ЗАДУШНИЦЕ - 1. задушни дани у календару Јуж. Словена православие вере. Број тих дана варира у складу с различитим месним традицијама (од три до десет дана током године). Најпопуларнијим и општим су сматране: субота пред месне покладе (срп. Зимске задушнице, буг. Голяма задушница); летње задушнице, везане за Спасовдан (срп. Спасовданске задушнице, буг. Спасовска душница) или Тројице (срп. Отворне задушнице, буг. Русална задушница); јесењи задушни дани, везани за суботу уочи Митровдана (26. Х/8. XI) или св. Михаила (7/21. XI). У задушнице се такође могу сврстати петак и субота Велике недеље, понедељак Томине недеље (Побусани понедељак); код Срба, такође, и друга, трећа и четврта недеља Великог поста; код Бугара - субота уочи Цвети или пред св. Петку - Параскеву. Ритуали тих дана укључују низ обавезних елемената: паљење свећа (ређе ватри), што je везано за представе о томе да њихова светлост осветљава умрлима пут у подземни свет; симболичко "храњење душа" или дељење задушног јела комшијама и сиротињи за успомену на покојнике; поливање гробова водом или вином "за душе покојника"; кићење гробова зеленилом и цвећем, побусавање и др. Задушне обреде, по правилу, изводиле су жене. Оне су спремале и износиле на гробље кувано жито (коливо), обредни хлеб, обојена jaja, воће и друга задушна јела; остављале су их на гробовима рођака, делиле суседима "за душе мртвих". Трудиле су се да изнесу топло јело, сматрајући да се душе хране паром из јела које се пуши. Код Бугара-Капанаца било je уобичајено да, по повратку с гробља у задушни петак, спремају нову порцију ритуалних хлебова према броју умрлих рођака да би их поделили комшијама сутрадан; разликовали су се хлебови за умрле мушкарце, за жене, омладину и децу.
Сматрали су да, почев од Ускрса (или од суботе Сиропусне недеље) па до Спасовдана (или Тројица), душе покојника бораве међу живим људима и да их је могућно видети или чути помоћу посебних магијских ритуала. С тим циљем,
у многим областима Бугарске, у суботу пред Тројице (када су се, по веровању, душе покојника враћале на онај свет), жене су носиле лесково лишће у цркву: њиме су засипале под и потом клечале на том лишћу или легале на под, верујући да "покојници бораве под лишћем" или "долазе преко њега"; при томе се није смело гледати горе да се не би уплашили мртви, требало je ћутати да би се чули њихови гласови. Ако је неко желео да види душе, онда je требало да узме огледало и да га држи над водом све док се у њему не би појавио лик. Дешавало се да огледало, с тим циљем, окаче изнад бунара; међутим, сматрали су да je то опасно и по мртве и по живе. Срби у Шумадији на летње задушнице (на Спасовдан) обично одлазе на гробље у нади да ће видети своје мртве рођаке. Требало je отићи ноћу, у потпуној тишини; на гробовима су палили свеће и остављли мало јела, а уз крст прислањали огледало, у коме je требало да се укаже покојник.
Широко je распространено веровање Јуж. Словена да je пред сваким покојником на "ономе" свету поставлен сто, на коме су управо она јела која му je родбина донела на задушнице. Није било уобичајено да се "задушни" ритуали обављају у кући, у чијој je породици живела "нова млада", тј. млада која je ту мање од годину дана. По српским веровањима, св. Петар "отвара гробове" у пролеће и "затвара" их у јесен. Код Бугара у околини Странџе, познате су представе о томе да до Спасовдана душе покојника "слободно бораве по цвећу" а потом одлазе са земље, зато што од тог дана почињу да сазревају плодови и "мртви се утерују у њих"; забрана спавања дању на Спасовдан мотивисана je тиме што би покојници, у противном, могли остати у сну спавача и не би могли да се благовремено врате на онај свет.

