СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

 

 

ЉУЉАЊЕ - ОБРЕД И ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ

 

ЉУЉАЊЕ - магијска радња која се обавља на љуљашкама и витловима.
Обавља се у зимском периоду, управо како где, од Божића до Ђурђевдана.
Најраспрострањеније је у седмици Беле недеље пред ускршњи пост.
У народу се приређивало као катарктичко средство, да би се тело ослободило злих зимских духова, затим као лустративно, а сада служи за забаву омладини.

Српски митолошки речник, стр. 204.

 

Из руских обредних песама

"На Святой неделюшке
Повесили качелюшки,
Сначала покачаешся,
Потом повенчаешься".
или
"На горе стоят качели
Пойду покачаюся.
Нынче лето отгуляла,
Зимой повенчаюся".

Некрылова А.Ф.1991.с 298

*

"Лялиё, лялиё,
(после каждой строки)
Под колокольнею,
Под золотым верхом,
Там бились, пробились
Два сизих голуба
За сизую за голубушку.
- Хоть бейся, не бейтесь,
Не двум я достанусь,
Достанусь я голубу
Сизокрылому Иванушке".
"Лялиё, лялиё,
(после каждой строки)
Как на горке, на горушке,
Да горят огонюшки:
Там ребята комарей жарят,
Дегтем поливают
Песком посыпают.
Как на горе, на горушке,
Да горят огонюшки;
Там девчата поросят жарят.
Медом поливают,
Сахаром посыпают".

Брянск; Капралов А. 1986. с.34



Ускршње/пролећно љуљање у Етно-парку, Естонија
Фото: www.kultuurikatel.ee

 

У време пролећног циклуса обичаја и данас доминира дечје љуљање на Беле покладе. Од обреда за општу плодност до игре заноса или вртоглавице, на коју се деца (посебно женска) готово приморавају од стране старијих жена "јер се то ваља".

В. Марјановић, Обредни елементи у традиционалним дечјим играма Војводине

 

Прочитајте и...

Никос Чаусидис: Љуљашка и љуљање између обреда, игре и уметности

 

Веровало се да љуљање на љуљашци прикаченој на конопце посебно ткане од биљака, доприноси плодности земљишта, здрављу људи и борби против злих сила.

С.В. Жарникова, Древни празник Масленица

 

Љуљање је вршено од Божића до Ђурђевдана (зависно од краја) на дрену, ради здравља, или "да не би болела леђа".

Ивана Ћирјаковић, Култ дрвета у превенцији и лечењу болести у нашој традиционалној култури

 

Љуљање је празнична забава деце и омладине у периоду од Ускса до Педесетнице. Велике љуљашке се праве за весеље недељу дана пред Ускрс. Љуљање на љуљашкама представља ехо древне магијске радње у циљу поспешења раста усева.

Вера Георгијевна Хладнаја, Руски етнографски музеј

 

Песме и обичаји љуљашке
Песме и обичаји укупног народа српског 1, Обредне песме
- сакупио Милош С. Милојевић

142.
Пређе смо навели колање уз бијелу неђељу, али сад има још један обичај да кажемо. Тај је љуљање на љуљачкама. Колање се продужава и у друге неђеље часног поста ван бијеле, а љуљање само бива уз бијелу неђељу и пријечисту. Догађа се да оне и дуже остану по његде и да се раније од бијеле неђеље направе. Обичај је у свим крајевима србским о овоме и осталом један и исти и свуд се држи: да ће глава бољети ону женску цијеле године која се бар мрве непрољуља уз бијелу неђељу. С тога и болне мећу на љуљашке и мало јих љуљају. Осим осталих игри и весеља на сирне покладе вијежу јаје, љуљају га па ватају зубима, тако исто и упаљену сламку дају један другом из руке у руку, или угљевље разгоријено. На чисти подеђељник се скупе све мрве кости и сви остатци мрсни, па се пре зоре носе и бацају у тијекућу воду и т. д.

Кад граде љуљашке

Љуљале се ђевојчице!
Ој Љиљано ој Љељано ој!
Ој ти Љељо и Пољељо!
Мој батоле мој !1.
На гранчици ораховој,

О турици ибришима,
О кончићу чиста злата.
Чиста злата од дуката,
Око врата момачкога.

1. Тако се припијева потљије сваке врстице.

143.
На љуљашки оној коју љуљају.

На бадијему хаџи Димитрије,
Натуријени лаки Саланџаци.
Љуљала се сва риједом Господа,
И ту дојђе кујунџија Јово,
Нељушну се на два ни три пута
И одломи од бадијема грану.
Љуто куне хаџи Димитрије
Проклињући љуто говорио:
„Бог т' убио кујунџија Јово!
Што одломи од бадијема грану?
Ја сам скоро Златку изпросио
Не једе ми ништа до бадијема."
Кад то за чух кујунџија Јово
Он говори хаџи Димитрију!
„Не куни ме хаџи Димитрије!
Ако сам ти одломио грану,
Ја ћу ти је од сријебра ковати
И чистијем позлатити златом;
Па ће рађат плодове од злата.
Нека Злата златне плоде једе
Боље златне, него од бадијема."

Из старога Влаха од г. Светозара Поповића учитеља Ивањичког.

144.

Чије дејче на нишаљче?
Лејло Љејло!
Ој Пољељо Љејљо!
Лиљано Ладо!1.
Материно и очино.
Мати ће јој кошуљицу
Ту свиленицу кројити.
Отац ће јој јелек купит'
Сестра ће јој вез на вести.
Брат ће јој коња извести.
Не ми се одмећај море,
Море ми млада девојко!
Јер ће се јуже прекинут,
Неслушала млада мома:
Одмеће се премеће се,
Док се јуже не прекину;
Те ми паде мала мома
Утепа се и уби се.
Сви сељани глобу дају:
Који две ста који триста
Млади Риста четири ста.
Читири ста жути пара.
Све дуката златалија,
А за младу мому драгу

145.

