СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

Постављено уз сагласност аутора

 

СРЕТЕН ПЕТРОВИЋ
Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу
/део/

 

 

 

| Име Словен и Србин | Становишта словенских и других аутора |
| Словени у светској културној историји. Карактерологија Словена |
| Диференцијација Словена |
| Напомене |

 

 

 

Име Словен и Србин

Док се Тацит колебао да ли да Србе, односно Словене, доведе у везу са иранским номадским племенима под именом Сармати, или са Германима, дајући првенство Германима, сасвим је извесно да је Птоломеј Словене ''сместио'' источно од Висле у Венетској области, близу Карпата. На сличан начин је у 6. веку византијски историчар Јорданес идентификовао Венете са Словенима. Према чешком археологу Вани, из свега овога може се извести несумњив закључак да су антички Венети у ствари народ који је касније прозван ''Словенима''. Потешкоћа је само у томе што име ''Венети'' није словенско, већ је пре келстско: ''vidos'' = ''бео'', односно протоиндогерманско ''ven'd''. Споменућемо још једном да Вана, који иначе консултује оригинална дела Птоломеја и Плинија, Јорданеса, ниједном речи не експлицира тако очит закључак да се у овим историјско-географским делима, чији писци нису словенског порекла, директно указује на присуство имена ''Серби'' или ''Сирби''. Због те чињенице отвара се важно питање о историјском значају и присуству Срба, као и самог имена ''Срби'', у Европи.

Овде ћу само скренути пажњу на покушаје словенских филолога из 19. века, да на историјски објективнији начин проговоре о овом проблему. Тако је на пример са филолошко-митолошког становишта Колар упозорио на могућни семантички идентитет следећих термина: Slaw = Wand = Serb. Овај његов покушај не само да је по себи интересантан, већ је необично важан и са становишта словенске митологије. Његова је основна теза да је божанство Slawa идентично са индијском богињим ватре Suaha или Agnai (ohen, огањ = ватра). И Колар скреће пажњу да се поменути термин често појављује у словенском личном имену, а затим додаје како старе руске религиозно-историјске песме неретко имају рефрен: Slawa. Према Колару ''Slawa'' значи Слава, Част, Цена, чије би изворно значење било: ''Светло'', ''Ватра'', ''Сјај''. Дакле, израз Slawen изворно би могао значити уважавање светла и ватре! Оно што на санскритском значи Suaha, исти смисао има и израз Vand, тј. ''Слава'', ''Похвала'', ''Част'', ''Цена'', ''Величање'', ''Узношење'' (упор. Hanush, I.J. 1842: 38-39 и д). Из свега произлази да би име ''Спорен'', према Прокопију, односно der Soraben, према немачком језику, или die Serben - ''Сербен'', било словенско, домаће, урођено, и код самих Словена уобичајено. Према овим упоредним анализама, речи: Wandi или Wendi, односно Anti, изворно би означавале људе ''испуњене Славом''.

Према резултатима новијих истраживања древне индијске митологије, Индусима су три на први поглед различита имена означавала исти појам. Наиме, ''Брама'' је симболизовао космичко Светло уопште, дакле, апстрактни појам Ватре, док је ''Шива'' представљао светло самога Сунца, и на крају је ''Агни'', који је означавао земаљски огањ коме се на дар приносила управо ''жртвена ватра''. У сва три случаја реч је о једном и истом божанству светла у различитим формама и ступњевима космичке еманације. Индијски израз Suria, који значи Сунце, а тако мисли и Ј. Хануш, кореспондира са терминима Sura, Surab, Surbi, Serbi и Srbi. Према истраживањима Бопа и Вајзеа, израз Svar на санскриту означава светло или небески свод. Тек би таквим објашњењем Прокопијев израз ''Spori'' могао да се заменим термином ''Sorabi'' како би добио адекватније значење. Према томе, израз Srbi управо значи поштовање светла и сунца (Bopp, Gramatik. стр. 47,37). Из наведених премиса могло би се тек објаснити ''због чега се сви Словени зову Срби (Serben), будући да су били поштоваоци Сунца и Светла''.

Видимо, дакле, да се у словенској науци ни до данас није сасвим расправило питање порекла и значења имена ''Словени'' (Slawe). Одговори се, према Ханушу, крећу од тога да би реч могла кореспондирати са термином Slowianin и Slowan, до покушаја његовог извођења из Slawianin, Slaw. Поједини аутори, речено је, сматрају да је у корену речи Slowo. Али, ако ствари тако стоје, питање је шта термин ''слово'' означава: да ли је то ''реч'', ''говор''? Или би име Slawa значило slawny, као на пример slowutny: чувен, славан'' (Hanussch 1942: 36)? У раду Slawa Bohyn, како смо показали, Колар је изнео став да се овде ради о истоветном значењу трију термина: Slaw = Wand = Serb. Иако су неке од основних теза у овоме главном Коларовом делу спорне, он је, нема сумње, у једној ствари у праву: када напомиње да су у старом веку ''народ и религија на такав начин међусобно стопљени'' да су поседовали ''једно и исто име''. На основу тога је закључио како би то исто могло важити и за Словене. Наиме, да се и њихово ''име'' мора довести у везу са именом одређеног божанства. О консеквенцијама овог, иначе привхатљивог закључка, постоје бројни проблеми. Наиме, он каже следеће: као што су Брамани названи по богу Брами, Теути по Теут, Скандинавци по Сканду, ''тако су и Словени своје порекло задржали од богиње Slawa (индијска богиња ватре Suaha)'' (Kollar 1839: 58,66). У овом мишљењу Колар није нимало усамљен.

