„Јав, Прав и Нав” као теолошки и филозофски концепт словенског
неопаганизма
Религијски феномен познат као словенски неопаганизам (родноверје,
традиционализам итд), у Украјини средином 30-их а у Русији крајем
70-их година 20. века1, утицао
је на формирање верских и филозофских схватања савремених следбеника
нативизма. Један од најважнијих елемената новог погледа на свет у
словенском паганизму постао је „концептуална јединица” која обухвата
три категорије: „Права”, „Јава” и „Нава”. Према запажањима неколицине
истраживача који су разматрали филозофске и теолошке концепте, ово
питање2 је нашло плодно тле
у готово свим већим неопаганским верским организацијама и удружењима
у Русији и Украјини. Упркос општем прихватању и популарности, „Јав”,
„Прав” и „Нав” нису у целом неопаганском свету објашњени на исти начин.
Ове термине идеолози новог виђења словенске етничке религије различито
разумеју и тумаче. Прегледом родноверских извора може се идентификовати
одређени број верзија које откривају разумевање тог концепта.
Као најраспрострањенија интерпретација проучаваних религиозно-филозофских
(квазифилозофских)3 тумачења
јавља се представа о „Јаву”, „Праву” и „Наву” као о три дела словенске
митолошке визије света. У пројектованом митолошком тросвету „Прав”
представља свет светлих богова, „Нав” – дом мрачних божанстава, а
„Јав“ - земаљски свет, свет људи.4
Термин који истражујемо, поред митолошких светова, идентификује се
и са категоријама неопаганске филозофије према којој „Прав” игра улогу
божанског закона5, „Јав” је
представљен као перцепција света, његова свеобухватна манифестација
а „Нав” као свет који постоји али није доступан нашем потпуном поимању
обзиром да се састоји од „читавог низа суптилних равни бивствовања”6.
Ови термини фигурирају и као важне компоненте саме људске индивидуалности.
По мишљењу састављача „Календара важнијих украјинских народних празника
2006-2007”, „Прав” – одговара моралном стању човека, „Јав” - човековом
материјалном стању, „Нав” - култури и знању7.
Волх Велеслав повезује ова три неопаганска концепта са структурним
карактеристикама људског тела, према којима је „Прав”- чело, „Јав”
- рамена, плећа а „Нав” – стомак8.
У напоменама свог превода “Велесове књиге” А. И. Асов наводи читав
списак могућих тумачења „Јава” и „Нава”: мушко и женско начело, дан
и ноћ, живот и смрт, рационално и анимално. У закључку својих многобројних
расправа, аутор доноси решење о међусобном односу „загонетног тројства“
с троједним богом Родом: „Јав – то је Отац, Нав - Син, Прав - Дух”9.
Како би оправдао филозофски концепт разматраног, део неопаганских
писаца прибегава искуствима Истока и налази аналогију „Јава”, „Права”
и „Нава” у текстовима „Ргведе“10,
тачније у учењима о чакрама11
итд.
Прелиминарна критика изложених хипотеза доводи до следећег резултата:
прва теорија је блиска широко распрострањеним митолошким системима
разних народа света и њиховим представама о универзуму и његовом поретку,
те троделној подели простора.
Усклађујући са „историјском верзијом“ представе неколико родноверских
присталица о „Јаву“, „Праву“ и „Наву“, као о претпостављеним деловима
Дрвета света/живота, “Тројствену природу Тројана-Триглава можемо објаснити
путем разумевања три сфере бића које имају симболику представљену
у Дрвету живота, при чему је корен – покојни преци (Нав), стабло –
живи људи (Јав), круна са гранама и лишћем – свет Богова (Прав).“12.
Приметно је даље структурисање у оквирима „тросвета“; приврженици
савременог паганизма деле „Нав“ на два дела: „Светли Нав“ (као варијанта
Ирија Небесног, света Славе) и „Тамни Нав“ (Пакао). Таква деоба доњег
света налази своје објашњење у новој паганској митологији. Сагласно
представама Велеслава, волха удружења „Родољубље”, „Тамни Нав“ је
место пребивања неразвијених душа, „Светли“ – место пребивања светих
душа предака.13 Волх Богумир
другачије објашњава свет „Нава“: „Светли Нав – то је обитавалиште
нерођених душа... Тамни Нав – уточиште духова и душа криваца (грешника)”.14
Могуће је да у основи савремене градације загробног света лежи представа
древних Скандинаваца о устројству света. Из великог дела сачуваних
и доступних скандинавских извора, словенски неопагани очигледно често
користе 'митолошки пртљаг' северних суседа у компаративне сврхе а
некада и у сврхе потпуног копирања.
Поред оригиналног „Дрвета света“, као пример троделног дељења васељене,
родноверни Украјине користе и чувени Збручки идол15.
Остале верзије представљају вештачке теолошко-филозофске конструкције
које не садрже било какве историјске и религиозне основе. Несумњиво,
савремени неопагански прозелити треба да прошире круг садржајних карактеристика
утврђеног митолошког поретка света. Отуда и упорна жеља дела родноверних
да уносе у сазнање верујућих читав комплекс нових религиозно-митолошких
конструкција. Присутно је стремљење да се повежу представе о „Наву“,
„Јаву“ и „Праву“ са страним филозофским концепцијама. Други део неопаганске
елите одбацује утицаје 'са стране' и бира лакши пут - коришћење 'митолошких
списа' приликом реконструкције.
