SVEVLAD - Janko Veselinovic: Na prelu

Красне су јесење вечери код нас, говорим о раној јесени. Нема оне летње оморине да те гуши, нити зимске студени да те у собу гони — него је она блага хладовина која старца подмлађује, а болнога крепи. Ветрић те милује, тице ти певају, ваздух мирише — ти седиш и уживаш, а онај бледи месец и они милиони сјајних звездица гледе те — и завиде ти. Тишина је, али ти осећаш да си баш у тој самоћи окружен самим животом, па ти годи што си сам. Све око тебе опомиње те на живот: онај звук свирале, она песма девојачка, говор људски, шкрипа кола, лупање ветрењача, лавеж паса, хуктање сове — све то, смешано, пре те задовољава, него што ти смета.
Ја сам стајао на отвореном прозору и слушао, гледао и уживао све. Пустио сам срцу на вољу, нека само жељу за жељом ниже. „Жеља и нада су тако јевтин еспап, да их и сваки сиромашак имати може." Мисли су ми се ројиле као пчеле, једна је другу изазивала, стизала, обилазила, док најпосле не осетих како ми се саме трепавице склапају и како ми тело отежава. Хтедох се спустити у кревет, али ипак остадох на прозору.
Из овог полусна трже ме послужитељ својом виком.
— Но, шта је?
— Ја бих те нешто замолио.
— Добро, говори.
— Да ме пустиш, да идем...
— На прело, је л'?
— Јест, на прело.
Сину ми кроз главу мисао да и сам идем на прело. Брзо се реших, па му рекох:
— А јеси .ли вечерао?
— Јесам.
— Онда дај ми капут, и ја ћу с тобом.
— Зар на прело?! — рече он зинувши од чуда.
— На прело, дабоме. Толико сам година провео на селу, на селу сам и рођен, па нисам никад на прелу био.
Он ми донесе и придржа капут, те га обукох.
— А где је прело?
— Свуда, и у Гуњачанима, и Грабљу, и Ратковцу, али ми ћемо у Грабље, знаш тамо је најбоље.
— У чијој је кући?
— У Јовиној.
— Е, па лепо. Хајде!

Драган Мартиновић: Прело

Скопчам капут, савијем и запалим цигару, закључам собу и изиђем напоље. Живојин, тако му беше име, забављаше се закључавајући ходник. Кад би готов, пођосмо. Он извади иза појаса свиралицу и отпоче свирати. Ја иђах најлак крај њега пушећи и слушах како се разлегаху звуци његове свирале. Мишљах о прелу и о онима који су на прелу. Стварах пред собом слику изненађења, како ће сви поскакати кад ме угледају, како ће се жене извињавати, а девојке оборити очи и ћутати. Мишљах и о томе како ће се одмах пронети глас да сам на прелу био, и већ хтедох да се вратим, али чух песму:
— Сејо моја, имаш кога свога? —
Песма беше дивно испевана. Девојачки се гласови разлегаху по странама и јаругама. Ја се брзо реших и пођох на прело.
— Куд ћеш тамо около? Ево прелаза, па ћемо овом стазом право кући — рече Живојин.
Пређосмо преко прелаза у ливаду, из ливаде у воће. Шљиве се беху окитиле родом да једва гране држаху. У воћу беше пушница, и пред њом се пушничари разговараху. Кроз воће се виђаху бели кућни зидови. Дођосмо на капију што из воћа у авлију води. Пси нарнуше. Ми се бранисмо штаповима од њих. Из куће изиђе млада женска, снаха домаћинова, одби псе, и позва нас у кућу.
Ступисмо. Насред куће беше велико огњиште. На огњишту гораше цела клада. Пламен беше велики да је сву кућу осветлио. Над огњиштем висијаху верите и над њима котао пун зелењака. Осим верижњаче беше још неколико мотака, и о њима беху извешани велики комади сланине. Око ватре бејаху поседале преље и плетиље. Код долала беше поседало и неколико момчади. Један међу њима држаше неку књигу у руци, биће да је песмарица. Кад смо ступили, женскиње поустаја. Нисам се преварио када сам рекао да ћу их изненадити. Сви, од најмлађе девојчице па до старе Виде, стрине домаћинове, беху изненађени. Стара Вида као да одржаваше ред на овом прелу. Беше то крупна и здрава женска; па иако беше претурила шездесет година, опет сеђаше са преслицом у руци.
