| |
Постављено уз сагласност аутора.
Део из књиге Српска митологија. Књ. 4, Митологија раскршћа.
Просвета, Ниш, 2000. Стр. 5-6. и 23-38.
Сретен Петровић
РАСКРШЋА
У СРПСКОЈ ЕТНОЛОГИЈИ, МИТОЛОГИЈИ
И МАГИЈИ
|
Појам "раскршћа" представља једно од изузетно важних "култних" и "обредних" места у митолошко-магијским системима бројних индоевропских народа. Утолико и у традицији српског и грчког народа, чији се знатан део веровања о "раскршћима", осим у бројним ритуалним и култним радњама, које се и данданас још упражњавају бар код српског народа, налази и у неколиким имагинативно-симболичким формама: у епском, приповедном и драмском стваралаштву. У компаративној анализи показаћемо да je митолошко-магијска функција "раскршћа" забележена на ширем простору но што га запоседају Индоевропљани. Тиме се долази до закључка да феномен "раскршћа" постаје, унеколико, елементом колективне, архетипске структуре људи најразличитијег порекла и култура, тако да уз култ "камена", "воде", "дрвета", "змије", "мандале", "круга" и "ватре", постаје важна чињеница духовног потенцијала човека. Стеван Јосифовић (1932: 52-53) je забележио да се код "многих народа, раскршћа сматрају као опасна, 'нечиста' места. Ту се скупљају духови и зли демони, немирне душе играју ту дивље игре под месечином, ту се бацају уврачане ствари". Савремени Грци дубоко верују да у "подне зли демони играју по раскршћима". Сматрам, међутим, да се од укупног броја свих веровања, највећи број активности демонских бића одиграва у току ноћи. Или одређеније, врачања и магијске радње најширег спектра врше се на раскршћима у глуво доба ноћи, због чега управо "раскршћа", као и саме магијске чини које су повезане са њима, имају "изразито хтонски" и "лунарни карактер". Али, и то ваља имати на уму, један број магијских и култних радњи обавља се и у току дана, за време сунчева кретања. Реч je, на пример, о значајним ритуалима везаним за свадбене и погребне обичаје, a није мали број оних које налазимо у обредима рођења деце, посебно, у магијским поступцима у циљу очувања живота деца у оним породицама у којима се "деца не држе". Јосифовић (1932:53) je и сам приметно да се "на раскршћима [...] врача поглавито при свадби". Готово код свих примитивних народа постоје "старинска веровања о злим духовима који бораве на путевима и раскршћима". Нема никакве сумње, да "раскршћа" имају исти статус као гробља, због чега се људи на истоветан начин прибојавају ових места, а када je реч о магијским радњама, оне се ритуално изводе по истом сценарију и на гробљима и на раскршћима, односно у исто "глуво доба" - у ноћи. Што се, пак, гробља тиче, код српског народа je познато да се низ магијских активности упражњава на гробовима "самоубица", на тзв. "незнаним гробовима". Са изузетком, разуме се, процесија "додола", које део магијског ритуала за добијање кише изводе, такође, на гробљу - али у току дана. Тим поводом наводим и следеће речи Јосифовића, који осим што указује да се људи "боје од раскршћа као од места где се скупљају зли демони", додаје да се као таква места сматрају и гробља, нарочито "гробови самоубица". Разуме се, најинтензивније скупљање демона у току ноћи, односно њихово појављивање на раскршћима одиграва се у време тзв "некрштених дана", од Божића до Богојављања (7. јануара до 19. по новом календару), због чега свако избегава да се у те дане ноћу задеси у близини раскршћа, односно воденица, као места на којима они најчешће обитавају. Посебно се забрањује трудницама и породиљима да у то време напуштају кућу, а посебно не са тек рођеном децом. Ова забрана сасвим добро кореспондира са примером из племена Лулуа и Балуба, да "на раскршћа долазе жене кад од прсију одбију дете и изиђу из раздобља сексуалне забране која прати дојење" (RS, 1987: 550). Другим речима, женама поменутих племена забрањује се да у време трудноће и дојења долазе на раскршћа. Гебрант и Шевалије сматрају да су "раскршћа епифанијска места (места појаве и откровења)", и у том смислу "места прелаза из једног света у други" (RS, 1987: 550). Иако ћемо о тој чињеници говорити у каснијим разматрањима, потребно je имати у виду да "раскршћа" представљају вододелницу бројним магијским дихотомијама: овај-онај свет, наше-туђе, унутрашње-спољашње. Дакле, то су места "прелаза" која су, каткада, судбински везана за егзистенцију било појединца или групе, града или државе...
|
|||||||||||||||
|
||||||||||||||||