Према вољи родноверске елите неопаганско словенско тројство света
налази се под покровитељством целог пантеона божанстава. Да се приметити
пуномоћје богова у области саздања света, контроле над њим, а такође
је и индивудуална веза митолошких субјеката с конкретним световима
код родноверских удружења Украјине и Русије схваћена веома различито.
Демијурзима „Јава“, „Нава“ и „Права“ сматрају се богови Род16
и Сварог17. Заштитницима и чуварима
тројства света већина родноверних сматра Перуна18
и Световида19. Велес је јединствено
божанство и практично код свих неопагана стоји у асоцијативној вези
са загробним светом „Навом“.20
Посредником међу небеским и земаљским светом сматра се Симаргл21,
а међу светом људи и загробним – птице22.
Могу се срести и веће поделе богова по царствима. По мишљењу Игелда
и Велемудра, представника родноверског удружења „Круг Бера“, у „Јаву“
господаре Световид, Радгост, Дажбог и Сварожић. У својим схватањима
„Права“ повезују га са Стрибогом, Сварогом и Перуном23.
По мишљењу Галине Лозко у царству „Права“ се налазе: Лада, Дажбог,
Перун и Мокош24. На слична уверења
наилазимо веома често.
Као још једно 'ноу хау' савремених следбеника паганизма јавља се међуоднос
три проучавана термина са поимањем 'Триглава'. У неопаганским наративима
Триглав се јавља, као по правилу, у две варијанте: непосредно као
оваплоћење три света (Јав, Прав, Нав)25,
или као троједно божанство (Сварог-Перун-Велес односно Прав-Јав-Нав)26
.
Наведени подаци дозвољавају нам извођење низа закључака. Прво, данас
неопаганска удружења, посебно лидери родноверских токова у Украјини
и Русији, како унутар држава, тако и на међуноародном (источнословенском)
плану нису успели да развију јединствену концепцију, тачније општи
модел. У основи дате тврдње је а) одсуствовање јасног појмовног апарата
који би открио суштину важеће терминологије у погледу на свет базиса
Јава, Права, Нава; б) јалови огледи неопаганске елите у удружењима
Русије и Украјине уз помоћ сопствених домишљања и конструисања измишљених
пантеона, „пренаселили су неомитолошке светове”.
Друго, без обзира на своју младост, неопагански покрет успео је у
општим цртама да устроји свој сопствени религиозни систем и успешно
њиме да манипулише. Друштвене последице актуелизоване верске проповеди
огледају се у појави нових верских празника (Свети Прав)27
међу поменутим неопаганским заједницама (Словенска родноверска заједница
„Једниство Права”, московско одељење)28,
верским школама (Православна родноверска академија вероведства, Украјина,
Хмељницки)29 и у расправама
о државној симболици: „Није ни чудо да је грб Украјине трозубац, симбол
Права налази се у његовом центру... У државном грбу Нав - слева, Прав
– по средини, а Јав – здесна”31.
Успех у реализацији неомитолошких термина постао је толико опипљив,
да је под утицајем концепта „Јав, Прав и Нав“ потпала и научно-публицистичка
литература, а нарочито значајан број свих могућих речника и издања
о веровањима древних Словена. На пример, у „Речнику словенске митологије”
Е.А. Грушко и Ј.М.Медведева постоји забелешка: „препоручено као научно
средство за руски језик, литературу и историју у средњим школама,
колеџима, гимназијама и вишим школама”. Неопаганска религијска 'тројка'
јавља се као „оличење времена у словенској космогонији”32
и таквих примера је на десетине.
Изворна основа разматраних термина је крајње слаба. Ако изузмемо фантастичне
верзије идеолога родноверја по питању порекла разумевања Права као
универзалног закона Аријаца у VI-III миленијуму пре нове ере међу
племенима трипољске културе, сачувани закон Нава, Права и Јава у везовима
украјинских ручника33 и на крају,
зближавање словенског Јава са семитским Јахве34;
као најважнији и практично јединствени извор који фиксира сва три
тражена термина јавља се знаменити фалсификат из средине 20. века
- „Велесова књига”. У многобројним издањима, ауторских превода тог
„древног изворника словенске писмености” поимање Јава, Права и Нава
среће се више него једном. Као по правилу, аутор у разматрања неопаганских
митолошких образаца уноси, из себе, мале упливе у основно приповедање.
У већини случајева „Јав“, „Нав“ и „Прав“ помиње састављач „Велесове
књиге“ у време прославе тог или другог божанства или у време свршетка
преломних догађаја. У целини, као и све што проистиче, црте посвећене
проучавању значења крајње су неинформативне, нејасне и фактографски
слабе. Као пример наводим неколико одломака ауторских превода „Велесове
књиге” посвећених траженој теми: „Јав – то је текуће, то, што је створеном
Правом. Нав је – после ње, и до њега. А у праву је Јав”35
„Тако је било речено о нашем Деду, смрт је Јав, јер је она тренутна.
Стварање происходи из Права. Нав је у Праву. До тога је Нав и после
тога је Нав. У Праву је Јав, учи нас стари”36
или „Јав је тренутан, а створен у Праву. Нав јесте после, до њега
јесте Нав и после њега јесте Нав, а у Праву јесте Јав”37
Наведени материјал не само да баца светло на откривено религиозно-филозофско
значење Јава, Права и Нава, него и дозвољава да се утврди да многобројни
следбеници аутора фалсификата се старају да у текст унесу свој сопствени
“проналазак”, још више уплићући и без тога довољно сложено клупко
„Велесове књиге”, како у делу разматраних термина тако и уопште.
