| |
Постављено уз сагласност аутора.
Сретен Петровић |
МИТОЛОГИЈА
КУЛТУРА ЦИВИЛИЗАЦИЈА |
/делови/ |
Мушка божанства са посебним компетенцијама |
А. Пролећни и летњи циклус |
Божанства мањих компетенција |
| Хорс
| Прове - Правда | |
Б. Јесењи и зимски циклус |
| Дажбог - Дајбог Из словенских извора О Дајбогу или Дабогу говорили смо у одељку о врховном богу српског пантеона, и при томе изнели гледиште Веселина Чајкановића. Сада је приликада у целини осветлимо овај митски лик, који има и друге језичке еквиваленте: Дажбог и Дајбог. Између ова два митолошка лика није увек одређивана довољно прецизна разлика. Аутори су подељени и око одговора на питање да ли је реч о једном те истом божанству, при чему би разлика била само језичке природе, или међу њима постоје важне разлике? Најзад, према материјалу из фолклора на који су се аутори позивали, произлазило би да се под формом Дажбога скрива форма бога кише, односно дажда, као Даждљивог бога, на шта упућују пре свега српски и бугарски извори. Ја ћу овде изнети најважније резултате досадашњих истраживања. Почећу анализом филолога Ватрослава Јагића који је проблему односа Дажбога и Дабога посветио знатну пажњу у немачком часопису чији је и сам био уредник (Jagić, V., "Mythologische Skizzen. II Daždbog - Dažbog - Dabog". U: Archiv fur slavische Philologie. V, tom, 1881, Berlin, 1-13.). Овде само указујем на већ цитиране ставове из Малаласове хронике, односно Ипатијевског летописа, где се говори о односу Дажбога и Сварога, и о њиховом изједначавању са сунчаним божанством, као и са грчким Хефестом и Хелиосом. Несумњиво је исправно, према Јагићу, да се име Дажбог треба да изведе од императива дажд' и супстантива бог. ''Ја више не сматрам да је ова реч тако прастара по своме настанку'' и овај композитум Даждъбогъ поимам у смислу Spendengott (Бог даривалац), Verleihegott (Бог који подарује, позајмљује, који даје), тј. Бог који даје, који дарује. На овај начин у Даждъбогъ опште значење речи богъ ближе је одређено терминима који се често јављају у композитумима као што су ''црни бог'', ''бели бог'', ''зли бог'', ''мили бог''. На овом месту Јагић цитира српску пословицу из Вукове збирке: ''До зла бога, с милим богом''. Због свега тога се и сусрећемо са апелом који је упућен Богу: ''даждъ боже'', који треба да се схвати тако да је овде реч о обраћању Богу даваоцу, дариваоцу. То што он даје, дарује, није назначено самим његовим именом; уосталом, то и не треба да се исказује, пошто се вазда под тим подразумевало свако добро. На крају, ако се под Даждъбогъ-ом замишљало сунце, онда би у главне садржаје поменутог даривања спадали: светло, топлота, берићет, итд. Јагић се не слаже сасвим са оним интерпретацијама које су у изразу Дажбог једнострано виделе само облик: ''дај богатство'', јер, да је ствар тако једноставна, онда би се морало поставити питање може ли се на исти начин протумачити и друго словенско, тачније, руско божанство: Стрибогъ? ''У новије време је, за науку веома рано преминули, учени Гедеонов међу бројним недоказивим тврђењима изнео и то да је Дажбог био 'вендског' порекла и да је тек за време кнеза Владимира овај бог пресађен из земље Ободрита у Русију (Гедеон, Варяги и Русъ, I. 350-351). Он је при том превидео једну важну околност, да је у јужној Русији, правом Владимировом седишту, управо Сварог, коме и ја лично, донекле, приписујем 'вендско' порекло, сасвим непознат, док је Дажбог, напротив, по свему изгледа био познат''. Када је реч о ''имену Дажбог'' проблем је само у томе ''да му се пронађе његова права постојбина'', па у том смислу Јагић упозорава да у одговору на питање ко је, најзад, Дажбог, ново разјашњење енигме, како смо већ упозорили, долази управо са словенског југа одакле имамо једну нову потврду, наиме, да је Дажбог код јужних Словена (код Срба, Бугара) био познат као симбол натприродног бића. О томе шире говорићемо нешто касније. Брикнер је у студији О паганству код старих Словена инсистирао на хипотези како се ''поред Сварожића најчешће помиње Дажбог. Ако је Сварог ватра на земљи или можда на небу (огњена муња), онда је Дажбог сунце које даје богату жетву и косидбу, приплод у обору и принову у породици. Сигурних података о њему има код Руса, али и код Пољака где је то име као име божанства изгубљено. Ипак се то име очувало као породично име у извесним породицама све до 17. века''. ''У Русији се нису изгубили подаци о домаћем паганству... У та два култна имена огледа се важна карактеристика словенске митологије. Она није остала на провобитном обожавању природе, већ се попела на виши степен, тј. на степен персонификације природних сила. Сварог и Дажбог добили су људска имена... И друга словенска митолошка имена показују исти развитак. Изузетак чини бог грома Перун'' (BrikPag, 55-56). Рибаков, такође, говори о блиској вези Дажбога и Сварога. За њега је Дажбог био један од главних ликова словенске митологије. Он је син Сварога, као што је Аполон био син Зевса. То је светлоносни бог, бог сунца, даривалац добра. Структура античког Аполона најбоље објашњава култ Дажбога. Време формирања овога митолошког лика (судоћи по иранском ''бог'') очевидно, припада VI-IV век пре н. ере. У прасловенском археолошком материјалу из првог миленијума пре нове ере, налазимо много различитих трагова култа сунчанога Дажбога. Рибаков ће и на другим местима поновити основни став изречен у закључној анализи. Наиме, Дажбог је божански митски цар, који се понекад назива Сунцем. Бог-давалац, благе нарави. У промењеном имену одражава се раширена представа о сунчаном божанству. Врло често се као древно обавештење о овом богу наводи став из Слова о полку Игорову. Овде ћемо из поменутог спева, у преводу М. Панић-Сурепа, навести замимљиво мишљење које се односи на Дажбога.
Суреп у коментару овога места каже: ''Дажбог: један од најважнијих словенских паганских богова; стари Руси сматрали су се његовим потомцима: 'Слово' то још једном потврђује у стиху 250. Види и 64-67''. Као ''Дажбогов унукжжм тј ''унук Сунца'', назван је руски кнез из Приднепровја, што даје могућност да се повежу многобожачки митови, који су сачувани све до 12. века нове ере, са древним митом о Сунчевим потомцима, који је постојао у тим местима у 5. веку пре нове ере. Последњи одјек древних митских представа о ''унуцима Сунца'' јавља се у руској богатирској скаски ''Три царства'' или ''Златно царство''. Рајтер је трећи интерпретатор који сматра да је Дажбог исто што и Хелиос код Грка - Бог Сунца. У својој Митологији Словена под одредницом Дажбог Рајтер одређује словенско божанство на следећи начин: ''Даждъбогъ, Дабогъ (јужнословенски), бог сунца. Први део имена, даж, стари императив глагола дати, други, бог, или са значењем, 'Срећа, Благостање, богатство', упор. руски богатий 'богат', у-богий 'сиромашан'... Према етимолошком значењу име би се могло превести са 'дај богатство!', односно, са 'Боже, дај''. Рајтер сматра да је Дажбог старије, друго име, тачније, надимак за Сварожића, који је преузео његову функцију божанства сунца. То је и разлог што се у каснијим документима, као на пример у Несторовој хроници само спомиње Дажбог међу постављеним киповима богова у Кијеву, али се ништа подробније не казује. Сећање је изгубљено, избледело је. Један каснији траг дошао је из Слова о полку Игорову, где се говори о томе да је читав руски народ 'Дајбогов унук''. ''Дабог из српских кажа (према Јагићу, Myth. Skizzen II, 11f) јесте бог отац једнак по рангу владаоцу над земљом, којом приликом долази до израза богумилско дуалистичко поимање''. Оје важно Рајтерово указивање да постоји Дажбог ''код јужних Словена, код којих иначе једва има трагова словенских богова. То говори о изузетку, да је Дажбог потиснуо Сварожића и у себе преузео његова својства као бога Сунца, који је био најзначајнији од свих словенских богова (види Перун; Сварог), и могао је да се одржи дуже но друга божанства, све док под хришћанским утицајем није преузео улогу Сатанаела... Дажбог је познат и код Пољака: лично име у старим документима, Daczbog (1345), Dasbogouicz (1411)'' (Reiter, 175-176). Дикенман је написао посебну студију под насловом Српскохрватски Дабог, у којој, поред осталог тврди како је у својим ранијим Истраживањима о номиналним композитумима у руском (Лајпциг, 1934) прихватио гледиште према коме је ''старији српскохрватски израз Дајбог'' а млађи Дабог. Међутим, супротно гледишту Јагићевом о Дажбогу, према Дикенману, у српскохрватском Дабогу управо је Френкел видео врло старинску гласовну форму и сматра руски израз Дажъбог за секундарно, ново обликовање речи (Dickenmann, E., "Serbokroatisch Dabog". U: Zeitschrift fuer slavische Philologie. Bd. XX, Heft 2, Leipzig, 1950, 323-324). Дикенман показује како је, изгледа, ''избледела снага овога општесловенског бога код западних Словена, где пољски Dadzbog подсећа на његово некадашње постојање''. Што се руских извора тиче, њих је неколико: осим Слова о полку Игорову, затим, Ипатијске хронике, одељка под 1114. годином, у Несторовој Хроници, како смо видели, добијамо обавештење да је у време када је кнез Владимир почео владати подигао ''у Кијеву идоле на брду... Перуну... и Хорску, Дажбогу и Стрибогу 980. године''. Дажбог се помиње и у Московским архивским списима, тачније у Малаласовом летопису, у коме се ''сунце назива Дажбог'', а ''Дажбог је син Сварогов''. Иванов и Топоров, који су са семиолошког становишта анализирали словенска божанства, дакле, и Дажбога, указали су, поред осталог, и на занимљив корелативан однос Дажбога, Стрибога, Сварога и Хорса, о чему на овом месту не можемо шире говорити будући да нису обрађени сви митолошки ликови. Значајно је, међутим, то што аутори сматрају да се Дажбог одликује једним очигледним односом према сунцу, и при томе наводе један детаљ из Малаласовог летописа: ''И потом је царовао његов син по имену Сунце, Дажбог... Сунце цар син Сварогов је Дажбог''. Имајући у виду и то да се Дажбог помиње у слову о полку Игорову, могло ви се закључити како је Дажбог у бити родоначелник, покровитељ колектива. Значајно је упозорење из Слова: ''Пропаде живот Дажбогових унука; кренуше увреде у војсци Дажбогових унука'' (Ivan/Top, 16-17). Грегор Крек, као и већина других коментатора, о чему смо већ понешто рекли, сматра да је Дажбог божанство сунца. ''Као синови вишег бога Сварога наведени су сунце и ватра, при чему се овде прикључује једно послебно словенско схватање (јужнословенско) где се као трећи брат појављује Месец а као сестра Зора. ... Поред Слунице = Сунце он се просто напросто зове и Даждибогу, Вариј. Дажибогу, даривалац богатства, будући да је сваки напредак и берићет у природи зависан од светла и топлоте, од оживљујућих сунчевих зрака. У староруској песми Слово о полку Игорову Руси говоре о Дажбоговом унуку, што са своје стране поновно указује на то да су народи свој родослов формирали тако што су га изводили од богова. Једно даљње име Бога сунца јесте Хрусу (Хорос). Идентитет овога имена са именом Даждибогу, Дажибогу, сасвим је очевидан из песме Слово о полку Игорове и других старих сведочанстава. Исто ово божанство носи и име Сварожићи, одн. Сварожишти (= син Сварогов), под којим се персонифицирано замишљају, међутим, једнако сунце као и земаљска ватра'' (KrekEi, 100). Како се Луј Леже одређује према словенском Дабогу? ''Овде констатујемо само, да је Дажбог идентичан Сунцу, и да се сматра као Сварогов син. на другим местима он стоји као превод грчког Хелиос. Ова се истоветност потврђује тумачењем речи Дажбога, тј. бог који даје, плодан бог а ако овде бог значи богат, онда је то онај бог који даје богатство'' (MS, 104). Михаел Попов у Малој словенској митологији, под одредницом Дајбог бележи: ''Daschebog, Daschuba или Dascheba. Словенско божанство које је поштовано у Кијеву. Изгледа, према томе, да се Дажбог може сматрати Богом Богатства'' (Kleine, 24). Рибаков је у другој својој књизи о многобоштву древних Руса поводом тзв. руског пантеона, у вези са Дажбогом забележио, како постоје два лика сунчевих божанстава, а сам Дажбог представља бога сезонске сунчане топлоте, симболизује време сазревања летине. Читав низ речи из балтичких језика откривају везу корена 'даг' са појмом 'жар', 'летина', 'лета'. Истраживачи су овај корен упоредили са санскритским 'дагх' - дан, персијским 'дагх'- испећи, палити. Управо се семантика имена Дажбога овом анализом може да разјасни. Но, следи примедба, да такво божанство са таквим именом не постоји код Прибалта, као ни у индо-иранском свету. Дажбог је извесно постојао код источних Словена и у источном делу јужног Словенства. Дакле, положај Дажбога и Хорса у Владимировом пантеону појављује се на следећи начин: Дажбог - Аполон - као обухватније божанство, повезано са сунчевом страном природе, са годишњим сунчевим циклусом (Б.А. Рыбаков, Язычество древней Руси. Москва, 1988, 441). С именом митскога Дажбога повезан је почетак рачунања по сунчевом календару и почетак царске власти. Сам Дажбог - Сунце у хијерархији богова био је неизмерно изнад сунчаног диска. Дажбог је давалац блага, ''deus dator'' и покровитељ руског кнеза (или народа). Дакле, према Рибакову: Дажбог = Сунце = син Сварогов древно је божанство Природе, Сунца - ''белог света''; то је бог даривалац (deus dator), и сасвим одговара античком Аполону. И Дажбог и Стрибог су небески богови. Постојало је схватање да је у древној епохи била укорењена представа о биполарној подели Небеса на два хоризонтална низа: у преду налазила се небеска залиха кише, а у нижем реду, испод гигантске куполе, кретало се сунце. Врховни небески ред над тврђавом представљало је царство Стрибога (Сварога, Рода); нижи ред са сунцем и земљом представљао је царство Дажбога. Дакле, према Рибакову ако је Дажбог земаљски лик Сунца, онда би Сварог био његов други лик: Сунца као Огња, опште Ватре, и припадао би вишој небеској сфери. Међутим, тек оба реда заједно чине - ''небеса''. Из српских извора Показали смо да између Дабе и Дажбога није увек прављена довољно прецизна разлика, па се чак веровало како је реч о истом митском лику, те да је разлика само у термину. Други аналитичари упозоравали су управо на постојање суштинске разлике ових митских појмова. Видели смо да се на основи понуђеног, а богатог материјала из фолклора, лако запажа да се под формом Дажбога проноси идеја Бога кише, односно дажда, најзад, да је реч о Даждљивом богу, као Богу кише. На ову димензију посебно упућују наши и, такође, бугарски извори. Знамо да се у источним изворима Дажбог интерпретира као син Сварогов, Бога Сунца, па се и сам Дажбог тумачи чкао божанство сунца чији је пандан грчки Хелиос. Јагић се прикључује мишљењима која Дажбога одређују као Бога који даје - Даваоца, а не као бога сунца. У одговору на питање ко је, најзад, Дажбог, Јагић, да поновимо, упозорава да одгонетку енигме пружа нико други до словенски Југ одакле имамо једну нову потврду, да је Дажбог код јужних Словена (Срба, Бугара) био познат као симбол натприродног бића. Тај доказ, налази се, наиме, у форми једне народне саге, коју је Јагић у целини и на српском језику штампао у немачком часопису. Реч је, наиме, о причи која се појавила 1866. у српском часопису Вила, а коју је Стојану Новаковићу, издавачу часописа, послао извесни Живојин Радоњић из Лојанице у Србији. Овде ћемо навести поменуту причу у целини са оригиналног изворника:
Јагић каже како ни форма ''наслућиваног имена Дабога ни садржај приче не противрече претпоставци, да се овде стварно ради о једном каснијем одјеку онога раније поменутог паганског Дажбога. Из имена 'Дажбог-а' моглиби сасвим проистицати и 'дајбог' и 'дабог', пошто се исто тако у српском као и у бугарском за раније речени императив 'дажд' сада говоримо 'дај', а у српском је ова форма већ од најстаријих времена покривена; 'дајбог' значи онај који даје - 'дабог', отприлике као што би 'дејдејже' било 'дедер'''. Јагић сматра да у овој причи има доста богумилских елемената, и да је појам Дабога, у ствари израз манихејског дуализма. Дабог је Сатанијел. ''Овај цар на земљи, Дабог, сасвим одговара богумилском створитељу материјалног, пролазног света угледном Сатанаелу. Богумили су требали да именују једног створитеља Материје, Сатанаела, Сатанас-а, Диаболуса, Луцифера''. Уколико треба веровати овој народној причи, произлазило би то да је богумилски Сатанаел био у народу преображен у Дабога. Његово се име није смело изговарати, но, будући наслеђено из прехришћанског времена, оно се сада у хришћанству појављује под другим именом. Но, код богумила Сатанаел је врло високо божанство, други Бог после врховног. Из тога и закључак да је Дажбог или Дабог код Словена на Сави и Дунаву добио веома велики значај, као облик преживљавања древног врховног бога, што је и био став Чајкановића. Јагић сматра да је ''у изложеној приповеци дуализам оштро постављен, ту се Дабог супротставља истинском Богу као једнако моћан''.
И Брикнер има у виду ову скаску. ''На Балкану се у бајкама помиње лице, које се зове Дајбог, а противно је богу. Да ли је то име постало од паганског? Као што је Сварожић био култно име ватре, исто тако је Дајбог представљао култ сунца. То име значи 'дај богатство', јер је реч бог првобитно значила богатство'' (BrikPag, 55-56, i d.). Међутим, проблематичан је Брикнеров став да ''код владајуће класе Прабугара није било словенског паганства, било је турско-татарског, дакле није било Сварога нити Дажбога''. У бугарским изворима, фолклору, нарочито у Зборнику песама које је сакупио и објавио Стефан Верковић, налазимо неколико индикативних песама, од значаја за разумевање и српског и бугарског, дакле, јужнословенског Дажбога. У време суше, ''када не би било кише најстарији сељани сакупили би девојке, пробукли би китком једну девојчицу, сироче без оца и мајке, па је терали да иде по селу и пева следећу песму'' (Веда Словенахъ, 314-315), која је, свакако варијанта српских 'додолских' песама. Из кратког Верковићевог описа видимо, наиме, да се и у Бугарској за додолицу бира сироче, код Срба је то 'истрисина', 'истришче' или 'посмрче'. Песмом коју девојчица пева, она се поред осталог, обраћа Богу Огњу. Да ли сунцу? Било како било, овај Огњевити Бог повезан је са Даждбогом:
У овој песми се лако може запазити да је Бог Игни = Игнис, Огањ, Бог Ватре. Види се да је Сунце обавило добар посао, све је у пољу кренуло, озеленело је, но треба сада да се то исто сунце разјари, да се наљути Дажни Бог, да услиши молбу сироте девојчице - без оца и мајке, коју су преобукли и лепо припремили. Као да је ова додолица принесена на дар Богу. У објашњењу неких термина Верковић каже: ''Игне: је билъ Богъ на оганъ-тъ съдилъ и на слънце-то''; ''Дъжна былъ Богъ на дъждътъ'', дакле, био је Бог кише (исто, 323). Веома је важно објашњење да је Дажни-бог нико други, до Бог кише. Осим изнетих српских извора, навешћемо и оне о којима до сада у литератури уопште није било речи. Већ смо говорили о томе да је Чајкановић сматрао смисленом тезу да је врховно српско божанство дато у лику хтоничног бога, као хроми Даба, и утолико повезано са вучјим демоном. Ова метаморфоза учињена је под утицајем цркве. Међутим, према таквом гледишту, како смо у одељку о врховном богу показали, Миленко Филиповић је имао резерве. ''Пок. професор Чајкановић у својој расправи О српском врховном богу, Београд, 1941, настојао је да докаже да је српски врховни бог био бог Дажбог (у вучјем облику), али је његово доказивање, како ми се чини, натегнуто и није убедљиво, мада је врло вероватно да има успомена и на Дажбога''. Најпре наводимо пословицу из Вукове збирке: ''Бог је стари давалац'' (Вук, Пос., 266). И у Милојевићевој Збирци песама под насловом ''Драги и драго на води'' (III, бр. 78), наилазимо на остатке древног Божанства које даје - Дај-Бога. ''Ја јој рекох: добро јутро, и помози бог! Она мене: ''дај бог добро, и добро дошо''. Међутим, једна нарочита форма Дажбога, битно различита од оне коју у својим тумачењима нуди Јагић, налазимо у Милојевићевим збиркама, а која је слична бугарском народном схватању. Ми смо ову песму већ наводили. Издвајамо само један део.
