СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

Oбјављено у:
"Из књига староставних" ,
Просвета, Београд, 1977.

Стеван Сремац
ИЗ КЊИГА СТАРОСТАВНИХ
Циклус о жупанима

 


Преузмите приче Стевана Сремца у пдф-у
Велики жупан Властимир
Мутимир и браћа му
Велики жупан Петар
Велики жупан Захарија

Препоручујемо и...

Чедомир Антић: Српска историја. Велика сеоба народа; Властимирова земља

Владимир Ћоровић: Историја Срба. Организација словенских племена на Балкану
Сретен Петровић: Антропологија српских ритуала



Иако генерацијама пре свега познат по "Ивковој слави", "Зони Замфировој", "Поп Ћири и поп Спири", наш чувени реалиста Стеван Сремац прво што је написао биле су романтичарске приповести из српске старине. Тако је, као историчар по струци, спојио своје образовање и књижевни таленат, а све у циљу буђења националне свести у доба када је живео.

Своје прве књижевне подухвате Сремац је објавио у часописима "Зорица" и "Босанска вила", а збирка "Из књига староставних" представља скуп тих прича, штампаних почев од 1882. до првих година 20. века. Укупно их је 16, а ми вам представљамо њих четири из тзв. Циклуса о жупанима: "Велики жупан Властимир", "Мутимир и браћа му", "Велики жупан Петар" и "Велики жупан Захарија".

Критика углавном сматра да квалитет наведених текстова умногоме заостаје за квалитетом његове реалистичке прозе, што може бити један од узрока недовољног популарисања овог дела књижевног стварања Стевана Сремца. Можемо, такође, посумњати и на својевремене идеолошке побуде у доба пропагирања соц-реалистичког концепта у култури, које су, вероватно, такође имале утицаја. Ипак, сигурно је да приликом читања прича које следе треба имати у виду да је овде пре свега реч о уметничком виђењу Стевана Сремца а не о његовом историографском раду. И, свакако, реч је о причама које заслужују да за њих знамо и ми и наши потомци.

Велики жупан Властимир

"...Заратише Срби са Бугарима. А кад поче малаксавати Србаљ Властимиров, позва овај у помоћ кнеза Белу Требињанина и сина му Крајину. Чу Бела за јуначку невољу Властимирову и похита у помоћ. Добише тада Срби нову снагу и одолеваху дивно. Три пута већ љупка Весна одену шуме зеленом одором и три пута их тмура Морана опет оголити и покри белом одором, три пута прославише у околу ратници Срби летњега Купала и зимњега Коледу; три сина Пресјамова поразише, сина Војина, Звиницу и Маломира, па напокон и старога Пресјама у бег нагнаше — док се напокон не махнуше Бугари земље Властимирове..."

Цео текст у пдф-у >>>

Мутимир и браћа му

"...Поклонише се до црне земље поклисари и рекоше:
— Примамо увете мира, срећни ратниче, пресветли мегаложупане Мутимире!
А Гојник им рече још и ово:
— Пале у боју сахраните ви своје по вашем, а ми ћемо наше по нашем обичају. И још вам једну милост брата и господара свога јављам: Од робља што је мрке масти и псоглав Татарин што је бријане главе и дуга перчина, остаће робом у нас док је нама воља; а плавокосе и белокосе Словене што нашим језиком слове и нашим се боговима моле и клањају, њих пушта брат и господар мој; слободни да су данас још као птице у зраку; јер Рашаниново болећиво срце не може од брата роба правити..."

Цео текст у пдф-у >>>

Велики жупан Петар

"...Зато не дирај Ромеје, не цвели Цариград, нови Јерусалим, град Константинов, јер из њега обасја права вера и луче њене разагнаше таму кривоверија. Кад си пријатељ Симеуну и његовом народу који су скорашњи хришћани, остани пријатељ и ромејскоме ради апостолске ревности његове. Крени се на безбожну Неретву која затвара очи и уши своје, која је слепа према небеској светлости и глува за спасоносне речи слова божјег; која се још клања лажним боговима и приноси жртве глухим идолима, Перуну и Дајбогу, Страхору и Радгосту, Весни и Морани, и тушти и тми других кумира, делима руку човечјих!
— Зар на Неретљане да нападам, који су крв и месо наше?!.., Који нашим српским братским језиком зборе?! — запита зачуђено Петар..."

Цео текст у пдф-у >>>

Велики жупан Захарија

"...Тада прође ратни поклич сву рашку земљу до мора. Искупише се Рашани, по древном обичају, под својим стотиницима и тисућницима, жупанима и банима. Поделише војску у два дела: једним делом заповедаше стари Захарија, а другим посинак његов, млади Часлав. Падоше на колена и помолише се богу да им дарује снаге.
А Захарија диже руке к небу и рече:
— О, свети Јоване, ти који си се први крстио знаком крста светога, освети се за ону неверу кумовску пре седам лета! Помози мени и људима мојим! — А затим даде знак.
Тада затрубише бојне трубе и рози; и крену се војска на војску као гора на гору и шума на шуму. Заблисташе копља и мачи и густи ројеви стрела као густа јата скакаваца заклонише сунце борцима. Добро бију људи Захаријини, али још боље они којима млади Часлав заповеда..."

Цео текст у пдф-у >>>


Објављено:мај , 2017.

Povratak na Bajoslovlje