После обичних поздрава понуди ми она малу троногу столицу да седнем. Седајући рекох и осталима да седну, што и учинише. Стара ми се Вида извињаваше:
— Ето, учо, ми жене ка' жене: закртожиле свуд. Тако ти је код нас кад се ради.
— Тако је и код мене, стрина Видо. Шта ради Јова?
— Ето, малочас оде да легне. А да ниси, бој се, дошао до њега каквим послом?
— Нисам, стрина Видо, него сам баш дошао на прело. Никад до данас нисам био на прелу, па кад чух од Живојина да је код вас вечерас, ја се наканих. — Него, да вам ја штогод не сметам?
— Боже сачувај! Што, дијете? Како би ти нама сметао! Тешто, што си дошао. — Анђо, иди, моје дете, узми чутуру, па наточи вино учи — рече најмлађој снаси.
— Хвала, стрина-Видо, ја нећу пити. Немој ти, снахо, ићи; седи па ради.
— Шта, немој ићи? Мора она тебе служити, јер си ти чак у Миличиницу ишао да је нама доведеш. А што велиш да нећеш да пијеш — мораш! Знаш ли како смо ја и ти о свадби?
Снаха оде. Ја се окретох опет старој Види, па рекох:
— Зар ти још предеш, славе ти?
— Бога ми се и не може више! Тако помало с вечера с децом, те им причам.
— Па хоћеш ли и вечерас причати штогод, стрина? — упитах ја.
— Па почех нешто овој женској деци.
— Па причај, стрина, причај!
— Шта, ти мариш да чујеш? Али ово су женски послови.
— Свеједно. Ја бих рад био да чујем како је пре живела девојка, а како жена.
У тај мах снаха донесе вино. Стара Вида пружи ми чутуру и рече да јој наздравим.
— Спаси бог, стрина!
— На спасеније!
Ја се напих и дадох њој чутуру, те се и она напи. Пошто остави чутуру, она привеза на своју преслицу повесмо, узе вретено и поче пресги квасећи уснама кудељу и вадећи труње из повесма.
— Ти питаш, учо, како је живела девојка у оно време кад сам ја девовала. А кад је девојци било рђаво живети? Шта сам имала бриге и посла? — ништа. Слушала сам што ми мати каже, и то је све. Боже, ала сам живела! Данашње девојке баш не умеју да живе. Кад дођу овако прела, искупим ја моје другарице; ту дођу још и жене из комшилука, пуна кућа. Наложимо добру ватру, искупимо се око ње наоколо, па плетиље ближе, а преље подаље. Жене помало разговарају, а ми девојке ћутимо или шапћемо полако. Људи сви поспали. Понека од жене тек нам рекне да испевамо по коју и ми то учинимо, онда жене окрену причати. Е, причају, брате, да се мораш чудити откуд онолике приче! Неких пута причају по штогод смешно, да се за трбух мораш ухватити, а неких пута опет страшно, да напоље не смеш изићи. Неких пута проведемо цело вече загонетајући загонетке. Никад слађе нисам радила! Све што ми је требало у мој спрем, све сам ја на прелима порадила. Никад ми није тешко било; никад нисам на прелу задремала! Што се тиче других кућанских послова, и то сам научила и радила слатко. Ето, мајка ми је ове недеље редара; ја с њом готовим ручак, с њом месим 'лебац, с њом перем кошуље. Стога, ваљда, што сам имала с ким радити, није ми никад било тешко. Имала сам и другарицу, којој бих казала да сам не знам шта учинила. Она беше кћи нашег комшије чича-Степана, а било јој је име Живана. Беше то ваљана другарица. Нас две све заједно радиле, заједно певале, заједно копале, заједно желе, јер смо се позајмљивали са чича-Степаном, и све што смо радиле, ми смо заједно радиле. Никад нећу заборавити како смо брале ивањсkо цвеће и правиле венце; како смо се на Ђурђев-дан рано купале, и како смо. . . та онда бих морала за сваки у бога дан причати наше живовање. Дође недеља, ми изиђемо на брдо; дође празник, па и свечаник, ми се тамо проводимо. Ту уз свиралу мало поиграмо, па се опет вратимо кући.
