Најстарија имена градова и села нашег краја су се или изгубила током историје, или била измењена из различитих разлога, или се трансформисала до те мере да их је тешко препознати. Уз то, готово да уопште не постоје никакви документи или писана сведочанства помоћу којих би се могао установити њихов прадавни смисао. Могло би се рећи да једино што може да расветли древну топонимију су легенде, на срећу, сачуване у усменој традицији. Но, већина њих није ушла у избор ни научне ни литературе о уметности. А у међувремену, топономастичке расправе о постанку географских назива на темељу легенди су не само интересантно занимање, већ и благодатна прилика да се запази одсјај давнине.

Невелика група топонима Житомирштине1 очувала је свој најстарији, предхришћански колорит, нарочито повезан са боговима које су поштовали наши преци.

Међу бројним легендама о постанку имена Коростењ2 посебну пажњу изазива она о томе како је покровитељ Древљана био Хорс, бог Сунца. На месту старог насеља налазило се главно светилиште, где су изражавали поштовање богу. Коростењ је Сунчев град, обзиром да се у имену тог места одразило име сунчаног божанства.
У топономастичком смислу, двојник Коростења и вероватно други град Древљана по величини после престонице, је Коростишев /укр. Корост'ишів/. На семантику његовог назива упућује мало позната легенда о другом капишту које се налазило на р. Тетереву где су Хорсу одавали пошту. Ипак, Коростишевљани се нису опијали гордошћу због овога, свесни да је њихов град мањи у односу на Коростењ Велики.

Из легенди такође дознајемо и старе облике упоредних топонима. На пример, познато је да су постојали Кијев и Кијевец3, па по истој аналогији и Коростењ и Коростишев; обзиром да суфикс ‘-иш’ указује на оно што је мање. У истој области има још назива сличних Коростењу: Коростки, Коростелевка /укр. Коростел’івка/, Искорост /укр. Іскорость/, али је мало вероватно да су сва повезана са сунчевим божанством, јер довољно значајан аргумент у легендама о тим именима је тврдња да је ‘’корст’’ пре означавао камен, односно насеља изграђена на камену, камена. Па ипак, сећање на Хорса искрсава и у старом имену Володарска-Волинскога – Хорошки /Горошки/, као и Житомирског предграђа – Крошња /треба подвући да речи као ‘’хороший’’ (срп. добар, леп), ‘’горох’’ (срп. грах), ‘’гроші’’ (срп. грош, новац) су семантички сродне с именом Хорса који у митолошким представама оличава летње-јесење сунце и испољава се у различитим процесима концентрисања енергије: падање росе, формирање зрна, сазревање плодова итд/. Кад је реч о Крошњи, веза овог назива са паганским добом није фиксирана у легендама, мада у самом топониму по нашем мишљењу има трагова његовог прастарог порекла /митологема је Хорс/.

Још једно сунчано божанство – Јарило – има према легендама везе с именима Јаруњ и, можда, Јерчики и Јурово. Село Јаруњ је свето место на које су некада у свибњу /месец који се још назива и јарец - „ярець''/ долазили да одају пошту и принесу жртве богу пролећног сунца, покровитељу заљубљеника и сејача. То место су некада називали Јарилово, Јарињ, што се напокон трансформисало у Јаруњ. У извесној мери ова би се тврдња могла тицати и назива села Jароповићи, но овај топоним потиче од кијевског кнеза Јарополка у чијем имену постоји компонента ''јар''. Интересантно је да се непосредно уз село Јароповићи налази извор реке Ирпењ /укр. Ирп'інь, Ірп'інь/, чији је ранији облик вероватно гласио Јарпењ. А поред села Јарешки истог, Андрушевског /укр. Андруш'івського/ рејона4, извире Каменка /укр. К'ам’янка/ која се улива у Рос /укр. Рось/, а пар километара одатле још једна река – Унава, притока Ирпења. Можда темељитије истраживање овог узгредног запажања доведе до закључка да је Јарило такође и покровитељ рођења свег живота, а дакле – и извора из којих настају велике реке.
За село Јурово /укр. 'Юрове/ прича се да је настало по наређењу кнегиње Јарове која је бацила око на лепо месташце на обали реке Уборт /укр. 'Уборть/. Ко би сад знао не ради ли се ту можда о Ирини /Јарини/ – жени великог кнеза Јарослава Мудрог (чије је име такође изведено од Јарила); али је потврђено да је село дуго времена називано Јарово /укр. Ярове/, па тек доцније Јурово. О Јерчикима постоји приповетка у којој се говори о томе како се у доба Кијевске Русје5 на левој обали реке Унаве налазило насеље под именом Матјуше /укр. Матюші/. Претрпевши Батијево разарање6, село се касније препородило, али под називом Јарчики – изведеног из речи ''Јари'' (Јарко), иначе имена човека који је сељаке извукао из непријатељских руку спровевши их кроз неприступачно и водоплавно приобаље Унаве. Могуће је да је у овој легенди дошло до историјских померања; па је на основу ње тешко са потпуном прецизношћу разазнати првобитно име села. Но, старост поменуте легенде је неоспорна.

Све до нашег времена одржао се један такође древни топоним, а везан за прослављање прадавног бога ветра Стрибога – село Стрибож /укр. Стриб'іж/. У природи се деловање Стрибога према митолошким легендама испољава не само у упућивању силе ветра, већ и притока, потока, корита река /компонента ‘’стр’’ присутна је у именима река Стир, Стр’утва, Истр, Дњестар/7. На мапи наше области има неколико имена насеља с истом таквом компонентом: Стриjева /на р. Смолка/, Струцевка /укр. Стр'уцівка; на р. Дубовик/, Стрижевка /укр. Стр'ижівка; на р. Случ/, Стримовштина /укр. Стрим'івщина; на р. Ирша/, Строков /укр.Стр'оків; на р. Роставица – укр. Ростав'иця/, Струмок /на Уши/. Као што видимо, сва она су распоређена на рекама, што потврђује мит о Стрибогу.

Северни (полески) део области је сачувао давне топониме као што су села Радићи /укр. Р'адичі; Волод'арско-Вол'ински и Jем'иљчински реjони/, Радовељ, Радогошћа /укр. Радог'оща/, Радомишљ, Радулин, Радћа /укр. Р'адча/, Радчици, такође и Народићи /укр. Нар'одичі/, Рижани, Рижев /укр. Риж'ів/, Ришавка, Нераж. Сва она имају заједнички, али фонетско модификовани корен ''род'' /рад, риж, риш, раж/ - од имена бога Рода. Род је ратарски бог /од његовог имена – и украjинска реч „урожай”, т.j. летина, род/ кога су у давнини поштовали. У писаном споменику из 12. века наводе: ''А још Роду и Рожаници секу хлеба, и сира, и меда''. У крају где су гајили Родову житарицу – раж – постојао је сигурно велики број његових светилишта чији је лексички атрибут временом прешао у имена насеља. Легенде о тим именима нису лишене поетичности, али у већини случајева тумачи полазе од имена тражећи разумљивост за објашњења /на пример, Радовељ – радост веља, Радомишљ – рада (срп. веће, народни сабор) jе намислила, Народићи – пребивалиште родича (срп. рођака, родбине) и др/. Једна од ретких легенди записаних у Радовељу тумачи ово име као ''родно, т.ј. издашно место''. Исто тако и село Нераж у Черњаховском (укр. Ч'ерняхівському) рејону је у давнини било место које није потпомагао Род.

Тражења, уписивања и анализе топонимијских легенди могу да расветле много тога од историјског живота нашег краја.