Да и сами понешто приметимо о спорном питању порекла. Јужни Словени, значи и Срби, према устаљеном мишљењу официјене српске ''историјске науке'', дошли су на Балкан у 6. веку1, у доба већ подељеног Римског царства на Западно и Источно (395), када је Јустинијан (527-565) стабилизовао мприлике, али и водио сталне борбе са Аварима и Словенима који су прелазећи Дунав упадали на Балкан, пустошећи и пљачкајући на простору Источног царства од Цариграда до Далмације. У тој словенској најезди били су и Срби. Према византијском цару и хроничару Константину 7. Порфирогениту (10. век н.е.), византијски цар Ираклије (610-641) дозволио је Словенима, који су долазили из закарпатских предела, да се - после 626. године - настане око Солуна. По Србима се ова област и данас још назива Сервија. Потом су се Срби повлачили на север - према свом данашњем станишту. Намера је Византинаца била да их Срби штите од ечстих упада Авара. Први српски архонти, кнежеви, за које се зна, звали су се Вишеслав, Радослав, Властимир и Просигој. Сматра се да су Срби на Балкану затекли Илире - западно, и Трачане - источно од Велике Мораве. У доба Римског царства (које је пропало 476. године) простор данашње Србије и Македоније назван је провинцијом Горња Мезија.

Када су Авари нестали са историјске сцене, после пораза код Цариграда 626, Срби су једини остали на овим просторима, које византијски извори именују као Склавиније. За историјско-политичку судбину Срба од значаја је податак да су Протобугари - преци Бугара, номади и коњаници, прешли Дунав 680, настанивши се између Дунава и планине Балкан, водећи сталне борбе са Византинцима и Србима. О ратничким својствима Јужних Словена, односно Срба, према византијском писцу Прокопију Цезарецу остало је записано да су ''једноставног изгледа'', ''веома високи и врло снажни'', због чега ће ''бити убрзо веома цењени, на широком простору''. И Константин Јиречек указује на ова ратничка својства Словена, дакле и Срба. ''Јужни Словени волели су више ратовање него трговину'', због чега су ''у очима суседа важили Срби као ратоборан и храбар народ'' (Јиречек 1978: 85, 304). ''У тешким војним походима на њих су рачунали стратези кад је требало удружити лукавство и физичку снагу'' (Конт 1989: 108-109).

Име и порекло. Овде ћу се осврнути на неке већ поменуте резултате истраживања до 1842. године, од када се, углавном, није много одмакло у дешифровању порекла имена Словен, као ни имена ''српског'' народа. До скора је била одомаћена мисао преузета из западне науке, према којој се етимологија речи ''Словен'' изводи према средњовековној латинској рече sclavus = ''роб'', и која настаје од термина: sclavus - sklavus = Славен, Словен. Надаље, облик sklavus потиче из византијско-грчког, из кога настаје израз Склавени, којим су Византинци називали Словене од 6. века. Једном речи, у средњем веку се мислило да су Словени ''робови''. Номинално, први пут се појам ''Срби'' јавља у писаном документу 822. године у франачким аналима које приписују Ајнхарду. ''Сораби, народ за који се приповеда да заузима велики део Далмације.''2

Име Срби. Видели смо да се у западној историјској науци одомаћила предрасуда, да термин ''Словен'' значи ''роб''. Када је реч о термину ''Срби'', и данас се још могу срести бројни топоними на просторима које су настањивали Срби пре доласка на Балкан, пре свега у данашњој Пољској, Чешкој и Немачкој и, нешто касније, у Грчкој. На слици 10 виде се, поред осталог, и топоними са основом ''срб'' на простору између Лабе и Одре од 6. до 15. века (Sarbice, Sarbin, Serbino, Serpov, Sorbici, Sorby, Srpčeviti, Sarmoty, Spornica, Zerbiste). Занимљиво је да је име ''Срб'' у Лици постојало пре званичног досељавања садашњег српског становништва. Претпоставља се да су Срби на путу према садашњем станишту кренули из Пољске , тзв. ''Беле Србије'', запосевши најпре подручје северно од Карпата. И на овом простору постоји знатан број термина који садрже ''српско'' присуство: Serbow, Serbia, Szarbia, Sarbice, Sarby, Sarbiewo, Sarbinowo, Sarbsko.

На територији некадашње Источне Немачке налазе се и данас још ЛУЖИЧКИ СРБИ, под именом СОРБИ или SERBSKI LUD - преци Срба. Западна историографија, и уопште хуманистичка наука, патија је од бројних предрасуда према Словенима, настојећи да деградира не само име словенског народа већ и њихова карактерна својства, одређујући Словене варварским народом. Основном тезом западне науке о ''скорашњем'' присуству Словена на европском простору имплицитно се настајала афирмисати расна и староседелачка супериорност пре свега оних народа, Германа и Романа, који су, наводно, аутентични баштиници грчке и римске цивилизације. Тако је, на пример, Виктор Иго веровао да је ''светски дух'' после Римљана скренуо према романским народима, док је Хегел, минимизирајући романски допринос, преусмерио кретање тог духа према германском народу, сматрајући при томе Словене за неисторијски народ. Фридрих Енгелс је прихватио ову Хегелову предрасуду о ''неисторичним'' Словенима и даље је развио.

 

Становишта словенских и других аутора

1. Ђура Даничић је у Коријенима (1847) показао да име ''Србин'' потиче од индијске речи ''сахрб'' у смислу ''бранити'', ''штитити'' (Даничић, Ђ. 1847:223), што је сагласно са ставом руског историчара Велтмана да се ''име Србин од старине односило на војничке ратничке сталеже у Русији, те то име означава војника, храбра човека, који се вечно бори и од кога су постали сви данашњи козаци у Русији'' (према: Луковић, П.О. 1993: 38).

2. Павел Јосиф Шафарик у своме обимном делу на чешком језику Starožitnosti slowanske (Словенске старине), тумачећи порекло термина ''Србин'' примећује како изрази ''сорбаније, збор, сабор, или север наводе извесне ауторе да у њима траже порекло српског имена, јер је отаџбина Срба била данашња Сибирија. Имена Сјурб, Сјарб, Сјарбин, Себр, Себрин, Севр, Сибрин, Серб, Сервин, Срб, Србин само су разли облици имена Србин са значењем: род, рођак, народ, уз друге синониме, управо као и латинско: gens, natio , итд.'' (Šafarik 1862-1863: 115-116, 313-316).

3. Тома Маретић се ограђује од у науци увреженога мишљења, попут онога које је у 10. веку изнео византијски цар Константин Порфирогенит ''који самовољно тумачи име Србин као латинску реч servus, што значи роб. Та његова злонамерност није имала ослонца, јер је тачно утврђено да је противно и самом причању Порфирогенитовом да су се Срби већ пре доласка на византијско тле звали Србима. Осим тога, име Лужичких Срба и Руских Срба најбоље потврђује оригиналност српског имена, јер ови не имађаху никакве везе ни са грчким, ни са римским царством'' (Maretić 1894: 72-73).

4. И у многим историјским делима са латинског запада, значење термина Словен и Србин, са ослонцем на опаску Порфирогенитову, вазда се доводило у везу са ''робом'', тј. ''робовима''. С тим у вези је Јован Луције, историчар из Трогира, још у 12. веку с правом приметио како ''сви они који се истински баве словенским идиомом знају да су Грци и, према њима, Латини трабуњали кад су назив Срба изводили из servus = роб. Оне, наиме, које сами Словени називају Србљима, Грци да би избегли за њих непремостиву тврдоћу изговора, зову Србли или сербулиани, а земљу коју обитавају, коју опет Словени називају Српска, одн. Србија, Грци су изобличили у Сервиа'' (Johannis).

5. У вези са овим покреће се питање значења једнога термина у делу De bello Gothico византијског писца Прокопија Цезареца, у коме се појављује име једног народа у језичком облику ''Спори''. Данас се већина лингвиста слаже да овај термин означава ''Србе'', а разлог због којега је грчки историчар Прокопије употребио реч ''Спори'' налази се у чињеници коју наводи Јован Луције да је Грцима тешко да изговоре три сугласника један до другога у имену ''С-р-б-ин'', или ''С-р-б-љи''. Шафарик је у Словенским старинама приметио како ''етимолошка анализа имена Спори указује на грчку реч σπορζ (од глаг. σπειρω тј. сејати, расејати, расејан. Према томе, име Србин, одн. Расијан, Рашани, Рашчани, или, како су то Грци изобличили - Трачани, значило би према њима: расејани, растурени, итд.'' Из овога би се, онда, можда могао објаснити сам термин Рашка - као средиште српске државности, односно Расцијани или Расијани - као термини које срећемо и у књижевности, а којим се означава име српског народа. Скрећемо пажњу на литерарно дело Сеобе Милоша Црњанског. Уосталом, било је покушаја да се покушаја да се подручје Трачана одреди за подручје Рашчана, тј. Срба.

6. Италијански песник, филозоф и филолог Никола Томазео, односно Далматинац Никола Томашић из Шибеника, у предговору свога дела о народним песмама каже: ''штп се тиче Срба њихово име је старије од римских градња. И Плиније их назива правилније - Срби; други, скорашњи: Сораби и Сервији; други опет, проширујући име на модеран начин - Сервијани. Никета говори Серби - Трибали'' (Tomaseo 1842). Иако може бити спорна етимологија термина ''Срби'' немачког историчара Леа Хајнриха, овај писац је указао на једну значајну претпоставку: ''Срби, заједничко име за све Словене јужно од Љутице (Вилице), долази од санскритског основа сарб, срп, што значи: ићи, трчати, клизати... Ово старо име Срби означује, дакле, Србе, Венде као лутајућа племена у сталном покрету'' (Leo 1857). дакле, ''расејане'', како је већ Шафарик предочио.