Видимо да су компетенције следећих божанстава: Световида - светло и видело; Велеша или Волоса - трава и отава. Компетенција бога Даждивапног - ''Вапи-за-даждом'' = ''Дажди-вапе'' - киша и снег. Из тога би происходило да је и у Бугарској и у Србији Даждбог у бити бог кише, а не, глобално узев, Бог давалац. Разуме се и Даждбог даје, али даје и Велес, но карактер давања и садржај давања је различит. У компетенцији Даждбога је дажд, дакле, киша. Ми се овде не опредељујемо ни за Јагићево, ни Дикенманово тумачење, већ желимо да установимо, какво је просто-народно значење, а према записаним песмама. Да између дажда и кише постоји унутрашњи однос указује Вук у своме Рјечнику: ''Даждив... кишовит'' (Рјечник, 1818, 110). Веома је мало топонима са кореном Дај, односно Дажд. Пронашли смо једино топоним Даждице - село у Косовској Каменици, у Србији. Коначно, навешћемо делове већ цитиране ивањданске песме, која је добијена из призренске нахие. Ова песма, како смо раније приметили, представља неку врсту синопсиса свих релевантних српских божанстава. Основни је мотив да Купало, односно хришћански Иван, бере цвеће, а Коледо - односно хришћански Петар, плете, те га дају својој бројној божанској породици, чији се родбински односи јасно разазнају. ''Иван га бере те бере, / ... Петар га плете те плете. / Даје га даждном Дажбогу, / А Дажбог баца на кућу. / Ни моје цвеће ни Петар''. Даждбог је стриц Купала и Коледа, тачније, христијанизирана верзија његових нећака: Иван и Петар. Дажбог је брат Сварога и Радигоста, Световида, Перуна. Дажбог - дажди бог - други брат Сварогов, задужен је за кише и облаке; Перун - бојовник, јесте трећи брат Сварогов, односно трећи лик сунчев. Ова се свита богова, такође на окупу, налази и у једној другој већ познатој песми ''Радигост и гости''. Издвајамо само део. ''Велеш узе траве и отаве, / Даждивапе кише и снегове, / Световиде видела и светлост''. Богови летњег периода, који се могу отчитати из Милојевићеве ивањданске песме, као и управо цитиране јесу: Радогост, Јарило, Белбог, Купало, Световид, Перун, Велеш; Богови зимског периода: Колед, Водан (Моран), Давор, Црнбог. Над њима је Триглав са Трајаном, односно ту је жена Триглава - Сива. И иначе је у древној митологији зимски период фиксиран на број пет месеци, а летњи на седам, колико, инале, и има ових божанстава.
Из словенских извора Најпре ћу изнети одређење овог митског лика из Рајтерове Словенске митологије. Ко су Јаровит, Геровитус? Јаровит је бог Померанских Словена. Термин ''Јаровит'' је састављен од јар- ''жесток, ватрен, жустар'' и -вит, суфикс за образовања личног имена. Упоредити са личним именима: Јарослав, Јарополк. Према Брикнеру, Јаровит је идентично са Световидом, са богом који је са Јаровитом у значењском смислу сличан, судећи бар према етимологији израза: јар- и свет-, јер су обоје само епитети за једног трећег бога (Сварожића) (Reiter, 182). Према Афанасјеву, ''Јаровит одражава оплодну силу пролећног Перуна'', а мишљења су подељена о томе који је бог код Словена представник тзв. ''ратног бога'', бога рата. За разлику од других истраживача, Ото Бамбершки управо Јаровита назива ратним богом. Када је реч о боговима и киповима Словена на острву Рујану - бар према извештајима хроничара, кип Јаровита био је направљен са великим штитом, који је обложен златом. Афанасјев упозорава на источнословенску транскрипцију, односно на поимање Јаровита као Јарила. Јарило је код Словена бог оплодне снаге, бог благодетног пролећа, који је код Германа покривен именима Фро или Фреир. Фро је покровитељ љубави и бракова; од њега зависи и киша и бистро, јасно време, летина на њивама (Aф., I, 438 и даље). Значај Јарила се објашњава из самог његовог имена и сачуваним предањем о њему. Корен јар повезује у себи појмове а) пролећно свитање и топлоту, б) младу силу, в) љубавну страст, похотљивост и плодност. У карпатским планинама јар (пољ. iar, iaro, чеш. gar, garo) - пролеће, тј. јасно и топло годишње доба, јарец - мај, српски јара - жар који пече, јарко сунце - исто што и наше ''красно сунце''. Даља етимологија: српски: јаро жито, пољ. iarе zbože, jarica - пшеница, српски јарица - летњи плод, јаровик. Приликом прослава посвећених богу Јарилу, у многим местима се указује на тесну везу овога божанства са летњим непогодама, у чему постоји велика сличност са функцијом бога Перуна који даје кишу. Који су елементи, карактеристике светковина посвећеним овоме богу? То су пијанство вином - као симболом бесмртног напитка богова (= кише), обесни плес, сладострасни покрети и бестидне песме (симболи небеских оргија облачних богова и духова непогода). Све то подсећа на древне оргије, на светковине посвећене богу Дионисију. Код других Словена Јарило је извесно постојао под другачије изведеним именима Јаровит (вит- свршетак, окончање, корен - јар), кога старије хронике доводе у везу или чак сасвим идентификују са Марсом: ''deo consecratus''. Марс је првобитно громовник, који поражава демоне, а потом је бог ратни. Као небески ратник (бог јаросни = гневни), Јаровит се ликовно вазда представља са одбрамбеним штитом. Срезневски је сматрао да Руевит у ствари није нико други до Јаровит. Могло ви се казати да су празници посвећени тројичкој суботи у хришћанству у основи празници који су некада били посвећени Јарилу или Перуну као плодовима оплодње, сматра Афанасјев. Фаминчин допушта могућност да је постојао један круг богова који је имао исти смисао, а чија се имена изводе на истоветан начин. Сасвим у складу са Рујевитом у истом митолошком кругу налазе се и други богови Балтичких Словена: Геровит или Јаровит, који су веома поштовани у Волегасту и Хавелбергу. Само њихово име, поименице Јарило, укључује у себе појам о јарости, о ватреном богу, сагласно са Рујевитом и Редигастом (Fam, 187). Према Фаминчину ''Купала који и код Бело - и Малоруса представља исто божанство'' у другим местима где живе Словени, ''називали су Ладом (Ligo, Lodo), Јарилом, Јаном, Иваном'' (Fam, 268). Трстењаково гледиште је сасвим јасно. Тзв. летње сунце ''показује се као највећи добрица, зато преузима посао пастира и ратара и добија имена: Јаро, Јарило, Велес, Волос, Курент''. ''Јар значи: топао, врућ, јарко сунце, топло сунце; јарац зато симбол топлог сунца.'' ''У Триглаву-Тројану имамо дакле да тражимо: јутарње и подмлађено сунце које је код разних словенских племена имало разна имена: Јутробог, Јарило. Према различитим својим делатностима, оно је божанство рата'' (Триглав, 13). Присетимо се Брикнерове тезе да су Словени под разним именима имали у виду исту божанску суштину. ''Што је у Шћећину и Приморју и даље на југу, у Бранденбургу био Триглав, то је исто био Световит у Русији, Јаровит у Хавелесбергу, и Сварожић у мекленбуршком Радгошћу. Како Иванов и Топоров одређују Јаровита? Јаровит (lat. Gerovitus, Herovith), одликује се као ратни бог, упоређен са Марсом. О ратним функцијама Јаровита говоре следећи његови атрибути: златни штит, који се у доба мира не сме померати са свога места, као што се у време непосредно пред рат штит износи пред војску да би се окуражило становништво. Са Јаровитом је повезан и пролећни празник плодности средином априла. Тада би на једном извору свештеник магијски ''производио'' реч Јаровита, из чега је следило, да се у власти тога бога налазила зелена и плодна земља коју он дарује људима или је, ако је не заслуже, одузима. Обе изнете функције Јаровит (да је то ратни бог и бог плодности, пролећа) сагласне су са етимологијом првог дела његова имена. О идолу Јаровита практично нису сачувана никаква сведочанства. С правом се може поставити питање због чега је његов огромни златни штит висио на стени светилишта, а није се налазио у рукама идола, као у Сварожића-Радогоста? Рибаков је Јаровита сместио у групу оних мушких словенских божанстава који брину о плодности. Група божанства која су повезана са плодородношћу, јесу: Род, Велес и Јарило. У народном сећању, свечаности намењене Јарилу-Јаровиту, спадају у групу фалусних обреда. Пре свега реч је о обреду ''сахрањивања Јарила'', који је сачуван до 19. века у етнографском материјалу. Култ Јарила је, извесно, био познат и код западних Словена, а представљао је блиску везу са античким култом умирућег и васкрсавајућег бога плодности, пролећног ''Јарила'' плодоносца силе сличне Дионису. Присутност имена Јарила и обреда који су код јужних Словена повезани са овим божанством допушта да се датира време када се појављује култ Јарила-Јаровита: то је епоха до велике сеобе Словена у 6. веку нове ере. Код балтичких Словена, ово се божанство под утицајем мисионара називало Геровит. Његов симбол је био блистави златни штит. Упркос томе што средњовековни аутори идентификују Јаровита са Марсом, истраживачи исправно повезују његово име са кореном ''јар'', образујући значајан семантички сноп у словенским језицима, и транскрибујући његово име као Јаровит. И према Нидерлеу светковина у част Јаровита у 13. веку падала је у пролеће. Јарило-Јаровит је повезан са плодоносном снагом зрна - семена; зато су пролећни празници стекли магијско значење. Широко распрострањени обичаји ''сахрањивања Јарила'' у дане летњег солстиција у Русији одражавају важну аграрну фазу: потпуно одумирање старога хлебног зрна - семена у земљу пролећа и сазревање новог зрна на житним класовима. Сахрањивање Јарила никога од учесника обреда није жалостило. Суштина је била у томе да је хлеб већ постао у класу, посејано зрно је успешно обавило своју функцију и породило зрна нове летине. ''Јарост'', ''јар'' Јарила више није била нужна, и кукла, саображена у лик старца са огромним фалусом, бива сахрањена весело, са осмехом, са непристојним шутирањем и притворним плачем (види Рыб ЯдС, 417-418). Из српских извора Код источних Словена, показали смо, Јаровит и Јарило су синоними и означавају бога оплодитеља, благодетног пролећа; то је и бог љубавне страсти, подмађене пролећне снаге. Израз ''јар'', који је у корену имена Бога у етимологији српског језика, јесте: јаро жито. Нема сумње да је Јаровит, пре свега, бог балтичких Словена, дакле западног словенског круга богова. У Милојевићевој збирци налази се више песама у којима се помиње Јарило. У познатој ивањданској песми Јарило се појављује у кругу божанстава: Купала, Коледа, Правида, Перуна, Велеша, Сварога, РАдигоста, Дажбога, Прпрше, Сварога и Свароге, Световида и Триглава, Љеља и Љеље, Пољеља и Пољеље, Живе и Живбоже, Ладе. Наводим само део који се односи на име Јарило: ''Иван га бере те бере, / Петар га плете те плете. / Даје га ... Јарилу / Јарило баца на кућу''. Како Милојевић објашњава митски лик Јарила? У оквиру лазаричких песама и обичаја, он даје опис боја које се јављају у овоме обичају, односно које су боје најпожељније, а затим, која биља, и које се дрво узима у циљу плетења венаца, кићења лазаричке поворке. Каква је застава? Што се гране за венце тиче, узимају се од грма и храста: ''Грмова или растова, а и драшкова грана са плодом значи: венац славе, победа над непријатељима која се и у љубави хоће. Он је још и знамење бога Јарила старог или Ђуре, бога војна, ратова и крајина и бога Давора или Тавора, бога смрти и ужаса а и опште туге и жалости''. (I, стр. 104). Да се у нашим песмама сасвим експлицитно Јарило појављује као ратни бог, и још ближе, да је повезан са српским националним ратничким култом, светим Царом Лазарем, говори следећа лазаричка песма из Новог Пазара (I, бр. 148). Песма нам казује како се спремају Лазарице, како се облаче. После тога игра се коло, којом приликом лепо обучено мушко дете иде из руке у руку, и пева се:
