чланцима додао је
и чланак XXII којим је не само одбио молбе угарских протестаната већ је по-
тврдио све привилегије издане у корист Римокатоличке цркве од времена све-
тог мађарског краља Стефана. Против таквих царских одлука протестант Стје-
пан Бочкај у Мађарској је покренуо буну. По склопљеном примирју, 23. јуна
1606, Цар Рудолф II „уредио“ је угарске верске послове. Било је одређено да
племство и грађани Угарске могу слободно исповедати веру коју хоће. Тако су
римокатолицизам и реформација постали равноправни, док је чланак XXII из
1604. био брисан.69 Краљ Рудолф II истурио је банску Хрватску као брану про-
тестантском надирању. Сабор у Загребу је 10. априла 1606. иступио против
слободе вероисповедања и изразио жељу да остане у важности Рудолфов чла-
нак XXII из 1604. године. Нешто касније, 16. јануара 1608, краљ Рудолф је, ка-
ко истиче проф. Никола Жиц, санкционисао закључак сабора у Загребу о ис-
кључивом признању римокатоличке вере унутар Хрватске и Славоније. Тако је
на снагу ступио верски закон супротан ономе у Угарској. Тридесетих година
XIX века Мађари су захтевали да се протестантима даде грађанско право и у
Хрватској, тј. да се укине засебни „хрватски вјерски закон“ из 1608. године.70
„Протестантско питање“ постало је кључно у споровима између Пеште
и Загреба и на крају довело до Илирског покрета којег је, поред осталог, иза-
звао верски несклад између протестантског и римокатоличког дела Царевине.
Сабор у Загребу састао се 11. јула 1832. „у новом душевном расположењу“, од-
лучан да „хрватски посланици остану непоколебљиво код дојакошњега стано-
вишта у питању протестаната“. У пожунском сабору 1832-1836 било је присут-
но „протестантско питање“, али су „хрватски посланици (прецизније речено
римокатолици – Н. Ж) непоколебљиво бранили свој древни вјерски закон не
допуштајући да им се то право отме“.71 Предвиђајући сигурну победу хрват-
ског (римокатоличког) гледишта у сукобу са Мађарима, бискуп загребачки
Алаговић је 8. септембра 1833. посебном „закладницом“ уз „полог“ од 3.000
форинти у столној цркви загребачкој утемељио „лијепу побожност на част
Блаженој Дјевици Марији... с врућим жељама да се протестантски захтјев Ма-
ђара отклони од Хрватске“.72 Илирски покрет је, дакле, имао и „преважне“

69 Н. Жиц, Александар Алаговић бискуп загребачки оснивач пожешкога орфано-
трофија, Пожешка колегија – споменица о стогодишњици 1835-1935, Славонска Поже-
га, 1935, 36.
70 Исто, 36-37.
71 Исто, 37.
72 Исто.

верске задатке јер је требало, у интересу „апостолске“ Аустрије, чисто римока-
толичко царско подручје (Банску Хрватску) одбранити од северне мађарске
протестантске најезде. Управо из тог разлога Хрватска и хрватство ће током
XIX века имати све већи значај за интересе Хабсбуршке монархије којој је ри-
мокатолицизам означавао државни опстанак пред све израженијим мађарским
претензијама за самосталношћу.
Први весник тог новог благонаклоног односа према Хрватској и хрват-
ству уочава се са стварањем хрватске метрополије. Наиме, цар Франц Јозеф је
12. августа 1850. дао дозволу да се Загребачка бискупија уздигне на ранг над-
бискупије. У децембру 1852. папа Пије IX издао је булу „Ubi primum placuit“
којом је одредио да се у Загребу, „који има једну тисућу кућа и 13.000 станов-
ника, бискупија подигне на ранг надбискупије. Уједно јој је, као метрополији,
придружио бискупије које су до тада припадале мађарским надбискупијама
(калочкој, бачкој, острогонској) и то: босанску или ђаковачко-сријемску, сењ-
ско-модрушку или крбавску и крижевачку бискупију. Од тог времена је „загре-
бачки натпастир“ хрватски метрополита те је у црквеном погледу престао ма-
ђарски утицај на „хрватски народ“.73
Илирско име није се свуда одомаћило и примило, нарочито не код Срба,
који су се одлучно одупрли настојањима да им се оно наметне. Већ 1843. годи-
не било је забрањено из разлога како би Аустрија угодила Турској и Мађар-
ској. Југославенско име је наследило илирско и то највише захваљујући актив-
ностима бискупа Ј. Штросмајера и каноника Фрање Рачког.74
Историју хрватског народа Рачки је са „посебном љубављу“ проучавао,
сматрајући да је она Божје дело и резултат стваралаштва самог хрватског наро-
да. Истицао је народе Хабсбуршке монархије као народне и историјске инди-
видуалности. Ти народи ушли су у оквир Хабсбуршке монархије „под увјети
светих уговорах“, у тежњи да осигурају своју особеност у заједници с осталим
народима Средње Европе. Рачки је изводио начело федералистичког преуређе-
ња Монархије с јемством учвршћења народних и „повијесних“ индивидуално-
сти њезиних народа. Идеја југославенства, као пре илирска идеја Љ. Гаја,
функционисала је код Рачког као хрватска национална интеграцијска идеоло-
гија, са задатком да мобилише хрватску интелигенцију на путу изградње мо-
дерне хрватске културе и просторно што шире хрватске државности. Поводом
25-годишњице Југославенске академије знаности и умјетности Рачки је и сам
истицао да је она своју мисију, која је требало да обухвати цели југословенски
простор, почела од хрватства: „Академија малог презреног хрватског народа
имала је 'сиело у души Хрватства'„.75

73 Исто, 1.
74 М. Мурко, О претходницима илиризма, „Нова Европа“, II/3, 1921.
75 Ф. Рачки, Осврт на 25-годишње дјеловање Југословенске академије знаности и
умјетности, Загреб, 1893, 8-9.