Треба посебно приметити и чињеницу да апологети „Велесове књиге“ не
дају свуда исто тумачење 'мистериозног тројства”. Тако Б. А. Ребиндер,
ослањајући се на преводе Лазаревича, Соколова и Кирпича, анализира
текст дашчице 6В, која садржи реч „Јав“, поставивши уз то знак питања;
чак и сам аутор сензационалног споменика Ј.П. Мирољубов38
помиње Јав, Прав и Нав у својим бројним текстовима, али пишући о томе
признаје да, независно од уложених напора, он сам не успева 'наћи
примере таквих веровања у народу”39.
Приметно је да и неколико модерних заговорника паганизма признају
артифицијелност најмање два од три термина. Састављачи речника „Руски
пагански поглед на свет”, кад је реч о разумевању Јава и Права признају
да се ти концепти „ни у једном од веродостојних изворника не срећу
у чистом облику”40. Дату претпоставку
потврђује и одсуство помињања 'света земаљског и света божанског'
у студијама домаћих митолога и у већини референтних издања. Правде
ради треба рећи да један број речника (речник В.И. Даља, С. И. Ожигова,
Д.Н. Ушакова) садржи реч 'јав'. У исто време, значење изложеног појма
нема ничег заједничког с религиозно-филозофским конструктима неопагана
41.
Нешто је сложеније питање историјске судбине 'Нава' - родноверског
загробног света бога Велеса. Састављачи поменутог речника „Руски пагански
поглед на свет” сматрају „Нав“ веродостојним, 'закономерним концептом'
који је последица руског митолошког светоназора који има свој историјски
корен. Према њиховој верзији „Нав“ то је: „свет, не(по)јавни, невидљиви,
не-„јав“; често – 'свет мртвих' или сам мртвац”42.
Према томе, реч која јесте блиска неопаганском „Нав“ - свету мртвих
јавља се у усменим изворима, као и у словенском фолклору као 'нави',
'навије' и томе слично. Исти термин наводе и аутори „Руског паганског
погледа на свет”, али без јасног разлога на самом крају текста, не
посвећујући му дужну пажњу. „Нави“, као персонификовани ликови смрти
извесно је да се срећу у древноруским летописима. У Лаврентевском
летопису навије се помињу два пута. У 1089. години у вези са доласком
митрополита Јована – „навије долазе” и у 1092. години када су тајанствњени
нави били житељи Полоцка43.
Информацију о 'навима', 'навијама' садржи и поученије против паганизма
св. Григорија и св. Јована Златоустог. У њима су известили о молитвама
навијама у бањи44. Е.В. Аничков,
говорећи о томе почетком 20. века, сугерише да су такви обреди/молитве
били праћени нарочитим пировањима45.
У бугарском фолклору нави су „птицолике душе умрлих које лете ноћу
у ветар и кишу, на злим ветровима, и кричу као гладни јастребови.
Крик или певање таквих птица означава смрт. Нави (наваци) нападају
бремените жене и децу и сишу им крв и пију млеко животињама. Описују
их у виду огромних голих, бесперних птица или у виду голих петлова
величине орла”46. И житељи Карпата
сматрају да нави имају особине које их чине опасним по човека: „Нави
– бестелесне душе мртвих, лете на ветру и могу да усмере ветар на
поља и изазову сушу. Навкама у Карпатима називају шумске духове који
могу да се претворе у лепе девојке и својим заносним смехом и очаравајућим
гласом намаме у бездан и понор”47.
У смоленској традицији једно од имена воденога, такође не баш мирољубивог
митолошког лика, звучи као 'навној'48.
Разматрајући етимолошко значење речи 'нав' (навје, навеј, нави), део
научне заједнице, упоредо са другим значењима траженог појма (мртваца,
гроба, лађе, душе и тд), сматра 'нав' и светом мртвих49.
Такође, већина истраживача је сагласна у мишљењу да се дати термин
користи заједничким именом ради означавања митских појава које имају
особину да на људе шаљу болест и смрт.50
Даља конкретизација доводи до интересантне дилеме: сматрају ли се
“нави' мртвацима, покојницима још увек везаним за земаљски живот или
бестелесним духовима? Идући за професором А. Соболевским који је предложио
своју верзију решења датог питања крајем 19. века51,
сматрамо да су изворно Словени представљали 'навје' као злонамерне
(?) духове (душе)52 који с времена
на време узнемиравају људе. У корист ове сугестије говори и словенски
обред кремације који искључује могућност покопавања тела умрлога,
и тиме његовог претварања у злонамерног, задржаног покојника у свету
живих .
Признањем да нави имају квалитете митолошких бића, а не загробног
света код источних Словена (реч 'нав'као подземље таквог света присутна
је у др. чешком језику)53, стављамо
тачку на питање о аутентичности трећег, 'најнижег' неопаганског света.
Не сумњамо у чињеницу да је митолошки систем древних Словена био развијен,
са добро успостављеном хијерархијом божанстава и њиховом улогом у
структурирању универзума итд. На жалост, већи део паганског наслеђа
источнословенског света је изгубљен и потом се поново, мало по мало,
ствара реконструкцијом од стране истраживача коришћењем читавог низа
научних метода. А развој религиозно-митолошког базиса неопаганских
заједница Русије и Украјине, укључујући конструкцију светова Јав-Прав-Нав,
у већини случајева нема било какву значајнију историјско-културолошку
основу и уноси елемент хаоса у сложени процес тражења и опоравка религијских
темеља источнословенских народа.
