ГАТАЊЕ - ритуал усмерен на успостављање контакта с оностраним силама
у циљу сазнавања будућности.
У древним писаним изворима о Словенима сачувана су сведочанства о
неким облицима гатања. Прокопије Кесаријски (VI в.) сведочи да су
Склавини и Анти гатали за време приношења жртава божанствима (СДИС
1:185). О бацању коцке пред доношење важних одлука говори се у Титмаровој
хроници (XI в.) и у делима Константина VII Порфирогенита (X в.). Разноврсни
начини гатања помињу се у западнословенским актима о процесима чарања
у XVI-XVII в.: бацање коцке, пасуља, саливање топљеног воска или олова,
гатање по унутрашњим органима животиња, по сенци, по Псалтиру и сл.
Ови и други начини средњовековних гатања одразили су се у споменицима
словенске писмености, посебно у онима који су намењени за предсказање
будућности.
Врачаре гатају у пасуљ.
По својој функционалној измени, гатањима су блиска тумачења случајних
предзнака, која помажу човеку да спозна будућност. Нпр. облик предзнака
имају гатања по природним појавама (по присутности звезда на небу,
првом грому, прелетању птица и сл.), по случајном сусрету, сновима,
понашању животиња и инсеката итд.
Уколико je, по народним представама, за погађање будућности било неопходно
посредништво духова, нечисте силе, покојника, ритуали гатања су осмишљавани
као нечисто, грешно и опасно дело. У чешким средњовековним изворима
се говори о црквеним забранама призивања умрлих ради предсказивања
будућности. У северноруским ритуалима гатања врло су распространнете
посебне језичке формуле, којима се призива нечиста сила да се јави
и открије будућност, уп.: "Дедушка-домовой, покажи мне будущего
мужа!" ("Дедице-домовоје, покажи ми будућег мужа"),
"Лешие лесные, болотные, полевые, все черти, беснята, идите все
сюода, скажите, в чем моя судьба?" ("Лесници шумски, барски,
пољски, сви ђаволи, бесови, дођите овамо, кажите, која је моја судбина?"),
"Черти, лешие, бесы, дьяволы, приходите ворожить!" ("Ђаволи,
лесници, бесови, нечистењаци, дођите на врачање!"); (ГКК: 71-74).
По веровању сељака Костромске обл., нема ниједног гатања, "где
не би Њега (ђавола) било - увек Њега дозивају" (ГКК: 18). У Архангелвској
губ. почињали су гатање "позивањем лоших": "Черти,
к нам, чертенки, к нам! Вокруг круга ходите, к нам не заходите!"
(''Ђаволи, до нас, ђаволчићи, до нас! Око круга идите, код нас не
улазите!") (ЗО 1916/3-4: 73).
Да би они који гатају успоставили контакт с духовима, скидали су са
себе крст и појас, развезивали све везе на одећи, девојке су распуштале
косу; излазили су из куће не крстећи се, ишли ћутећи до места гатања,
понекад боси или само у кошуљи, тајно, да нико не види, изводили ритуал
жмурећи, с марамом покривали лице (наопако понашање). У исто време
предузимали су превентивне мере против штетног утицаја нечисте силе:
описивали су круг око себе жарачем, лучем, угарком, стављали на главу
земљани суд (Вологод.), при заједничким гатањима држали би се малим
прстом, после гатања обављали обред "разврачавања". Нпр.
у Костромској обл., скачући на левој нози, обилазили су шупу супротно
сунцу, говорећи: "Чертово место, черт с тобой!" ("Ђаволско
место, ђаво у теби!"), а потом би завиривали кроз мрачан прозор
у нади да ће видети суђеника; затим су обилазили шупу скачући на десној
нози у смеру кретања сунца, говорећи: "Богово место, Бог с тобой!"
("Божје место, Бог у теби!"). Веровали су, ако се не "разврачају",
да могу полудети или заувек пасти под власт нечисте силе (ГКК: 63).
У складу с овим веровањима, за гатање су бирали нечиста места, где
су обично духови боравили или су се ту појављивали. Таквим местима
сматрали су усамљене куће, зграде у којима људи не живе (парно купатило,
шупа, штала, подрум, таван, сеник), такође и локусе, осмишљене као
гранични простор између "свог" и "туђег" света
(пећ, праг, спољашњи ћошак куће, двориште, капија, места поред бунара,
извора, просеци, раскрснице, места на којима се рачвају путеви, међе,
гробља и сл.).