Старчевић
Творац великохрватске правашке идеје Анте Старчевић је био под јаким
утицајем Ритеровог свехрватства заснованог на римокатоличкој основи. Упра-
во су А. Старчевић и Е. Кватерник Ритерово свехрватство истицали као про-
грам свог „праваштва“. Ритерову Croatia redivivа су посебно ценили због ње-
зиног историцизма, терминологије и истицања хрватског имена.76 Крижаниће-
во дело није у то време могло утицати на политичку мисао у Хрвата зато што
се за њега није знало све до краја шездесетих година. Наиме, открио га је тек
1869. Иван Кукуљевић – Сакцински.
И Старчевић је у младости био одушевљени присташа илирског покрета
из кога је и политички поникао. Револуционарне 1848. године у заносу је сла-
вио бана Јелачића и изразио веру у скору обнову некадашњег легендарног хр-
ватског краљевства које је, према њему, обухватало крајеве „од мора па до во-
де Муре, од Љубљане па до града Јајца“.77 Године 1851. осудио је употребу
српског имена за народне песме које је издао Вук Караџић. Старчевић је, слу-
жећи се некритички историјским изворима, порекао српском имену етничко
(народно) обележје. Практично, А. Старчевић је осуђивао све оно што би евен-
туално сметало ширењу и стварању велике хрватске државе. Педесетих година
XIX века он је осуђивао устанке босанске (српске) раје против босанских ага и
бегова. Године 1858. први пут је изразио своје уверење о босанским муслима-
нима као „по керви и језику најчистијом браћом“.
Старчевић је предлагао да Хрватска уреди односе са Аустријом и Ма-
ђарском кроз међународне уговоре. Предусловом за то сматрао је успоставља-
ње целовитости „хрватских земаља“, тј. Хрватске, Славоније с Границом, Дал-
мације и Међимурја, а „приволенијем становништва“ требало је да им се при-
дружи и „сав јужно и северно западни крај некадашње велике Краљевине Хр-
ватске“, како Старчевић назива славенске земље, у којима живи „ по керви, по
језику, по прошлости, и ако Бог да у будућности један те исти народ“.78
Анте Старчевић је био оличење борбеног хрватског национализма у на-
стајању. У његовим очима Хрватска је независна земља која је у прошлости од
добре воље ушла у персоналну унију с Мађарском и Аустријом. Старчевић је
развијао мисао „хисторијског државног права Хрватске“. Књижевни критичар
Јован Скерлић, српски либерал који иначе није познавао сврху рада на ствара-
њу митоманске хрватске историографије, тврдио је да славенска мисао, југо-
славенска идеја, народна политика српско-хрватска, нису имали огорченијег

76 Ј. Шидак, н. д., 146.
77 Источне границе Хрватске су и код Старчевића релативне, флуидне, неодређе-
не. Ни сами идејни творци будуће велике Хрватске нису могли синхронизовати своје
визије, јер нису сви подударно могли сагледати контуре некадашње тобожње Хрватске.
У Старчевићевој картографији границе Хрватске временом иду све источније: прво су
на Уни, па на Дрини, на Морави, на Марици, да би на крају, у Ритеровом стилу, ишле
даље на исток ка Украјини.
78 Енциклопедија Југославије, том 8, Загреб 1971, 128.

противника од вође хрватских праваша. Старчевић је презирао славенство. Го-
ворио је да између Хрвата, Чеха, Пољака и Руса, нема никаквог јединства, ни
крвног ни језичког. По њему, Срби су само географски појам, српска историја
не постоји, српски језик је измишљотина. Српство су у најновије доба створи-
ле Русија и Аустрија. Све што је добро код Срба то је само хрватско. Он је пи-
сао о хрватској династији Немањића; на Косову је било свих само не Срба.
Оно што се у његово време звало Србима то су похрваћени Власи, Арбанаси и
Цигани, нечиста раса. Само из велике мржње према Србима говорио је о Буга-
рима са много нежности. Турска је за њега била културна земља.79