— Кад дође време копању кукуруза, ми са мотикама на њиву. Са мном је и Живана, јер, као што рекох ми смо се позајмљивали са чича-Степаном. Од раног јутра до ручанице радимо, тада ручамо и одмарамо се, па опет радимо и тако до вечере; а кад увече, ми запевамо. Није било наблизу певачица равних нама двема. А што смо песама знале — то нема!. .. Покојни мој чича-Иван иде за нама, па тек рекне:
„Ово су прави мушкарци!"
— Па још кад се среди летина, па кад наступе љуштидбе, е ту сам живела! До неко доба ноћи љуштимо кукурузе, па ако нам је воља, ми останемо, ја и Живана, код рпе и ту преноћимо. Завучемо се у ону комушу, па не спавамо до зоре. Бадава, што девојка живи, то не живи нико.
— Ја већ бејах одрасла девојка и беше ми време да се удам. Стрепила сам од просилаца као јагње од ножа. Бојах се, али се не убојах. Једног дана дођоше просци и испросише ме. Ја примих паре. Пре ти није било да бираш по својој вољи где ћеш, него где те даду отац и мајка, па било ти право или не било. Како ли ми беше тешко кад узех паре! Као да је неко навалио на ме стену од сто ока. Одох у вајат и окретох плакати. Није шала одрећи се свега: свога живота, своје слободе, па отићи у туђу кућу где никога не познајеш, где тебе нико не познаје; туђу мајку звати својом, туђу кућу звати својом; од туђина својту правити. Њихово весеље у соби дираше ме у срце; њихов пуцањ из пушака мене погађаше. Плаках и плаках, и плакала бих тако дуго, да не дође Живана.
— Ти плачеш, Видо? — Ја сам јецала.
— Видо!
— Чујем.
— Зашто плачеш?
— Морам!
— Не могу! Помисли само шта сам сад учинила. Никад више среће! Ја ћу се убити!
— Нећеш се убити. Срећа ће опет доћи. То је морало бити, па ако није данас, оно би сутра. Ти тек не би могла остати код оца и мајке, морала би своју кућу сама потражити. Кад би могло бити као што желиш, било би најбоље. Али шта ћеш — така нам је судбина свима.
— Живана, сестро! Ко ће се на туђу кућу навикнути? Ко ће се туђој мајци умостити? — рекох заценивши се од плача.
— То није тешко, Видо. Ради што ти се заповеди. Слушај и млађе и старије. Не куди ништа што је њихово, а увек се прави задовољна, па ћеш им омилети као да су те и родили.
— Ја могу радити!
— Ја знам да можеш, па зато ти и велим.
— Мени лакну на срцу. — Све ћу учинити, сејо моја, не би' ли им омилела! . . .
— И ти ћеш им омилети.
— Пи, учо! — рече Вида пресецајући и пружајући ми чутуру. Ја се напих, и замолих је да даље прича.
— То је била другарица каквих данас мало има.
— Је ли жива још? —- упитах.
— Није, умрла је лане, бог да јој душу прости! — рече Вида и прекрсти се.
— Ето, децо, девојка је девојка. Не пева се бадава: „Цар ти бејах, док девојка бејах!"