Дакле, војска Јарила (Јаровита), или Световида, носи ратничке тробојке: плаво, црвено, бело. Плаво - симбол тврдоће, стаситости и снаге, сталности и свете лепоте; црвена - симбол Јарила - јарости, беса, али то је и светла боја Јарила - тј. Световида; најзад бела - симбол је невиности. У песми Лазар и Јарило су једно исто божанство, у чијим ликовима доминира древнији старословенски архетип Јарила, и нови, национално српски, који се профилисао у историјско-ратничком времену Срба. О томе се приповеда и у песми која припада истом лазаричком циклусу (I, бр. 165). ''Обрни се Лазаре, / Наш прерабри Јаруне!''. Песма (I, бр. 166) уноси и нове елементе: ''Пред Лазара сиљеног, / Пре Јарила храбреног / Да му даде Јарило: / Веље снаге и силе. / Да му даде Ђуриме: / Бојна коња дората. / Бојно седло сребрно''- Јарило је храбар, има бојнога коња, сребрно седло. Старије божанство: Јарило, помаже младог Лазара - хришћанског! У неким песмама, такође из Старе Србије - околина Зете (II, бр. 261), народни певач говори како је стаовила удавала ћерку, младу Пољељу: ''Удавала за тог Самовила. / Самовила са Шаре планине''. После годину дана мајка је отишла ћерки у походе, Пољељи. Вративши се отуда, очекивала је узвратну посету кћери и зета. Шта песма казује:
Дакле, млади Јаровид је истовремено силни, ратнички бог. Из имена ''Страховиле'' произлазило би да је то страхотна, жестока богиња, која уза се има и муње и громове, и ветрове, док би онда њен муж морао бити велики Пер-шан - односно Перун!? Најзад, Јаровид је српски паганско-хришћански лик Ђурђа који има атрибут Турновит, који живи у двору, који је уобличен у трократном зраку - шти симболизује Триглава - као врховно божанство. Да је Јарило био ратни бог код Срба, али и бог који спроводи одлуке Правде, види се и из песме (III, бр. 69), у којој ђаче самоуче проучава Правду да би сазнало шта да чини када син не поштује мајку. ''Оно чита књиге царославне, / Понајвише тога светог Праве, / И његова Јариала слуге, / Огњенога слуге мазианског. / Ђаче пева песме божествене''. Лако се може запазити, да је ова песма један преплет древних, паганских и хришћанских мотива. ''Ал' не гори ђаче самоуче, / Држи свету књигу у рукама, / Свету књигу великога Праве, / И његова слуге огњенога, / Огњенога слуге Јариала''. Дакле, Јарило је огњени бог, слуга Бога Правде, који је, нема сумње, овде у улози хришћанског Бога. Генеалошка структура српских божанстава види се јасно из песме треће збирке (III, бр. 177), коју смо већ анализирали. Врховни је бог Триглав, а најмилији син: Световид. Једино није сасвим јасно, да ли су братски повезана божанства која следе: Јаровит, Поревит, Рановит, Радигост, Права, Прова, Ђурашин, Давор и Самовил - њих деветорица, браћа Световидова или Триглавова. Произлази да су све то деца Триглавова, његови синови. У томе се поретку налази и Јаровит. У песми која следи (III, бр. 193) јављају се следећи атрибути јарила:
Дакле, Јаровит - Јарило, као хришћански св. Ђорђе, располаже снагом сунца која све сажеже, сву воду може исушити; близак је божанству Сунца, ако већ није и сам сунчани Бог. Побратим Јарила, јесте Давор, нека врста зла Бога. У другим песмама то је и Смртни бог. Јаровит - јаросне природе, коме је примерен атрибут беса, у братском је односу са Давором, те спада у онај ред богова, који кажњавају. Видимо, такође, да се Јарило доводи у везу са Ђуримом, тј. са св. Ђорђем - који убија аждаху. И у следећој песми се овај однос понавља, али сада од других казивача (III, бр. 223). Песма се пева на свадбама кад невесту ''доведу момачкој кући''.
Триглав симболизује Сунце, свекрва, жена Триглавова је Живанија, која симболизује Месец, соларно-лунарни дуализам; синови Триглавови, несумњиво је, управо су сви горе побројани, њих десеторица, укључив ту и Световида. Поред осталих и Права, Световид, ''силни'' Јарило, и ''страшан Ђурим'' = Давор, који се сада називају милим Белбижићима; Белбожићи, јер су синови Светлог бога, бога Сунца. Као да је младожења, Змај, у ствари Перун, Зевс - који такође као змајевито божанство, каткада и у форми бика, одводи девојке у своје одаје. У песми (III, бр. 371) то се и потврђује: ''Прво хоро од млади момчиња, / Од момчиња војни Јарилови, / И брата му Јуришан Ђуриша. / Све јунаци бољији од болего''. Међутим, да није увек певач свестан дистинкције ко је то Ђурим, јер митолошки меша два иначе по темпераменту и карактеру слична божанства, која су уз то и у братском односу, а негде и побратими - што указује на ближу везу унутар круга сунчеве браће, показују следећи одломци песама: (III, бр. 285, 286); ''Сина женит со та бела Вила, / Бела вила младо Пољељица; / Ћерка дава за добра јунака, / За јунака Ђурашић Јарила''. ''На свој господин голем Ђурим, / Голем Ђурим Јарил војвода''. Произлази да је младој вили Живанији свекар: Радогост, а жена Радогоста - Јага. Син им је Ђурим, што је другде Давор, овде Јарил. У песми (III, бр. 13 и 19): ''Улини ми умоли ми, / Веља Ђура, тај Јарила''; ''Ал' се Ђурађ не даје, / За момка ми Јарила''.
Ово словенско божанство помиње се у Книтлинга Саги, као и код Сакса Граматика. То је бог острва Рујана. У Кореници су постојала три храма, од којих је један био посвећен Рујевиту; имао је храстов кип са седам глава и седам мачева о појасу, док је један држао у руци. Судећи по овим симболима реч је о ратном и сунчаном богу. Други храм посвећен је поревиту чији је кип имао пет глава. Ове две симболичке вредности: Седам и Пет односе се као седам летњих и пет зимских месеци. Име Рујевит долази од корена rujnu (чеш.) = ватрен, онај који је страстан, српски рујан = тамноцрвени, јесте епитет за јарко сунце, за некога ко је страстан, јаросан; насупрот томе, Поревит је сачињен у духу зиме и мрака, те је због тога без оружја. Поревит је оличење зиме, сунца у силазном периоду. У једној нашој песми која је записана у Македонији (I, бр. 194) уочава се да је Рујевит сунчано божанство, и да припада групи летњих месеци године. Исто тако видимо да поседује седам глава. Дакле, и код Срба је тај податак био познат.
Навешћемо и једну краљичку песму (I, бр. 249), која се пева када се облачи ''Краљ''. Песма је из Старе Србије:
Овде разазнајемо да је Рујевит повезан са рујним, црвеним Сунцем, и да се вазда налази у блиском кругу са братом Поревитом, са којим чини дванаестомесечни круг, и са којим на острву Рујану има властити храм - један поред другог. У свадбарској песми (III, бр. 315) Рујевит и Поревит (Пуревит) су већ сасвим извесно побратими: ''Кум ми го клава св. Јована, / Св. Јована млад Пуревита. / Пуревита побратим Руневита''. Дакле, св. Јован - очито зимски празник, пада 20. јануара, побратим је рујном Рујевиту, летњем божанству. Занимљив је садржај крстоношке песме из Македоније (I, бр. 193):
Овде се Рујевит идентификује са силним божанством, али које доноси берићет, те се њему у част носе литије. Видимо, такође, да је Рујевит седмоглави бог. Нејасно је да ли се сада идентификује са Правовидом или је он син Правовидов. Уколико је он сам Правовид онда би могао бити оличен у Триглаву као врховном богу, за кога смо видели да је и делилац Правде. Рујевит се помиње и у песми коју је приређивач добио ''Од Сарџе досељеника из Битољске нахије у Старој Србији'' (I, бр. 218) што указује да је већина песама које помињу Рујевита дошла из Македоније где би се, можда, демографски гледано, могла установит нека веза са словенским племенима са Рујана, северних поморанских Словена. Откуда њихово крило у Македонији, при досељавању јужнословенских народа, Срба и Хрвата, остаје отворено питање.
Триглав је наредио да Ђурђе брзо дође на Преславу која се одржава код два брата: рујнога Рујевита и његовог брата Поревита. Поревит је по боји плави, а Рујевит црвени, што добро кореспондира са божанством Зиме (ноћи) - петоглавим Поревитом - плави, односно божанством сунчаним, Лета - седмоглавим Рујевитом - црвеним. Естетичко-филозофски гледано: плаво је трансцендентна и метафизичка боја - боја понора и понорних сила, облака и драматског; црвена је иманентно земаљска, физичка боја, овосветовна и боја радости и весеља, површинска боја. Плаво се фиксира за трагично и узвишено; црвено за лепо и љупко. Обе боје, заједно са белом чине српску тробојку! Јован Ердељановић даје занимљив опис једног врда Руја, у Доњем Драгачеву. ''На западу од села, кад се узмемо пети од друма ка брду Руји, наилазимо на десетак великих, правилних хумки. О њима је, као што је већ поменуто, писао др Сима Тројановић а неке од њих и раскопавао. И на Руји има их неколико. За једну гомилу камења на врх Рује веле, да је остатак некадашње карауле, о којој више ништа не знају (Ердељановић, Јован, Доње Драгачево. У: СЕЗ, Насеља српских земаља. Расправе и грађа. књ. I. СКА. Београд, 1902. стр. 119-120. и д.). Није ли ту био, можда, храм Рујевиту? ''О постанку имена Руја (брдо) причају ово: на Руји је била некада варош и град Дубрава, па кад је једном нападну непријатељи, буде постављена стража на месту, које се и сад по томе зове Стража; на друго место даље одатле пошљу 'стражу потајницу', и оно се после по томе прозове Потајник. А кад стража јави, да се непријатељ приближио, народ се јако 'узруја', те се услед тога цело брдо прозове Руја''. Занимљиво је да је у близини био град Дубрава - од дуба, од чега су некада Померанци клесали идоле, односно правили храмове.