Кроатизација српског језика и књижевности
Против жестоких напада на српство и историографских фалсификата
Штросмајера и Рачког и праваша Старчевића и Павлиновића, устали су далма-
тински Срби окупљени око Српског листа (Сава Бјелановић, Лазар Томановић
и други). Такво хрватство које не постоји, већ се ствара, Српски лист је нази-
вао анахронизмом чију погонску снагу чини свештенство. „Света дужност“ ри-
мокатолика је „да све учини за вјеру, дакле и да ратује противу православља и
мухамеданства“, а за Српски глас је било потпуно извесно „да су у борби про-
тив Српству вође језуити и фратри док су Хрвати само војници а хрватска ми-
сао просто оруђе“, те да су фратри и језуити „стари и познати носиоци туђин-
ске мисли, који под маском хрватства шире средњевјековну вјерску борбу, што
је највећа увреда и понижење двадесетом вијеку“.80
Питање Качићевог „словинства“ међу првима је разматрао Бокељ Лаза
Томановић из Лепетана. Он је утврдио да Качић хрватско име сматра истовет-
ним или бар посве блиским крањском, односно словеначком имену, па је на тај
начин житеље „кајкавске“ Хрватске, као и Копитар, подводио под словеначку
народност. На тој тврдњи Томановић је темељио тезу да је хрватско име, у то
време везано за простор кајкавске Хрватске, за Качића географски а не нацио-
нални појам, те да је у Немањино време „словинство“ значило исто што и срп-
ство.81 Према Томановићу, дакле, Качић, али и дубровачки писци, кад кажу
„словинство“ мисле на српство: „Како православни Срби у оно време нису мо-
гли сматрати Србима иноверце подложне Папи, Срби-католици траже опште
име и налазе га у имену словинском“.82

79 Ј. Скерлић, Анте Старчевић, Београд, 1911.
80 Исто, 145-146.
81 Историчарка Софија Божић истиче Томановићево мишљење да је Качић у делу
„Разговор угодни народа словинскога“ певао о српским владарима, о догађајима из срп-
ске историје, да су „Разговори“ написани у духу српских народних песама и по садржа-
ју и по форми. Због свега наведеног Томановић је у Качићу видео српског песника.
Укључивање Качића у сферу хрватске културе сматрао је потпуно неоправданим (С.
Божић, н.д., 94-95).
82 Л. Томановић, Фра Андрија Качић према српству и хрватству, Стражилово, Но-
ви Сад, бр.19, 8. V 1886, 626.

Томановићу је четири године касније одговорио Фрањо Рачки, тврдећи
да је Качић Хрват „који обухваћа својом мишљу цијело јужно словинство, што
није чак ни нешто ново“, па помиње имена Љ. Цријевића, Ф. Вранчића, М. Ор-
бинија, који су писали о славенству. Инцидент са Томановићем „потакао“ је
Рачког на „истраживање“, па је „открио“ да је „код Хрвата још у XVI стољећу
постојала национално-језичка свијест која увјетује извјесну оријентацију старе
хрватске књижевности“. Ф. Рачки је, без било каквих озбиљних доказа, непо-
колебљиво тврдио да је хрватски језички национализам постојао и у Средњем
веку. Качићу је накнадно приписано да је афирмисао модерни хрватски патри-
отизам код народа. Из тврдњи Рачког настала је „истина“ да је камен темељац
„словинског патриотизма“ његов непосредни хрватски патриотизам, па је
„словинство“ (поред илирства) постало синоним за хрватство.83
Поводом свечаности откривања споменика фра Андрији Качићу-Мио-
шићу у Макарској 1890, лист Српски глас је негодовао јер је читавој свечано-
сти дат хрватски карактер, односно, идеолози хрватства су покушали да „преу-
зму славног српског пјесника“ и да уз помоћ дела овог „имитатора народне по-
езије“ надокнаде оно што им недостаје а то је сопствена културна баштина.84
Томановић је стално истицао да је српски народ раскомадан „на толико
страна да ни пољски народ није грозније“. Међутим, јединство српског народа
опстајало је „чврстом свезом једнога истовјетнога језика": „Ја сам био у Срије-
му, Бачкој, Банату и Шумадији; путовао сам кроз Далмацију, Црну Гору и
Херцеговину; говорио сам са Бошњацима и Личанима: и свуда сам нашао је-
дан истовјетни језик. Само што неке групе изговарају лијепо, неке липо, неке
лепо итд, у томе је сва разлика! Кад се састане Далматинац, Бошњак, Црного-
рац, Шумадинац и Бачванин најпростији, они се разговарају као да су се у јед-
ном селу родили и подхранили. Таквога јединства језичкога на оволиком про-
стору не знам имали иједно племе у словенству, али знам да га нема ни њемач-
ки ни италијански народ. Овијем истијем језиком писали су дубровачки пје-
сници, писао је Качић и испјеване су народне пјесме, које нам данас служе, као
образац како ваља писати. Друкчије, све што се боље усавршава наш књижев-
ни језик, све се више истовјетује језику што се чује по народу од Скадра до За-
дра и Будима. Или ти, наш књижевни језик и језик народни један је исти, што
опет ни један народ нема. У Словенству, у науци овај језик и језик народни је-
дан је исти, што опет ни један народ нема“.85
Он је истицао да српски језик зовемо и „хрвацким“, али да тај назив није
тачан: „Хрвацкијем језиком није фра Андрија Качић пјевао. Да је пјевао хрвац-
кијем језиком ми га не бисмо разумјели, као што не разумијемо што се писало

83 И. Педерин, Качићев „Разговор угодни народа Словинског“ – сусрет средњег
вијека и модерног патриотизма, „Качић“, Зборник фрањевачке провинције Пресветог
откупитеља, Сплит, 1969, 18-20.
84 С. Божић, н.д., 94.
85 Л. Томановић, Фра Андрија Качић према српству и хрваству, Задар, 1886, IIIIV.