«Явь,Правь и Навь» - как религиозно-философские
основы славянского неоязычества
Появление на Украине в середине 30-х, а в России
в конце 70-х годов XX в1 религиозного
феномена, известного как славянское неоязычество (родноверие, традиционализм
и т.п.), предопределило формирование в среде последователей современного
нативизма своего собственного религиозно-философского базиса. Важнейшим
элементом нового языческого мировоззрения становятся своеобразный
«понятийный блок», включающий три категории: «Явь», «Навь» и «Правь».
По мнению немногочисленных исследователей данного вопроса2,
нашим собственным наблюдениям, рассматриваемые философско-теологические
понятия нашли благодатную почву практически во всех крупных неоязыческих
религиозных организациях и объединениях России и Украины. Несмотря
на свою общепризнанность и популярность, «Явь» «Правь» и «Навь» не
имеют единого для всего неоязыческого мира объяснения. Данные термины
по разному понимаются и трактуются идеологами нового конструируемого
язычества. Обзор родноверческих нарративных источников позволяет выделить
ряд версий, раскрывающих значение этих концептов.
Наиболее распространенной трактовкой исследуемых
религиозно-философских (квазифилосовских)3
понятий является представление о «Яви», «Прави», «Нави» как о трех
мирах славянского мифологического миропонимания. В проектируемом мифологическом
«трехмирье» «Правь» - мир светлых богов, «Навь» - обитель темных божеств,
«Явь» - земной мир, мир людей4.
Кроме мифологических миров, искомые понятия отождествляются
так же с категориями формирующейся неоязыческой философии, в которой
«Прави» отводится роль божественного закона5,
«Явь» предстает как ощущаемый мир, «все проявленное», «Навь» - мир
существующий, но недоступный нашему пониманию, «вся совокупность тонких
планов Бытия»6.
Данные термины фигурируют и как важнейшие составляющие человеческого
индивида. По мнению составителей «Календаря важнейших украинских народных
праздников 2006-2007 гг.», «Правь» - отвечает за моральное состояние
человека, «Явь» - за его материальный достаток, «Навь» - за культуру
и знания7. Волхв Велеслав, соотносит
три неоязыческих концепта с особенностями строения человеческого тела:
«Правь» -чело, «Явь» - плечи, «Навь» - живот8.
В примечаниях к своему переводу «Велесовой книги» А.И. Асов приводит
целый перечень возможных трактовок «Яви» и «Нави»: мужское и женское
начало, день и ночь, смерть и жизнь, разумное и животное. В итоге
своих многочисленных рассуждений, автор принимает решение о соотношении
« загадочной тройки» с триединым богом Родом: «Явь — это Отец, Навь
— Сын, Правь — Дух»9. Для обоснования
философской составляющей рассматриваемых понятий часть неоязыческих
писателей обращается к опыту Востока и находит аналоги «Яви», «Прави»
и «Нави» в текстах Ригведы10,
учении о чакрах11 и т.д.
Предварительная критика изложенных выше гипотез приводит к следующему
результату: первая теория наиболее близка к широко распространенным
среди мифологических систем народов мира представлениям о мироздании,
мировом порядке, трехчастном делении пространства. Укладывается в
«историческую версию» и представление некоторых родноверческих адептов
о «Яви», «Прави» и «Нави», как о основополагающих частях Мирового
древа: «Троïсту природу Трояна-Триглава можемо пояснити через поняття
трьох сфер буття, якi мають вiдповiдну символiку, вiдображену в Деревi
Життя: корiння — покiйнi Предки (Нава), стовбур — живi люди (Ява),
крона з гiлками й листями — свiт Богiв (Права)12.
Примечательно, что дальнейшему структурированию в рамках «трехмирья»
подвергается лишь нижний мир — Навь. Приверженцы современного язычества
делят «Навь»на две части - «Светлую Навь» (как вариант - Ирий Небесный,
мир Слави) и «Темную Навь» (Пекло). Подобное деление нижнего мира
находит объяснение в новой языческой мифологии. Согласно представлениям
Велеслава - волхва общины «Родолюбие, «Темная Навь» - местопребывание
неразвитых душ, «Светлая» - местопребывание святых душ предков13.
Волхв Богумир дает другую трактовку мирам «Нави»: «Светлая Навь —
это обитель нерожденных душ...Темная Навь — пристанище лихих духов
и душ кривдников (грешников)»14
.
Возможно, в основу современной градации потустороннего мира легли
представления древних скандинавов о мироздании. В силу сохранности
и относительной доступности скандинавских источников, славянские неоязычники
очень часто используют «мифологический багаж» северных соседей для
сравнения а иногда и для полного копирования. Кроме изначального Мирового
Древа, в качестве примера трехчастного деления вселенной, родноверы
Украины используют и знаменитый Збручский идол15.
Остальные версии представляются искусственными теолого-философскими
конструкциями не имеющими под собой какой либо исторической и религиозной
основы. Несомненно, современным неоязыческим прозелитам требуется
расширить круг содержательных характеристик утверждаемого ими мифического
миропорядка. Отсюда и упорное желание части родноверов внедрить в
сознание верующих целый комплекс новых религиозно-мифологических конструкций.