Чија је оно девојка ?
Ој Љељ Љељо!
Лиљано!
Пољелу Пољељ!
Лададино!1.
Што рано рани на воду?
Што носи перо на еро,
Црвени калпак на криво,
Сјајну челенку виш чело?
Наше су вође далеко.
Наши су друми широки.
Спореде лојзје зелено.

У лозје поје биљбиле.
Јутром ми поје вечером.
Тај што ми поје вечером:
„Вечерај лудо и младо."
Тај што ми поје у јутро;
Грљи се лудо и младо."
Тај што ми поје у саба:
„Дизај се лудо и младо."
Прво је моје љубезно.
Друго је моје кохано.
Треће је моје предраго.

1. После сваке врстице тако се препева.

146.

Санак је снила девојка:
Љиљано Љељо Пољељо!
Ладо ми Љељу Пољељу!
У поље бели дворови,
У дворе столи шарени,
На столи чаша стребрна,
У чаши вино рујано.
Рујано вино црвено.
У вино кита босиљка.
Санак ми каза другарка.
Товарка бела ми вила.
Санак ми каза толкује!
„Тај што су двори пребели
То су ти миле јетрве.
Тај што су столи шарени
То су ти мили девери.
Тај што је чаша стребрна.
Стребрна чаша бисерна.
Тај ти је мила свекрва.
Тај што је вино црвено,
То су ти миле заове.
Тај што је кита босиљка.
Тај ти је мило и драго.

Све су ове песмице од госпоица призренских у Старој Србији, које ће се ниже помињати.

Сад од тог доба па до св. Лазара иду такође занимљиве ствари. Тако, ко каквог лептира види првиј пут такве ће те године среће бити. Ако видиш белу перперугу — лептира — то је добар знак. А ко види жута лептира или преперугу биће те године болестан, ако црног још горе, Првог лептира или преперугу и прву змију ваља на свакиј начин убити да не однесе овоме снагу кои их види. С тога деца убијају те творове божије негледајући на дангубу и т. д. па ма васдан за њима јурили. Ово чине и људи. Први пут кад се чује кукавица, ваља бројати колико пута закука, толико ће, онај што је чује, још година живити. Кукавицу неваља убити јер је она сестра цара Лазара и бога Давора Ђура и Тура силног или Јарила.
Неваља никако да је човек чује на ште срце и на наштину. С тога сваки ма што и чега од јела ваља да окуси, свако јутро, пре но што из дома изађе и праг кућни прекорачи, да неби нејевши чуо кукавицу. Причају за Еру, да је изашао у јутро рано на поље, па кукавица закукала, а он зграбио испод себе, само да га нејевшег не застане кукајућиј. Ово је само подсмеј; но ту се огледа то: колико је страшно чути кукавицу на наштину. На Благовеци како јих зову у Старој Србији и осталим срб. крајевима или Благовести ваља убити змију, посејати у главу чењ белог лука. Овај лук, ако изникне, на Ускрс ваља га узетп па отићи у цркву, где ће постати видовит и тамо ће све вештице видити. Ове ће му небројена блага "буди Бог с нама и часни крсти" давати, само да их неодкрије и не изкаже.
Тако исто на Благовец треба, но динаром заклати змију, посејати боб у главу јој а труп сагорети. Тај боб никне и сазре до Ускрса. Зрно једино његово ваља носити у за се, па човек постане невидим т.ј. нико га неможе да види, а он све види. Тако исто ваља наћи ајдучку, тако звану, траву, на њој динаром заклати змију да је ова крвљу својом попрска. Ту траву после урезати у прст, па да видиш чуда, никакви затвор неможе обстати само кад се прстом тим дотакне. Оваквих и овим подобних ствари „Силе јим кратке" има доста, но за поштена човека: "далеко јим красна кућица." „Тамо иза мора и у мору, иза горе и у гори, иза пустара и у пустарима, а с нама: „Нека су сви свети и часни крстови;" па да пређемо на Лазарице тако зване.
Часни пости трају 7 недеља од којих се прва зове: чиста, друга пачиста у сјев. Маћедоније пречиста. У ове се две често једноничи, бог ме, врло често по целу недељу. Трећа се зове крступоклоњена, четврта средопосна, пета глува, шеста цветна и Лазарска и седма велика. Хоће у Старој Србији, Маћедонији и осталим земљама да дају својим мртвим и посне задушине или задушнице. Тада ложе ватру и то дрва узправе уз какви грм велики, стари и дебео, онако како расту. Ова подпале и ту сву ноћ око те ватре играју и свирају у гајде. На дулак гајдашев лепе воштане свећице запаљене, а по ватри посипају житом и вином, уз игре певају и то момци и девојке играјућиј с десна на лево:

147.

Тамо тамо диме Костадине!
Тамо, а у туђе гробље.
У чивутско и у турско.
Тамо су ти врата
И шарена јаја
И гујине кости
Чим ћеш јаја бости,
А овамо миле душе
Наших поумрлих.
Овамо јим рујно вино
И пченица бела.
Са пченицом сладак меде
Медовина сладка.

Од Штипске нахије у Старој Србији.


 


"Да се полюлеем за здраве", кажу у Бугарској на Ђурђевдан.
Фото: http://patalenica.com


Обредно љуљање у ускршње јутро - Летонија
Фото: http://www.latvia.travel

Објављено: мај, 2013.

Повратак на Народно предање