Из Рајтеровог Речника: "Chors, Ch'rs, Chros, Churs, Chers, бог источнословенског круга, вероватно бог сунца. Етимологија нејасна. Објашњење из иранског не задовољава. ... Хорс је познат из тзв. Несторове хронике, око 982... Хорсе је могао бити преузет са југа. За то говори старосрпско лично име Chr's', које се појављује заједно са Тројан'' (Reuter, 175). Према најранијем теоријском изучавању словенске митологије, чији се резултати налазе у краткој расправи Михаела Попова (1793), установљено је да је Корша или Корс кијевско божанство. Према Попову у Хорсу су имплицитно садржане особине Ескулапа - божанства здравља код старих Грка (Kleine, 28-29). У често оспораваном древном руском спису Слово о полку Игорову, како смо видели помиње се, поред Хорса, још неколико древних руских божанстава. Навешћемо речене стихове (стих: 531-538) према нашем преводу.
Како Суреп коментарише овај део текста? ''Бог Хорс: паганско сунчано божанство. Всеслав је као вук претрчавао огромне просторе пре него што се сунце роди. док би му у Полоцку звонили јутарњи поздрав, он је кретао пут Кијева, у који је стизао пре него што престане звоњење у Полоцку''. (Слово, 108). У времену од 978-988, приповеда се да је кнез ''Владимир почео сам да влада у Кијеву; затим је установио изван главне куле на једном брду више идола: Перун у основи, са сребрном главом и брадом од злата, а такође и Хорса, Дајбога, Стрибога, Симаргла и Мокошу. Њима су приношене жртве; народ им је приносио своје синове, кћери као жртве демонима'' (Несторова хроника, 64). Према Лежеу име Кхорс (Хриси, Хориси), пагански бог Руса, понавља се и у другим руским изворима, посебно у Поеми Игоровој. Међутим, не постоји никакав прецизнији детаљ о његовим атрибутима. ''Покушало се да се он идентификује са Дајбогом''. ''Јагић држи, да је Хорз исто што и Дажбог. Ово име југословенског порекла замењено је по свој прилици именом Хорз'' (СМ, 102 и д). Овде је корисно навести Лежеов став, наиме, да у грчкој средњовековној литератури постоји једна занимљива прича под насловом Откриће Свете Марије божје о паклу. Тај је споменик преведен на руско-старословенски језик у 12. в. Леже, који је читао поменути рукопис, наводи како је Света Дева Марија добила овлашћење од Господа да обиђе пакао под вођством св. Архангела Михаила, који јој показује мучења осуђеника и објашњава узроке услед којих су тако кажњени. На једном месту се у оригиналу тврди: ''То су они, који су заборавили Бога, који су називали боговима оне предмете, које је Бог створио ради наше употребе, као: сунце, месец, земљу, животиње, рептилије, који су постали камени богови као и људи: Трајан, Хорз, Велес и Перун''. Овај исказ, несумњиво, још један је доказ којим се потврђује присуство култа Хорса, Трајана, Велеса и у Русији, али и на Балкану. Фаминчин сматра да је Хорс пре свега божанство источних Словена. Хорс је у многим сведочанствима повезан са Перуном, што говори о његовом значају. Код Римљана епитет богу Марсу је био Хурио, или новијег датума: Хорсо, што је сагласно са словенским називом: Хорс Дажбог. У Бугарској постоји брдо на Дунаву: Хрсово. Ида доста река, брда, шума чија су имена настала од Хорс(ш) (Фам, 199-200). Дакле, већина истраживача се сасвим слаже да је Хорс божанство сунца. И савремени митолози, пре свих Рибаков, указују на сунчани карактер овога лика. Хорс (''округло'') - божанство сунца као светла. Вероватно је реч о древном божанству, чија је представа о светлосном небеском богу налик Аполону. Култ јарког сунца-светла појављује се код земљорадника енеолита, а већ у бронзаном добу рођена је представа о ноћном сунцу, које извршава свој подземни пут по ''мору мрака''. Име Хорса сачувано је у ритуалној лексици 19. века (''хоровид'', ''хорошул'', ''хооро'') (Рыб ЯдС, 434). Рибаков је категоричан у ставу да сама реч ''Хорс'' води порекло од иранског будући да у многим иранским наречјима, блиским по звучностима речи, овај термин означава ''сунце''. Под именом Horsek (Horsgök) раније се подразумевао коњ, што би био буквални смисао. На англосаксонском: коњ = horse. Следствено, реч Хорс, распрострањена међу југозападним Словенима и Германима, Скандинавцима, Англосаксонцима, значи коњ. Из тога се закључују, да је Хорс Марс - Коњ Марс. Код Римљаса: Horse Marte. Ми знамо да је и у Рг веди, првобитна зооморфна форма јутарњег или пролећносг сунца била коњ и коњска глава, као симбол бистрине, са које се распростире светло. Није ли отуда и назив код српског Коновљане? Коњској глави су и Словени и Германи приписивали посебно значење. У Риму коњска глава приношена је на жртву Марсу (у време празника у част овом божанству), очевидно са циљем предупређења незгода које би могле задесити град. Коњска глава игра важну улогу у многим местима Русије, као предохрана од сваких зла и болести (Фам, 201. и д). Дакле, према Фаминчиновом истраживању, божанство Хорс, Хрс или Хрса налази се суверено на ''Кијевском олимпу'' непосредно уз Дажбога: Хорс Дажбог вио би, тако, Коњ-Дажбог. ''Реч Хорс значењем: као код Германа, у истом смислу и у многим местима, где су у старини живели Словени, срећемо бројне географске називе, произведене од те последње речи, у форми Ros(ss š), и Rus(ss,š)'', у значењу које нема више никакве везе са немачким: Rusdorf, Horsdorf, Rosenow, Roseg, Rosek, Русан, Рушевица или Хрушвица - у Далмацији; али и следећи топоними, без Х, као Орс(ш): Орс или Орск, Орса, Орша, Оршица, Орсова итд. Речи: Хорс или Хрос код Словена, као и Германа добијају и следећу форму у топонимима: Рос или Рус, тј. Росами или русами, Русју (грч, Рос), што би било сагласно називу Дажбоговог унука. Код Бодрича наизализмо на топоним: Roesnow (у актима из 13. века: Rosenowe, Rosenow) и друга имена: Ressi, Vila resin, Rossewitz, Rossow, Russow. Када је реч о терминима: Орс, Орша, Оршица, Орсова, Фаминчин додаје како нас ''сва ова имена враћају на име Рос или Рус: у древној Русији село Оршанское, називало се, такође, Ршанское или Рша'' а исто тако и река Рос или Рус. Брикнер, један од ретких западних истраживача који се бавио и митологијом балканских Словена, сматра да је Хорс био ''словенско божанство... Ван Русије то се име јавља као лично име, и на Балкану (код Срб Хрс, Хрсовић) и код Пољака, Карси... Шта онда значи име тога божанства? У чувеном Слову о пуку Игорову приповеда се како је чаробник кнез Вишеслав у вучијој кожи претрчао ноћни пут великом Хорсу. Можда је Хорс култно име месеца, а његов назив у вези са умањивањем, крњењем месеца, јер у свим словенским језицима корен крс, из тога је изведено име Хорс, значи закржљали. Дакле, ''цео низ божанстава: Сварог, Дажбог, Хорс, Велес, припадао је свим Словенима, дакле и балканским Словенима'' (BrikPag, 57,59). Није ли, да приметимо, овде реч о ''закржљалом'', ''манитном'', ''хромом'' вуку? Далке и Дажбогу или Дајбогу, најзад, Тројану? У студији о паганству древних Руса Рибаков се посебно бавио Хорсом - као руским аутентичним божанством. Хорс је несумњиво бог сунца, и та реч, како је давно још указивано, блиска је иранском (перс. хорсед = сунце). Хорс је повезан са ''кругом'', ''околином'', ''ором'', ''хором'', ''колом''. У руској и грчкој митологији сусрећемо се са двема формама сунчевог култа: с једне стране, био би то ''култ сунчев'', ''белога света'', топлоте, као сезонског услова живота растиња (Аполон), а са друге стране - култ самога светла, које одиграва небеску сцену обилазећи земљу и подземни свет (Хелиос) (Рыб ЯдС, 440). Према Рибакову два су сунчева божанства: Дажбог и Хорс. Дажбог је симбол тзв. сенонског сунца: пролећно-летњег, док је Хорс симбол конкретног дневног светла, он је ''око светла''. Однос Хорса према Дажбогу аналоган је односу Хелиоса према Аполону у Грчкој. Да би се прецизно установио положај Хорса у систематици коју је понудио Рибаков, треба знати да руски митолог сматра како постоје три реда богова: на првом месту се налазе општедржавни кнежевски бог Перун, који је схваћен не толико као бог грозног времена и грома, колико као бог оружја, војни бог и божанство Кнеза. Други ред чине древна божанства неба, земље и ''белога света'' Стрибог, Мокоша и Дажбог. У трећем низу спадају божанства допунског карактера: Хорс допуњава Дажбога, и Семаргл - Мокошу. ''Јагић држи, да је Хорз исто што и Дажбог. Ово име јужнословенског порекла замењено је по свој прилици именом Хорз'' (СМ, 102).