Поћута мало, поћута, па тек рече: — Мени није било ни као жени рђаво. Истина, било ми је потешко, али ја сам се била зарекла да будем као што треба. Кад сам била доведена у ову — баш ову кућу — која је једина и била у авлији, беше она пуна задруге. Пуна је, хвала богу, и данас. Требало је то умостити и најмлађем ка' и најстаријем. И ја сам се трудила да умостам, и умостила сам. Шта год човек хоће, он може. И данас жена има посла, али пре и више. Прву годину нисам редовала; али сваког јутра била сам прва на ногама. Одем на бунар и за'ватим воде у судове, па онда наложим ватру и почистим кућу. Узмем обућу свекрову, његову и нежењеног ми девера, истрљам је, канапе намажем, па оставим на место. Утом се узбуде и остале јетрве, па настане у кући жагор. Чим се свекар пробуди, ја му одмах унесем обућу у собу. Чим ступим на врата, ја му се поклоним, дам обућу, поклоним се опет, и клањам док на врата не изиђем. Хоћу да му полијем, клањам док до њега дођем, опет док не изиђем. Очешљам га тако; послужим ракијом, опет тако; и то није да клањам самом свекру, него и куму, и сваком старијем човеку. Леђа ме заболе, али тако је обичај. Данас нема тога обичаја. Децу по кући сву изумивам и очешљам. Са свима лепо, и они са мном лепо. Прође прва година, и ја почех редовати и радити — све добро. Свекар ме је волео, свекрва такође; а кућани би за ме душу дали. Ага, најстарији девер, Никола волео ме је због пољског рада, јер сам га радила да се мушкарца не стидим. Од милости звао ме је „рођени".
—Куд мој рођени с мотиком, трава шале не ниче; а куд са српом, влатић не остаје. Није скуп десет дуката (толико су ми дали на прошевини), ја бих му сад сваки драм дукатом одмерио — тако би увек рекао.
— Друге године нађе ми се мој Перо. Нисам га родила као ове данашње што рађају — у соби, него чак на ливади, па сам га у бошчи кући донела. Најпре сам се стидела, али, кад видех како ми га свекар воли, ја умаших стид. Ја сам га гајила. Кад на рад пођем,ја сам његову колевчицу са њим на своја леђа пртила; тамо бих му нашла хлада, те је он у хладу спавао док сам ја на њиви радила. Ја сам га чешће обилазила и надгледала. Те јесени умре ми човек, и ја остадох удовица у другој години. Живела сам опет лепо. Свекар је се о мени старао, и ја ни о чем бриге нисам водила до само о свом детету. Кад је се намирила година откако је он умро, мени дођоше просци, и то добре газде, из овог истог нашег села. Свекар ме дозва и рече:
— Видо, дијете, ово је већ година дана откако си остала удова. Ево, баш данас потражише те Цветковићи од мене, и ја им рекох да ћу најпре тебе да упитам. Дијете, ако си вољна, они су добри људи; задруга је добра, од бога и од мене нек ти је просто — иди. Ја нисам рад да твојој срећи на пут стајем.
— Бабо, ја мислим да ти до данас нисам на жао учинила? — рекох ја.
— Ниси, ћери моја.
— Ја мислим да сам те досада увек слушала?
— Јеси, дете моје.
— Јеси ли ти, бабо, са мном задовољан?
— Јесам, ћери.
— Бабо, ја не тражим боље среће, ни бољег имања него што ми га је бог дао. Ја имам моје имање и моју срећу — то је моје дете. Кад не могу моје имање имати, не треба ми туђе.
— Ја видех сузе у његоним очима, јер се старац заплака као мало дете. Приђе, пољуби ме у чело, и рече: „Ја сам срећан! Мој син није умро. Ти си ми, ћери, наместо њега!"
— Ја одржах реч, остала сам, заклопила сам очи свекру и свекрви: они су обоје на мојим рукама умрли. Кад су се са мном праштали, они су ме благословили — и ја сам срећна! Агин Јова је домаћин, мој Петар је добар укућанин. Дочекала сам и његово дете, дочекала сам женидбу његову, и ја сам с тобом, учо, играла у његовим сватовима. Само сад се молим богу да умрем, да не бих каку жалост дочекала. То ми је све што желим. Дијете, — рече снахи, — додај ту чутуру, нек ми наздрави.