7. Укажимо, с тим у вези, и на следеће значајно место у Прокопијевом делу које, према нашем преводу, гласи: ''Словенима и Антима је чак и име било у давнини заједничко. Јер некад су се и једни и други називали Спорима (Σπορους) и то, мислим, стога што спорадично (σπροαδηυ = расути, разбацани) размештени настањавају земљиште. Ради тога и обитавају на пространом земљишту. Јер највећи део друге (тј. леве) обале Дунава држе управо они (гр. Antoi). Тако отприлике стоји ствар са овим народом'' (Прокопије, Ц. 1955: 25-30). Идентитет између Прокопијевих ''Sporoi''и имена ''Serbi'' (Serben, Sorben), претпостављао је још Шлесер који у свом делу Нестор, каже: ''Необично је и замислити да се једно старо име нације протумачи из грчког. Можда се име Серби (Срби, Servier) налази у томе. Ако би Грк чуо овај њему неизрецив тон, како га и сада још изговарају Бохемљани и Серби, онда би се могло уобличити нешто што би се чуло као Спор.3

8. Провокативно је и гледиште чешког слависте и ректора богословије Јосифа Добровског, из друге половине 18. и с почетка 19. века, а изнето у делу Slovanka: ''Кад бих имао да предложим (заједничко) име за оба поретка под који сви словенски народи могу да се сврстају, то би било име Србин'' (Dobrowsky 1814-1815: 165). И у Годишњаку из 1827. г. добровски бележи како ''истоветност Лужичких Срба и балканских Срба није случајна. Она потиче из прастарих времена кад су се српским именом сви тадашњи Словени називали пре него што је настало словенско име'' (Dobrow.: XII, XIV). Бројни лингвисти несрпског, а неретко и несловенског порекла, били су склони да се сагласе са Добровским да је ''име СРБ тако старо и дубоко укорењено међу свим Словенима могло само у заједничкој прадомовини имати свој природни значај''.

9. Много је, дакле, нејасноћа остало у лингвистичкој и историјској науци око самога термина ''Србин''. На срећу, има и одважних аутора, иако сасвим другачије религијске провенијенције, какав је католички писац и теолог Рачки, који је сматрао да се под именом народа Трибала у онсови крију Срби: ''Трибали, или Срби Илирци'' су у ствари, један те исти народ. За потврду те тезе наводи став Халкокондила, изречен у књизи Историја Византије, да су ''Трибали, одн. Срби, најстарији и највећи народ на свету'' (Laonici: 14).

10. Поменућемо и став изнесен у једној немачкој хроници, Hormeyers Archiv, која се сада налази у Минхену, а која је писана пре скоро хиљаду година: ''Зеруани = Срби, чије је царство толико велико, дасу из њих произишли сви словенски народи, као што сами Словени тврде да своје порекло воде од Срба.''4 Додајмо овоме и став немачког етнолога Церниха да је ''прво опште име свих Словена било Сербли, што значи уједињени'' (Czoernig 1857).

11. Словеначки лингвист Грегор Крек, иначе професор Универзитета у Грацу, дао је значајан допринос не само расветљавању отворених проблема словенских митологија већ и тумачењу порекла имена ''Србин''. Овим поводом Крек је изрекао важну мисао, како се ''код страних писаца и као историјски народ појављују Словени најпре под два разна имена, и то под домаћим, у писменим документима мало раширеним, именом Срби, и више распрострањеним (код странаца) - Венети''. У наставку још примећује како ће ускоро ''домаћа ознака Срба као колективан назив, као назив велике народне јединице, бити потиснута, а такође и назив Венети, да би све више уступала место имену Словен, којим се пак означава само укупан словенски запад, док се за источна племена појављује име Анта (али не пре 6. века)''. Коначно, ''име Срби које је некада означавало словенски народ (уопште), све се више сужавало и данас припада само становницима двеју Лужица и јужнословенском имену Срба. За она прва два племена ми кажемо Сорби само зато да их одвојимо (разликујемо) од Јужних Срба, од којих су већ језиком оштро одвојени'' (Krek, G. 1887: 246, 192, 297).

12. Када Мауриције (Mauritti), у свом делу Strategicon, каже како Словени и Анти живе у истим земљама (ομοδιτα) и имају исти морал (ομοτροπα) (Mauritti 1664: CXI, 272), а Прокопије Цезарец да је име σποροι у старом веку било заједничко име Анта и Словена (Prokop, C.: c 14, 498), при чему термин Sporos није ништа друго него искварено име од Срб, како то доказује Шафарик (Šafarik, J. 1837: 7), онда се тиме на једној страни чува идентитет Словена и анта, при ћему се Анти битно не разликују од Wanda, Wandala, Wenda, Winda, као што се на другој успоставља исти такав идентитет између Словена и Срба (упор.: Hanusch 1842: 36-37).

Коментар. Не желећи да у овој ствари пресуђујем, овде сам навео мишљења о којима наша савремена историјска наука упорно ћути, сматрајући их, претпостављам, или којештаријама, или мањкавим аргументима на којима је и сама изградила тзв. ''званично гледиште'', не желећи да буде уздрмана у своме ''догматском дремежу''. Било како било, културолошка и антрополошка наука очекују да се културна историја укључи у процес новога вредновања историјских чињеница и докумената.