Време које се сматрало повољним за гатање, такође је везано за преломне,
граничив периоде, који су сматрани најопаснијим. Углавном су гатања
била везана за зимски и летњи солстициј (божићни празници и Ивањдан).
У руској традицији је гатање после Божића представљало ретку појаву.
Велика трупа украјинских, белоруских и западнословенских гатања односила
се на предбожићни период, тј. на "зимске свеце": Јекатерину,
Варвару, Андрију, Луцију, Николу. Неки облици гатања захтевали су
више времена: нпр. 12 дана пре Божића стављали су у воду гране родног
дрвећа, гатајући, да ли ће се расцветати до Божића. Зап. Словени су
на дан св. Луције (13. XII) захватали бокалом текућу воду и свакодневно,
наредних 12 дана, помало је одливали; на Бадње вече остатком воде
умивали би се пред спавање, да би уснили стварни сан. У мањем степену
гатање је присутно у пролетњо-летњем периду: за Ускрс, Тројице, за
дан Божјег Тела. У јужнословенској традицији типични периоди за гатањњ,
осим Божића и Ивањдана, били су Ђурђевдан, покладе, 1. март итд.
У границама дан-ноћ одговарајућим временима за гатање сматрали су
вече и ноћ. Ист. Словени су веровали да се гатати може само до првих
петлова, даље се већ ништа не може погодити. За гатање je било намењено
време уочи празника. Руси су то објашњавали тиме да празнична црквена
литургија разгони бесове, па стога њихову помоћ треба потражити уочи
празника.
Осим календарских, познати су и многи облици оказионалних гатања,
која су обављана за време сахрана и задушница (нпр. гатали су о животу
и смрти чланова породице по светлости свеће, понашању домаћих животиња,
по сенци, по кашикама спуштеним у суд с кашом и сл.); за време свадбеног
обреда, порођаја (нпр. гатали су о породичном животу и будућој деци
по кретњу свадбене поворке, по особеностима црквеног обреда за време
венчања и сл.); приликом завршетка жетве (нпр. везујући последњи сноп,
бројали су колико су снопова сакупили - паран број је наговештавао
срећу); при преласку у нову кућу и сл. гатања су обављана и током
свакодневних кућних делатности: приликом печења хлеба, метења куће,
ложења пећи, приликом сађења расада, ткања и сновања и сл.
Гатања су предузимана са жељом да се добију одговори на питања о животу,
здрављу и смрти чланова породице, о времену, приносу, приплоду стоке,
о извођењу живине, медоносности пчела, о богатству или сиромаштву,
о судбини несталих рођака, о узроцима и исходу болести, о томе да
ли ће се купљена стока привићи на ново домаћинство, о томе где и када
треба градити нову кућу, и сл. Ипак за најбројнију и најразрађенију
може се узети трупа матримонијалних гатања, која обављају млади (превасходно
девојке). Приликом гатања о женидби и удаји желели су да сазнају име
будућег супружника, како ће изгледати, колико ће година имати, каквог
ће карактера бити, којом професијом ће се бавити, какав ће му бити
материјални положај, ко ће у породици имати првенство, колико ће имати
деце, кога пола и какве судбине, ко ће од супруга више живети и сл.
Мање су распрострањена г. која се предузимају да би се открило ко
je лопов, чинилица или вештица, где je изгубљена крава, када ћe се
издалека вратити одсутни члан породице, какав he бити исход предстојећег
посла и др.
Гатања су могла бити индивидуална, колективна или општепородична (када
су заједнички погађали судбину сваког члана породице понаособ). У
основи разноврсних начина гатања налазе се веровања да човек, поштујући
одређене услове (избор правог времена и места, нарочито понашање човека
који гата, коришћење посебних предмета за гатање и сл.), уз помоћ
натприродних сила, може да добије одређене знаке, у којима је "шифрована"
његова будућа судбина - он само треба да зна како правилно да их протумачи.