хрвацки прије педесет година, и што данас зборе островљани од Задра до Сењ-
ске ријеке и становници око Загреба и Крижевца. Хрвати су почели тек од Гаја
мало по мало присвајати наш језик у књижевности, али га у жувоту неће никад
увести, и овај језик сада називамо хрвацкијем“.86
Томановић у свом времену очигледно није могао предвидети да ће хр-
ватски језик постати посебни међународно признати књижевнојезички стан-
дард. Римокатолички фалсификатори српске културне баштине неуморно су
радили. Далматински Српски глас био је нарочито огорчен када је Матица хр-
ватска већ 1897. и 1898. године под хрватским именом објавила две књиге срп-
ских народних песама о Краљевићу Марку, Милошу Обилићу и другим срп-
ским јунацима. Сличан фалсификат Матица је направила и 1888. објавивши
Искрице Николе Томазеа. У овом издању илирско име је замењено хрватским.
Српски глас је овај поступак оштро осудио и поменуо издање Искрице у коме
је Томазео илирско име заменио српским. Томазеова српска осећања доказива-
ла су његова дела: иако је под илирским називом објавио песме о Косову и
Краљевићу Марку, он је наглашавао да су то српске песме.87
По промјенама имена речника фрањевца Драгутина Парчића види се на
који начин је хрватско име постепено продирало у Далмацију и то избацива-
њем српског илирског имена. Наиме, каноник ватиканског Илирског завода св.
Јеронима, фра Драгутин Парчић, саставио је Рјечник илирско-талијански (срп-
ско-италијански) који је објављен у Задру 1858. године, затим 1858-60. године
Vocabolario italiano-slavo. Друго издање речника из 1868, објављено такође у
Задру, носило је назив Vocabolario italiano-slavo (насловна страна), Vocabolario
italiano – ilirico (croato), унутрашња страна речника. Дакле, стидљива појава
хрватског имена уоквиреног заградом. Са ширењем хрваштине током друге
половине XIX вијека у Далмацији, речник у издању из 1901. поприма потпуно
хрватско рухо и носи назив Рјечник хрватско-талијански. „Чувени“ хрватски
језикословац др Људевит Јонке у својој енциклопедијској јединици о Драгути-
ну Парчићу, фалсификаторски наводи да је он написао „неколико издања тали-
јанско-хрватског и хрватско-талијанског рјечника“. За њега су то били први та-
лијанско-хрватски речници „новијег времена“, дакле постојали су вјероватно и
некакви из старог времена. Јонке је даље фалсификовао чињенице па је тврдио
да је Парчић написао „граматику хрватског језика на талијанском“ која међу-

86 Исто, IV.
87 Српски глас је цитирао и одломак из Томазеовог речника Nuovo dizionario della
lingua italiana у коме је под одредницом „serbico“ писало: „Српски језик није дија-
лект, него је један од четири славенска језика; милозвучнији је од пољског и чешког,
језгровитији је од руског; српске песме могу се упоредити са најљепшим пјесмама било
ког народа. Говор Босне и Херцеговине и планинске Далмације говор је српски; хрват-
ски је дијалекат, као и раса, једна дегенерација“ (С. Божић, Српски лист – Српски глас
гласило Српске народне странке на Приморју 1880-1904, магистарски рад у рукопису,
Београд, 1996, 93-94).

тим носи назив без помињања хрватског имена, али зато уз помињање Славе-
на, односно Срба (Grammatica della lingua Slava, 1873).88
Српско илирско име носе и други речници, на пр. речници Руд. В. Весе-
лића Речник илирског и немачког језика, Беч, 1853; Речник немачког и илирског
језика, Беч 1854. Хрватски језик није још увек био пројектован.
У сврхе стварања хрватске јуначке епске књижевности, у Загребу се од
1896. почињао објављивати зборник Хрватске народне пјесме. До 1939. године
објављено је укупно осам томова. Крајем XIX и почетком XX века фрањевци у
Босни и Далмацији почињу да промовишу и истичу „хрватске гусларе“ и „хр-
ватске јуначке пјесме“. Фрањевац Силвестар Кутлеша из Имотског чак је 1939.
године објавио јуначке народне (хрватске) песме из Имотске крајине.89 Хрват-
ска ревија 1940. године такође је објавила јуначке народне пјесме из Имотске
крајине подводећи их под хрватске народне песме.90 Д-р Мате Ујевић објавио
је у Загребу 1938. године Хрватску народну пјесмарицу. Нови импулс похрва-
ћивању српских епских народних песама 1964. године дала је Матица хрватска
објављивањем Народних епских пјесама (у два тома) које су изашле у оквиру
вишетомне едиције Пет стољећа хрватске књижевности. У предговору
Олинко Дероко истиче да слава „наше“ (хрватске) епске поезије започиње са
„Асанагиницом те неким Качићевим пјесмама за које је Талијан Фортис ми-
слио да су народне... Први познати запис наших (хрватских – Н.Ж.) епских на-
родних пјесама настао је у XVII стољећу, а начинио га је хрватски великаш и
уротник Петар Зрињски“.91 Међу хрватске епске песме уредништво Матице
хрватске уврстило је песме српског јуначког епског циклуса које певају о ме-
ђусобној борби српских ускока и хајдука са муслиманским (турским) јунаци-
ма. Типичан пример таквог епског садржаја је песма Писма од Нуке барјакта-
ра у којој се помињу српски јунаци из Равних Котара (девет Вучковића, Илија
Жарковић и други) који се сукобљавају са турским ратницима. „Данак у крви“
постаје „потресни призор“ везан искључиво, ако се изузме „шпањолска народ-
на романса“, за хрватску епску поезију.92 Не помиње се никакав хрватски еп-
ски лик, али зато Матичино уредништво, у правашком и „ендехазијском“ ма-
ниру, под Хрвате насилно подводи и српске јунаке исламске вере (муслимане).
Покатоличени српски гуслари из Имотске крајине, српског презимена а
католичког имена (Мате Галић, Иван Кутлеша, Мијо Шкоро, Анте Лончар,
Иван Марић, Иван Вучковић и други), одједном, према фрањевачкој епској
верзији, „пјевају лијепим хрватским језиком“ о „крвавим окршајима између
хрватских кршћанских и муслиманских јунака“. О Србима, српском имену и