Стремление связать представление о «Нави», «Яви» и «Прави» с инородными
философскими концепциями. Другая часть неоязыческой элиты, отвергая
влияние «из вне», путь заимствования и, возможной, реконструкции,
избирает легкий путь «мифологического сочинительства».
По воле родноверческой элиты неоязыческое славянское «трехмирье» находится
под покровительством целого пантеона божеств. Следует отметить, что
«полномочия» богов в деле создания мироздания, контроля над ним, а
также индивидуальная связь мифологических сущностей с конкретными
мирами у роднодноверческих общин Украины и России весьма разнится.
Демиургами «Яви», «Нави» и «Прави» считаются: боги Род16
и Сварог17. Защитниками и хранителями
трехмирья большинство родноверов признает Перуна18,
Святовита19. Велес - единственное
божество, ассоциируемое практически у всех неоязычников с загробным
миром «Нави»20. Посредником
между небесным и земным миром выступает Симаргл21,
между миром людей и загробным миром—птицы22.
Встречается и более массовое деление богов по «царствам». По мнению
Иггельда и Велемудра, представляющих родноверческое объединение «Круг
Бера», в «Яви» господствуют Световит, Радегаст, Даждьбог Сварожич.
В свою очередь «Правь» закреплена за Стрибогом, Сварогом и Перуном23.
Иными представляют богов верхнего мира родноверы Украины. По мнению
Г. Лозко в царстве «Прави» размещаются: Лада, Даждьбог, Перун и Макош24.
Подобные расхождения встречаются весьма часто.
Еще одним «ноу хау» современных последователей язычества является
соотношение трех исследуемых терминов с понятием «триглав». В неоязыческий
нарративах «триглав» выступает, как правило, в двух вариантах: непосредственно
как воплощение трех искомых миров (Яви, Прави, Нави)25,
либо как триединое божество (Сварог-Перун-Велес соответственно Правь-Явь-Навь)26.
Приведенный выше материал позволяет сделать ряд выводов. Во-первых,
на сегодняшний день неоязыческие объединения, отдельные лидеры родноверческого
течения Украны и России как внутри республик, так и на международном
(восточнославянском) уровне не смогли выработать единой концепции,
общей модели, объясняющей пропагандируемые ими религиозно-философские
ценности. В основе данного утверждения а) отсутствие четкого понятийного
аппарата, раскрывающего суть важнейшей терминологии — мировоззренческого
базиса «Яви», «Прави», «Нави»; б) тщетные попытки неоязыческой элиты
«населить неомифологические миры» при помощи собственных домыслов
и конструкций вымышленным пантеоном, включающим в общинах России и
Украины совершенно разных богов.
Во-вторых, несмотря на свою молодость, неоязыческое течение сумело
в общих чертах выстроить свою собственную религиозную систему и успешно
ею манипулировать. Последствия социально актуализированной религиозной
проповеди отразились в появлении новых религиозных праздников (Свято
Прави)27, в названиях неоязыческих
общин (Славянская Родноверческая Община «Единство Прави», поселок
Московский)28, религиозных школ
(высшее духовное учебное заведение ПРАВь: Православная родноверческая
академия вероведанья, Украина. г. Хмельницкий)29,
оздоровительных методиках30
и, даже в трактовке государственной символики: «Недаремно на гербi
Украïни тризубi, символ Прави знаходиться в його центрi...У державному
гербi Нав — злiва, Прав — посерединi, а Яв — справа»31.
Успех по внедрению «неомифологических терминов» стал настолько ощутимым,
что под влияние «Яви», «Прави» и «Нави» попала даже научно-публицистическая
литература, в частности, значительное количество всевозможных словарей,
справочных изданий по верованиям древних славян. К примеру, в «Словаре
славянской мифологии» Е.А. Грушко и Ю.М. Медведева имеющего гриф:
«рекомендовано в качестве учебного пособия по русскому языку, литературе
и истории в средних школах, колледжах, гимназиях и высших учебных
заведениях», неоязыческая религиозная «тройка» заявлена как «олицетворение
времени в славянской космогонии»32
и таких примеров десятки.
Источниковая база рассматриваемых терминов крайне слаба. Если не брать
во внимание фантастические версии идеологов родноверия по поводу зарождения
понятия «Прави» как универсального закона ариев в VI-III тысячелетии
до н.э. среди племен трипольской культуры, сохранении законов «Нави»,
«Прави» и «Яви» в вышивках украинских рушников33
и наконец, сближении славянского «Явь» с семитским «Яхве»34,
то важнейшим и практически единственным источником, фиксирующим все
три искомых термина, является знаменитая фальсификация середины XX
века «Влесова книга». В многочисленных изданиях, авторских переводах
этого «древнейшего памятника славянской письменности» понятия «Яви»,
«Прави» и «Нави» встречаются не единожды. Как правило, информация
автора о рассматриваемых неоязыческих мифологических образах представляет
из себя небольшие вкрапления в основное повествование. В большинстве
случаев, «Явь», «Навь» и «Правь» упоминаются составителем «Влесовой
книги» во время прославления того или иного божества, во время свершения
важнейших, переломных событий. В целом, как и все произведение, строки,
посвященные исследуемым понятиям, крайне не информативны, туманны
и бедны фактологически. В качестве примера приведем несколько отрывков
авторских переводов «Влесовой книги», посвященных искомой теме: «Явь
— это текущее, то, что сотворено Правью. Навь же — после нее, и до
нее есть Навь. А в Прави есть Явь»35,
«Так если сказано о нашем Диде, смерть есть Явь, потому что она текущая.