Такве знаке су могли дати - снови; гласови, речи које се случајно
чују; одрази на глаткој површини (у огледалу, води, стаклу); оцртавање
сенке, трагова, отисака; облици које добијају растопљени восак, олово,
у воду изливено беланце, испечени хлеб; понашање животиња и инсеката;
стање расцветаних, зелених или увелих биљака; парни или непарни број
објеката; осећај при пипању (додир голе или длакаве руке, контакт
с глатком или храпавом површином); бачена коцка (издвајање једног
симболичког предмета из скупа других); боја, величина, влажност или
сувоћа предмета гатања; нестанак или присутност преко ноћи остављене
ритуалне хране; распоред и положај бачених предмета и др.
Типичан ритуал гатања укључује три етапе: припремне радње, добијање
знака судбине, његово тумачење. Нпр. да би усниле стварни сан, девојке
би испод јастука или под кревет стављале обредну храну (хлеб, палачинке,
жито и сл.) или гранчице метле, мушке панталоне, кључ и катанац, чешаљ,
огледало, појас, марамицу, остављале поред постеље шољицу с водом
и сл. Пред спавање би изговарале одговарајуће речи: "Суженый-ряженый,
приходи со мной ужинать" ("париться", "коня поить",
"замок отмыкать", "причеши меня", "через
реку переведи" и сл.). ("Суђениче-скривени, дођи да вечерамо"
- "да се купамо", "да напојимо коња", "да
отворимо катанац", "да ме очешљаш", "да ме преко
реке преведеш" и сл.); посипале би по кревету или јастуку (соби,
прагу куће, у бунар) семе лана или жита, призивајући суђеника "да
жање", "чупа лан" и сл. Стварни сан могли су изазвати
умивање водом донетом с девет бунара, уплитање у косу или стављање
у кревет одређених биљака, метење пода пред спавање, почев од прага
према унутрашњости, трчање око куће без одеће и друге ритуалне радње.
Сматрали су да се лик суђеника ноћу може појавити у огледалу или на
води (такође на прозору, у отвору пећи, бунару, пукотини на вратима,
у рукаву мушке кошуље и сл.).
Главни део гатања везан је за тумачење гласова, речи, ликова, предмета
и њихових обележја. Велику популарност код свих Словена уживало је
гатање по гласовима. Они који гатају "ишли су слушати" на
раскрсницу, просек, бунар, излазили на праг куће: лавеж паса је указивао
с које стране ће доћи младожења, звук звона или одјек секире су предсказивали
сиромаштво и смрт, музика - свадбу, топот коња и шкрипање кола - далеки
пут. Нису гатали само по случајним гласовима, него су их и сами изазивали:
лупали су по дворишту, капији, на врата штале, коњушнице - ако би
се, као одговор, огласиле животиње, то се сматрало добрим знаком.
Таквом гатању припада и обичај прислушкивања туђих речи - онај који
гата тумачио их је као њему упућене. Нпр. у Пољесју, одмах после бадње
вечере девојке би, стиснувши међу прстима мрвицу кољива, трчале до
суседне куће, покушавајући да чују речи домаћина: речи као што су
"иди", "узми", "жури", "брже",
тумачиле су као најаву брзе удаје; а речи "седи", "остани",
"не иди" - даљег девојаштва. У Србији, девојке би, стојећи
поред капије, гатале на основу речи случајних пролазника.
Руска божићна гатања с кокошкама.
Многа гатања била су заснована на тумачењу понашања домаћих животиња
и инсеката. Најчешће се гатало по петлу, кокошки, псу, мачки, овци,
свињи, коњу. Нпр. девојка би ноћу одлазила у тор, да види каква ће
joj овца у мраку допасти шака: ако би ухватила белу, њен суђеник ће
бити плав, а црну - црномањаст (рус.)• Бугари су гатали по боји овце
која прва уђе у тор: бела je означавала свадбу, црна - лош живот.
Приликом гатања позитивна симболика придавала се биљкама које не би
свенуле. Нпр. Бугари су уочи Ђурђевдана закопавали на незнаном гробу
земљани суд и у њему остављали грану или цвет, да би ујутру погледали
да ли су свели или не. У свим словенским традицијама гатало се о животу
и смрти чланова породице на основу гранчица, китица, траве, венчића,
које су качене на зид куће: увеле биљке наговештавале су смрт.