88 Енциклопедија Југославије, Загреб, 1965, 428.
89 С. Кутлеша, Нова пјесмарица – јуначке народне пјесме из Имотске крајине,
Шибеник, 1939.
90 Хрватске народне пјесме – јуначке народне пјесме из Имотске крајине, Хрват-
ска ревија, бр. 5, Загреб, 1940, 270.
91 Народне епске пјесме, Пет стољећа хрватске књижевности, Загреб, 1964, 7.
92 Исто, 12-13.

православљу нема ни помена. Српско становништво, које је патило под тур-
ским ропством, у најбољем случају називано је „кршћанским“, па се обично
помињу „кршћани Крајишници“. Ствараоцима „хрватске народне епике“ био
је у тим тренуцима потребан свехришћански екуменизам како би се искори-
стила православна (српска) епика за великохрватске националне претензије.
Фрањевац Силвестар Кутлеша је чак ијекавски језички облик, који су употре-
бљавали поменути гуслари, преводио на икавицу која је с временом од српског
претворена у језички облик католика (Хрвата).93 С друге стране, Матичин при-
ређивач „хрватских јуначких народних пјесама“, Олинко Дероко, комотно твр-
ди да су Вук Караџић, фра Грга Мартић и Б. Богишић икавске језичке облике
претварали у ијекавске.
Поједини теоретичари и историчари књижевности истицали су да су
„хрватске“ јуначке пјесме из Имотске крајине преузете „из других наших кра-
јева“ и из других зборника јуначких песама. Антун Шимчик је упозоравао да у
Кутлешиној Пјесмарици има песама преузетих из Караџићевог зборника (Же-
нидба Милић-барјактара, Женидба Ивана-Илије Смиљанића, Сестра Ђурко-
вић сердара и Зукан барјактар, Бајо Пивљанин и бег Љубовић итд.). За овакву
Шимчикову констатацију сматрамо да није потребна никаква додатна аргумен-
тација, јер је из њиховог назива очито да наведене песме припадају српском
епском јуначком циклусу. У својој немоћи да аргументовано побију српски ка-
рактер јуначких народних песама, римокатолички књижевни „стручњаци“ су
стално понављали тврдњу да је Вук Караџић „посрбљавао“ народне песме и да
их је „мијењао према својим граматичким, лексикалним и естетским начели-
ма“.94 Шимчик је такође тврдио да је одређен број песама из Кутлешине Пје-
смарице преузет из збирке коју су објавили фрањевци Франо Јукић и Грга
Мартић под насловом Народне пјесме босанске и херцеговачке (Мостар,
1892).95
Најзначајнији и најплоднији писац „хрватских повијесних приповије-
сти“, Аугуст Шеноа, уопште није био хрватског порекла. Његовог оца, посла-
стичара Алојза, довео је 1830. из Будима у Загреб загребачки бискуп Алексан-
дар Алаговић. Чешки језик својих предака Алојз је у потпуности заборавио, а
говорио је само немачки и мађарски. Шеноина мајка Терезија била је ћерка
Мађара Максимилијана Едуарда Рабача (Rabacs).96 Међутим, нехрватско поре-
кло није му сметало да напише бројне псеудоисторијске романе и приповетке
у којима је истицао и величао Хрвате, хрватство и римокатолицизам. У исто-
ријској приповијести Чувај се сењске руке он Хрватима, додуше преко јунач-
ких подвига српских ускока, оставља следећи аманет: „Сине хрватски! И у

93 К. Косор, Јуначке народне пјесме из Имотске крајине, „Качић“ – зборник фра-
њевачке провенције пресветог откупитеља, Сплит, 1969, 242-253.
94 Исто, 291.
95 Исто, 261-262.
96 Пожешка колегија – споменица о стогодишњици 1835-1935, Славонска Поже-
га, 1935, 40-41.