— Спаси бог! — рекох узбуђен.
— На спасеније!
— Ето, децо! Упамтите ово: кад нађете свака своју кућу, гледајте те се сложите са укућанима. Мир и слога кућу кући. Добра је жена кућни дирек који кућу држи. А ђаво жена и два ока у глави завади.
Настаде тишина; ништа се не чујаше осим зврке вретена и пуцкарања ватре. Стара Вида изгледаше као какав попа међу својим парохијанима. Сигурно је знала колико је утисака оставила међу својим слушаоцима. После подужег ћутања она пресече тишину рекавши:
— Деде, Спасо; деде, Ивко, јавите једну! Девојке се погледаше, па бацивши поглед на мене, оборише очи доле.
— Певајте, певајте, и уча воли да слуша наше сељачке песме.
Оне се сашапташе, па почеше:

Друговале двије другарице

— Врло дивно! — узвикнух.
— Тако, децо! Кад ми тако певате у мени, овако старој, срце игра — рече Вида.
— Вала, то је баш песма — рече мој Живојин — а добро је и испеваше.
— Је л' да добре гуше имају? — питаше ме стара Вида.
— Јесте.
— Ништа ти не волим него кад ко има добру гушу, па запева.
— Тетка! — рече Живојин.
— Шта је? — питаше га Вида.
— Ја бих те молио да нам испричаш једну приповетку.
— Не знам, дијете, позаборављала сам.
— Ниси, тетка; знаш како си неко вече приповедала?
— Ето што су ти деца — рече Вида окренувши се мени — тако сам ти ја некад салетала жене на прелу. Е, добро децо, баш кад хоћете, ја ћу да вам приповедам.
— Молим те, тетка, само штогод страшно — мољаше Живојин.
— Којешта — рекох ја — а шта ће ти страшно? Слушајући ти се наплашиш, па после не смеш ни напоље да изиђеш. А да је бар истина, не бих ни жалио, него пука лаж.
— Кака лаж — питаше ме стара Вида.
Ја узех да јој објасним како су постале приче, али стара Вида не хте ни да чује. Шта више, рече ми да ја о томе баш ништа не знам.
— Добро — рекох ја — зар има вампира?
— Има.
— И вештица?
— И вештица и утвора и вила и ветрењака и сваког чуда божјег! — рече Вида увређена мојим тврдоглавством.
— Па добро, где су те виле? — питах ја.
— Видиш, мој учо, њих има и у води и на земљи. Оне виле које су у води, то су виле бродарице, и оне живе у морима. Оне су зле, и само гледе да науде човеку како било, јер мрзе људе. А виле што живе на земљи, то су виле загоркиње. Оне су добре, воле људе, а помажу и јунацима. У великим шумама често се може наћи утрвено место колико гумно. Ту су оне коло играле. Њих нико не може видети, јер се крију; а ко их види неће добро проћи, пропао је: или ће га оне устрелити, ако га усмотре, или ће полудети видећи њихову лепоту, па ће сам себи дохакати. О њима има много приповедака, сигурно си и ти у твојим књигама читао. Ето, и сада се дешава те узму по коју девојчицу и однесу собом у гору, те је гаје. Баш за време мога девовања причали су ми да су виле у подне однеле дете из авлије. То је дете било код њих читаву годину дана, па су га тек онда вратиле натраг. Веле да му је била свилена косица. Али веле да није могло да живи код своје мајке. Нема у нас оне неге као што је код њих. Дете, кажу, поваздан ћути, мајка га нуди понудама, а оно се заплаче. Прича вели да их је било девет, па оне га остале чешљају, а оно сваког јутра оде и пољуби вилу старешицу, која га је врло волела. Плакало је и жалило, па најпосле и умре. Ето, видиш, мој учо, да има вила.
Видећи да би била лудорија да јој и даље то поричем, ја се учиних као да се с њом слажем.
