|
Готовуша у антици и средњем веку
Између брда и долина прошараних рекама и потоцима, шумама и ливадама, протеже се шарпланинска варошица Готовуша са 1300 становника српске националности. У саставу је општине Штрпце, на југу српске Аутономне покрајине Косово и Метохија, на североисточним падинама Шар-планине, са обе стране горњег тока реке Лепенац и Готовушке реке. Насеље је добило име по готовим, разрађеним пољима на која су дошли преци садашњих становника Готовуше.
Према досадашњим археолошким испитивањима и открићима, територија данашње Готовуше је била насељена више хиљада година уназад. Ту су, пре свега, остаци утврђења Градиште (Зидовница), где постоје трагови водовода и канализације, као и недавно откривени мозаик који је припадао цркви из 6. века нове ере.
У писаним документима, Готовуша се први пут помиње 1331. године у једној од повеља српског цара Душана Силног, тада краља. Као и цела средњовековна Србија, и Готовуша највећи процват доживљава управо за време цара Душана, када је кроз насеље пролазио каравански пут, који је повезивао царске градове Призрен и Скопље. Тим путем је пролазио велики број трговаца који су трговали са Готовушанима. Трговци су продавали усољену морску рибу и маслиново уље, а куповали вино и винову лозу, која је била веома заступљена у нашем крају. Српски средњевековни владари имали су своје поседе у Готовуши, о чему најбоље сведоче народне песме и сачувана имена предела као што су Цареве ливаде и Царева глава.
|
Да су лазарице првобитно представљале затворене групе, које су се приликом сусрета могле и потући, као групе коледара или две свадбене поворке, показују ови стихови:
Сретоше се лазари. Да ли да се побијев, или да се разминев?
У неким селима лесковачке Мораве недавно се дешавало да се две групе лазарица приликом сусрета потуку, а локалитет Лазаров забел, по народном казивању, означавао би место где су покопане изгинуле лазарице. Затворени карактер женске групе, женска иницијатива за брак и обичај да понекад лазарке учествују колективно у жетви показују да и лазарице, као и краљице, првобитно потичу из матријархалне културе, као представнице шумских демона.
Српски митолошки речник, 205 |
|
Лазарица је народни обичај који се у Готовуши обележава на празник Лазарева субота и има дугу традицију. Лазарице, или Лазарке, су девојчице и девојке обучене у народну ношњу које иду од куће до куће, певају и песмом призивају здравље, плодност и напредак у дому домаћина.
Младе девојке се у Готовуши недељама унапред припремају за овај традиционални празник. На Лазареву суботу оне се облаче у традиционалну народну ношњу и ''иду у Лазарице''. Лепо обучене у беле, извезене кошуље са јелеком, антеријом, бошчом, окићене бисерима и с марамом на глави и крошњом у руци, ове девојке обилазе насеље и посећујући домаћинства певају народне Лазаричке песме. Када Лазарице улазе у двориште, певају:
Бог помага у дворје!
А када излазе из двориште:
Стан'те збогом из дворје!
Певају песме и свим члановима породице благосиљају и призивају здравље, срећу и весеље у тај дом. Обичај налаже да домаћица чији дом посећују обавезно дарује Лазарке јајима, колачима, слаткишима и ситним новцем, како би у кући увек било напретка и берићета. Текст песме које Лазарице певају обично се прилагођава ситуацији и намењен је свим члановима породице. Тако, на пример, уколико у кући има млад момак за женидбу, пева се песма:
Овде јунак нежењен,
Што га татко, што га татко не жени.
Песмом се такође благосиља дом, и изражава жеља да се у том дому заигра свадбено коло. Лазарке певају и домаћину, домаћици, деци, у зависности од тога ко у тој кући живи, а певају се и следеће песме:
Соко лети високо,
Крила држи широко,
Покрај неба високо.
Или:
Има мајка пуценце
Где ће да га ушије?
Затим, ''Ој, другајле, другачке, ми заједно седомо'', ''Ој, јарињо, госпођо, леп си пород родила'', ''Два се млада гледају'', ''Ој, мајсторе, мајсторе'', ''Ој, Лазаре, Лазаре'' и многе друге песме.
|
| Мирјана Закић:
Реконструкција лазаричког опхода у Србији
|
Комплексан и разноврстан обредни циклус у српској календарској години био је, по народном веровању, од непроцењиве важности за годишњи живот вегетације и људску егзистенцију. Календарски обредни комплекс, који је, судећи по писаним изворима и народним казивањима, представљао упориште народног живота у целој Србији, почео је да се интензивно разграђује и нестаје из српске традиционалне праксе, почев од првих деценија или средине 20. века.
Обреди су најдуже неговани на територији југоисточне Србије због специфичних географских диспозиција (првенствено планинског окружења), које га чине (умерено) изолованим централнобалканским простором.
Пролећни опходи лазарица1 припадају обредима зимске половине године, која у народном календару обухвата период од Митровдана (16. октобар/8. новембар) до Ђурђевдана (23. април/6. мај), а чије је време извођења пратило положај и кретање Сунца у години. Након, дакле, уводног коледарског обреда, који је вршен после зимског солстиција и у времену рађања новог Сунца, лазарички опход, извођен после пролећне равнодневице и везан за Лазареву суботу (суботу уочи празника Цвети), реферира на јачање сунчеве моћи...
Наставак на Свевладу >>> |
ЛАЗАРИЦЕ - код балканских Словена,
пролећни девојачки обред обилажења села и сеоских имања на Лазареву суботу
(срп. лазарице, лазарће, макед., буг. лазарки) - с циљем доприношења берићету и благодети у кући, летини на њиви и др. Свечано одевене учеснице обреда, на пример,
у белим хаљинама или у традиционалној
народној ношњи, обилазе сеоске куће
играјући и певајући песме, којима изражавају благослове домаћинима, за шта
добијају поклоне (jaja, брашно, прекру
пу и др.). Извођењу обредне игре својствена je симболика, карактеристична за пролећно-летње девојачке обиласке: непрекидно кретање, "вијење", "кружење", који
би требало да повољно утиче на летину,
заметање плодова, ројење пчела.
На симболичком и функционалном
нивоу, обред има много тога заједничког с
обиласком краљица, који je познат и
Западним Словенима и западном делу јужнословенске територије, укључујући и
Србију; могућно je да имају заједничко
архаично порекло - развитак обреда лазарице из
обредних игара краљице после сеобе Словена на Балкан и делимичне христијанизације обреда, што се испољава, пре свега,
у називу обреда...
Словенска митологија
- енциклопедијски речник, .328 |
|