твом срцу гори божји пламен, и твоје груди су крути камен; сине хрватски,
памти до гроба старинску пјесму: Чувај се сењске руке!"97
На обликовање историјске свести хрватског национа нарочито је утица-
ла културна елита која је популарисала и усвајала вредности књижевних дела
која су својим садржајем извирала из „радикалног католицизма“.98 У делима
савремених хрватских књижевника и књижевних историчара Дубровник је на
пример представљан као старо хрватско културно средиште,99 иако он у раздо-
бљу од XVI до XIX века није имао никакво хрватско народносно обележје.100
У то време Дубровник је био римокатолички град мешане латинско-славенске
културе, са доминацијом романских културних елемената. Католичанство, па
потом и хрватство Дубровника, захваљујући интензивној вековној активности
фрањеваца и језуита, нарочито у раздобљу тзв. „католичке обнове“ (противре-
формације), успешно је укорењено у савремени Дубровник. Нарочито се осе-
ћао утицај исусоваца на културни и политички живот Дубровника.101
Рефлексије данашњег хрватства у далеку прошлост интензивно су пре-
носили хрватски грађански, нпр. Стјепан Радић102, и клерикални политичари, а
нарочито хрватски књижевници и књижевни историчари. Тако је Марин Фра-
ничевић приписао дубровачком песнику Мавру Ветрановићу (1482-1576) да се

97 А. Шеноа, Чувај се сењске руке, Загреб, 1962, 138.
98 Ђ. Станковић, Изазов нове историје, књ.II, Београд, 1994, 31.
99 Зборник стихова XVII стољећа, Пет стољећа хрватске књижевности, издање
Матице хрватске, Загреб, 1967.
100 Члан дубровачке академије „Испразнијех“ Баро Бетера (1645-1712) говори о
„језику словинском“. Дубровачки историчар Мавро Орбини пише књигу „О царству
Славена“ (Il regno degli Slavi). Дубровачки песник Владислав Менчетић (1600-1666) пи-
ше панегирик о Петру Зринском под насловом Трубља Словинска (Анкона 1665) у ко-
јем нема ни помена хрватског имена.
101 Бројни дубровачки књижевници, научници и мислиоци имали су потпуно вер-
ско образовање и припадали су монашком или световном свештенству као нпр. књи-
жевници Марин и Ђоре Држић, Јаков Бона-Бунић, филозоф и физичар Руђер Бошковић,
филозоф Никола Гучетић (1549-1610) и други. У побожним стиховима Пажанина, ису-
совца Бартола Кашића, осећа се Дубровник, град у којем је активни радник „католичке
обнове“ дуго боравио. Дубровачком књижевношћу надахњивао се и босански фрање-
вац Матија Дивковић (1563-1631). (Зборник стихова XVII стољећа, Пет стољећа хрват-
ске књижевности, Загреб, 1967, 13-16.) Дубровачки песник, Србин католик Игњат Ђур-
ђевић (1675-1737), ступио је у Риму 1698. године у исусовачки ред, да би, по повратку у
Дубровник 1705, приступио бенедиктинцима.
102 У говору који је одржао у Дубровнику 2. II 1926, С. Радић је о српству Дубров-
ника изрекао низ негативних одређења: „Овај дивни Дубровник родио је једну чудну
чету господе, која је у оној реакционарној Аустрији Талијанима жртвовала овај дивни
наш говор и језик. Тих је било пола процента!, и сви су они били господари. Они су по-
шли равно у Београд преко Хрватске и против Хрватске. Тако је настало католичко срп-
ство Дубровника“ ("Политика“, 3.II 1926).

он обраћа „славним Хрватима, браниоцима Клиса“103, иако је непобитна исто-
ријска чињеница да су у Клису живели и Клис бранили ускоци – православни
Срби, који после пада града, 1537. године, прелазе у Сењ, и, временом, прозе-
литским чином, постају унијати настањени у Жумберку. На сличан начин, по-
раз мађарске војске на Крбавском пољу 1493, коју је водио мађарски бан Еме-
рик Деренчин (Derenncenui), М. Франичевић, преко стихова Ветрановића, ин-
терпретира као „хрватску славу“.104
Јунаке косовског, хајдучког и ускочког епског циклуса, хрватски књи-
жевни теоретичари, нарочито они монашког фрањевачког порекла, знали су
приписати хрватској јуначкој епици. Котарски и сењски српски ускоци и епски
јунаци (Стојан Јанковић, Вук Мандушић, Илија Смиљанић, Комљен барјактар,
Тадија Сењанин, Иван Сењанин, Ускок Радојица др.) насилно су уклапани у
хрватске епске песме и носили хрватско народносно име. Клерикалац Драгу-
тин Нежић прогласио је Сењ „средиштем најљепшег циклуса хрватске народне
епике из доба турских ратова“. Зато и град православних и римокатоличких
србских ускока проглашава „најхрватскијим хрватским градом“.105 За Илију
Смиљанића се обично говорило да је син хрватског јунака Петра Смиљанића и
да је био харамбаша хрватских ускока. Песма о Смиљанићима ("Смиљанићу,
Смиљанићу покисло ти перје") у савременој хрватској верзији третира се као
стара католичка далматинска (хрватска) песма.106 Превиђа се податак да су
Смиљанићи били пореклом са српске Удбине у Лици. Вук Мандушић је такође
представљан као хрватски јунак и одбацивано је његово српско порекло. Фра-
њевачка свехрватска национална пропаганда представљала је муслиманске
("турске") јунаке као „јунаке хрватских муслиманских народних песама“.107
Слично су радили и световни хрватски књижевни историчари. Рафо Бо-
гишић је, на пример, истицао да се „поред фрањевачке католичке књижевно-
сти, и неовисно од ње, јавља у Босни крајем XVI стољећа, а обилније у XVII
стољећу, и друга једна књижевност на хрватском језику: књижевност босан-
ских муслимана писана арапским писмом. Називамо је 'аљамиадо поезија' пре-
ма арапској ријечи 'алаџамије', која значи страни, неарапски“.108 „Хрват мусли-
манске вере“, „обзораш“ Мухамед Хаџијахић, пише о почецима хрватског му-

