Руско неопаганство: вера, глумиште или уточиште
националиста?
Ако заиста обратите пажњу на неопаганску субкултуру,
могуће је да ћете открити естетику карактеристичну за Немачку 30-их
година прошлог века.
Две постсовјетске деценије слободе савести обележене су не толико
обновом традиционалних религијских институција, колико настајањем
мноштва нових, дотад непознатих веровања и култова, од којих су неки
необични, а неки и опасни. Један од примера је неопаганство или родноверје
– како су га прозвали његови следбеници.
Често постајући средство у политичким играма и мета напада таблоида,
неопаганизам као појава се ретко истражује. С тим у вези, Роман Шиженски,
један од ретких руских научника који активно истражује феномен неопаганизма,
одговорио је на неколико питања Алексеја Белова.
- У својим студијама неопаганизма истичете да
не треба изједначавати савремени пагански покрет са екстремним национализмом.
Није ли то у супротности са изливима конзистентног и отвореног национализма
који се, у различитим степенима, крије у скоро свим неопаганским организацијама,
покретима и њиховој идеологији?
– По мом мишљењу, савемени руски и - шире – словенски покрет родноверних,
као и сваки поглед на свет који носи префикс "етно" (рецимо,
традиционални Шинто у Јапану или модерне религије Асатру на Исланду)
се може означити као националистички. Анализирајући изражавање вођа
родноверских удружења и њихових савеза, штампана издања родноверних,
анализирајући обреде и праксу на терену, може се рећи да већина домаћих
варијација аутохтоне религиозности под "национализмом" разуме
пре свега лојалност култури нације којој припада, као и "рад"
на њеном очувању.
Ничег "екстремног" нема у позивима родноверних лидера Русима
да се одевају руски, једу и пију оно шта су некада јели и пили Руси,
да се интересују за руске борилачке вештине (или њихове модерне аналогије),
да у живот уведу савремено схватање слободе вероисповести кроз поштовање
и древног и новијег словенског пантеона; не! Наравно, са друге стране,
нико није сасвим пелцован од изражавања свега оног што сте изложили
у уводу, посебно у глумљеним квази-формама, али то је тема за посебан
разговор.
Ствар је сасвим другачије природе - уколико поједине црне овце савременог
паганизма крену путем огољене ксенофобије. Још погубније је ако такви
појединци поседују лидерске квалитете и своје идеје преносе на младе
људе. У таквим случајевима, паганизам као став, као скуп веровања,
разводњава се у политици и расистичкој идеологији. У том смислу, такве
појаве не можемо да третирамо као неопаганске тј. религиозне, него
као политичке појаве са идеолошком маском.
– Да ли су, по вашем мишљењу, анти-хришћански
и анти-семитски елементи теорије и праксе неопаганизма један од разлога
за ниску популарност родноверја?
– Познато је да словенски паганизам XXI века садржи одређену типичну
антихришћанску и антисемитску компоненту. Међутим, борба против система
карактеристичног за аврамске религије, као и опозиција према ономе
што је познато као "неруско" (термин установио уметник Вазњецов)
нису оно што је фундаментално. Став "против" био је карактеристичан
за паганизам XX века, током периода само-идентификације и диференцирања
од блока других етничких снага. Сада, имајући у виду реалност у Русији,
"паганска пропагандна кампања 70-90", захваљујући којој
се родноверје веома често повезивало са опозиционим деловањем, имала
је за последицу увиђање традиционализма и тако да данас, без беспотребног
махања заставама, сваке године се увећава проценат присталица, не
толико у људским душама што је карактеристично за веру, колико у гласовима.
Могуће је да проблеми везани за постојеће конфронтације и имају решење,
али поред лидера родноверног покрета у томе треба да учествују и држава
и традиционалне религије.
– Шта, по вашем мишљењу, може да помогне да
се премости јаз који раздваја идеологе родноверја - интелектуалце
и уметнике и обичне родноверне - углавном екстремно оријентисану омладину?