Попов не даје ближе одређење овога божанства. ''Прове или Проно. Божанство поморанских Weneti-Словена, који су настањивали Ругију. Овај бог је после Световида био посматран као друго њихово највише божанство. Статуа посвећена Прови налазила се на високом и широко разгранатом стаблу храста, око којега су стајале преко хиљаде кипова са два или три лица, неки са још већим бројем. Испред овога божанства био је постављен олтар на коме су му приносили жртве'' (Kleine, 36-37). Добровски овог словенског бога одређује као бога правде. ''Прове, и Проно, код Вагријских Словена јесте бог Правде. Мени је он као словенско божанство сумњив, мада га Хелмолд помиње'' (Добров, 273). Фаминчин такође помиње Прову у групи божанстава западних Словена, позивајући се на изворе Хелмолда. У своме делу Хроника Хелмолд наводи како смо ''тамо, међу старим дрвећем, видели свете храстове, који су били посвећени богу тога краја, Прови. Био је окружен двором и дрвећем'', додајући како је ''Прова био бог земље Алденбуршке (Стар-Града), Сива богиња Полабљана, Радгост бог земље Ободрита''. Леже поставља провокативно питање ''да ли у Хелмолдовом Провен-у треба видети Перуна?''. Најзад, ''Пурувид можда има неке везе са Провеном'' (СМ, 63,132). У ивањданској песми из збирке Милоша С. Милојевића налази се неколико стихова, који указују на постојање овога божанства, дакле, и као некакав његов траг код Срба: ''Ивањско цвеће петровско, / ... Петар га плете те плете / ... Даје га силну Правиду, / Правида с крила на веће''. Судећи по томе што је овде реч о већу на које Правид баца цвеће, може се закључити да имамо посла са силним богом Правде. Наводим и коментар самога приређивача збирке, наиме, како и данас у народу постоји сећање да је било ''беликих и славних храмова: Световида, Праве, Радигоста, Триглава, Поревита, Рујевита'', иако нам Милојевић не даје никакве доказе за ову тврдњу (I, 105). У цитираној песми ''На силу удаја'' у којој вила удаје кћер за јунака Праводара, слутимо да је реч, можда, о богу Прави. ''Туне Вила ћер удаје, / ... Удаје је на далеко, / Преко мора, преко поља, / Преко гора и планина, / За јунака Праводара, / Праводара великога, / У том граду праводарском''. У трећој збирци налази се и песма ''Праве и Русалке'' из Копаоника: ''Бани бане Бањанину, / Ти велики Праводаре! / У тебе су све правице, / Све правице слободице''. Праводар - бог Права, који је у српској митолошкој редакцији добио име Праводар, дарује Правду. Правда је и другим песмама портретиран као бог који се одликује снагом, сасвим близак по структури врховном божанству. Шта ради ђаче самоуче у већ наведеном детаљу песме? ''Оно чита књиге цароставне, / Понајвише тога светог Праве, / И његова Јараила слуге''. Правид и Јарило или Јаровид, иду заједно. Ако се присетимо сижеа песме у коме наилазимо на комплетан приказ свих божанстава српског пантеона, сусрешћемо се и са два имена за Правида: Права и Прова. ''До нашега господара, / Господара Триглав бора, / И његова мила сина, / Мила сина Световида, / И његове силне браће, / Јаровита, Поревита, / Рановита, Радигоста, / Праве, Прове''. Дакле, уочавамо исти ранг и сродност поменутих ''српских'' (- словенских) богова, који су у братском односу са Световидом, а од заједничког оца, створитеља - Триглава. И у песму у којој Радигост бог Правде симболизује, ипак, зимски, хтонски период, снагу силе, али и опасност за људе, разабиремо из песме познатог нам садржаја, у којој уочавамо како је Пољељица кћер Љеља и Ладе, док су њени девери два побратима: ''Млади Давор, силен Ђурум, / Бели Перун, страшни Права''. Дакле, Права је ''страшан'', насупрот ''белом'' Перуну. Да су Световид и Права браћа јасно је из стига: ''А девери Праве, Световиде''.
Хелмолд је дао најкомплетнији опис овога ''бога који је црн''. Поновићу став који је наведен о Белбогу: ''Код Словена пак постоји чудан обичај. На гозбама и пијанкама својим обређују се жртвеном чашом, уз коју говоре, нећу рећи речи посвећивања него проклињања под именом богова, разуме се: доброг и злог, изјављујући да свака срећа долази од доброга бога а несрећа од злог. И отуда на свом језику називају злога бога Ђаволом или Црнобогом, тј. црним богом''. Леже је овај став прокоментарисао речима како су ''по постојању овога бога митографи закључили да је постојао и један бео бог, који се звао Белобог''. Поводом изнетог Хелмолдовог става да су Словени имали Чрнобога, Врикнер додаје да је то био један од повода за претпоставку како се на почетку веровања код Словена указао дуализам, тачније да су поштовали добре и зле богове. ''Међутим, додаје Брикнер, овај црни бог није ништа друго до хришћански ђаво, а нема никакве везе са првобитним веровањем Словена, којима је дуализам био сасвим туђ'' (BrikPag, 60). На овај став Брикнера одлучно је реаговао Чајкановић. ''Најрадикалнији међу свима је Брикнер, који потпуно одбацује Црнога бога, сматрајући да он у словенском пантеону уопште није постојао''. Чајкановић наставља: '''Црни бог', према томе, назван је тако по својој области и евентуално по својој спољашњости: он је бог доњега света, и зато је црн; исто онако као што је и грчки бог доњег света, Хадес, називан црни бог... Словенски Црнобог је, кад је доцније депоседиран и из различитих разлога изједначен са ђаволом..., могао постати зао демон, али првобитно за његово име нису везане такве асоцијације, и он је био само 'црни' бог kat egzohen и ништа више: као такав, он, очевидно, није ништа друго него највећи бог доњег њвета, словенски Dis pater.'' Чајкановић још додаје како у ''сваком пантеону има црних божанстава, и да су то чак божанства најпопуларнија и највише категорије'' (МРС, 350. и д). Чајкановић је сагласан са Хелмолдом, ''да је Црнобог... доиста домаће божанство полапских Словена'' те да нема смисла веровати да су ''хришћанство и манихеизам... тобожњи извор за представе о њему. Међутим, ми ни за тренутак не смемо помислити да је он био само локални бог, него имамо све разлоге за веровање да је он припадао свима Словенима уопште. Божанство доњег света има тако значајне и разгранате функције да не може изостати, и није ни изостало, из пантеона ниједног индоевропског народа. ...Не може бити ни сумње да је он био општесловенско божанство, онако исто као што је он био општеиндоевропско. Према томе, он није могао бити непознат ни нашим прецима, и очевидно је идентичан са нашим врховним богом''. Грегор Крек сматра да су Словени, првобитно, у појавама природе сагледавали две антагонистичке силе, космогонијски дуализам: једну која је била доброхотна и коју су називали богу, и другу, деструктивну, разбијачку, коју су одредили као бесу, као узрок свеколике несреће. Од христијанизације, ове се две силе трансформишу у антагонистички пар: хришћанског Бога, с једне, и Ђавола, са друге стране. Богумили су овој другој сили доделили име Сатаниел. Кад је Михел Попов у своме Речнику словенске митологије обавестио да су божанство Чернобога или Чернојбога, познавали неки, како их он транскрибује, ''Варгери Словени као Schadenthuende и приносили му жртву'', онда се тај став поклапа са новијим топографским истраживањима. Наиме, топоним Чернобог налази се на простору који је у мапи Хане Скалове обележен као станиште Вагријанаца - у непосредној близини са Љутићима. У наставку Попов каже: ''Према овим описима може се, како ми изгледа, Црнобог упоредити у свему са персијским Ариманом. Један немачки писац, који је објавио један кратки митолошки Лексикон, оцртао нам је и ово божанство које наноси људима штету, назвавши га Tsernebug и превео је то истовремено као црни Бог. Он при томе каже, да су Венди тако називали зао Дух, коме су приносили жртву, да би предупредили његову срџбу'' (Kleine, 45-46). Давор Трстењак, како смо приметили, консултовао је бројне споменике, рељефе, кипове, као остатке древне словенске религиозности да би установио следеће: ''Даље аждају налазимо на рогачком споменику (вероватно у Штајерској - СП). У рогачкој гори је у старини постојао храм посвећен Сунцу... Испод рогачке горе и дан данас постоји читаво Чрнобожиште'' и у јавним написима је забележено ''како је у рогачкој гори ивањданске ноћи неко видео Црнобожичане око креса, ивањске ватре, људе са горућим бакљама у рукама како плешу и прескачу преко огња'' (Triglav, 11, и д). Према Трстењаку ''Црнобог је био, такође, сунчано божанство'', које се појављује у два његова периодична лика: (а) као сунце у последњем годишњем добу свога кретања - као зимско сунце, али у оквиру обданице и (б) као поноћно сунце. Да је то тако, вели Трстењак, имамо бројне доказе у радовима аутора који су се бавили словенском митологијом, и при томе поименице наводи Колара, Хануша, Јунгмана, Шафарика, Ербена - када је реч о Словенима, а затим ту су и немачки аутори Швенк и Грим. Стефан Верковић је дао и нека објашњења у вези са садржајем песама које је објавио у својој збирци. овде мислимо на тумачење Црног божанства код јужних Словена, посебно код Бугара. Најпре наведимо карактеристичне стихове (из Веда, 95) песме:
Какво објашњење даје Веркович? ''Црни Бог: он шаље свако зло људима''. Постоји и ''црна година када се људи боје од сваког зла посла да тога Црног бога не наљутте''. Односно, синтагма у бугарском језику ''Сура Ламица: означава особено име Црног Бога. Онај који би био љут њега је народ представљао као Ламију са девет глава'' (исто, 157, 125). Када смо раније, поводом Бабе, наводили мишљење Јелезара Мелетинског, према коме су ''баба'' и ''змај'' најстарији митолошки ликови који асоцирају смрт, али и плодност и обред иницијације (Мелетински, М. Јелезар, ''Питања примене структурно-семантичког метода у фолклористици'', 51), за потврду те тезе нашли смо једно место у Верковичевој песми: ''Каки изгрева јоште рану / Небна Јуда Самувила, / Прогонува и злините, / Прогонува цирна змее / Што се шета пу земета''. У објашњењу Веркович додаје: ''Црни змај: био је Бог свакога зла'' (Веда, 292, 294). Поновићу став Афанасјева како је веровање у Белогбога и Црногбога некада важило за све Словене. Он је навео неколико топонима код руса, као нпр. Црнобоже -у порховском округу, затим Чернобожна - у Буковини, затим, код Срба Чернобожски градић. Осим Црнобога - брда код Будишина, Афанасјев додаје како је у Бамбергу својевремено пронађен идол Црномбогу, о чему је писао и Јанко Шафарик. Сходно извештају Хелмолда једна грана западних Словена до касне епохе називала је Ђавола Црнобогом. Код Хане Скалове постоје бројни топоними са именом Црнобог, односно Црна глава. Тако се топоним Чернобог налази на северу, у приобалном делу, који су настањивали Љутићи и Вагријанци. Афанасјев додаје како нису сва тзв. ''црна'' божанства обавезно и зла, односно да припадају ђаволима. На питање да ли је Црнобог ђаво, и он цитира српску пословицу: ''Ако је црн, није ђаво''. Милојевић је у другом тому збирке публиковао једну песму (бр. 279) у којој, у форми алегорије, Црнобог у лику Вихора - Водана ''удара девојку'' = младу гранчицу, ''исушујући је''. У песми се даље каже:
Водан је водени демон, он је Црни бог, вихор, повезан са ветром, који дува. И овде је синоним за Бога - Бор. Подсетимо још једном како Црнобог не мора бити истоветан са ђаволом, односно ''Ни враг црн ни мату му бијела'' (Вук, По, бр. 3603). Управо је о томе говорио Чајкановић, устајући у одбрану Црногбога, који не мора бити ђаво. У каквој су вези, дакле зло и Црнбог? ''Место именом злога демона, стена на десној обали често се назива и Девин камен или Момин камен''. Пајскер каже да је то неспоразум. Јер, ''дева у парсизму означава злог демона, а Девин камен првобитно је значило злодухов камен, а доцније, када је право значење речи дева заборављено, народна етимологија је од њега начинила девојачки камен. Према Пајскеру, ови наспрамни локалитети били су светилишта богу добра и богу зла, што би у исто време био доказ да су стари Словени били заратустровце. ... Пајсер-Пиларова теорија, ма колико да је духовита, није вероватна (мада, у начелу, известан утицај иранске религије на религију наших далеких предака не би био немогућ'' (МРС, 353). Које је решење Чајкановић понудио овим поводом, а што је од значаја за разјашњење једног нашег топонима: Девице планине. ''Према томе, локалитети где се спомињу, један поред другог, оба словенска бога, указују не на какву дуалистичку антитезу у смислу заратустровском, него на трагове старога култа, у коме су бог доњега света и бог громовник чинили божански култни пар. Име Девин камен или Момин камен, Jungfernsprung - са етимолошким скаскама о гоњеној девојци која је, немајући другог излаза скочила са стене у реку - није постало на основу погрешне народне етимологије према злом богу, devas, него је овде, свакако, успомена на неко старинско женско божанство, које је с богом доњега света стајало у некој вези. ...Позната је чињеница да хтонични богови по правилу имају свој женски корелат. ...У једној лужичкој скаски, која се везује за малочас споменуто брдо Чрнобох код Будишина, каже се како је Црнобог имао дивну кћер, 'коју је волео него сва своја блага' ...О страдању тога женског божанства (бежање; скакање у воду) говорила је нека света легенда, која нам је данас сачувана у разним варијантама, али чији је првобитни садржај тешко реконструисати'' (МРС, 355 и д). Наводећи део из наше народне песме ''Смрт Марка Краљевића'', а који гласи: ''Већ ћеш, болан, умријети, Марко, / Ја од Бога, од старог крвника'', Чајкановић овим поводом примећује: ''Бог крвник, по томе схватању, био би зао бог, дакле: антипод правог Бога; та представа дошла би била нама из богумилизма'', те је у горе споменутој песми, по Чајкановићу дат ''један фрагменат из богумилске догматике''. ''Индијски душовадилац Јама, грчки Хермес, па онда аполон и Артемида..., германски Водан, нису били зла божанства. Бог дрвник није, дакле, зло божанство, него, просто, божанство чија је функција да људима узима душу. У српским народним умотворинама свети Арханђео, српски дошовадилац... назива се крвником''. Како видимо, према Чајкановићу, у сачуваним атрибутима Црнобога, Дабе, Тројана треба гледати као на преостатке садржаја врховног бога, но којима је хришћанска догматика дала вредносно негативно значење. 'Бог стари крвник', према томе, није зао бог, него бог старац у чију област спада узимање душа... Који би то бог вио (јер овде није реч о хришћанском Богу...), није тешко погодити. Ко би други могао вити него старински бог мртвих, чија је главна функција, као и код сродних божанстава у другим индоевропским религијама, да одузима људима живот и вуче их у доњи свет''? (МРС, 357). Ниле ли то Правид - страшни бог српског пантеона? У Вуковом Рјечнику налазимо компарацију: злог Бога и јаког Бога. ''Тешко до зла Бога, скупо до зла Бога... Ништа под јаким Богом'' (Рјечник, 1852, 33).