103 Р. Богишић, Митолошка игра Мавра Ветрановића, Анали Хисторијског ин-
ститута ЈА у Дубровнику, 1962-1963; Марин Франичевић, Ветрановић Чавчић Мавро,
Енциклопедија Југославије, том 8, Загреб, 1971, 488.
104 Исто.
105 Д. Нежић, Laudemus viros gloriosas (Угодници Божји хрватске земље), „Croatia
sacra“, бр.20-21. Загреб 1943, 91-92.
106 А. Мијатовић, Ускоци и Крајишници – народни јунаци у пјесми и повијести,
Загреб, 1974, 138.
107 К. Косор, Јуначке народне пјесме из Имотске крајине, „Качић“– зборник фра-
њевачке провинције пресветог откупитеља, Сплит, 1969, 267-269.
108 Зборник стихова XVII стољећа, Пет стољећа хрватске књижевности, издање
Матице хрватске, Загреб, 1967, 285.

слиманског пјесништва109 и о „Хрватској муслиманској књижевности прије
1878. године“.
Истакнути центри моћи у хрватској нацији, нарочито црква и национал-
не установе, великим финансијским средствима подупирали су националну из-
давачку делатност. У раздобљу Краљевине Југославије, Матица хрватска је из-
давала око 30 књига годишње у тиражима који су били незамисливи у другим
југословенским центрима. Рекордни тиражи су се кретали око 10.000 примера-
ка, док је уобичајен тираж износио између две и пет хиљада примерака. Међу-
тим, та књижевност, заједно са огромном продукцијом католичког Друштва св.
Јеронима, својим садржајима попуњавала је готово искључиво школске и уни-
верзитетске уџбенике, како би се омладина у најранијем узрасту и у што већој
мери потчинила идеологији „народног (хрватског) колектива“. Тиме се зачи-
њала целокупна друштвена свест код Хрвата, радикално супротстављена дру-
гим нацијама и вероисповестима. До отворене мржње био је само један ко-
рак.110
Други важан сегмент ове добро смишљене и плански усмерене књижев-
ности, а далеко од тога нису биле ни историографија и географија, била је про-
дукција књига и брошура за народ, за сељаке нарочито. „Дубоки вјерски осје-
ћај народни и стољетни културни утјецај католицизма на књижевност, припа-
дају међу најважније факторе хрватске књижевне повјести“ – категоричан је
језуита др Антун Бонефачић у својим написима о хрватској књижевности који
су излазили у Хрватском листу, почевши од 25. децембра 1941. Друштво св.
Јеронима је за 73 године постојања штампало близу десет милиона примерака
„књига за народ“, у 633 издања. Под окриљем Цркве ове књиге су, како истиче
Ђ. Станковић, под девизом „Књига у сваки хрватски дом“, дељене сељацима
бесплатно или продаване по изузетно повољним ценама. „Зато не чуди“, пише
Ђ. Станковић, „с колико ревности су у Краљевини Југославији осниване чита-
онице, покретне библиотеке; што се у свакој хрватској кући могао наћи или
'Пучки календар' или 'Даница' или по неколико књига Друштва св. Јеронима и
Матице хрватске. На томе се градила развијеност хрватских културних устано-
ва и митологија о културној супериорности хрватског над српским народом,
без обзира на садржај и естетске вредности 'произведених дела'. Била је важна
њихова политичка (и национална – Н.Ж.) функционалност“.111
Најзаслужнији за настављање континуитета и даљни развој савремене
митолошке хрватске историје су римокатолички редовници Крунослав Драга-
новић и фра Доминик Мандић. Властима Републике Хрватске послужила је
као идеално пропагандно средство Мандићева „компаративна повијесна синте-
за“ под тенденциозним називом „Срби и Хрвати два стара различита народа“
(Загреб, 1990). Већ сам наслов открива Мандићеву конструкцију о народима
формираним у далекој прошлости који, према наслову, немају ништа заједнич-

109 „Обзор“, 26. X 1937.
110 Ђ. Станковић, н.д., књ. II, 31.
111 Исто, 32.