 

Словени у светској културној историји. Карактерологија Словена

Игнације Јохан Хануш (1812-1869), професор филозофије на Универзитету у Лембергу, поставио је хипотезу по којој ''мит и дух народа коме тај мит припада, престављају неку врсту двојника код којих познавање једног не само да захтева познавање другог већ га чак нужно условљава. Међутим, дух народа једне одређене епохе, какав је овде дух народа древног доба, не може се појмити уколико се његове духовне творевине промишљају из угла каснијег доба. Ствар је у томе што се о његовој вредности може закључивати само из угла времена у којем је духовни феномен цветао и клијао'' (Hanusch 1842: 9). Подсећам на знатну сагласност у схватању Шелинга и Хануша, да мит и карактер, односно дух једног народа чине нераздвојну целину. Шелинг је, наиме, упозоравао како ''митологија сваког народа може да настане само у исти мах с њим самим'', и да не постоји аутентична карактерна црта духа једног народа ако ''одстранимо његову митологију''. Другим речима, један ''Хелен или Египћанин постао је то тек са својом митологијом, тек тиме што му се развила та митологија''. Тако је ''митологија једног народа'' управо ''његова судбина (као што је карактер човека његова судбина), која му је запала од самог почетка'' (Schelling, 1928: 64-67).

Како смо приметили, Хануш сматра да се дух и карактер народа не смеју одређивати мерилима каснијег доба, већ се морају херменеутички очитавати из најранијег доба, када та заједница људи ступа на пвоесну сцену са јединственим духом и митологијом. То је, према Прихцхорну, онај период када ''у већини раних култура појам личности и карактера има много мање приватног у себи'', када се велика ''маса народа показује као колектив са мистично дубоком животном целином'' (Prinzhorn 1927: 129). Хануш је, како се мени чини, покренуо једно значајно методолошко питање, које се односи на време формирања карактера једног народа. Наиме, да ли се стварање народносног карактера обликује у почетној или у каснијој фази његова раста? О овом преоблему у етнопсихологији и карактерологији народа не постоји јединствени став. На питање: у коме раздобљу историјског развића или ''старости'' имају народи ''највише карактера'', да ли у културној младости или на вишем степену развоја културе, постоје знатне разлике у одговорима. Р. Штибе тврди да ''народи добијају одређене карактерне црте тек у току дуге историје, у дисциплини културног рада. Само културни народи могу да буду духовне индивидуалности'' (види: harttung, Pfluk-: 428), тако да се каснија, зрелија фаза узима као меродавна за установљење карактера једнога народа. Младе народе на примитивном ступњу одликује ''културна аморфност''. Теза других етнопсихолога гласи да су ''за појаву карактеристичности'' најрепрезентативнихе епохе варварства и полуварварства, какви су, на пример, периоди ''полуцивилизације у првим вековима Римске републике и средњег века'' (Ribot 1896: C, XII). Исто тако, основна својства карактерности старих Германа, њихова младалачка свежина сасвим се ''јасно види у Еди и песми о Нибелунзима'' (Hughes 1900: 82).

Како се одређује основно карактерно својство Словена? Рудименти словенске карактерности формирали су се у времену њихове ''још-нераздељености'', и као такви очували су се све до данас код свих Словена. Постављена је хипотеза да поједини словенски народи, због емоционалне дубине и готово ''урођене'' душевне мекоте и осећајности, али и меланхоличног темперамента и пословичне благости и суздржаности, а таквима су се показали по доласку на европску политичку сцену, нису били у стању да се у историјским осмозама поставе ''продуктивно-агресивно'', већ ''рецептивно-осећајно'', што је био главни разлог да се код Словена запажају особине народа који више прима утицаје са стране но што је сам у стању да у потребној мери наметне другима своје духовне вредности.

Иако бројност једног народа није пресудан моменат за развој његовог квалитета и карактера, ипак тај чинилац може унеколико унапредити један народ, али га делимице и закочити у развоју. У погледу квантума, ''словенски народи се одважно могу мерити са свим другим народима''. Према Нојмановим подацима из 1840. године, ''укупан број Словена у Европи и Азији износи 66.265.000 људи, што представља 60. део од укупног ондашњег светског становништва, процењеног на око 1.200.000.000'' (Neumann 1840: Nr. 15, 89)5. Хануш је подсетио на изврсну Хердерову мисао да Словени ''на земљи заузимају већи простор'' него у културној историји, тачније, да су Словени ''много значајнији у историји деловања (Thatengeschichte), него у историји културе и мисли (Kultur- oder Gedankengeschichte), будући да у овој последњој наступају више пасивно него активно'' (Herder 1790: IV, 164). Палацки је Словене описао ''као мирољубив радни народ'', додајући како ''Словени од давнина нису имали никакво чврсто схватање рата''. Они су, додуше, били изузетно храбри, изврсно су ''руковали оружјем, али готово никада нису нападали већ га користили само за одбрану. Војсковође су бирали само за време рата (војводе = Woiewody), чија би важност престала у миру'' (Palacky 1834: 58). Слично је Словене окарактерисао и Хердер, рекавши како они никада нису ''предузимали ратове ни пустоловине као Немци (нпр. Нормани)'' (Herder 1790: 56).

