SVEVLAD - Vladimir Toporov: Bogovi Starih Slovena

Богови чине виши ниво религијско-митолошког система паганске епохе (за разлику од демона, који припадају "нижој" митологији). У целини, овај ниво карактерише најопштији тип функција богова (магијско-правни, војнички, производно-натурални), као и веза са званичним култом. Ниво богова се испољава и као најдинамичнији, онај који реагује на спољне промене, и припада продуженом делу целокупног религијско-митолошког система, у коме су настајале нове религијске идеје. Врло je битно да je баш на нивоу богова митолошко начело нашло прилично индивидуализоване форме израза. Структура нивоа богова je у најочигледнијом облику остварење антрополошког слоја старословенских религијско-митолошких представа; човек je улазио у актуелну комуникацију са сфером божанског и сакралног. Боговима су придавани највећа снага, власт и могућности и, у складу с тим, сматрани су вишим сакралним вредностима. Од њихове воље зависило je благостање човека; у најризичнијим ситуацијама, он се боговима обраћао непосредно, молећи их за помоћ. Духовни идеали Словена паганске епохе налазили су одраз и у томе како су себи представљали богове, а те представе, са своје стране, одређивале су моралну ширину словенске паганске епохе. Није случајно да je хришћанство најјаче ударило управо на паганске богове: за покрштавање je било неопходно безусловно одрицање од њих.

Извори података о боговима прилично су разнородни, али међу њима нема ниједног директног, довољно потпуног и, што je најважније, "унутрашњег", који би представљао извор саме паганске традиције, који би се могао признати као потпуно поуздан и примерен садржају који преноси. Информација о боговима очито je непотпуна, обично je дата у виђењу "спољашњег" посматрача с неизбежним грешкама, искривљавањима, ван одговарајућег контекста. Од извора који садрже податке о боговима, битно место заузимају средњовековни писани текстови: дело Прокопија «О рату с Готима» из VI в. и поједина сведочанства каснијих византијских аутора, описи словенских земаља које су оставили арапски аутори, средњовековне хронике, знали, историјска дела, као што су: први руски летопис «Повест времених лет», «Хроника» Титмара Мерзебуршког (око 1012/18. г.), «Дела хамбуршких епископа» Адама Бременског (око 1074/75), Хелмолдова «Словенска хроника» (око 1167/68), три биографије Отона, епископа бамбершког (средина XII в.); скандинавски извори «Дела Данаца» Саксона Граматика (друга половина XII в.) и др.; дела ранохришћанске епохе полемичког карактера (проповеди, разобличавања, поучна "слова" против паганства) и сл.: овде je неопходно убројити и неке старе текстове у којима се помињу богови («Слово о полку Игорову») итд. Kao секундарне изворе треба размотрити дела која су се појавила знатно касније, када је паганство практично већ било превазиђено, бар што се богова тиче, па су се аутори ослањали на старије изворе или на своју фантазију, коју су понекад подупирали античким паралелама: карактеристичан пример представљају «Историја Пољске» Јана Длугоша (средина XV в.), «Густински летопис», «Херберштајн» и сл. - све до првих «научних» осврта В. Н. Татишчева и др. У вредновању писаних извора битно je правити разлику између дела из времена паганства и оних која су написана у хришћанској епохи, између описа датих «изнутра» («Повест времених лет») и оних «споља» (немачки, дански хроиичари, скандинавске саге, арапски географи итд.), између текстова на језику дате словенске традиције и текстова на «туђим» језицима (грчком, арапском, латинском, немачком) и сл. Друга извор су текстови народног стваралаштва (приповетке, песме, изреке, пословице, клетве, проклињања и сл.); они чувају уникатне податке о појединим боговима и, чак, сижее и мотиве везане за њих (белоруске бајке у којима се јавља Пјарун), а често и посебна помињања митолошких ликова, истоимених боговима (Дабог у српској приповеци или Мокошка у словеначкој); на крају, фолклорни текстови се могу узимати за изворе и у случајевима када чувају стару схему, а у њој имена божанстава замењују неким другим именима (обредне песме у којима се јављају Иља, Јегориј, Јуриј, Јураја, Морена, Марена и сл.). Kao извор информација о делатности, атрибутима и посебним цртама богова могу се сматрати и сва народна веровања, узета у најархаичнијем и најпостојанијем делу: имена старих богова, по правилу, ту нису присутна, али се очувала почетна ситуација, унутар које се развија радња. Посебна врста извора података о боговима јесу археолошки налази; захваљујући њима, позната су многа светилишта, обредна места која се понекад с већом вероватноћом могу повезивати с одређеним боговима (уп. ритуални комплекс на острву Риген и сл.), или су чак откривени прикази самих богова, укључујући Збручког идола. Посебан извор јесте језик, облик имена богова; погнавши од њега, може се открити исти почетни локус коме je припадао носилац датог имена, као и друге трансформације одговарајућег лика у сродним традицијама; значај овог извора, који отвара пут из сфере језичке номинације у облает упоредно-историјске митологије, посебно je велики у случају када je име бога једино што се зна о његовом носиоцу.