ко. У Мандићевој књизи се управо наводе неприхватљиви аргументи који су у
функцији сведочанства о Србима и Хрватима као расно различитим народима.
У наведеном делу Мандић нам се представља као „врстан филолог“. Довољно
је навести само пар наслова поглавља па да се види сва величина његових „фи-
лолошких“ умотворина ("Долазак Славена штокавских икаваца на Балкан“,
„Долазак Славена штокавских екаваца на Балкан"). Мандић у IV поглављу
књиге расправља о хрватском „Дувањском сабору године 753"112, иако истори-
ографија до данас није успела да утврди ниједну историјску чињеницу о хрват-
ској историји VIII века.
Великохрватска ватиканско-хабзбуршка национална идеја, која је била
„језичко-национално“ оријентисана, са све израженијим присвајањем ијекав-
ско-икавске српске штокавице, била је у почетку за окупљање аустро-угарских
јужних Славена (углавном Срба), које је у све већој мјери претварала у Хрвате.
Од феудално-сталешког митолошког хрватства идеолози великохрватства су
преузимали име, митолошке симболе, митолошку назови традицију, државно-
правну аргументацију (односно, хрватско државно право, Хрвати као једини
политички народ), док су од аустро-римокатоличког национализма преузимали
љубав према хабсбуршкој династији и великој аустријској домовини. Феудал-
но-сталешки митолошки национализам хрватства и аустро-римокатолички на-
ционализам, у потпуности су били јединствени у мржњи и аверзији према пра-
вославним Србима.
Прелаз од аустријске националне оријентације на самохрватску био је
постепен, док је између чисте аустријанштине и чистог самохрватства било
много нијанси и прелазних облика. За хрватске ексклузивне струје било је ви-
ше гласача (присталица) у Хрватској и Славонији (за „праваше“, „франковце"),
док је за аустро-римокатоличку струју више гласало српско-римокатоличко
пучанство Далмације, Босне и Херцеговине. Како је истицао правник и истори-
чар др Богдан Прица из Коренице, у римокатоличким српским земљама посто-
јала су два свијета: доњи у коме је с малим изузецима владала аустрофилија и
србофобија, под разним именима (хрватским, кршћанским, аустријанским), и
горњи свијет (слој) у коме су се бориле присталице јединства (аустријског али
и југославенског, односно аустрославистичког – СХ коалиција) с присталица-
ма искључивог великохрватства.
„Цивилизаторска“ мисија римокатолицизма и хабзбурговштине појача-
вана је осјећањем културне супериорности римокатоличког народа због вјер-
ске искључивости и посебности у односу на шизматичке Србе. Културна су-
периорност наметана је вјером у културну мисију римокатолика ("in partibus
infidelium"). О тој лажној културној супериорности аустријских римокатолика
правник и историчар др Богдан Прица је имао своје мишљење: „Јер, мада су на
те крајње католичке народе падали само последњи одбљесци онога сунца ци-
вилизације које је било на зениту у западној Европи, они код својих источних

112 Д. Мандић, Срби и Хрвати два стара различита народа, Загреб, 1990, 32-33,
66-68.

сусједа, избјеглих или ослобођених испод татарског, односно турског јарма,
нису могли наићи ни на онај степен материјалне културе на коме су се сами
налазили“.
Прављењем цивилизацијских разлика између православних Срба и Срба
римокатолика (све већих обожаваоца великохрватске идеје), идеолози хрват-
ства су на лак начин могли изазивати нове вјерско-националне сукобе, и то за-
хваљујући антисрпским правашким странкама Анте Старчевића, Кватерника,
Миховила Павлиновића, Јосипа Јошуе Франка, Иве Продана и Миле Старчеви-
ћа, Стјепана Радића и других. Правашка омладина је већ 1876. године изража-
вала велике симпатије за Турке у српско-турском рату 1876. године. Чак је и
један од идеолога великохрватства, и писац митолошке историје Хрвата, Фра-
њо Рачки, био искрен па је у „Обзору“ од 9. фебруара 1881. написао: „Али ни
једно племе славенско није Старчевићевој странци тако мрско кано што је Хр-
ватима најсродније Српско. Та се мржња протеже на све што по историјском
развитку чини засебност српског народа. Мрзи се српско име, мрзи се источно-
православна вјера, мрзи се писмо ћирилско; бијасмо овдје у Загребу свједоци
како Старчевићанска младеж снуби (наговара – Н.Ж) Бугарску на савез проти
Србима“.

Ватикан и сербский язык в литературе 17-20 вв.
Во время так назывемой католической обновы, когда Рим пытался
потушить реформацию и оказать влияние на славянский и прасловянский
восток, Конгрегация для проповедания веры (Congregatio de propaganda fidae),
была носителницей таких направлений и систематически поддерживала
языковедческие студии, которые должны были привести к единству литератур-
ного языка и письма русских и сербов. Потому что с 16. века проводилась
церковная уния над православными сербами, таким образом чтобы не трогали
православние обряды и обрядовый язык, в Ватикане появились тенденции к
общеязыковом и народном соединению славян, в том числе и сербов, под
патронатом Ватикана.
Исусовцы уже с начала 17. века усвоили принцип, который в 19. веку
реализовали иллирцы Гая, принятия ''общего и самого распространенного
говора'' (штокавского) в произведениях для южных славян (на самом деле для
сербов). Они планировали проводить униятическую русификацию глаголи-
ческих церковных книг через создавание литературного "репертория'', которым
Римская церковь ползовалась в своей реформистической работе между сербами
после Тридентского концила. Сербы католики были использованы, как будущий
опор римско-католичества, против северно-германского протестанства, которое
в основе ослабляло силу римско-католичества. Чтобы склонил славянских
народов на свою сторону, Ватикан принимал духовные меры и затем работал на
создании общего литературного языка как на Балканах (введением глаголи-
ческой штокавштины) так и на русском православном востоке. Габсбурговцам и
Ватикане иллиризм в долгое время был интеграционным фактором, который
имел целью унифицировать в смысле веры сербские исторические страны
(области) и составить просторы в одно целое. Против жестоких нападений на
сербство и историографических фальсификатов католических священников, а
также светских идеологов хорватства встали далматинские сербы, которые
собирались вокруг ''Српског листа'' (Сава Беланович, Лазар Томанович и др).
Томазео постоянно утверждал что сербский язык не диалект, а один из четырех
славянских языков.
Велико-хорватская ватиканско-габсбургская национальная идея, ''языково-
национального'' направления присваивала иекавско-икавскую сербскую штокав-
штину как литературный язык, превращая сербов в Австро-Венгрии в хорватов.