Име овог словенског божанства најпре сусрећемо у раду Михела Попова: ''То је словенски Еол, кога су древни Грци уважавали као Бога олује, буре, Кијевски становници су га сматрали за Бога ваздуха, лепог и рђавог времена. Приносили су му жртву, као и другим словенским божанствима'' (Kleine, 35). Фаминчин такође говори о овом божанству, сматрајући да је то, у ствари бог Погода. Позивајући се на Длугоша каже: ''Погода ... и Непогода, коју су звали Похвистом (Pochwistem), била је позната још у 16. веку, а звала се Pohviščel (Pochwisciel) (Fam, 18). На једном другом месту Фаминчин одлучно тврди да се ово божанство налази и у пантеону источних Словена. У овом контексту наводи Несторово запажање да је постојало још неколико богова који се, иначе, сусрећу пре свега код пољских летописаца, ''као што су: Подзвизд (Pohvist) и Ладо; осим тога и Купало''. Занимљиво је да се овде помене како се у Сврљигу у средњем веку у попису Видинског санџака из 1454/55. године наводи село под карактеристичним називом: Позвижда, са 62 домаћинства (Упор. и текст Недељка Богдановића, ''Куд се деде сврљишка Позвижда''. У: Н. Богдановић, О говору и именима. ''Просвета'', Ниш, 1990. стр. 46-47). Од 37 пописаних села у нахији Сврљиг, ово село је друго по величини. Потом је село, наводно, ''ишчезло'', а место њега, у другом језичком облику, такође изузетно велико село, а на истом простору, ''ускрсло'' ново под индикативним, да ли хришћанским и црквеним утицајем, село Попшица, у чијој се непосредној близини, само километар удаљено, налази средњовековни манастир Св. Арханђел. Ту је у суседству и Девица, односно Божидол и незнатно даље знатна планина Бограница, поред древног града Сврљига. Мора бити да је на том месту било неко светилиште поменутом божанству Поджвижда. Како је дошло до тога да су његови трагови били једино у Сврљигу, остаје за неко друго проучавања. Н. Богдановић примећује како се у сврљишком говору користе и ''пиштаљка џвиждаљка. У микротопонимији у хатару села Белоиња (село Сврљига - СП) постоји Дзвиждодол, као 'долина кроз коју дувају јаки ветрови'' (и при томе аутор цитира Петра Скока, његов Етимологијски рјечник, стр. 667).
Из словенских извора Крек је категоричан у ставу да словенско божанство Поревит може имати ''само одређено локално значење'', које, међутим, још није до краја расветљено. Сви се аутори слажу са тим да је ''идол Поревита обликован је са пет глава'' (уп. Аф, II, 520). Рајтер у Словенској митологији, пошавши од хроничких записа Сакса Граматика, показује како је на Рујану постојао грам посвећен богу Поревит-у или Поребут-у (Reiter, 184-185). Што се Маретичевих етимолошких извођења имена словенских божанстава тиче, он сматра да постоје ''још три имена богова, која указују на вит као други члан сложенице; једно од тога је Првовит. Вероватно је, да се Поревит (код Сакса, assus. 'Porevithum') може да схвати као старосл. Провит'' будући да реч први долази као први члан сложенице, нпр. Првослав итд. ''Реч Првовит у значењу 'primus laetisque' веома одговара имену за прворођеног сина. И ово је име народ пренео на једног бога'' (MaretZu, 138-139). Још је Хелмолд у својој Хроници изнео тезу како је бог над боговима свих словена нико други до Световид - иако је провобитно био врховни бог земље Рујана. У односу на Световида, сви остали богови изгледају као полубогови. Свјато или Свето-вид има у основи реч, као и други богови, као што су: Поревит, Јаровит, Рујевит. Леже сматра да се Саксу Граматику ''не може пребацити, да је имао предрасуде свога века и своје касте. Ми му још дугујемо и драгоцене податке о култусу Руђевида, Торевида и Поренуција (Rugievithus, Porevitus, Porenutius)'' (СМ, 34).
Наиме, по речима Сакса Граматика, чије смо мишљење навели поводом Рујевита, на острву Рујану, у Кореници, била су три храма, у првом је био кип Рујевита са седам лица, у другом храму је идол Поревита са пет глава - но кип није имао мач. Показали смо како је Швенк уверен да су оба божанства сунчана, при чему седам лица Рујевита означава седам летњих месеци, а пет глава Поревита означава пет зимних (по древном дељењу године на лето са 7 и зиму са 5 месеци). Кип ''Поревита... направљен је у духу зиме и мрака, без оружја. У његовом имену постоји корен порон (=понор), место где река понире испод земље - поронути. Поревит, у сваком случају може означити лик божанства које одговара мрачној, подземхој сили, зароњена у подземни вртлог сунчаног бога'' (Фам, 186-187). Да ли се на основи тога може закључити, да је реч о хтонском, лунарном божанству? Добровски је изнео тезу да су ''Поренут, Поревит, имена једног божанства, при чему је прво име, извесно, грешка у писању. Он је био поштован на острву Рујану, као што је Радегаст поштован од стране Ободрита (Добров, 272). Исто питање поставља се и у вези са именима Поревида и Пурувида, наиме, не имплицирају ли они исто божанство? Леже примећује да се ''ова божанства помињу уКнитлинга Сага'' па пошто је описано ''рушење Световидовог идола, Сага даље прича, да је краљ Валдемар отишао у град Коренцију, и наредио да се поруше три идола: Рунвид, Турупид и Пурувид. Рунвид је по свој прилици истоветан са Рујевидом (Вид са Рујна ...). Пурувид можда има неке везе са Провеном'' (СМ, 131-132). Из српских извора Наводимо неке карактеристичне делове из још једне наше песме која је била предмет наших ранијих анализа.
Осим што се овде уочава мешање паганских и хришћанских мотива, песма делује веома учено, те се може претпоставити да је од неког старог преписа, са видном намером да се древна западнословенска митологија преобликује у хришћанску. Но, било како било, ми овде дознајемо намеру казивача, да се св. Јован, велики српски светитељ, чија слава пада у време најжешће зиме, повеже са Поревитом. У једној обичној радњи између Беле недеље и Лазарица, која се обавља на раскршћу, али у глуво доба ночи, постоји један занимљив ритуал. О томе Милојевић каже следеће: ''Представите себи у сребрној месечини, а на раскршћу села, које је већ заспало дубоким сном, врло најлепших девојака најлепше обучених, де игра око двеју својих другарица, које стоје насред кола загрљене и као одобравајуће или неодобравајуће песме. Даље мало опет друго коло, тако исто лепо... Оне две девојке што се у сваком и то једном мањем, а другом већем колу, налазе, зову се негде раја и Рајоле, негде Кол и Кола, негде Љељ и Љеља, негде Вил и Вила, а негде Реј и Реја и Рејол и Рејола''. Има и фингирања смрти, као да је једна од девојака умрла. ''После овога седну девојке у наокруг. У среди њих седне једна на један јастучић од бусена направљен, а на њему трава. Друга јој легне на крило и ову што лежи покрију као да је тобож умрла. тада оне што седе около девојке почну у глас најжалосније да певају, као тобож да је умрла''. У наставку описа овога ритуала читамо: ''Кад тако вампир тај растера све девојке, које су јој такође оставиле јела, онда седне и наједе се и сам. Кад је вампир најео се он почне да тражи девојке, подави их тобоже све и оне попадају. Тада он оде и легне као у свој пређашњи гроб. Једна је девојка остала и та се зове Жива негде Шива, негде Живана, негде Вила, негде Самовила а негде и Свеожива. Ова зађе па напоји сваку водицом, тобож живом, и ове устану. Оде вампиру и њега тако оживи, те после све опет поседају унаоколо, те направе коло. У среди седне она жива, Свеожива, Вила или како је зову. Одма седне у среду до ње онај вампир, кога зову Смрхар, Смрт, самрт, Пура, Спура и давор а до овога опет она истерана девојка, те тако направо тројство'' (I, 91-92, 96). Дакле, овде се појављује карактеристично име за симбол смрти: Пура. Да ли је, можда Пуревит, или Прпруша?