На основу свих тих извора заједно оцртава се уопштена слика паганских представа о боговима. Просторно-временско омеђење ове слике представља словенски свет на граници између првог и другог миленијума наше ере. У то време хришћанство je службено већ било прихваћено у словенским земљама (од IX до краја X в.), и стога су пагански богови били забрањени. Али, у већини словенских земаља паганство je продужавало свој живот у неслужбеној сфери, вера у богове још није била битно поколебана и, штавише, борба Цркве против њих je чак актуелизовала тему богова, посебно у Русији. У границама словенског света у то време може се говорити о два центра у којима je била сачувана вера у богове: Кијевска Русија на истоку и земље балтичких Словена на северозападу. Богови ова два центра били су описани када су сећања на њих још била жива. На другим територијама подаци о боговима врло су фрагментарни и често полуистинити (Полоска, Чешка) или их практично и нема (Јужни Словени).

Митолошке ликове вишег ранга Словени су означавали речју *bogь «бог» (том речју такође су означаване и ликовне представе богова, кумири: «... наричюще я б(ог)ы» - каже Лаврентијевски летопис око 980. г.); веза паганских реалија с елементом *bogь очигледна je у срп.-хрв. Божић итд. Сама реч и њено тумачење претрпели су ирански утицај (уп. идеју додељивања, удела, која се открива у таквим изразима, као богат, убог и сл.). Вероватно да je речи *bogь претходила реч у истом значењу *аюъ (див) - сродна ознакама бога у другим индоевропским језицима, посебно у балтичким и староиндијском - али je касније сужено њено значење, често уз «снижавање» значаја онога на кога се односила – «дивљи» и сл. С почетком хришћанства пагански ликови само условно се називају боговима (у смислу указивања пажње заблудама пагана): они су лажни «богови» или просто кумири, идоли, предметни симболи лишени сакралности, који не играју никакву улогу у животу човека; у другом прилазу (посебно међу хришћанима-неофитима, који још нису превазишли шаблоне паганског погледа на свет), они нису неутрални, већ злонамерни и штетни, с непријатељским односом према људима, и у таквом случају често се именују као бесови, демони.

Много тога из устројства нивоа богова (или, у другој перспективи – из «ранга» митолошког лика који претендује на улазак у круг богова) изазива озбиљне сумње. У неким случајевима, присуство митолошког лика у пантеону може имати оказионални, често ситуациони карактер (такви су несловенски богови у пантеону кнеза Владимира); у другим, ознака deus у описима може припадати не језику традиције која се описује, него језику описа (тако су немачки и скандинавски аутори, који су били упознати с развијенијим култом богова, могли несвесно повисити «ранг» описиваних словенских ликова). Међу словенским митолошким именима постоје и таква која несумњиво упућују на божанске ликове из других традиција, пошто у словенском митолошком систему не постоје као божанства. У таквим случајевима поставља се питање да ли се одговарајућа ситуација може објаснити тиме да je дати лик код Словена претрпео деградацију, везану за «детеизацију» или, супротно, да он није успео да достигне ранг божанства и, дакле, показује само «предбожански» ниво (такви су Ладо, Купало, Јарило и сл.). Још једну категорију сумњивих божанстава представљају митолошки ликови који су названи боговима у позним, секундарним и, уопште, непоузданим изворима: историја изучавања словенске митологије показује да су нека од тих божанстава била само плод фантазије «кабинетске» митологије, а друга су, напротив, касније рехабилитована (нпр. Бели бог). С озбиљном тешкоћом се суочавамо у случајевима када се може претпоставити својеврсна синонимија. Такви проблеми се обично јављају код теофорних имена "дескриптивног" типа Дажбог, Стрибог, Свентовит, Триглав и сл.). Зато и остаје нејасно нпр. да ли су Перун и Свентовит на почетку били један лик или не.

