| Кад су ђаволи отпали
од Бога и утекли на земљу, онда су и сунце однијели са
собом, па га ђаволски цар набио на копље и носио на рамену.
Кад већ земља протужи Богу, да хоће сва да изгори од сунца,
онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме
сунце од ђавола Кад сиђе свети Аранђео на земљу, он се
удружи с ђаволскијем царем; али се ђаволски цар осјети,
шта он хоће, па се добро узме у памет. Ходајући тако по
земљи њих двојица заједно, дођу на море и стану да се
купају; а ђаво удари копље са сунцем у земљу. Пошто се
мало прокупају, онда рече свети Аранђео: "Де да ронимо,
да гледамо, који може дубље." А ђаво му одговори:
"Хајде де " Онда свети Аранђео зарони, и изнесе
у зубима пијеска морскога. Сад :греба и ђаво да зарони,
али се боји, да му свети Аранђео не однесе сунце У томе
му падне на ум, те пљуне, и од његове пљуванке постане
сврака да му чува сунце, док он зарони и изнесе у зубима
морскога пијеска. Како ђаво зарони, свети Аранђео прекрсти
руком море, те на њему постане лед од девет аршина дебео,
па онда спопадне сунце и побјегне к Богу, а свраке стане
крека. Кад ђаво чује сврачји глас, онда већ види шта је,
па се брже боље врати натраг. Кад горе, али се море заледило,
не може на поље! Онда се брже боље врати опет па дно мора,
те узме камен и њим пробије лед, па онда потеци за светијем
Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад свети
Аранђео корачи једном ногом к Богу на небо, ђаво га стигне,
те му ноктима из табана у друге ноге ишчупа велики комад
меса Кад свети Аранђео дође са сунцем онако рањен пред
Бога, онда заплаче: "Што ћу, Боже, овако грдан?"
А Бог му рече. "Ћути, не бој се; ја ћу наредити,
да сви људи имају тако на табану као малу долину."
И тако Бог уреди, те у свијех људи постане на табанима
у обадвије ноге као мала долина. И тако остане и до данас. |
Цар Дуклијан и Крститељ Јован
Вино пију до два побратима
На пржину накрај мора слана,
Једно јесте царе Дуклијане,
А друго је Крститељ Јоване.
Пошто су се напојили вина,
Но да рече Крститељ Јоване:
"Ходи, побро, да се посиграмо,
"Ти коруном, а ја ћу јабуком."
Па скочише, те се посиграше:
Свети Јован отисну јабуку,
Она паде мору у дубине,
Топле су га сузе пропануле,
Но му царе ријеч проговара:
"А не плачи, драги побратиме!
"Не мој мене уграбит' коруну,
"Ја ћу тебе извадит' јабуку."
Јован му се Богом кунијаше,
А да му је уграбити не ће.
Таде царе у море уплива,
А полеће Јован на небеса,
Пред Господом те је излазио,
Па је пред њим ријеч говорио:
"Боже вјечни и пресвети оче!
"Хоћу ли се тобом заклет' криво
"Хоћу л' цару уграбит' коруну?"
Господ њему ријеч говорио:
"О Јоване, моја вјерна слуго!
"Закуни се мноме трипут криво,
"Теке не мој мојијем именом."
Свети Јован слеће на пржину.
Таде царе из мора изиде,
И изнесе у зубе јабуку;
Па су опет игру заметнули:
Свети Јован отисну јабуку,
Опет паде мору у дубине,
А Јована сузе пропануле,
Но му збори царе Дуклијане:
"А не бој се, мио побратиме!
"Не мој мене ти украст' коруну,
"Ја ћу тебе извадит' јабуку."
Јован му се Богом кунијаше,
Куне му се Богом по три пута,
А да му је уграбити не ће.
Цар коруну врже под капицу,
Код ње стави тацу злогласницу,
Па у сиње море уронио.
Свети Јован море заледио,
Он заледи дванаес ледовах,
Па уграби од злата коруну,
И полеће к небу у висине,
А закркта тица злогласница,
У дно мора царе опазио,
Па се загна мору из дубине,
Три је леда главом проломио,
Па се натраг опет повратио,
И на главу ками дофатио,
Мали ками од хиљаде оках,
И проломи дванаес ледовах,
Па је своја расклопио крила,
За Јованом у поћеру пође,
Достиже га на небеска врата,
За десну га ногу уфатио,
Што дофати, оно и окиде.
Сузан Јован пред Господом дође,
Сјајно сунце на небо донесе,
И Богу се Јован пожалио,
Како га је царе нагрдио.
Господ му је таде говорио:
"А не бој се, моја вјерна слуго!
"Свакоме ћу тако учинити."
То је било, а Богу за славу.
Српске народне
пјесме II
(Сабрана дела Вука Караџића, књига 5)
Просвета, Београд, 1988. |