Када је, пак, реч о квалитету словенске културе и о њеном присуству у Европи, може се казати да су Словени јединствени на великој светској позорници развоја људског духа. Ханушева теза је веома провокативна: у целокупној досадашњој културној историји не срећемо ниједан народ, осим словенског, који има такво богатство у множини људи и толику распрострањеност на земљи, али који је, парадоксално, толико мало урадио на унапређивању своје властите уметности, науке и уопште духовног живота! Насупрот томе, он је у огромној мери суделовао у доприносима другин народа, дарујући њиховим културама величанствене плодове сопственог духа. Закључак је поразан: пуко постојање једне респективне множине људи не доводи безусловно и до згушњавања његових унутрашњих снага, из чега следи сопствено духовно стварање и даље усавршавање. У критичком духу Хануш је још приметио како је ''истина и то да друштвено стање савремене културе, у целини узев, не би било такво какво јесте, да је изостао словенски елемент у ланцу историјског творења''6 (Hanusch 1842: 10-11).

Хануш је одлучно бранио и тезу да су у погледу парцијалног удела у духовном развоју Словени дали кудикамо већи допринос него што се то обично наглашава. Ствар је у томе што се често заборављају, у домену уметности и науке, директна остварења појединих припадника словенских народа. Исто тако, постоји и њихов индиректни удео. Наиме, поједини Словени су се појављивали као извршиоци, креативни чинилац, али у духовном простору других народа и то пре свега оних који су у повести успели, и који су пре самих Словена запосели високо место у историји, а такав је случај био са германским и романским нацијама. Од многих примера ваља поменути само један: ''велики део северне Немачке имао је некада словенско становништво, које се касније стопило са германским,, и да је, према томе, са њим радило и још увек ради на развоју тога духа''7 у целини, али амблематски и под капом друге народности, чији се успех уписује искључиво на духовни вредносни конто самих Немаца. Још су Прокопије Цезарец, а затим псеудо-Маурикије (негде Мауриције), Ибн Јакуб, као и неки знаменити немачки културолози, пре свих Хердер, истицали да су Словени народ миран и кротак, да су то вредни земљорадници и сточари, нератнички и неофанзиван народ, да су љубитељи музике, али и народ несклон реду и систему, народ кога одликује демократичност али и анархични елан, који је привржен фантастици и при томе осећајан (упор. Дворн. 1990: 36). Словени изворно ''нису били, као Немци и Сармати, освајачки, ратничко-номадски народ, већ су били мирољубив'' (Palacky 1834: 56).

Разлог је, поред осталог, и у једној важној околности - што су Словени касно добили заједничко писмо, а то је представљало озбиљан хендикеп за ове народе јер их је држало у великој племенско-народној, националној исцепканости, у духовном и политичком нејединству и неорганизованости. За разлику од тога, Немци су имали свој ''високонемачки''. ''Можда је недостатак једног општенаучног националног језика и националног писма - што су као духовну везу нпр. Германи имали у високонемачком језику - разлог литерарне искепканости словенских постигнућа''. Овај свој став Хануш поентира у лепо сроченој филозофеми да је ''језик аудитивно отеловљење духа'' (Hanusch 1842: 13). Колико год да је постојала извесна пасивност која је трајно карактерно обележила Словене, врхунећи у општесловенској црти која се одређује као ''мирољубивост'', то није био разлог за узмак Словена у култури. О томе, уосталом, говори и познати словенски хуманист и културни мисионар Шафарик (Schaffar.: 43). Дакле, објашњење позиције коју словенски народи заузимају у културној историји света указује да је то суштински повезано са носећим цртама словенског духа, који су ти народи имали већ у својој колевци. Историјске околности само су ишле наруку поменутој рецептивној особини словенске матрице.

Сликовито се изражавајући поводом места које Словени заузимају на културној мапи Европе, Хануш полази до представе о ''организму'', приметивши како у глобалном европском културном организму Словени заузимају место срца, док би германском народу припало место главе. сихов узајамни однос може се посматрати као однос Душе и Духа. Ову црту је са нарочитом инвенцијом описао Штур (1853). Сваки индоевропски народ, на свој начин, изражава оно што у себи чува и што га одушевљава. ''Персијанац то показује у својим светим књигама, Египћанин у изградњи пирамида, обелиска и у чудовишним, тајанственим лавиринтима, Грци у прекрасним статуама, романски народ у чудесним сликама, а Немац у дражесној музици. Словени, међутим, објективизују своју душу и душевно осећање у својим кажама, ганутљивим песмама и еповима. Све оно што живи код сваког другог народа у његовим делима, живи и код Словена у његовим песмама и еповима.'' У сасвим другом светлу видимо Германе, који су антипод Словенима. Наиме, Немци су ратници, они не ламентирају над својом егзистенцијом. ''Наши преци'', каже Јакоб Грим, ''нису располагали никаквим осећањем жалости над егзистенцијом. Индијска чежња за повратком и поновним сједињењем са божанством изгледала је Немцима сасвим страна.'' Они су у себи имали једно особено, радости наклоњено ратничко чуло, помоћу којега су, смејући се, надилазили сваку смртну опасност. Немци су ''непознату будућност замишљали као сјајно сећање земаљског херојског живота у божанском царству'' (Grimm 1835: XXVI). Супротно томе, читавим својим бићем Словени су у музици и песми, у духовној мирноћи. Словенске песме одликује сета. Словенски народ поседује изразито чуло и осећај за блиско и бижње, али и за оно трансцендентно, мистичко и небеско својство, које су поједини аутори дефинисали као својеврсни меланж изражен у карактерној црти ''меланхолично-колеричног осећања света''.