– Упркос проблемима, мислим да јаз између лидера и већег дела следбеника
словенског родноверја не треба преувеличавати. По правилу, ако узмемо
у обзир моделе савремених, урбанизованих лидера родноверних удружења
и обичне чланове истих тих удружења, може се рећи да се и једни и
други налазе у апсолутно једнаким социјално-политичким и економским
условима. Те околности, заједно са идеолошки опредељујућим карактером
једног од главних елемената словенске алтернативне религиозности -
празновањем, не дозвољавају младим људима да изађу из круга моралних
и самим тим и политичких ставовова.
С друге стране, у ситуацији изолованости идеолога од већег дела следбеника,
какав је нпр. случај пустиножитеља волха Доброслава (данас почивши),
доводи до тога да се број ексцесних ситуација пропорционално повећава
и разлог за то уопште није у погледу на свет лидера РОД-а (Руског
ослободилачког друштва), већ у одсуству довољног броја образованих
младих људи који би јасно допринели разумевању и уопште упознавању
са правим мишљењем и циљевима овог лидера етничке религије.
Дакле, да би се превазишао јаз између вођа и чланова покрета, помогла
би пре свега консолидација удружења, његова трансформација у друштвену
организацију, али не у 'групу људи окупљених око привремених интереса',
и, под два, побољшање нивоа образовања родноверне омладине – што је
и иначе проблем с којим се у савременој безидеолошкој Русији суочава
велики део омладине, независно од вероисповести.
– Колико су корисне, или обрнуто, штетне по
развој родноверја директне и индиректне позајмице и позиви на очување
традиција неаврамских религија - источних (будизам, хиндуизам, шаманизам)
и западних (скандинавске митологије и религије Грчке, гностицизам,
итд)?
– Чињеница да су ове позајмице просто неизбежне, тим пре што нам недостаје
целовита и систематизована представа древног родног погледа на свет.
Сваки идеолог етничке религије изграђује култну и обредну праксу уз
уважавање две главне компоненте: реконструкције и конструкције. Прву
чини цео комплекс очуваних етничких, у нашем случају - словенских
извора, како наратива тако и сведочанства страних хроничара, летописи,
фолклор, археолошки и етнолошки материјал, топонимика и др.
Са друге стране, насупрот томе, присутно је и самостално просуђивање
самих родноверујућих у вези са одређеном темом. На пример, нису сачувана
сведочанства о редоследу ритуалних радњи паганских свештеника у време
прославе одређеног празника, присуство и састав обавезног 'церемонијалног
инвентара'; оне говоре о увођењу нових јединица у обредну праксу,
на пример обреда раскрштавања, очишћења у новопаганском конструкту.
Назовимо то другим, конструисаним, новонасталим делом, кога карактерише
коришћење спољашњих/страних извора. У приликама одсуствовања довољне
количине и квалитета сведочанстава о словенској паганској пракси у
митологији, вођа удружења доведен је у ситуацију да је нужно обогати
традиционалним наслеђем других етноса, који су у свом особитом историјском
развоју успели да очувају одређене Словенима недостајуће архаичне
елементе. Замка овог упоредно-историјског метода може резултирати
у томе да се словенски стари/нови паганизам претвори у експлозивну
смесу свега и свачега, и такви примери већ постоје.
У принципу, процес позајмљивања примењен у обнављању словенског паганизма
не треба оцењивати као добар или лош по себи. Паганизам нашег миленијума
и у првом реду савремени поглед на свет, умногоме се разликује од
паганске прошлости, јер постоји у потпуно различитим друштвено-политичким
и културним реалностима. Он има свој пут развоја и, сходно томе, своје
изворе - историјске, позајмљене и сасвим самосталне.
– Како видите будућност неопаганизма у Русији
и перспективе развоја њеног односа са државом, традиционалним религијама,
науком, културом и друштвом?
– Знате, алтернативна паганска религија данас исказује способност
да закорачи и у наредни век. Разлога за то има доста, а ја ћу навести
само неколико.
Прво, садашњи облик родољубиве варијанте религије природе, под којом
се не подразумева онај инспирисан романтичним интересовањима за прошлост
словенства, поигравање са 'предањем из дубине векова' у музичкој и
ликовној уметности, већ отворени позив на мењање погледа на свет,
разумевање и осећање света како самог појединца, тако и друштва, државе,
јавило се у другој половини 70-их година прошлог века захваљујући
харизматичности појединих лидера. Из тога су изникла удружења, савези,
друштва која, иако измењена, прекорачују баријеру векова. У, наредних
40 година, циљеви постављени од стране паганских лидера, природно
привлаче нове присталице.
