СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs

VAMPIRE IN SERBIAN FOLK BELIEF, TEXTS AND TALES The first part of the paper contains the commentary of medieval texts about vampire ("Nomocanon" 1262, "Codex" of Tsar Dušan, 1349; Byzantian Synodic from the IX century which was in canonic use in the Serbian Orthodox Church), paralels with the beliefs of Hindus and Scandinavians (in Edas), all the way to more recent texts in Austrian and German press, after 1730, when the Serbian word "vampire" became an, accepted term in all European languages for this being of the living dead. All folk tales of this folk topos originate from the single tale: about the misfortune that befell a community, about the search and identification of the culprit (vampire), and his ritualistic elimination (stabbing with a hawthorn stick). In all tales three basic layers are found: magic-animistic, historic and the "series of substituted elements". In the first layer elements are connected with the animistic understanding of nature and psychic phenomena: belief that the vampire can transform into an animal, that the one who touches the blood of a stabbed vampire also becomes werewolf, etc, undoubtedly belong to the layer of the earliest elements. In the second layer we see the action of history upon imagination and its traces in the tales with this topos: the faimily cooperative as the basic social cell with Serbs, "watermill" and hunger in the Middle Ages, the ritualistic stick and the impalement of live people in Turkish times, all these reaffirm the elements of the original tale and leave the "history" imprint on them. And finally, in the "series of substituted elements" we see the deconstruction of the basic model. Vampire in those stories is disguised and hidden, there is the substitution of numerous elements of the story ("the shroud" becomes "a linen rag" from girl's outfit, stick is replaced by a simple needle, and the very wolflike vampire appears now in the shape of a dog). Perceived through the historic development and differently shaped in history, our folk tales related to vampires give a picture both of the experience of death in this territory as well as of imagination which translates that experience into artistic creation. Zvonimir Kostic

 

Прочитајте и...

Мирјам Менцеј: Шепавост вука у легендама о вучјем пастиру код Словена

Стјепан Бановић: Вукодлаци

Први запис у нашој старој књижевности о вукодлацима је из године 1262; у једном номоканону свештеник је осудио празноверје сељака: они верују — када се помрачи Сунце или Месец, да то влкодлаци луну изједоше или слнце. Ватрослав Јагић наводи словенску глосу у којој овај исти синтагматски низ има преносно значење: „вукодлацима" се називају облаци који заклањају Месец или Сунце. За привидно смањивање Месеца, током четврти, још увек се у нас каже: „једе се као Месец", што је сигурно одјек древних веровања. У старих Индуса помрачење Месеца се тумачило тиме да га прождире огромна змија, а Скандинавци у Едама бележе митску слику скоро истоветну оној коју налазимо код Словена: Skoll и Маnаgarmr, два џиновска вука, и мајка вукова, стара врачара Angerbrode, нападају Сунце и Месец; помрачење ова два небеска тела је у вези с вуковима; они их, наиме, тада једу. У Француској постоји више пословица које говоре о митему на који смо указали. Једна од њих гласи: „Dieu garde la lune des loups" („Бог чува Месец од вукова").

Ваљало би да имамо поуздане податке шта је у нас, и у језику XIII века, тачно значила реч „вукодлак"; остају као поуздани оријентири везе које бројни антрополози и тумачи магијских и религијских феномена утврђују између вука и Месеца, ноћи и смрти; вук је првобитно териоморфно божанство старих Словена, повезан са лунарним култом, Месец је станиште душа умрлих; вук би, такође, могао имати улогу психопомпа. Блискост ових појмова условиће касније преструктурирање: вук који прождире Месец постаће злим демоном запоседнута душа покојника.

У сваком случају недостају све карике које спајају првобитно словенско божанство и зло биће из загробног света. Византијски Синодик, настао у IX веку, који је био преведен и у канонској употреби у Српској православној цркви током читавог средњег века, даје још једно сведочанство о вуколиком вампиру. Синодик се, код нас, користио у борби против локалних јеретика, у чину званичног анатемисања; он осуђује оснивача масалијанске секте, Петра, који је себе прогласио Христосом, и објавио да ће трећег дана, као и Назарећанин, устати из гроба. (Петар је, иначе, био осуђен на каменовање). И збиља: „Сједећима онима поред смрадних његових остатака указа се послије три дана, а у њему демон у прилици вука, како излази испод гомиле камења". Али да је словенска демонологија остала актуелна и после доласка на Балкан и преласка на хришћанство, потврђује Законик цара Душана из 1349. године. Члан 20. тог кодекса гласи: „И људе који враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, то село, које то чини, да плати вражду, а ако буде поп на то дошао, да му се узме поповство".

Спаљивање мртваца у средњовековној Србији морало је да буде уништавање тела оних који су обузети злим дусима, али ми не знамо када се тачно конституише представа о вампиру какву познајемо из потоњих сачуваних записа и народних прича. Сам, пак, лик вампира ваља раздвојити од сличних митских створења у нашем народном веровању, као што су „здухач" или „псоглав", „авет" или „мора", „плакавац" или „навија". За разлику од наведених, који су остали на нивоу мање важних локалних варијација универзалне митологије, вампир је једино биће с овог поднебља које је, мада познато и другим Словенима, као и другде у свету, стекло необичну интернационалну популарност, првенствено преко енглеског и немачког „готског романа" с краја XVIII века, затим преко књижевности европског романтиз.ма, као и филмске производње у наше доба. Вреди напоменути да је талас првог интересовања за феномен вампира такође везан за наше тле: у време аустријске окупације Србије (1718—1738) жалбе мештана једног села да их море и уништавају вампири нису наилазиле ни на какав одјек код власти, док једном приликом није збиља послата комисија на гробље и дошла до сензационалног открића. Гробови које су мештани проказали садржали су мртваце нераспаднуте и после много година боравка у земљи. То је потврдило злу слутњу сељака и уверило чланове комисије да је реч стварно о вампирима. (Разлози за заустављено распадање лешева су били, наравно, природни и педолошки: земља на том месту била је песковита и сува што је једноставно мумифицирало мртваце.) Извештаји из тог времена често говоре о „реалности" ове непостојеће и фантастичне појаве, као и о казнама које у вези с раскопавањем гробова изричу власти. Тек, после овога, о вампирима се пише широм Европе, објављују се бројне књиге и студије; сама реч „вампир" — која је у Срба заменила древнију „упир" — дошавши дакле са овог тла, и из овог језика, постаје интернационална; она је то остала до дана данашњег. У страху пред српским вампирима помишљало се чак и на затварање граница, како би се спречила опасност од инвазије ових ноћних бића чије је постојање сада било евидентно „доказано".

 

Уметнички поглед:
сцена из домаћег филма "Лептирица", снимљеног 1973. године,
према мотивима приповетке Милована Глишића "После двадесет година"