Радикална супротност овако оцртаном немачком карактеру јесте сасвим другачији основни тон словенске душе, тон којим одише не само мит него и целокупан духовни живот Словена, а он се нарочито изражајно испољава у музици и песми. На основу тога је Хануш закључио како се ова карактеристика запажа све до данашњег дана. Словенску песму и музику одликује нежан, смирен, чак меланхоличан дух. Овде ћу подсетити на један важан став Маћејовског, према коме су ''словенске песме религиозно сетне, народ се у свакој прилици окреће чувству за небеско. Преко националне поезије Словена исказивала се извесна сигурност. Када Словен своје осећање усмерава ка највишој суштини божанства, када саопштава витешка дела, када слави и настоји да опева националне обичаје или да развије љубавне тонове, у свему томе он увек открива суморно-весело осећање свога срца'' (Macieiowski 1839: 40-44).

Често су наглашавана и приватна својства Словена: гостољубивост и смисао за милосрђе, доброчинство према невољницима, честитост и дубоко поштовање старих. Тај смисао за милосрђе код словена добија обележје општег својства. Словенско именовање кривца термином Злоделник (Złodeg / Złodziej) јесте доказ да су отуђивање и присвајање власништва, својине, сматрани главним злочинством, будући да ''етимолошки Złodeg изворно означава: оног који чини зло'' (Hanusch 1842: 16-17). Стари историчари често ''помињу да је постојало једно благо, мирољубиво, побожно и велико народно племе на граници између Европе и Азије и у земљама у којима јесу или се још и данас могу срести Словени, или од којих Словени воде своје порекло'' (Ritter 1820: 262). Када је, дакле, реч о словенској религиозности, овај побожни народ био је веома ''привржен обожавању светла и ватре'', што је давало основни тон његовој митологији. Што се тиче древног мита, односно прамита, ''овај основни тон, чији је посебан елемент мирноћа, мир, благост, често прелази чак у суморност'', да не кажемо: у меланхолију. Све ове одлике које говоре о словенском карактеру биле су необично важне и за разумевање митског мишљења ''овога народа''.

Сумирајући бројне резултате истраживања овоба проблема у 19. и 20. веку, Дворникови је понудио нешто диференциранију карактеролошку слику о појединим словенским народима. ''По старој заједничкој баштини сви су Словени наклоњени меланхоличној ноти темперамента. Та црта веже их са Оријентом. Чеси су западњачки рационализовани, у Руса прелази та меланхолија кадгод у индоленцију и апатију или у 'интересантан душевни неред', како се изразио Гогољ, док је код Пољака изражена црта ка мистицизму (у поезији, филозофији, религији и националистичким покретима). Темперамент Јужних Словена, поред основне атавистичке меланхоличне ноте (песма!), одаје још и добрану боју колеричности. ''Када је реч о религиозности, Руси и Пољаци су ''податнији и цркви покорнији (руско православље, пољски хиперкатолицизам и словеначки клерикализам)'', док су други словенски тип, Чеси и Јужни словени, ''отпорнији, револуционарнији'': ''чешки хуситизам, српски самоникли косовски култ, као засебна варијанта хероизираног хришћанства, хрватски глаголашки покрет против Рима, богумилски бугарски и босански отпор'' (Дворн. 1990: 38).

Хануш се критички одређује према словенском обичају жртвовања, сматрајући да је та црта у наглашеној мери изражена код Поморанских Словена. Слажући се са шафариком, Хануш каже како се поред изврсних својстава у словенском карактеру, иако спорадично, ''налазе и оне особине које су мање вредне хвале''.8 Шафарик и Маћејовски у тамне мрље словенског карактера убрајају пре свега приношење људске жртве боговима у форми новорођене деце. На мети њихове критике било је и многоженство, које је посебно карактеристично за живот Поморанаца и племена на Лаби. Код других Словена, међутим, као и код Скита, ова пракса је била допуштена само краљевима.

 

Диференцијација Словена

1. Добровски (Slawin, стр. 363) предлаже поделу словенских народа не на три словенске групе, како се то уобичајено чини, већ на две групе. У прву групу, коју назива Анти (= Antische) спадали би Хрвати, Срби и Руси, а у другу, коју чине Славини (= Slawische) налазили би се Чеси, Леси или Пољаци, затим Венди из обе Лужнице. У наставку примећује како народи прве групе, то јест Срби, Руси и Хрвати ''лакше разумеју старословенски језик, него народи друге групе''.

2. Хануш сматра непримереном и прилично неодређеном одомаћену поделу Словена на Северозападне, Јужне и Источне. Он критикује поделу Палацког који Словене дели на три групе: 1) Северозападне или Лехе (Чеси, Моравци, Словаци, Сораби и Венди); 2) Североисточне (Руси и Русини), и 3) Јужнословенске, или Илирске Словене (Бугари, Срби, Хрвати и Словенци), не наводећи разлог због којег му се чини неприхватљивом ова данас увелико прихваћена и уобичајена подела Словена.