— Па ето има и утвора. На раскршћу, на распућу, где је био човек убијен — увек се може привидети. Или се претскаже као јагње, или као прасе, или као дете, мачка, свакојако се претсказује. Кад се човек што огреши, претскаже му се и у кући. Ето, например, у твојој Мачви био је неки Павле — не знам како се оно зваше. То је била пре велика задруга. У њих је тако: чим раде петку, одмах им почне нешто по кући лупати, бацати прашину у очи, и којекаквих 'иљаду чуда чинити. Например, сушиле жене данас кошуље, па унеле у вајат увече. Кад ујутру све кошуље на сушилу! Или поставе вечеру, вечерају, дигну синију, зачисте мрве и судове склоне у долап па легну спавати. Кад сутрадан: синија постављена, 'лебац, кашике, топраци, сланик, ама све! Млада снаша повила увече дете, подојила га, па метнула у колевчицу, и сама легла да спава. Кад сутра: повијена натега и метнута крај ње! Будибокснама и анђели божји! — рече Вида, и прекрсти се. — Павле оде и јави капетану. Капе-тан зин'о на њега.
— То су младе снаје — вели.
— Није, господине, вере ми; дођи сам те види, али то није.
— Капетан поручи кмету да одабере људе за стражу. Кмет учини што му је наређено. Баш беше млада петка. Капетан нареди Павлу да тога дана са укућанима ради. Међу одређеним стражарима беше и неки Сима ковач, слободан као ретко ко, али поган на језику; он уђе са лулом у зубима у собу и викну, боже прости: „Закон му његов! Да је видим шта је то и ко је!"
— Не даде му ни изрећи, а лула из зуба на земљу, па — прште.
— Свеца му његова, шта уради! — рече Сима, а оно осу на њега, па пуне очи прашине.
— Сима изиђе напоље и рече капетану да није ништа видео, али му нешто разби лулу и набаца пуне очи прашине. Капетан нареди да се претресе кућа. Половина стражара опколи кућу, а половина уђе унутра и претури све. Гледаше и собу и кућу и таван и долап, па ништа. Капетан рече да зовну попа, да освети кућу. Позваше попа, би дође, свети водицу, пошкрапи кућу — и оде. За време читања беше тишина, а после опет. Од то доба они не раде петку и — мирни су.
Док стара Вида причаше, све се то беше ућутало и слушаше. И сам сам слушао и дивио се старој Види како слатко прича. Нема тишина владаше, и стара Вида поносно зврктијаше вретеном. Да бих прекинуо ћутање, упитах шта су то ветрењаци.
— Ето, у нас у Ратковцу има онај Петар што врача, он је ветрењак. Да је не знам какав рад, Петар, чим примети сивкаст облак и чује тутњаву, одмах оставља рад и посао, па оде некуд. Он отрчи, и то тако брзо да нема двоношца који би га сустигао. Пошто пређе облак, он се врати, наг и го и модар као чивит. Онда мора да одлежи недељу дана. А знаш ли зашто је таки? Он је мени причао. Погибаоци из околних села нагоне облак на наше село, а Петар онда не да да нас лед побије. Ту се он туче са њима док их не насвоји, или они њега. А знаш ли чим се туку? .. . „Грмове чупамо из корена, као главице лука из земље, па се са њима бијемо где који кога стигне." Пошто одбије облак, он се тек онда врати кући. Они не смеју на њега, те зато наше село и не бије град. Сами кажу, прича он, да им је се теже тући с њим једним, него са другом петорицом.
— Па како је он жив кад га тако издеветају? — питах ја.
— Па ено га, видиш. Ја мислим да он неће дуго живети, иако он каже да је здрав као дрен.
— Је ли, тетка, хтедох те и пре питати, па све заборавим, како се може познати која је жена вештица? — питаше је Живојин.
— Кад сам била у Шапцу код прија-Маре Петрове, па се некако око тога заговорисмо, она ми рече да оном судопером којом преко године судове переш, можеш то дознати, и то овако: на Божић рано отиди, па је простри на праг црквени, па свака која је вештица мора подигнути скуте, јер јој се учини да је вода свуда око ње.