Рајтер у своме речнику Словенске митологије излаже своје тумачење демона под називом: Нави. ''Нави (плур.). Под овим изразом обухватамо све оне демоне, који свој настанак има да захвале душама деце, тј. оне, које су мајке несвесно придавиле у сну, или, код ванбрачно рођене, после рођења одгурнуте, мртво рођене или већ умрле у мајчином телу. Код источних и јужних Словена, посебно код Словена у источној Србији, оносно у западној Бугарској, то су душе некрштених. Бугарски нави, навјаци, српскохрв. (Пирот) навије, словеначки навје од старосл. нави 'der Tote', уз то и руски навъ, навъе, навеј 'der Tote', украј. навка, мавка, 'душа некрштене умрле девојчице', чехосл. нав. 'царство мрака, онострано' исконски сродан са гот. naus 'der Tote', високо немачки not 'Not', српск. некрштенци 'Ungetauften', хрватс. невидинчићи, невидмићи, 'Unsichtbaren' ''(Reiter, 188). Грим сматра да је ''словенски смрт (иста реч) свуда женски облик, литвански smertis употребљена и мушки и женски, летон. nahwe само женски облик. Слов. Морена, Марана'' 8Грим, 702). Произлази да су нави женски демони, који се у таквом облику јављају у летонској митологији. Леже даје занимљиво тумачење речи. ''Реч нав изгледа, да значи место, куда мртваци иду после свога живота'' (СМ, 48). ''Појам о месту, куда се иде после смрти, изражен је кореном нав, који је очевидно сродан корену ny , и изражава појам о умору (чешки: unaviti уморан; руски нъiмъ - проузроковати јад, ојадити, чинити зло: un'lu клонуо). Овај корен даје именицу нав, која, изгледа, означава место, куда људи иду после смрти... Могао би човек покушати, да помисли и на реч нава, у смислу на-вис: Крок оде у лађу, у сандук''. Осврћући се на казивања Длугашева, који помиње реч Nya, Леже је забележио како сасвим ''очевидно Длугош није измислио ову реч Nya. Покојници звани nya, - све се то врло добро слаже. Очевидно Длугош, који хоће словенску митологију да наврати на класичну, мора на себе узети одговорност за изједначавање Нуа са Плутоном. Је ли овде доиста реч о каквом божанству, или просто о пребивалишту мртваца, које се пољски зове nyja, - не знамо ништа... Поред речи нав има у словенским језицима пансловенска реч рај'', па се може ''претпоставити, да код незнабожачких Словена она значи шумско пребивалиште праведних... У односу према нав, која би представљала пакао'' (СМ, 164-6). Михел Попов остаје код портретирања овога божанства као хтоничног, али му приписује један низ необичних карактеристика.'' Nia. Према сведочењу управо наведеног писца, ово божанство је од неких словенских народа било признато као бог пакла, и имало је код њих управо онај ранг као Плуто (бог подземља) код Грка и Римљана'' (Kleine, 31). И Фаминчин је склон да Нија идентификује са Плутоном: ''Niia (Nya) одговара Плутону'' (Фам, 18). Добровски коментарише како је ''Длугош Nia-у учинио богињом подземног света'' (Добро, 269). Навешћу још једно занимљиво мишљење Луја Лежеа: ''Код Руса у Карпатима зову се Мавкы или Навкы врсте Русаљака, које, изгледа, представљају душе умрлих... исто би име постојало и у Бугарској. Код словенаца се зову Мавје, Навје - душе умрле некрштене деце (у Срба исто тако)'' (СМ, 164-6). Чајкановић сматра да и код нас ''поред тих представника старог словенског пантеона који живе само у успоменама, у нашој народној религији, као што је добро познато, велику улогу играју виле, вампири, вукодлаци. Значајно је да имамо очуване и наве: нави су суђенице, породиљска грозница и др., ''како где'' (МРС, 20).
Божанство Давор, како изгледа, појављује се једино у српској митологији. У расположивим и мени доступним рукописима нисам успео да пронађем овај лик у митологијама других словенских народа. Разуме се, у нашој лирској поезији, ''давор'' се појављује и као атрибут са позитивним значењем, као напев ''давор девојко''! Но, као божанство, сасвим извесно, има посебан значај и јасно одређен портрет. У песмама у којима налазимо спомињање овога бога, пре свега у Милојевићевој збирци, Давор се често меша са хришћанским Ђуром, Ђурђем, Ђуримом, али и другим паганским божанством, Јарилом, на пример. Изгледа да је реч о јаросном и злом богу који се налази у уском митолошком кругу са Воданом. Но, следимо наше изворе. У једној песми (II, бр. 348), млада вила, снаха Триглавова, чији је син младожења Давор, незадовољна у дому Триглавовом - о чему обавештава њена мајка - запомажући и јадајући се, на питање укућана својих за разлог њеној несрећи и незадовољству младе виле у кући Даворовој, дознајемо:
Триглавов двор, као станиште врховног бога: створитеља, држитеља и рушитеља, обасјан је Световидом, а син му је Давор. Уочавамо да је Давор, бесумње, своју улогу Бога смрти наследио од мајке, која је смртна, земаљске је природе. И у овом случају, а тако је и са другим паганским ликовима, запажамо да се Давор меша са хришћанским Ђурашином, а има и риђу браду, због чега је, често, у овим песмама идентификован са рујевитом, односно Јарилом који иначе стоје у смисаоној вези. Давор је, такође, у улози младог ратника, ратног бога. Млада вила обавештава да је разлог њеном незадовољству тај, што је њен младожења - Давор од ''зла рода'', будући да му је мајка ''смртна жена са земљице''. То је наљутило Триглава - Троглав бора, те ју је доиста усмртио. Дакле, Давор је син Триглава, а Триглав је замишљен са двема доброхотним, и једном негативном, деструктивном цртом, што је његовом Бићу - као врховном божанству иманентно. Отуда у нашим епским песмама изрека: ''Бог је стари крвник''. Дакле, то је она димензија по којој Бог даје, али и узима; Бог се не воли, напросто, ваља га се и бојати. На крају мајка невесте - сада већ умрле виле, моли Даворову родитељку, која контролише све што је ''на црној земљи'', дакле и испод, у земљи самој, да благослови њену кћер, јер Триглав не жели да се заузме. У овој песми се на очигледан начин мешају компетенције патријархатских и матријархатских мотива, што се види из амбивалентне улоге, али и састава Даворовог, који носи мајчине, негативне, особине, али и снагу, наслеђену од оца. Чињеница да Триглав узима у заштиту Давора, као злог бога, указује на ову амбивалентност, али и на чињеницу да сам Триглав отелотворава битне антрополошке и космичке снаге: Добро и Зло, Небески и Хтонски свет, Светло и Таму. У оквиру обичаја Лазарица, које Милојевић лепо описује, говори се о томе која се биља и стабла дрвета узимају ради кићења церемонијалних поворки које се зову ''лазарице''; махом су то венци грма и храста. У наставку Милојевић примећује: ''Грмова или растова, а и драшкова грана са плодом значи: венац славе, победа над непријатељима која се и у љубави хоће. Он је још и знамење бога Јарила старог или Ђуре, бога војна ратова и рајина и бога Давора или Тавора, бога смрти и ужаса а и опште туге и жалости'' (I, стр. 104). Према Милојевићевим истраживањима, несумњиво је да је давор, можда и због (наивне) незичке асоцијације: Давор - онај који дави, или чак, Тавор - бог смрти. Са друге стране, Јарило и Ђура имају сада позитиван смисао, они су ратници, боре се за ствар крајина, чија је, симболички речено, паралела храст и грм. У овом одломку песме под насловом ''Момче Никопољче, младо Српче'', у неколико индикативних стихова које смо наводили речено је много: ''Млади Давор, силен Ђурум, / Бели Пероун, страшни Права, / Светли Свевид, јаки Родогост, / И посилни Триглав стари, / Што сотвори, живе, руши''. Наиме, атрибути следећих божанстава: Давор је млад, Ђура - силан; Перун је бели бог - да ли Белбог; Свевид - светли, Радогост - је снажан и јак, али несумњиво је најјачи од свих Триглав, који је у исти мах и створитељ, али и онај који одржава живот и који га, напослетку, руши. Мијојевић је од Петре Мутаповић из Црне Баре у Мачви добио занимљиву песму која се пева у време тзв. побусаног понедељка, увече, којом приликом се девојке и момци сакупљају и кроз венце љубе, заклињу се на вечно пријатељство. Једна од таквих заветних песама је и она коју смо имали прилике да упознамо. Овде само један детаљ.
Узгред само да поменемо да је атрибут Сунца: ''јар-ко'', док је Сунчев слуга Месец. Међутим, пријатељство ће трајати све док не дође Бог Смртни - Давор. а оном ко погази пријатељство ће придоћи Прпруша - такође богиња смрти, која доноси смрт женама. Прпруша је, иначе, сестра Даворова. Сасвим је извесно да овде Прпр, може значити ''смрт''. Прпруша је у стању да некога сатре и затре, уништи га. Триглав се и овде јавља у хришћанској модификацији свете Тројице. Љељ брине о побратимству, а син је Триглавов. Несумњиво, атрибут Триглава се састоји у томе да је то ''страшни Бог'', у исти мах у троједном лику: створитељ - доброхотан; али и суров и строг - рушитељ. Рушитељску снагу остварује преко Давора Бога, Прпр'руше - сестре Даворове, али и преко Љеља. Већ смо поставили питање, нису ли додоле, у ствари, облик жртве која се нуди управо Прпоруши - отуда и назив ''прпоруше'', а такође сестре Даворове, смртне бигиње? Или је реч о њиховој жртви Перуну? Момци и девојке се хватају у коло ''плетенац'', код плетења венца од последњег класа, и љубе се: ''Сад се љубе сви што су плели венац, а пошто га исплету играју''. Но клетва се изриче онима који се неће да пољубе, а о томе говори песма из прве Милојевићеве збирке, под насловом: ''Кад венац од најбољег класа плету'': ''Ко се неће пољубити / Убио га Бог / порази га света Петка, / Параскева. / Уста му се осушила / Дамо мили Бог! / Дом му затри Прпр'руша / Сеја ДАвора'' (бр. 324). И овде пробија исти митски садржај, с тим што се у улози двеју богиња које кажњавају налазе хришћанска Петка Параскева, али и Прпруша - сестра Даворова. У неким другим песмама чији је мотив описивање деловања Давора и Јарила, о овој двојици се говори, додуше, као о љутим ратницима, али у позитивном смислу. То су сада синови Срба, који ће осветит земљу од ''Тартарина''. Овде је народни певач, односно стихотворац вешто испреплео два различита смисла код сличне језичке конструкције. Да поновимо један сегмент из познате песме:
Дакле Давор се приказује у лику Бога смрти, али и у улози ратника. Међутим, шта рећи за паралелу, асоцијацију Давора и Цара Лазара, којима је, обојици сестра кукавица. О томе Милојевић каже: када се ''први пут ... чује кукавица, ваља бројати колико пута закука, толико ће, онај што је чује, још година живети. Кукавицу не ваља убити јер је она сестра Цара Лазара и бога Давора, Ђура и Тура силног или Јарила (I, 102). У Вуковом Рјечнику се о овом изразу ништа посебно не казује: ''Давори! интер. 1) еј! нпр. давори старости давори... Ој давори, ти Косово равно... Ал' давори, Јанково копиле'' (Рјечник, 1852, стр. 109). |