Творение происходит в Прави. Нави небо есть в Прави. До того есть
Навь и после того есть Навь. В Прави же есть Явь, поучимся старому»36
или «Явь есть текущая, а сотворена в Праве. Наве бо есть по той: до
той есть Нава и по той есть Нава, а в праве есть Явь»37.
Приведенный материал не только не проливает свет на раскрытие-религиозно-философского
значения «Яви», «Прави», «Нави», но и позволяет утверждать, что многочисленные
продолжатели, последователи автора фальсификации, стараясь добавить
в текст свою собственную «изюминку», еще больше запутывают и без того
сложный клубок «Влесовой книги» в общем и рассматриваемых терминов
в частности.
Следует отдельно отметить и тот факт, что апологеты «Влесовой книги»
не всегда могут дать точную трактовку «загадочной тройки». Так Б.А.
Ребиндер, опираясь на предшествующие переводы Лазаревича, Соколова,
Кирпича, анализируя текст дощечки «6 В», содержащей слово «Явь», поставил
напротив данного незнакомого определения знак вопроса, да и сам автор
нашумевшего «памятника» Ю.П. Миролюбов38,
упоминая «Явь», «Правь» и «Навь» в своих многочисленных сочинениях,
пишет о том, что несмотря на прилагаемые им усилия он не смог «разыскать
даже следов подобных верований в народе»39.
Примечательно, что и некоторые современные сторонники язычества (либо
люди, сочувствующие его возрождению) признают искусственность, надуманность
как минимум двух из трех терминов современных религиозных традиционалистов.
Составители словаря «Русского языческого мировоззрения» касаясь понятий
«Яви» и «Прави» заявляют о том что данные понятия «ни в одном из достоверных
источников «в чистом виде» не встречаются»40.
Данное предположение подтверждается и отсутствием упоминаний о «мире
земном и мире божественном» в исследованиях отечественных мифологов
и в большинстве справочных изданиях. Справедливости ради следует отметить,
что ряд словарей (словарь В.И. Даля, С.И. Ожигова, Д.Н. Ушакова) содержат
слово «явь». Однако, трактовка данного понятия ничего общего с религиозно-философскими
построениями неоязычников не имеет41.
Сложнее дело обстоит с исторической судьбой «Нави» - родноверческого
потустороннего мира бога Велеса. Составители упоминавшегося выше словаря
«Русское языческое мировоззрение» считают «Навь» достоверным, «законным
понятием» русского мифологического мировоззрения, имеющего исторические
корни. Согласно их версии «Навь» - это: «мир «не явленный», невидимый,
«не-явь»; часто - «мир мертвых» или собственно сам мертвец»42.
Действительно, слово близкое к неоязыческой «Нави» - миру мертвых
упоминается как в нарративных источниках, так и в славянском фольклоре
- «навье», «навьи» и т.п. Этот термин приводят и авторы «Русского
языческого мировоззрения», но, почему то, в самом конце статьи, не
акцентируя на нем должного внимания. «Навьи», как - персонифицированные
образы смерти известны по данным древнерусских летописей. В Лаврентьевской
летописи о навьях упоминается дважды. В 1089 г. в связи с приходом
митрополита Иоанна - «се навье пришел» и в 1092 г. когда загадочные
навьи били жителей Полоцка43.
Информацию о «навиях», «навьях» содержат и поучения против язычества
- св. Григория и св. Иоанна Златоуста. В них сообщается о молении
навьям в бани44. Е.В. Аничков,
зафиксировавший данный обряд в начале XX века предполагает, что эти
моления сопровождались так же обильными пиршествами45.
В болгарском фольклоре навьи: «птицеобразные души умерших, летающие
по ночам, в бурю и дождь, «на злых ветрах» и кричащие, как голодные
ястребы. Крик или пение этих птиц означает смерть. Нави (наваци) нападают
на беременных женщин и детей, сосут их кровь, пьют молоко скотины.
Их описывают в виде огромных голых птиц или в виде голых петухов размерами
с орла»46. Опасными для человека
качествами наделяют навий и жители Карпат: «Нави — безтiлеснi душi
мерцiв, лiтають на лихих вiтрах i можуть спрямовувати цi вiтри на
поля людськi, викликаючи сушу...Нявками в Карпатах називають лiсових
духiв, якi можуть перевтiлюватися на вродливих дiвчат. Необачних легiнiв
заманюють своïм смiхом та чарiвним голосом у прiрви й урвища»47.
В смоленской традиции одно из имен водяного, так же отнюдь не миролюбивого
мифологического персонажа, звучит как «навной»48.
Разбирая этимологическое значение слово «навь» (навье, навей, навы,
навей) часть ученого сообщества, наряду с другими значениями искомого
понятия (мертвеца, могилы, корабля, души и т.д.), считает «навь» и
миром мертвых49. Однако, большинство
исследователей сходятся во мнении что данный термин использовался
именно для обозначения мифических существ, насылавших на людей болезни
и смерть50. Дальнейшая конкретизация
образа приводит к интереснейшей дилемме: считать «навов» - мертвецами,
заложными покойниками или бестелесными духами, приведениями? В след
за профессором А. Соболевским, выдвинувшим свою версию разрешения
данного вопроса в конце XIX в.51,
мы считаем, что изначально славяне представляли «навье» как вредоносных
(?) духов (душ)52, время от
времени тревожащих людей. В пользу подобного предположения говорит
и присущий славянам обряд кремации, исключающий версию погребения
тела умершего, и превращения его во вредоносного заложного покойника.