Не само што није довольно јасан склоп богова у целини или бар у најпознатијим религијским центрима паганства, већ су нејасни и принципи организације пантеона. Мањкавост података обично не пружа могућност за поузданији суд о хијерархији, о међусобним везама између богова (нарочито се не може с потпуном сигурношћу рећи да ли су богови балтичких Словена, од којих је сваки поштован у свом култном центру, чинили неку целину попут пантеона), a такође ни о функцијама богова. С довољно сигурности расветљавају се нпр. првенство Перуна, његова веза с Волосом (уп. заклетве Руса приликом договора с Грцима), веза Перуна и Свентовита по војничкој функцији, везаност Триглава - за магијско-правну функцију, а Волоса - са производном (економском) и сл. Неке додатне могућности откривају се приликом анализе појединачних описа богова, приликом изучавања редоследа богова у текстовима (од посебног je значаја набрајање руских богова) и, на крају, приликом реконструкције мотива или чак сижеа, у којима учествују божански ликови. Не гледајући на унеколико волунтаристички карактер Владимирове религијске реформе из 980. г. (усмерене на синтетичност, с нијансом привидности), која делом замагљује право стање ствари, може се говорити о водећој улози Перуна, који je био на челу кијевског пантеона (тим je гора била његова судбина приликом увођења хришћанства), и Свентовита код балтичких Словена. Ови богови, сваки у свом кругу, били су центри око којих су се концентрисали други богови, с њиховим специфичним функцијама (и локусима), у зависности од потчињеног положаја који су заузимали. У исто време Перун и, могуће, Свентовит били су они митолошки ликови који су, захваљујући свом првенству (а оно je, изгледа, с временем све више расло), заснивали нов и врло важан правац у развитку целокупног религијског система, који je ишао према монотеизму. Ова тенденција пала je у очи посматрачу са стране већ у VI веку: Прокопије je о Словенима писао да "они сматрају како je један од богова – творац муње... једини владалац свега". На Перуна се, изгледа, заиста гледало не само као на "првог" међу боговима, већ као на надмоћног бога, представника и заменика свих богова, бога уопште. Томе je погодовало и то што се он јављао као небески победник над хтоничким противником, па je опозиција «Перун-његов противник» постала одређујућа. Хришћанство je према Перуну исказивало посебно непријатељство, нарочито суочено с опасношћу да доскорашњи пагани не изједначе Перуна с хришћанским Богом (лик пророка Илије као громовника, резултат je историјског компромиса с новим системом). Па, ипак, «врховништво» Перуна je, у суштини, било врло далеко од правог монотеизма. Томе се није супротстављало само присуство других богова, него и битна непотпуност саме идеје «физичког» првенства.

Реконструкција светилишта посвећеног Перуну, 4 км јужно од Новгорода.
Откривено је током ископавања 1951-1953. године, а датира се у 9-10. век.
Светилиште је у основи имало облик цвета са осам латица,
у чијој се средини налазио камени жртвеник и кип бога Перуна.
Слика: http://dic.academic.ru/dic.nsf/es/43308/Перынь

Богови паганске Русије најпотпуније су представљени у изворима везаним за Владимирово формирање кијевског пантеона 980. године. «И нача княжити Володимер в Киеве един, и постави кумиры на холму вне двора теремнаго, Перуна древяна, а главу его сребрену, а ус злат, и Хорса Дажьбога, и Стрибога, и Симарьгла, и Мокошь (и) жряху им наричюще я богы... и жряху бесом...» («И поче Владимир сам владати у Кијеву, и постави кумире на брду ван дворишта куле, Перуна дрвеног, а глава му сребрна, а бркови златни, и Хорса Дажбога, и Стрибога, и Симаргла, и Мокош (и) клањаху им се називајући их боговима... и клањаху се бесовима...»). Издвојеност Перуна овде je несумњива, али je битна информација на најнижем нивоу. Други извори дозвољавају да се реконструише веза Перуна с громом и муњом. Уп. перун «гром», клетву «чтоб тебя Перун убил» («да те Перун убије»), помињање Перуновог оружја – «Перунов камен», «Перунова стрела», мотив двобоја с противником у белоруској бајци, где Перун побеђује муњом и громом и ел. Перун je такође везан за ватру и воду, за камен и храст, за врх и небо, за коња и кола (уп. лик Илије пророка као настављача Перуна). Несумњива je веза Перуна с војничком функцијом; он je заштитник кнежевске војске, и она се «кляшася оружием своим и Перуном богом своим» («клела у своје оружје и у Перуна, бога својег»).