2. Код Словена-католика, главни задушни дани у години празновани су 1. XI, што се поклапа с црквеним датумом празника Свих светих и душа покојних рођака (2. XI). Празник светаца први пут је уведен у Европи 998. године у бенедиктинским манастирима, а од XIII века западна црква га усваја као званичан празник сећања на покојнике. У народу, два црквена датума задушница готово да се не разликују: дан Свих светих често је сматран за дан пред главни задушни дан (2. XI), за који је везан основни комплекс обичаја, од којих је најважнијим ритуалом сматрано спремање задушних јела.
Веровање да душе умрлих долазе на земљу односи се на различите датуме годишњег циклуса, међутим, у католичкој традицији за задушне дане специјално су одређене управо јесење задушнице. По народним веровањима, у то време умрли рођаци посећују своје куће, окупљају се под прозорима или лево од врата; када уђу у кућу, греју се поред пећи, траже задушно јело, које им је намењено; пред одлазак на "онај" свет, душе се окупљају у катедрали на ноћној служби, коју за њих служи дух умрлог свештеника. Живима је било забрањено да надгледају покојнике; у противном, дрзнику је претила сурова казна.
Празновање задушница почињало је сређивањем гробља: људи су чистили гробове рођака, китили их гранчицама, цвећем, палили свеће; приређивана је колективна молитва за умрле, а затим би свештеник благословљавао гробове и шкропио их светом водом. Домаћини су уређивали кућу за пријем душа умрлих: организовали су велико спремање, посипали под песком, остављали отвореним врата или прозор, примицали клупу уз наложену пећ, на коју су стављали суд са водом, чешаљ, сапун и пешкир, "да би душе могле да се умију и очешљају" (ист. Пољска).
Домаћице су на задушнице месиле специјална пецива "за душе". Велика количина хлеба изношена је на гробље: делили су их просјацима, сиротињи, деци, свештеницима, а такође остављали на гробовима. Тежња да се раздели пгго више хране (у многим местима мешено је и делено до 200-300 погачица) осмишљена је као магијски чин, који је домаћинима требало да обезбеди умножавање иметка и берићет. У словеначким селима Горењске био је раширен обичај "сакупљања хлеба" на задушни дан, трупе младих би ишле по селу, одлазиле на гробља и у катедралу с циљем да сакупе што више задушног хлеба, па су чак приређивана својеврсна такмичења, где би настојали да превазиђу друге по количини сакупљеног хлеба.
У многим областима Словеније, ноћ уочи задушница домаћини би остављали на столу чашу вина "за душе", а ујутро слали децу да провере да ли се ниво течности смањио. У Штајерској су, осим вина, на сто постављали и рен, а у Дравској долини мртвима су оставллли вино, хлеб и кашасто јело. Житељи словачких области Ораве и Липтова су сматрали обавезним да на столу ноћу оставе "вечеру" за покојнике. Тамо су веровали да ће душе, које не нађу задушно јело, плакати морене глађу читаве године, до следећег празника задушница. Специјалну част (хлеб, брашно, кашу, воће) људи су носили на гробље, називајући је "коледа за мртве" (словач.).
У складу с веровањима да у то време душе умрлих бораве на земљи, људи су поштовали многобројне забране: нису радили на њиви, нису обављали домаће послове, нису полазили на пут. По пољским веровањима, уочи задушница требало је што раније отићи на спавање, да својим присуством не би сметали душама да прославе свој празник; забрањивано је да се са стола склањају остаци задушне вечере; није се смело излазити у двориште касно увече ни просипати вода или сплачине кроз врата; ноћу нису пуштали пса с ланца. Ако је било преко потребно да се избаци ђубре или проспе вода поред куће, домаћини би намерно галамили да би одагнали духове или би им се посебно обраћали: "Склони се, душо, да те не полијем!" Забрањено је било и кречење пећи или куће, да се мртви не испрскају глином и кречом. Водећи рачуна да не науде некој од невидљиво присутних душа, која би случајно могла да се завуче у пресу, Словенци из Беле Крајине су je одвијали на дан задушница, да "ослободе душу" и омогуће joj да у одређеном року оде на "онај" свет.