Чека Косово

Још Косовом влада слаба полутама.
У магли, стрпљиво, на слободу чека.
Неприметно, извори теку долинама,
из којих се ствара снажна, дивља река,

која ће опет Србе да понесе
к’о дивља бујица, што све редом плави,
толико да земља цела се затресе
и да промену велику најави.

Ћуте бројне цркве, древни манастири…
Ћуте и Срби. Ћути сво Косово.
А кад све се тако неприродно смири,
слути на промене и на време ново.

Мудри монаси, дуге, седе браде,
замишљено гледају терор над Србима.
Гледају сва злодела, која им се раде
и колико стрпљења још код Срба има,

а има га јер се памти још и горе,
у времена кад је безнадежно било.
Унуцима стари дедови говоре,
како се у ропству о слободи снило,

чекајући зору, у сред дуге ноћи,
са својом Црквом и вером у Бога,
знали су да зора једном мора доћи,
јер памтише славу храброг претка свога.

Колективно памћење одувек нас краси,
усмена, у народу живи историја,
зато јасно виде будућност монаси,
знају да ће опет васкрснут’ Србија!

Јер Косово само значи васкрсење
и ново буђење, кад Српство задрема,
а када се пробуде борбеност и хтење,
тад препреке више за Србина нема,

поготово кад се о светињи ради,
а Косово јесте светиња највећа…
Барутним ће мирисом поља да окади,
Косовских јунака војска долазећа.

Срби су чекали и по пет векова,
а камоли неће две-три деценије…
Бориће се за њега, храбро, деца ова,
још крв Обилића изхлапела није!

Јер Косово враћају увек неки нови,
синови и унуци оних што су пали.
Јуриће на Косово, као соколови,
к’о што су им преци, пре њих, јуришали.

Мојковац

Циjели је Мојковац споменик херојства,
свjетионик Српства, који вjечно сија…
Да не бjеше тадашњег јунаштва и чојства,
не би постојала оваква Србија!

Ту је свака кућа маузолеј прави.
Из сваке је поник’о неко од јунака.
Свака српско братство и јунаштво слави,
јер Божићну жртву принијела је свака.

Те Бадње вечери и Божићног јутра,
који се обично с породицом славе,
да би их славили и унуци, сутра,
за Божић су сопствене жртвовали главе.

На дан када вино и ракија тече,
крв је текла њихова и крв од душмана,
и баш за тај Божић и за Бадње вече,
они прослављаше сред љутог мегдана.

Мада с друге стране бијеше моћна сила,
стајали су чврсто, нису узмицали.
Уз бадњак и тамјан, свијеће и кандила…
Kрвљу су душманском брда освјештали!

Мојковче! Граде, ко из епског мита,
гдје мајке само рађају јунаке:
часне и поштене, лика поносита,
храбре, високе, издржљиве, јаке…,

свједочи вјечно о Српскоме братству,
које се сматрало важнијим од главе,
није се дивило имању, богатству…,
већ јунаштву, да их праунуци славе,

а ми ћемо, вјечно, чуват’ успомену,
на те славне претке, поносне хероје,
док они што помисле да на Србе крену…,
нек са њима претке упореде своје!,

па ће одмах знати шта их овдје чека,
крв њихова, стари, страх ће осјетити.
Осјетиће вука, не слабог човјека,
мирис свога страха неће моћи скрити.

Вуковима такав мирис не промиче,
мирис старе жртве, мирис кукавице…,
јер вукови млади на старије личе,
а лисице младе, на старе лисице.

И десет лисица на једнога вука,
узмичућ’, са страхом, иде неодлучно,
да их је јунаку и гледати мука…
И дјеци јунака гледат’ их је мучно!

Када виде борбу, вуци прса шире
и једва чекају да окусе крви,
а лисци се лако са поразом мире
и гледају само ко ће побјећ’ први.

Лисица се зецом и птицама храни,
и њима се, плашљиво, вуче изокола,
а за вука нису птице и фазани:
он растрга лисца, ал’ и овна, вола…

Вук вучића одмах к’о вука одгаја,
Овца своје јагње да ко овца буде,
миш с младима бјежи од краја до краја…
Такав исти закон важи и за људе!

Јунак ће увијек рађати јунаке,
кукавица само кукавце нејаке!

Гаврило Принцип

Они, би да, њега, зову терористом…!?,
који за слободу, рода, живот даде,
вођен правдољубивошћу и љубављу чистом,
како то хероји, митски, само раде…

Лисци и jазавци би да вуку суде…!?
Биједни лешинари, орлу да се цере…!?
Кукавци, што једва спадају у људе,
да се с надчовјеком пореде и мјере…!?

С презименом Принцип, именом Гаврило,
слиједећи Гаврила, Бож’јег Арханђела,
од виших сила, суђено му било
да се роди само за велика дјела.

Како је слобода дата нам од Бога,
тако на слободу свако има право.
Како осуђиват’ можемо некога
ко је ланце ропства скидат’ покушав’о?

Принципу је принцип био да се бори
за част, достојанство рода и слободу
и да бољи живот свом народу створи.
Србину је слобода у генетском коду!

К’о Арханђел Гаврило, што носи мач правде,
осјећ’о је позиве храбрих прадједова,
да отјера туђинског владара одавде,
да скине са Срба срамоту окова.

И сад би ти, исти, који се дрзнуше
Србима на превару да окове ставе,
хтјели још и истину о њему да сруше…!?,
али се хероји, док је свијета, славе!