— Славе ми, 'оћу то да радим! — рече Живојин.
Ми се заценисмо од смеја.
— А, бога ми, јест! 'Оћу да видим која је то што срце једе! А, бога ти, тетка, може ли она, кад 'оће, да не буде вештица?
— Може. Кад то више неће да ради, оде код попа и исповеди се, и од то доба престаје бити вештица. Него онда зна траве, па лечи од те болести.
— Па што не ураде тако?
— А шта ти ја знам, дете; грех им на душу што тару млад свет. Здрави, учо!
Ја јој наздравих и пружих чутуру. Она се напи, извади преслицу иза појаса, па рече:
— Много сам година упртила на своја леђа, па ме већ боле. Не могу ни да седим више. Сад ћу да идем спавати. А ви, децо, радите! — рече женскињу. — Немојте да се шиљкате са том момчадијом, па после нисте ништа урадиле. А, бога ми, узмите се на ум. И момака има свакојаких; неће сваки да трпи да се лаже. Ето пре, још кад ја бејах девојка, једна газдинка варала је једног сиротана да ће поћи за њега. Она је била једино дете у оца, па јој је отац у свему по вољи чинио. Она са њим живоваше, док ти тек једног дана њојзи дођоше просци, и она узе паре. Пронесе ти се глас по селу да је она испрошена. Сирома' Марко беше на раду, па кад дође кући, лепо се човек помами. Другог вечера дигне ти се он њеној кући. У воћу сретне баш њу.
— Марија, зар тако?
— Како?
— Ти се удајеш баш?
— Па, ја шта ћу?
— А ја?
— Жени се!
— Али ја ниједне друге осим тебе не волим; ;ја се не могу другом женити.
— Па шта ћу ти ја?
— А што си ме лагала?
— Ја сам се само с тобом шалила.
— Право ми кажи што ћу те питати.
— Хоћу.
— Јеси ли ме кадгод волела?
— Никад!
— Никад?
— Баш никад!
— Е, кад моја ниси, нећеш бити ничија! — рече он, и потеже нож.
— Она побеже, али је он сустиже на баштенској капији, ухвати за перчин и . . . сав до главе отсече, па је пусти онда, онакву ћелаву и шишаву, у авлију. Она сместа у вајат, па из вајата никуд. Кукај и запевај — не помаже ништа. Младожења и отац му дочују шта је било, а то се врло лако чује, па врате дарове натраг и узму паре што су јој дали. И тако се Марија газда-Николина уда за Маринка чича-Петрова. Живели су лепо, па и окућили; али перчин јој често сузе на очи нагонио. Зато вам велим, не лажи десет, него воли једног. Лаку ноћ, учо! Лаку ноћ, децо!
— Лаку ноћ! — викнусмо сви.
Чим стара Вида оде, одмах прело узе други вид. Момчад се помери са својих места; разговор постаде живљи, и саме стидљиве девојчице почеше проговарати. Ту тек сад отпочеше причања, само друкчија него стрина-Видина. Момчад поче
причати своја јунаштва што их је који где учинио. Један прича како је једном мамку из другог села — који је код њих на прело дошао — свезао руке наопако, и за руке привезао грабуље, па га истер'о на сокак, и како га је тек други његов сељак одрешио. Други причаше како је једног ударио врљиком, и како му је врљика прсла у рукама. Трећи је, опет, извршио тако јунаштво стеном из прикрајка. Четврти. . . ал' шта имам да причам? Све су ове приче једнолике; све тако лепе ствари. Разговор се водио прилично дуго.
Али, као што свему има краја, тако има и њиховом разговору. И он се исцрпе. Настаде други, сасма лепши, због кога су момчад и седела толико. Он се почиње шаптањем.
— Чујеш, изиђи напоље!
— Не омем; зар не видиш колике нас очи гледају?
— Шта те се тиче? Ја тамам нешто да ти кажем.
— Други пут.
— Шта, други пут? Ја 'оћу сад!
— Сад не могу.