3. Најнеуобичајенију поделу Словена изнео је Маћејовски (Macieiowski: I, § 5) који је, попут Добровског, Словене диференцирао у две групе, али на другачији начин: 1) Предњокарпатске и 2) Задњокарпатске, при чему се оваква подела заснива не толико на географском колико на политичком разлогу.

4. Шафарик је у наведеном делу Старожитности поделио Словене на Источне (gichowychodnj) и Западне Словене (zapadnj). У првој групи разликовао је Русе, Бугаре и илирски део, а у другу је сврстао најпре Лехе, где спадају Пољаци, Шлезијци и словаци, затим Чехе или Словенце, који обухватају Бохемљане, Моравце и Словаке, и најзад део Словена на Лаби, тј. Полапске Словене (в. Hanusch 1842: 42). Из ове поделе испали су Срби и Хрвати, који, ваљда, припадају групи тзв. ''Илирских Словена''.

Због чињенице да је и даље остало отворено питање када су се Словени разделили на поједине народе, није решен ни други отворени проблем: у коме су се историјском времену диференцирали посебни митови, прецизније, аутохтоне батерије богова појединих словенских народа. На питање када је дошло до диференцирања Словена на поједине народе, Хануш одговара да се то догодило већ у антици. Претпоставља се да су у антици многи словенски народи били већ конституисани са одређеним, посебним именима, и да су управо тим посебним именима, као и својом судбином, местом боравка, словенски народи увелико већ били међусобно раздељени (Hanusch 1842: 42).

 

 

 

 

Напомене
1. Последње две деценије објављено је више радова из пера српских историчара културе, историчара и филолога, у којима се на основу оригиналних историјских докумената, археолошких и лингвистичких налаза, доказује присуство Срба на Балкану знатно раније, чак и пре нове ере. О тим расправама, укључујући ту и радове др Реље Новаковића, дугогодишњег професора историје на Београдском универзитету, у званичној историјској науци нема никаквих научних ни полемичких коментара. Овде само наводим називе књига историчара и научника, из земље и иностранства, које су изазвале знатну пажњу наше културне јавности, но о којима се као по неком правилу званична историјска наука не оглашава. Реља Новаковић, Срби, ИПА ''Мирослав'', Београд 1993; Р. Новаковић, Још о пореклу Срба, ИПА ''Мирослав'', Београд 1992; Олга Луковић Пјановић, Срби... народ најстарији. 1, 2, 3. штампано у САД, у Индијанополису 1988. (у Београду је, у ИПА ''Мирослав'', прво издање штампано 1990, а друго 1993). Овоме корпусу припадају и две књиге др Јована И. Деретића, Серби (књига је штампана у Чикагу 1996) и Западна Србија (такође штампана у Чикагу 1995. године). На порекло, односно развој Словена, њихову културу, писменост и религију сасвим ново светло баца Велесова књига, која потиче из 9. века, откривена у Русији 1919. године и тек недавно транскрибована и публикована на руском језику. У русији, свакако, воде се и те како озвиљне академске расправе о овоме ''спорном'' споменику, као што је таквих дискусија било и поводом Слова о полку Игорову.
2. "Sorabi, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur." Einchardt, Monumenta Germaniae historica. T.I. Hannoverae, 1826, Pertz, стр. 209. Упор. и Јиречек 1978:67.
3. Schlößer, Nestor. II, 74. Према: Hanusch 1842: 38.
4. ''Zeriuani (i.e. Serbiani) quod tantum est regnum ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint, et originem, sicut affirmant,ducant.'' У: J.v. Hormeyers Archiv, 1827, N. 49. Нав. према раду О.Л. Пјановић, Срби... народ најстарији, књ. 1. стр. 40-41, стр, ориг. 282-283.
5. Појединачно узев, ова се цифра даље диференцира. Под аустријском влашћу налазили су се Пољаци, Русини, Словаци, Хрвати, Чеси, Моравци, Венди и Срби, укупно 13.000.000 душа; у Русији и Пољској живело је 48.000.000 људи, а под пруском влашћу 3.500.000 Словена. Под турском влашћу био је знатан део Срба,, затим Бугари у целини, део Хрвата и народа из Босне и Херцеговине, у укупном броју од 2.500.000. Слободни град Краков имао је 125.000 становника, а Црногораца је било свега 80.000, док је у краљевини Саксонији живело 60.000 словенских Венда (Neumann 1840: Nr. 15, 89). Није, међутим, јасно како је Нојман израчунао да укупан број Словена чини 60. део човечанства? Математички би било исправније да су словени чинили 18. део?
6. У напомени наводи Шафариково дело: Schaffarik, Geschichte d. slaw. Sprach. § 5. Charakter und Kultur der Slawen im Allgemein. p. 43. Starožitnosti slowanske, I, p. 431-439.

7. Упореди: F.W. Barthold, Geschichte von Rügen u. Pommern. I. Thl. Von den ältesten Zeiten bis auf den Untergang des Heidenthums. Hamburg 1839. у целини

8. Schaffarik, Geschichte d. slaw. Sprach. стр. 44. Anm. I, стр. 48, Anm. 2. Starožitn. I, стр. 431 et seqq.

Povratak na Bajoslovlje