| |
Чланак постављен уз сагласност
Редакције
"Руске речи"
Тарас Репин |
НЕПОЗНАТЕ
ЧИЊЕНИЦЕ О РУСКИМ ИМЕНИМА |
|
Скулптура Свјатослава Игоревича на споменику
"Хиљаду година Русије" (1862) у Новгороду.
 |
Како су се давала имена у претхришћанској Старој Русији? Зашто су Руси говорили за своју децу да су „ћорава“ и „злобна“? Зашто су у Русији, за разлику од других словенских земаља, готово у потпуности ишчезла имена словенског порекла? Каква су била „приватна“ и „јавна“ имена руских царева и зашто су поједина имена била забрањена? Руско име је сложена формула у којој није све тако једноставно.
Надимци У Старој Русији, у претхришћанско доба, као име могла се искористити свака реч која има везе са обичајем, навикама, изгледом, окружењем. Имена су се изводила и од бројева: Первој, Вторак, Третјак (по реду којим су се деца рађала); била су везана за изглед детета: Черњава, Бељак, Маљута (мали растом); за карактерне особине: Молчан (ћутљив), Смејана, Истома (слабашан); за живу природу: Бик, Шчука (штука), Дуб (храст); или за занат: Ложка (кашика), Кузњец (ковач), Шуба (бунда). Временом је име могло бити замењено другим, прикладнијим. Да би се избегао штетан утицај злих духова или других људи човеку
је често давано име које описује његов недостатак, и често је тај
недостатак био измишљен: Некрас („ружан“), Злоба, Крив („ћорав“).
Према веровању, такво неугледно име је штитило човека од урока, по
принципу „од супротног“: ако је већ ћорав, неће више оћоравити.
Два имена: јавно и просто Од 14. до 16. века у Русији је било уобичајено да се новорођенчету дају проста имена по светитељу који се славио тог дана. За разлику од јавног имена, просто име је коришћено у породици и међу рођацима и пријатељима. На пример, цару Василију III просто име је било Гаврил, а његовом сину Ивану Грозном - Тит. Понекад су се дешавали и парадоксални случајеви: рођена браћа су могли бити имењаци у сваком погледу, тј. могли су имати исто јавно и просто име. И старијем и млађем сину Ивана Грозног јавно име је било Дмитриј, а у ужем кругу рођака и пријатеља носили су име Уар. Традиција простог имена потиче од родослова Рјуриковича (потомака кнеза Рјурика). Велики кнезови ове династије, која је владала Русијом пре Романових, имали су истовремено и паганско и хришћанско име: Јарослав-Георгије (Мудри) или Владимир-Василије (Мономах). У династији Рјуриковича биле су две категорије имена: словенска и, у складу са пореклом ове династије, скандинавска. Словенска имена су била сложена од две основе, на пример Јарополк (јар – „жар“, полк – „пук“), Свјатослав, Остромир. У скандинавска спадају: Олга, Олег, Глеб, Игор [изведена од Хелга, Хелги, Гудлеиф, Ингвар - прим. ред.]. Ова имена су могли имати само припадници великокнежевског рода. Тек у 14. веку имена почињу да се користе и у другим слојевима друштва. Занимљиво је да родовско име није могло остати слободно. Ако би умро деда, његово име се давало новорођеном унуку, али није било допуштено да жива браћа буду имењаци.
Са јачањем хришћанства у Старој Русији словенска имена су престајала да се користе. Постојали су чак и спискови забрањених имена. Посебно су била забрањивана имена везана за стара словенска божанства, на пример Јарило или Лада. И сами Рјуриковичи су постепено морали да се одрекну династичке традиције у корист хришћанских имена. Већ је Владимир Свјатославич на крштењу добио име Василије, а кнегиња Олга је постала Јелена. Треба истаћи да су у Русији хришћанска имена наметнута са више силе него у другим словенским земљама. Стога данас у Русији, за разлику од свих осталих словенских земаља, има веома мало имена словенског порекла (прим. ред.).
Имена у династији Романових Именослов Романових је обновљен за време Катарине II. Она је увела нова имена, назвавши своје унуке Николај (у част Николаја Чудотворца), Константин (у част Константина Великог) и Александар (у част Александра Невског). Временом се родословно стабло Романових шири и појављују се и помало заборављена династичка имена Никита и Олга, па чак и Ростислав, кога нема у црквеном календару. Природно је било да се имена дају по старијим рођацима. Романови су се у давању имена пре свега руководили обичајима предака. Отуд су тако честа била имена Николај, Александар и Петар. Додуше, имена Петар и Павле су забрањена после убистава Петра III (1728-1762), а затим његовог сина Павла I (1754-1801).
Име Иван је са разлогом постало симбол: тако се звао сваки четврти сељак у Руској Империји. Штавише, када би луталица без исправа доспео у руке полицији, увек је говорио да се зове Иван, због чега се и појавио израз „Иван који не памти свој род“ (рус. „Иван, не помнящий родства“). Дуго се ово име јудејског порекла није ширило на владајућу династију, али почев од Ивана I тако су се звала четири владара из рода Рјуриковича. То име су користили и Романови, али је оно забрањено после погибије Ивана VI 1764.
Отачка наследност Коришћење патронима (имена по оцу) као дела родовског имена у Старој Русији је потврда везе човека са оцем. И прости људи, као и представници високог рода, звали су се, на пример, „Михаил, Петров син“. Сматрало се да је посебна привилегија додатак „-ич“ уз патроним. То је било дозвољено само људима високог порекла. Тако су се звали Рјуриковичи, на пример Свјатополк Изјаславич. Од 19. века патроним почиње да користи и интелигенција која се у то доба појављује, а после укидања кметства (обесправљеног положаја сељака) 1861. и сељацима је дозвољено да се тако називају. Живот савремених грађана Русије већ се више не може замислити без патронима. То није само обраћање са поштовањем, него и потреба да се разликују људи који имају исто име и презиме. ______ |
||||
|
|||||