Признание за «навьями» качеств мифологических существ, а не загробного
мира восточных славян (в качестве преисподней, того света слово «нав»
засвидетельствовано в др. чешском языке)53
ставит точку в вопросе «подлинности» третьего «нижнего» неоязыческого
мира. Не вызывает сомнений факт существования у древних славян развитой
мифологической системы с вполне сформированной иерархией божеств,
структурированной системой мироздания и т.п. К сожалению, большая
часть языческого наследия восточнославянского мира была утеряна и
воссоздается, реконструируется исследователями по крупицам с использованием
целого комплекса научных методик. Разработка неоязыческими общинами
России и Украины своего собственного религиозно-мифологического базиса,
в том числе конструкция миров «Яви», «Прави» и «Нави», в большинстве
случаев не имеет под собой сколько-нибудь значимой историко-культурной
основы и вносит элемент хаоса в сложнейший процесс поиска и восстановления
религиозных основ восточнославянских народов.
Напомене / Сноски
1. Гоменюк. Г. Терещенко С. Русское и украинское неоязычество /
Центр апологетических исследований. СПб.-Киев. С.2-3.
2. См.: Чернiй А.М. Релiгiϵзнавство. Посiбник. Київ: «Академвидав»,
2003.; Шнирельман В.А. Русское неоязычество: квазирелигия национализма
и ксенофобии. http://www.religio/ru/relisoc/27_print.html.
3. Шнирельман В.А. Указ. соч.
4. Велимир, Велеслав, Власов. Путь Волхва. Донецк: «Каштан», 2007.
С.8-9.; Велеслав. Учение волхвов: Белая книга. М.: «Институт общегуманитарных
исследований», 2007. С.21.; Белов А. Велес — Бог Русов. Неизвестная
история русского народа. М.: «Амрита-Русь», 2007. С.90,174.; Богумир.
«Родная Вера. Источник счастья. Хмельницкий: «Духовное издание Родового
Огнища Родной Православной Веры», 2007. С.95,96,99.; Лозко Г. Коло
Свароже. Київ: «Український письменник», 2005. С.50. и др.
5. Идеологи Родной Украинской Национальной Веры — РУНВiры распространяют
термин «закон» на все три понятия. См.: Мудрiсть Української Правди:
Наука РУНВiри; Силенкиянин; Вiра в Дажбога. К.: «ОБЕРЕГИ», 1996. С.161.
6. Максименко Г.З. Велесова книга. Веды об укладе жизни и истоке веры
славян. М.: «Академия управления», 2008. С.363.; Гнатюк Ю.В., Гнатюк
В.С. Довелесова книга. Древнейшие сказания Руси. М.: «Амрита-Русь»,
2007. С.20. См. также результаты обсуждения данной темы на форуме:
http://veleslav13.livejournal.com/8905.html
7. Полiщук М.I. Календар визначних українських народних свят. Луцьк:
«Твердиня», 2006. С.20-21.
8. Велеслав. Учение волхвов. С.428.
9. Асов А.И. Велесова книга. М.: «Менеджер», 1994. С.282-283.
10. Лозко Г. Коло Свароже. С.198.
11. Велимир, Велеслав, Власов. Путь Волхва. С.137-139.
12. Лозко Г. Коло Свароже. С.50. См.: Богумир. Родная вера. С.95.;
. Велимир, Велеслав, Власов. Путь Волхва. С.9.
13. Велеслав. Учение волхвов. С.188, 499.
14. Богумир. Родная вера. С.95. См.: Истархов В.А. Удар русских богов.
СПб.: «Редактор», 2001. С.225.
15. Один из главных идеологов украинского неоязычества Г. Лозко, описывая
статую Святовида (?), считает что на языческом памятнике запечатлены
три яруса вселенной. См.: Лозко Г. Коло Свароже. С.133.
16. Богумир. Родная вера. С.68.;Русская летопись «Велес книга»: Священная
книга славян / сост. Князь Святобор. К.: «Iнтертехнодрук», 2001. С.7.;
Велеслав. Обрядник. М.: «Институт Общегуманитарных Исследований»,
2003. С.3.
17. Велеслав. Учение волхвов. С.41.; Асов А.И. Велесова книга. С.39,
274.; Лозко Г. Рiдна читанка. С.18.
18. Велеслав. Учение волхвов. С.60.; Велимир, Велеслав, Власов. Путь
волхва. С.9.
19. Максименко Г.З. Велесова книга. С.40.; Богумир. Родная вера. С.68,
Асов А.И. Велесова книга. С.7.
20. Велеслав. Учение волхвов. С.116, 119.; Велимир, Велеслав, Власов.
Путь волхва. С.15.; Казаков В.С. Мир славянских богов. М.-Калуга:
«Русская Правда», 2006. С.76.; Яковенко Б. Религия солнца. Корень
и древо славянской цивилизации. К.: «Iнтертехнодрук», 2004. С.19.
21. Лозко Г. Коло Свароже. С.52.; Богумир. Родная вера. С.70.
22. Лозко Г. Коло Свароже. С.184.
23. Иггельд и Велемудр, «Круг Бера»/Изведник русского язычества. http://www.arya.ru/kap/inf/izvednik.htm.
24. Лозко Г. Коло Свароже. С.36.
25. Казаков В.С. Мир славянских богов. С.26.; Богумир. Родная вера.