Друго, у овом тренутку у неким срединама постоји верски континуитет
(за најбољи пример преноса може се сматрати наслеђе рјзанске родноверске
заједнице "Тросвет" која постоји седам породица) где су
у очување овог вида традиције укључени не само одрасли, већ и деца.
Значи, приликом смена генерација етнички верујућих не долази до искључења
појединог покољења.
Треће, дуговечности руског паганизма доприносе и спољни фактори –
нове катастрофе не једном антиципиране у истраживањима. Катаклизма
социјалног, културног и политичког карактера у којој се нашло пост-совјетско
друштво. У савременој Русији су старим болестима придодате и нове:
неуспешна економија, али и народна идеологија, њено миниманизирање,
тачније негирање идеје националног патриотизма.
У таквим условима, на оживљавање словенског паганизма треба гледати
као на природну реакцију људи који траже своје духовно, етничко, културно
и социјално утемељење.
По мом мишљењу, у скорије време, савремени руски паганизам у свом
развоју неће излазити из оквира дијаспоралног функционисања и постојања.
Словенска 'етника' је још увек млада. Ако бисмо покушали да опишемо
ниво развоја савременог руског паганизма једним термином, то би се
најбоље могло изразом позајмљеним из природних наука, тачније ботанике,
и звучало би као 'пролификација' – што означава фазу клијања цвета
и листа. Како и на који начин ће све пролистати словенски нативизам
XXI века, веома је сложено питање. Према тренутном поретку удружења
и савеза, једни се налазе у фази израде основа погледа на свет; други
се нпр. још опредељују између читавог спектра циљева и задатака, организовања
живота у руској стварности, док трећи доживљавају етапу деоба. Другим
речима, словенска етничка религија данас је пре интеримарна него инваријантна
(пре привремена него непромењива – прим. прев), тј. у изради, али
то не значи да ће тако бити увек.
Што се тиче односа са државом, традиционалним религијама, науком и
друштвом, приметна је чињеница да без обзира на дијаспоралну црту
руског паганизма у последња два века, која се показује и у склоности
ка изолацији, истовремено припадници природне вере теже да дође до
контакта са свим наведеним субјектима. Међутим, већина ових покушаја
завршава углавном или без резултата или лепљењем којекаквих етикета
на приврженике било реконструисане или конструисане аутохтоне религиозности.
Ако у дијалогу са државом и признатим државним религијама пагани трпе
и, при данашњој политици, буду доживели фијаско (углавном се огледа
у одрицању службеног признања у форми регистрације итд.), могуће је
да ипак учине напредак ако не на плану признања а оно на плану развоја
односа са научном заједницом. Истраживаче, без обзира на однос који
имају према овој појави, привлачи сама чињеница о постојању паганизма
на религиозној сцени у савременој Русији, и то у оквиру саме државотворне
нације.
Што се тиче уласка паганизма у народ, да тако кажем, највероватније
у блиској будућности покрет ће остати на нивоу "погледа на свет
међу истомишљеницима". Свакако, велики празници (попут летњег
солстиција), са утврђеним сценаријем и етнички обојени, привлаче на
стотине туриста/житеља градова. Међутим, по томе не можемо судити
о правом броју приврженика родној вери. Празновање се заврши – и?
Задржаћемо се на томе да недостатак црте мејнстрима у овој фази у
савременом руском паганству јесте истовремено и проблем и излаз из
њега.
Већина спокојно гледа на будућност руског паганизма у културном погледу.
Ако је на почетку препорода руског паганизма 'стандардни' родноверујући
на обреде гледао као на костимирање пре него као на наставак традиције,
сада се та ситуација кардинално мења у корист праћења правилне историјске
реконструкције, са читавим низом предности које произлазе из изучавања
етноисторије, народне уметности, празничних ритуала и тако даље.
Русское неоязычество: вера, ролевая игра или
прибежище националиста?
Если приглядеться к неоязыческой субкультуре
повнимательнее, то можно обнаружить эстетику, характерную для Германии
1930-х годов.