Други митолошки ликови источнословенске традиције, који се у позним (секундарним) изворима спомињу као богови или бар неки истраживачи претпостављају да су поседовали «божанственост» Јарило, Купала, Морена, Лада, Дидо, Лељ, Полељ, Позвизд-Погвизд-Похвист, Тројан, Род и др.), не могу се сматрати боговима у строгом смислу те речи: у неким случајевима за то нема поузданих аргумената и одговарајућих доказа, у другим je таква претпоставка заснована на грешкама или фантазији.

Богови балтичких Словена представљени су потпуније од богова Владимировог пантеона; њихови описи су подробнији и организовани су по другом принципу. За разлику од синтетичке тенденције и њене максималне централизације у Кијеву (сви богови су били окупљени на једном месту), код балтичких Словена je преовладавао принцип децентрализације, расподеле богова по различитим култним центрима, који су се међусобно допуњавали у границама целокупне области коју су насељавала одређена племена. Том принципу није сметало што су неки богови поштовани у неколико центара, као ни то што су се, без обзира на односе међусобног допуњавања, испољиле одређене тенденције хијерархизације: тако су Свентовит, Сварожич-Радгост и Триглав уживали видљиво виши статус у односу на друге богове. Целокупна област балтичких Словена између доњих токова Одре и Елбе, у зависности од локализације култних центара, делила се на два дела - западну и источну. Источна je била богатија светилиштима и боговима који су у њима слављени, и јасније уређена. Са своје стране, она се делила на североисточну (приморску) област, где су поштовани Свентовит (Аркона на острву Ригену), Рујевит, Поревит и Поренут у Кореници (на jyry Ругена), Јаровит (Волгаст на југоистоку од Ригена; њему су се клањали и ван граница те области), Триглав (у Волину, око ушћа Одре и у Шћећину), и на југоисточну (копнену) облает, где су запажени култови Сварожића-Радгоста (Ретра, у земљи Ратара), Триглава (Бранибор), Јаровита (Хавелберг). У западном делу овог ареала значајно je мање података о боговима: Жива код Полаба, Прове у Старгарду (Алтенбуршка земља у Вагрији), Подага у Плуни (у Вагрији).

Савремени споменик Триглаву у Волину.

Свентовит (Zwantewü[h], Svantavit, Szventevü и др. (уп. светог Вита, кога су, по мишљењу Хелмолда, обожили Рујани под именом Свентовита), описује се као главни, први међу свим словенским божанствима. [...] Сварожић-Радгост (Zuarasici, Zuarasiz; Radegast, Radigast, Redigast, Redegost и др.) поштован je у Ретри, где je био главни бог. [...] Триглав (Triglaus, Trigelawus, Triglous, Tryglav) поштован je код Поморјана. Ебон га назива највишим богом. [...] Од других божанстава позната су: Japoeum (Gerovitus, Herovith) - бог рата, који je изједначаван с Марсом - његови атрибути били су златан штит, који je за време рата ношен пред војском (у време мира било je забрањено померати га с места), и заставе по граду на празник, који je посвећен томе богу. [...]Руевит (Rugieuithus) такође je био бог рата, који je изједначаван с Марсом. Он je сликан са седам мачева о појасу и осмим, исуканим из корица, у десној руци.[...] Поревит, Поренут и Руевит образују тријаду богова, која je поштована у Кореници. Поревит (Poreuithus), који je спадао у поменугу тријаду, имао je петоглавог идола без оружја (конкретнији подаци о функцијама недостају). Поренут (Porenutius) треће je божанство тријаде у Кореници (према Саксону Граматику); његов идол имао je четири лица на глави и пето на грудима, лево руком je додиривао чело, десном - браду. Бога по имену Прове (Prove) Хелмулд поминье четири пута и карактерише га као првог и главног у својој земљи; он je везан за свете храстове и, уопште, за шуме и шумарке; иако му нису подизани храмови и идоли, поштован je у светим шумама другог дана у недели. Припегала (Pripegala) бог je «дионизијског» типа, који се може упоредити с Пријапом (писмо магдебуршког архиепископа Аделголта, 1108. г.); жртве које су њему приношене праћене су либацијом и дивљим крицима (о храму и идолу нема података). Подага (Podaga) јесте божанство о коме се зна да je имало храм у Плуни и идола. Жива (Siwa) главна je богиња Полаба.