С.99.; Истархов В.А. Удар русских богов. С.225.
26. Велеслав. Обрядник. С.51.; Максименко Г.З. Велесова книга. С.363.
В славянском неоязычествевстречаются и другие ипостаси триглава. Подробнее
см.: Мезгирь, «Коляда Вятичей»/Изведник русского язычества. http://www.arya.ru/kap/inf/izvednik.htm.
27. Лозко Г. Рiдна читанка. Вiнница: «Континент-Прим», 2007. С.29-30.;
Полiщук М.I. Календар визначних українських народних свят. С.18.
28. Вера Родная. http://svetogor.nm.ru/vera.htm.
29. Богумир. Родная вера. С.72-75.
30. Духова О.Д. Камень Велеса: Защита от зла и жизненных неудач.СПб.:
«Невский проспект», 2005. С.148-151.
31. Полiщук М.I. Календар визначних українських народних свят. С.18-19.
Лозко Г. Коло Свароже. С.150.
32. Грушко Е.А., Медведев Ю.М. Словарь славянской мифологии. Н.Новгород:
«Русский купец» и «Братья славяне», 1996. С.452. См.: Славянская мифология.
Словарь-справочник / сост. Л.М. Вагурина. М: «Линор», 1998. С.227.,
236.; Черницкий А. Большой мифологический словарь. М.: «Гелиос», 2008.
С.486. и др.
33. Лозко Г. Коло Свароже. С.198-199.
34. Емельянов В. Десионизация. http:www.libereya.ru/biblus/desion/desion.html.
35. Асов. А.И. Велесова книга. С.73.
36. Максименко Г.З. Велесова книга. С.18.
37. Русская летопись «Велес книга»/ сост. князь Святобор. С.27.
38. Козлов В.П. Хлестаков отечественной «археологии», или три жизни
А.И. Сулакадзева/ Что думают ученые о «Велесовой книге». Спб.: «НАУКА»,
2004. С.235.
39. Цитата приведена по: Творогов О.В. «Влесова книга». Труды отдела
древнерусской литературы. Т. XLIII. Ленинград:«Наука», 1990. С.245.
40. Русское языческое мировоззрение: пространство смыслов. Опыт словаря
с пояснениями/ под ред. С. Ермакова. М.: «Ладога-100», 2008. С.131,187.
41. «Явь-состояние трезвое, сознательное, не сонное и без бреду и
забытья, в полном, здравом уме» - Даль В.А. Толковый словарь живого
великорусского языка. М.: «Русский язык», 1998. Т.4. С.671. См.: Толковый
словарь русского языка/под ред. Д.Н. Ушакова. М.: «Русские словари»,
1994. Т.4. С.1454.; Ожигов С.И. Словарь русского языка. М.: «Русский
язык», 1990.
42. Русское языческое мировоззрение. С.113.
43. Лаврентьевская летопись/Полное собрание русских летописей. М.:
«Языки русской культуры», 1997. Т.1. С.208, 215.
44. Гальковский Н.М. Борьба христианства с остатками язычества в Древней
Руси. http:www.vernost.ru/poganye/glava1.htm.
45. Аничков Е.В. Язычество и Древняя Русь. М.: «Индрик», 2003. С.160-161.
«Слово к невежам», сохранившееся лишь в списке XVI в. содержит сведения
о предметах жертвоприношений 2навьям». Это яйца, мясо, молоко. Подробнее
см.: Мансикка В.Й. Религия восточных славян. М.: «ИМЛИ РАН», 2005.
С.154-155.; Рыбаков Б.А. Язычество древних славян. М.: «НАУКА», 1981.
С.34-35.
46. Рыбаков Б.А. Язычество древних славян. С.36.
47. Бердник Г.О. Знаки карпатськоï магiï: таємниця старого мольфара.
К.: «Гамазин», 2008. С.246.
48. Криничная Н.А. Русская народная мифологическая проза: Истоки и
полисемантизм образов. Спб.: «Наука», 2001. Т.1. С.455.
49. Фасмер М. Этимологический словарь русского языка. М.: «Прогресс»,
1987. Т.III. С.35.; Нидерле Л. Славянские древности. М.: «Алетейа»,
2000. С.231.Никитина А.В. Русская демонология. СПб.: «С-Петерб. ун-т»,
2006. С.383.
50. См.: Брокгауз Ф.А., Ефрон И.А. Энциклопедический словарь. СПб.,
1897. Т. XX. С.419.; Фаминцин А.С. Божества древних славян. СПб.:
«Алетейа», 1995. С.319.; Мифы народов мира/под ред. С.А. Токарева.
М.: «Большая Российская энциклопедия», 1997. С.195,452.; Даль В.А.
Толковый словарь живого великорусского языка. Т.2. С.389.; Шеппинг
Д.О. Мифы славянского язычества. М.: «ТЕРРА», 1997. С.106.; Власова
М. Новая АБЕВЕГА русских суеверий. СПб.: «Северо-Запад», 1995. С.245-246.
и др.
51. Соболевский А. Навье и Верзiулово коло/Русский филологический
вестник. Варшава, 1890. Т.XXIII. С.79.
52. Афанасьев. А.Н. Поэтические воззрения славян на природу. М.: «Современный
писатель», 1995. Т.3. С.119.
53. Афанасьев. А.Н. Поэтические воззрения славян. Т.3. С.119.; Фасмер
М. Этимологический словарь. Т.3. С.35.