Два постсоветских десятилетия свободы совести отмечены не только возрождением
традиционных религиозных институтов, но и породили множество новых,
доселе неизвестных верований и культов, порой причудливых, порой даже
опасных. Яркий пример – неоязычество, или родноверие – такое самоназвание
предпочитают его адепты.
Становясь зачастую инструментом в политических играх и мишенью для
выпадов желтой прессы, неоязычество очень редко выступает как предмет
научных исследований. Роман ШИЖЕНСКИЙ, один из немногих российских
ученых, активно исследующих феномен неоязычества, ответил на несколько
вопросов Алексея БЕЛОВА.
– В своих исследованиях неоязычества вы отмечаете,
что не следует отождествлять современное языческое движение с крайними
проявлениями национализма. Не противоречит ли это утверждение последовательному
и открытому национализму, свойственному в той или иной степени почти
всем неоязыческим организациям, движениям и их идеологам?
– По моему мнению, современное русское, шире – славянское
языческое движение, как и любая мировоззренческая система с приставкой
«этно» (скажем, традиционный синтоизм в Японии или современная религия
асатру в Исландии), является националистической. Анализируя высказывания
лидеров общин и союзов, печатную продукцию родноверов, наблюдая в
полевых условиях празднично-обрядовую практику, можно констатировать
тот факт, что для большинства отечественных вариаций автохтонной религиозности
понятие «национализм» в первую очередь осознается как преданность
культуре своей нации, «работа» по ее сохранению.
Ничего «крайнего» в призывах лидеров язычества к русским одеваться
как русские, есть и пить то, что ели и пили русские, заниматься русскими
единоборствами (или их современными аналогами), вести быт и с учетом
существующей пока свободы вероисповедания почитать древний и новый
славянский пантеон, нет. Конечно, никто не застрахован от выражения
всего вышеизложенного в игровых квазиформах, но это тема отдельного
разговора.
Другое дело, когда отдельные, повторюсь, отдельные белые вороны современного
язычества встают на путь оголтелой ксенофобии. Еще страшнее, когда
подобные индивиды обладают лидерскими качествами и прививают свои
идеи молодежи. В подобных случаях язычество как мировосприятие, как
набор неких верований растворяется в политике, в расистской идеологии.
Следовательно, следует рассматривать данные единичные объединения
не как новоязыческие – религиозные, а как политические с идеологическим
прикрытием.
– Не является ли, на ваш взгляд, антихристианская и антисемитская
составляющая неоязыческой теории и практики одной из причин столь
незначительной популярности родноверия?
– Следует признать, что для славянского язычества XXI века характерна
и антихристианская, и антисемитская составляющая. Однако борьба с
авраамическими религиозными системами, как и выступления против «неруси»
(термин принадлежит художнику Васнецову), в настоящее время не являются
стержневыми, основополагающими. Тенденции «анти» были свойственны
язычеству XX века, особенно на этапе его самоидентификации, выделения
из блока других этнически нацеленных сил. Сейчас, учитывая российские
реалии, «языческие пиар кампании 70–90-х», благодаря которым язычество
уже четко ассоциируется с оппозиционностью, последователи «традиции»
и так, без ненужных маханий флагами, ежегодно получают свой процент
если не человеческих душ, то хотя бы голосов. Возможно, проблема существующего
противостояния и имеет свое решение, однако помимо языческих лидеров
в ее разрушении должны быть заинтересованы еще как минимум две стороны
– государство и традиционные религии.
Что касается количественной незначительности прозелитов русского язычества,
то в настоящее время мы не можем дать объективной оценки масштабам
данного социального феномена.
– Что, на ваш взгляд, поможет преодолеть пропасть,
разделяющую идеологов родноверия – интеллектуалов и творческих людей
и рядовых родноверов – в большинстве своем экстремистски настроенную
молодежь?
– Несмотря на наличие подобной проблемы, роль разрыва
между вождями от язычества и основным контингентом адептов славянского
традиционализма не стоит преувеличивать. Как правило, в рассматриваемом
нами урбанизированном варианте современного нативизма лидеры общин
и рядовые члены языческих сообществ находятся в абсолютно одинаковых
социально-политических и экономических условиях. Данные обстоятельства
вкупе с идеолого-определяющим характером одного из главных элементов
славянской альтернативной религиозности – праздником, не позволяют
молодежи вырваться за очерченный конкретной организацией круг моральных
и тем более политических установок.