Хелмолд, говорећи о обичају Словена да изговарају заклињања у име богова и о томе да они сматрају да им сва несрећа долази од злих богова, наводи име тог «ђавола» - Чернобог (-» Црнобог); на основу недовольно поузданих података Книтлингасаге, постојао je бог по имену Черноглав; он je био бог победе, и његов идол je имао сребрне бркове. Понекад истраживачи постулиpajy посебно божанство по имену Белобог, и самим тим претпоставља се присуство јасног дуализма доброг и злог бога. Ипак, гледано у целини, подаци о последњим «црно-белим» боговима недовольно су поуздани; што се тиче Чернобога, постоји претпоставка да се ради о ђаволу из хришћанске митологије, који je уздигнут у ранг бога.

Практично, једини извор података о польским боговима представља «Историја Пољске» Јана Длугоша (око 1460. г.). У њој се спомиње низ имена с указивањем на пандане у римској митологији: Jesza - Јупитер, Lyada - Марс, Dzydzilelya - Венера, Nya - Плутон, Dzewana - Диана, Marzyana - Церера, Pogoda - Temperies ("Сразмерност"), Zywye - Vita ("Живот"). Kao ликови божанског нивоа ове фигуре су сумњиве, али нема довольно основа за претпоставку да je већину њих измислио Длугош. У најгорем случају, ради се о грешкама, покушајима осмишљавања или покушајима хипостазирања богова на основу узвика у песмама обредног карактера (Jesza, Dzydzilelya, можда, Lyada; уп. Лељ, Лада и сл.). У другим случајевима за богове су узета материјална отелотворења митолошких фигура које су употребљаване у ритуалима (Dzewana, Marzyana - Марена), али у случајевима трећег типа Длугошеви подаци су или сасвим поуздани (Zywye, уп. полапску Живу, Pogoda од *Podaga, уп. полапско божанство Подага) или заслужују озбиљну пажњу (Nya).

Подаци о чешким паганским боговима још су оскуднији и, такође, непоуздани. Неплах из Опатовица у својој «Хроници» (средина XIV в.) казује о божанству које се назива Zelu; није искључено да се ово име може упоредити са слов. *zal'v. *Ы'ъ (уп. Жля у «Слову о полку Игорову»), али постоје и друга објашњења. Хајек из Либочана (XVI в.) помиње таква имена митолошких ликова, као Krosina, Krasatina, Klimba, која се не срећу у ранијим изворима и обично се сматрају за плод ауторове маште. Богиња смрти Моrаnа помиње се у чешким глосама Mater verborum, које се сматрају за фалсификат. Ипак, нека од тих имена заслужују већу пажњу: одсуство (или непознатост) раних извора не решава питање постојања трагова богова код Чеха (и Словака). Познати су подаци о постојању Перуна (уп. Parom) и Велеса (код Ткадлечка, Veles као зао дух, демон), као и одговарајућа топонимијска факта (која се нпр. тичу Мокоши).

Слична ситуација je карактеристична и за јужнословенске земље. У одсуству примарних извора, откривају се трагови (пре свега, у топонимији) имена Перуна и Велеса и њихових култова, a такође и неких других митолошких ликова (Мокош, Дажбог, Тројан итд.).