— Ко ће то чекати! — рече он мало гласније; познаје се да је већ љутит.
— Ћути!
Момче зашара очима, гледа њојзи у очи, па тек одједаред трже вретено, прекиде конац, и с вретеном маче напоље.
— Чујеш ли, еј! Дај вретено! Немој, болан, бити тани; знаш каква је наја, 'оће да ме грди! Дај ми!
— 'Оди па ћу ти дати!
— Нећу!
— А ти га нећеш добити! Лаку ноћ!
— Дај ми вретено!
— Други пут.
Она истрча за њим у мрак, и момче је постигло свој циљ: она је изишла.
Пар по пар излажаше, и ја остадох сам крај огњишта, једући зелењаке, које ми је снаша из котла вадила. Седео сам више од пола часа, онда и снаша оде. Изиђох да потражим Живојина, али застадох, јер чух разговор:
— Па знаш, Спасенија, право да ти кажем, ја не могу онако како бата 'оће! Није то 'нај, волујска спрега, па данас ћу да спрегнем, а сутра да распрегнем. Он 'оће да иде горе у брда да ми проси цуру. Мени, вала, не треба, ја тебе 'оћу. Наји сам већ каз'о, а казаћу, вала, и њему, па да му је круна на челу. Што ја — што 'но онај каз'о — да тражим вила око туђих њива? Некако ми је, брате, мило кад те сретнем; тако те волим, ка' да смо на једном срцу лежали; чини ми се да би' у свет отиш'о кад те не би' узео. Ама, кад те погледам до мене у колу, помислим да нас је бог једно за друго створио, па ми само срце расте од милине; чини ми се нарасте ка' бундева, па не може да отоји у проима.
— Видиш како је теби; а зар је мени друкчије? — рече она. — Доскора ја нисам знала шта је то волети туђег човека. А сад? . .. Сад кад те видим, а мени је мило, као да сам богзна шта добила. Тако сам лака и весела да ми се чини полетећу. Кад те нема, мени је некако тешко, па све гледам да будем сама, јер ми се ове врзеш по памети. Моји већ знају да ја с тобом стојим, па ми ништа не кажу; само ми наја вели да се спремам. Каже ми да још нисам спремна, и да се нећу моћи ове јесени удати. Сад је баш основала неке шаренице, и вели ми да пожурим да саткам још за ово равнодневице док су дани дужи.
— Их, по богу, брате! Ако ти немаш дарова и шареница, ја не знам ко их има! Ја, брате, не могу више да чекам!
— Оно није да нема, али јака је у тебе вамилија, треба ту дара. А што се тиче удадбе — и ја би' волела! Дотужа ми, брате, и самој! Ето, моје се другарице поудаваше све осим Ике, а и она ће сад за Живојина. Њима њихови не бране.
— Неће ни нама напш убранити! Их, ала ће то бити! Поомисли само: ја и ти човек и жена, па те могу загрлити, па пољубити!
— Немој!. . . видеће ко!... миран!
— Па нека види — марим ја!
— Ама, немој, брате!. . . К'о бога те молим!
Ја се склоних у кућу. Седох, запалих цитару, и гледах како се по жишци пухор хвата. Погледах на часовник. Дванаест. Таман заустих да викнем Живојина, а он уђе у кућу.
— 'Ајде! 'Оћемо ли?
— Е, 'ајдемо!
Изиђосмо из куће. Изиђосмо лагано, сваки својим мислима обузет. Сетих се причања Видиног, па рекох Живојину:
— Стрина се Вида наприча. Види се да је веома паметна женска.
Живојин ме погледа правце у очи, па, хтевши, ваљда, да каже и он нешто научено, рече:
— Дубока женска!.. .
Ја се насмејах, а он извади иза појаса његовог свиралицу, и извијаше некакве чудновате арије.
Колико сам знао о прелу пре — а колико сада! Оно што су беседе, балови и села варошкој омладини, то су прела сеоској. Овде се сеоска младеж васпитава и учи, као и варошка на беседама; а овде се жени и удаје, као и варошка на баловима.