С другой стороны, при изолированности идеолога от основной массы последователей,
как в случае с васеневским отшельником Доброславом, шкала случаев
«перегибов» пропорционально увеличивается. И дело здесь даже не в
мировоззренческих ценностях лидера РОДа («Русского освободительного
движения»), а в отсутствии у последователей из числа молодежи достаточного
образовательного уровня, позволяющего хотя бы ознакомиться с целями
языческого лидера.
Таким образом, преодолеть пропасть между лидером и рядовым членом
движения в настоящее время поможет, во-первых, консолидация общины,
превращение ее именно в социальную организацию, а не во «временно
собирающуюся группу по интересам»; во-вторых, повышение образовательного
и воспитательного уровней молодых родноверов – проблема, с которой
в современной безыдеологичной России сталкивается значительная часть
юношества вне зависимости от вероисповедания.
– Насколько полезны или, наоборот, вредны для
становления и развития родноверия прямые и косвенные заимствования
и апелляции к лучше сохранившимся неавраамическим традициям – восточным
(буддизм, индуизм, шаманизм) и западным (скандинавская мифология,
религия Эллады, гностицизм и т.п.)?
– Дело в том, что подобные заимствования просто неизбежны. Отстраняясь
от спора части исследовательского сообщества с языческим сообществом
о полноте рудиментарного багажа славянских архаических верований,
отметим, что цельной картины древнего отечественного мировоззрения
у нас нет. Любой идеолог от нативизма, пусть даже сверхдобросовестный,
строит культовую и обрядовую практику, используя две основные составляющие:
реконструкцию и конструкцию. К первой относится весь комплекс сохранившихся
этнических, в нашем случае – славянских источников как нарративного,
так и вещественного порядка (свидетельства иностранных писателей,
летописей, фольклор, данные археологии, этнографический материал,
топонимика и др.).
Вторая, в свою очередь, является самостоятельным рассуждением язычника
на заданную тему. К примеру, не сохранилось свидетельств о порядке
ритуальных действий жрецов во время проведения того или иного праздника
(«свята» – в терминологии современных нативистов), наличии и составе
обязательного «церемониального инвентаря», не говоря уже о введении
в обрядовую практику новой единицы, скажем, обряда раскрещивания,
очищения в новоязыческом конструкте. Именно для второй, конструируемой
новодельной части и характерно использование источников извне. При
отсутствии достаточного количества и качества сведений о славянской
языческой практике, да и мифологии лидеры движения в том или ином
объеме вынуждены обогащать восстанавливаемую традицию наследием других
этносов, которым в силу особенностей исторического развития удалось
сохранить архаику (скажем, марийцев). Подводным камнем использования
подобной сравнительно-исторической методы, не говоря уже о своих современных
разработках, может стать превращение славянского ново-старого язычества
в гремучую смесь всего и вся. И такие примеры уже есть.
В целом же процесс заимствования применительно к восстанавливаемому
славянскому язычеству нельзя оценивать ни с плохой, ни с хорошей стороны.
К радениям под бубен, поискам «шуйного пути» (нового золотого века),
славянским «книгам мертвых», стихотворным «славлениям», делением мира
на Явь, Навь и Правь следует относиться как к данности. Язычество
нынешнего тысячелетия в первую очередь – современное мировоззрение,
во многом отличное от язычества прошлого, существовавшего совершенно
в других социально-политических и культурных реалиях. У него своя
дорога развития и, как следствие, свои источники – исторические, заимствованные
и собственные.
– Каковы ваши общие прогнозы на будущее неоязычества
в России, перспективы его развития, взаимоотношений с государством,
традиционными религиями, наукой, культурой, обществом?
– Безусловно, у альтернативной языческой религиозности в современном
ее виде либо в каком-то ином есть все шансы встретить следующий век.
И на это есть много причин. Остановимся лишь на нескольких.