На основу анализе сведочанстава о боговима у изворима и језичким подацима, с доста сигурности, мада, разуме се, у најопштијим цртама, реконструишу се неке важне карактеристике, које се тичу устројства прасловенских богова, које су поштовали сви Словени или битан део њих. Међу овим боговима два лика су неоспорна - Перун и Велес-Волос. Сведочанства о њима постоје у свим главним деловима словенског света; у једином неоспорно митолошком сижеу, који се реконструише у словенској митологији (виши ниво), ова два лика на најближи начин везана су један за другог (двобој, победа Перуна над Велесом-Волосом, прелазак «богатства» од побеђеног на победника); неупоредиво потпунији балтички подаци потврђују бар балто-словенски карактер ових богова, а подаци других традиција (староиндијске, староанадолске, старогрчке, германске и др.) дозвољавају да се говори о присуству ових ликова и схеме сижеа која их обједињава још у индоевропској епохи. За прасловенску митологију реконструише се и женски лик, који je присутан у овом сижеу; вероватно je он носио име Мокош, мада не треба искључити могућност да се могао јавити и под другим именима. Име Сварог-Сварожић у Русији и код балтичких Словена приморава на то да се и овај бог (с тим именом) сматра прасловенским - независно од тога да ли je његово име позајмљено или je заиста припадало старословенском фонду. У исто време, изгледа, у прасловенском периоду постојале су и друге локалне ознаке за сунчано божанство. Kao прасловенске могу се сматрати и фигуре (и имена) Морене и мушког лика чиje je име означавано кореном *Jаr- (уп. Јарила, Јаровит и сл.), али није поуздано то да су они били у рангу богова. Друге реконструкције устројства прасловенских богова мање су одређене. Па, ипак, у односима низа митолошких ликова, сагледавају се могућности за дубље реконструкције (балто-словенски и индоевропски слојеви).

Богови у паганској епохи били су предмет култа. О њиховом карактеру најбоље je судити по опису култно-ритуалних детаља, везаних за божанства балтичких Словена, и по археолошким подацима, који се односе на структуру светилишта и храмова, а делимично и по ликовним приказима самих богова (идоли). Култ богова претпостављао je одређену свештеничку организацију. Да je она постојала (чак се зна за име свештеника бога Прове - Мике) и, у низу случајева, била доста развијена и специјализована (код балтичких Словена), већ je познато, али конкретни детаљи су или сасвим непознати, или их je врло мало. Мало се зна и о ритуалима, посебно о жртвовању (о њиховим особеностима може се судити по знатно касније насталим текстовима, у којима се они јављају у трансформисаном виду; уп. руску приповетку о Иванушки и његовој сестрици Аленушки – «Пламтеће ватре горе, кипе котлови кипући, хоће да ме закољу...» и сл.). Постепено се повећавао број ликовних приказа, који се понекад повезују с боговима (Збручки идол, скулптуре у виду стубова у близини Холцгерлингена, статуе из Регница код Бамберга; уп. каснију традицију прављења ритуалних ликова од грана, сламе, крпа и сл., употребљаваних о празницима, који су по свом пореклу пагански, и др.).

Христијанизација словенских земаља, која je спровеђена у периоду од VII до XII в., довела je до пропасти целокупног система богова као представника вишег нивоа религијско-митолошке организације. Први и најјачи удар био je усмерен против веровања у паганске богове. И у Русији (у Кијеву и Новгороду), и код балтичких Словена, христијанизација je почињала уништавањем идола богова, а била праћена њиховим понижавањем. И касније je хришћанско свештенство будно пратило колико je искорењена вера у богове и обреде који су на овај или онај начин били везани с њима. Што се тиче даље судбине богова, њима су претили или потпуни заборав, или оштре измене и «ограничавање» њиховог постојања: у неким случајевима je долазило до «деноминације», преименовања, при чему би било сачувано много тога што je везивано за старе паганске богове, али су имена замењивана именима хришћанских светитеља (св. Илија пророк, св. Петка, св. Власије, св. Никола и сл.); у другим случајевима, долазило би до маргинализације, снижавања ранга, оштрог сужавања круга учесника култа (уп. стара руска божанства која су поштовале «богомрске жене», тајно приносећи своје жртве; о њима саопштавају староруска «поучна слова» против паганства); у трећим случајевима, долазило би до «демонизације» богова, «снижавања» њиховог ранга, које je доводило до тога да бивши пагански богови постају бесови, нечиста штетна бића; на крају, долазило je до «апелатизације» теофорних имена (уп. Перун и перун «гром», Волос и волос «врста болести», Мокош и мокосја «жена која се лоше понаша» и сл.).