Во-первых, сегодняшний вариант отечественного варианта indigenous
religions (туземных, природных религий), под которым следует понимать
не навеянный романтикой интерес к прошлому славянства, воспроизведение
«преданий старины глубокой» в музыкальном творчестве и изобразительном
искусстве, а открытый призыв изменить мировоззрение, миропонимание
и мироощущение как конкретного индивида, так и общества, государства,
появляется во второй половине 70-х годов прошлого столетия благодаря
харизматичности отдельных лидеров. Затем возникают общины, союзы,
и движение, пусть и видоизменяясь, перешагивает вековой барьер. Следовательно,
на протяжении ближайших 40 лет цели, поставленные языческими лидерами,
привлекали и привлекают в «природники» новых адептов.
Во-вторых, в настоящее время в ряде общин наблюдается религиозная
преемственность (ярким примером процесса передачи новоязыческого наследия
можно считать рязанскую родноверческую общину «Троесвет», насчитывающую
семь семей). В «традицию» включается не только взрослая часть социальной
ячейки, но и дети. То есть не исключена смена «языческих поколений».
В-третьих, определенный вклад в долголетие русского язычества внесли,
так сказать, внешние факторы, а именно – не раз отмеченные в исследовательской
среде катаклизмы социального, культурного и политического характера,
обрушившиеся на постсоветское общество. В современной России к старым
болезням добавились новые: отсутствие государственной, шире – народной
идеологии, минимизирование, даже скорее сведение на нет идеи национального
патриотизма, и т.д.
В данных условиях оживление славянского язычества следует рассматривать
как закономерную реакцию части населения, ищущую свои духовную, этническую,
культурную и социальную среды.
По моему мнению, в ближайшее время современное русское язычество в
своем развитии не выйдет за рамки диаспорального функционирования
и существования. Славянская этника еще слишком молода. Если попытаться
описать уровень развития современного русского язычества одним термином,
то лучше всего подойдет определение, позаимствованное у одной из «природных
наук» – ботаники и звучащее как «пролификация» – прорастание цветка,
закончившего развитие. Как и куда «прорастет» славянский нативизм
XXI века, определить весьма сложно. Сейчас ряд общин, союзов, кругов
находятся в стадии выработки своего мировоззренческого базиса, другие
уже определились со спектром задач, программой жизни в российской
действительности, третьи переживают этап деления… Другими словами,
язычество сейчас скорее интеримарно, нежели инвариантно, то есть находится
в процессе становления, но это не значит, что оно будет таким всегда.
Что касается отношений с государством, традиционными религиями, наукой
и обществом, то следует отметить тот факт, что, несмотря на наличие
черт диаспоры в русском язычестве двух последних веков, предопределяющих
определенную изолированность от любых влияний извне, последователи
природной веры пытаются наладить контакт со всеми обозначенными субъектами.
Однако в большинстве случаев подобные попытки оканчиваются либо безрезультатно,
либо вешанием очередного ярлыка на приверженцев реконструируемой или
конструируемой автохтонной религиозности. Если в диалоге с государством
и признанными государством религиями язычники терпят и, при существующей
политике, будут терпеть фиаско (как правило, в дальнейшем отказываясь
от официального признания в форме регистраций и т.д.), то определенные
подвижки если не в плане признания, то в плане изучения возможны с
научным сообществом. Исследователей, вне зависимости от отношения
к рассматриваемому явлению, привлекает сам факт существования на религиозном
поле России феномена язычества, причем в среде государствообразующей
нации, и следовательно, пока прецедент сохраняется – к нему будут
обращаться.
Что касается «хождения язычества в народ», то скорее всего в ближайшее
время движение так и останется «мировоззрением для своих». Безусловно,
большие праздники (скажем, летнего солнцестояния) с определенным сценарием,
этническим окрасом привлекают десятки и сотни обывателей. Однако по
количеству отдыхающих мы не можем судить о количестве приверженцев
«родной веры». Праздник закончится – и?.. Остановимся на том, что
отсутствие на данном этапе в современном русском язычестве черт мейнстрима
– это одновременно и проблема, и выход из нее.
Наиболее безоблачным видится будущее русского язычества именно в культурном
аспекте. Если на заре очередного возрождения русского язычества «стандартный»
родновер на обряде выглядел скорее ряженым, чем последователем некоей
традиции, то в настоящее время ситуация кардинально меняется в пользу
следования исторической реконструкции, в виде изучения этноистории,
народных промыслов, фольклорного творчества, праздничной обрядности
и так далее.