Симболика предмета имала je прворазредан значај у колективним гатањима,
заснованим на принципу случајног извлачења. У посебан суд, заједнички
земљани лонац или чинију, убацивали су хлеб, жито (који су симболизовали
срећу у породици), угарке, пепео (симболи болести и туге), земљу,
ивер, песак (симболи смрти), новчиће, пређу (симболи богатства), прстен,
венчић, ноћну Капицу, грану, шољицу воде (симболи брака). Онај који
гата, с повезом преко очију, извлачио би насумице предмет по предмет,
или je то радио вођа (у јужнословенској традицији -дете), за све којима
се гатало. У другој варијанти гатања, из суда би извлачили личне ствари,
које су припадале онима којима се гата (прстење, огрлице, машнице,
марамице, појасе), певајући посебне песме, које су на метафоричан
начин предсказивале будућност власнику извучене ствари. У ист. Србији
таква гатања називали су певање прстену, у Бугарској - припяване пърстени
или китка (ладо).
Велика група гатања заснована je на бацању предмета (у воду, бунар,
на дрво, на кров, на таван), на пребацивању преко главе, преко дворишта,
разбацивању по поду и сл., при чему се значенье придавало томе у ком
би се положају нашао бачени предмет (нпр. обућа која je пала окренута
врхом према прагу, наговештавала je удају; срп који je пао оштрицом
према жетеоцу - здравље), начину на који се предмет кретао по води,
томе да ли су успели да га у првом покушају баце на врх и сл.
У другим начинима гатања било je битно да ли je паран или непаран
број насумице одабраних предмета (цепаница, прућа на огради, камења
с дна реке и сл.); да ли се променила количина воде остављене у суду
преко ноћи (мањак воде при јутарњем мерењу наговештавао je губитак
у породици); како су се очували увече остављени хлеб или храна на
путу; да ли су остале целе семенке приликом сечења плода; које je
дужине сламка извучена из стога, крова, испод чаршава за време бадњиданске
вечере и др.
Предмети који се користе у ритуалима гатања припадају широком кругу
ствари из домаћинства: храна, одећа, оруђа рада, биљни и природни
објекти. Приметна улога додељивана je ритуалној храни, пре свега обредном
хлебу, палачинкама, посебно припремљеним лепињама, хлебним мрвицама,
такође зрнастој храни - кољиву, каши.
Од кућних предмета најчешће су коришћени они који су везани за огњиште
(жарач, маша, лопар, оџачарска четка, такође и пепео, угарци из своје
пећи); ту су и метла, наћве, земљани суд, решето, сито, кашика, чинија,
чаршав, платно, огледало, свећа, луч, ланена кудеља, обрамица, руда,
хам и сл.; од одевних предмета - обућа, марама, кецеља, појас, покривало
за главу, накит.
Посебна улога у гатању свих Словена придавана je кућном ђубрету и
води.
Осим руских формула, које садрже обраћање нечистој сили и позиве "суђенику-скривеном",
у украјинској, белоруској и западнословенској традицији позната је
велика трупа језичких образаца, којима се они који гатају обраћају
за помоћ Богу, свецима, срећи, кукавици, бубамари, чешљу, четки, кољиву,
биљкама, животињама. Нпр. Белоруси Гомељског краја на Бадњи дан остављали
су пред спавање мрвицу кољива испод јастука и говорили: "Куцця
моя, куцицька, родная сестрицька, раскажы ўсю праўду, як буду женицця"
("Жито моје, житенце, рођена сестрице, кажи ми целу истину, када
ћу се удати"); (ПА). У Србији су на Ђурђевдан момци ломили гранчицу
зановети и пред спавање стављали је под јастук, говорећи: "Зановети,
зановети, немој ме занети, већ ми кажи, коју ћу узети (СЕЗб 1939/24:
95).
Код Зап. Словена врло су позната гатања о удаји: младеж би ишла по
дворишту и тресла ограду, капију, дрво, пратећи те радње говорном
формулом: "Trzęsę cię, płotku, skąd przyjdziesz, chłopku?"
("Тресем тебе, плоте, одакле ћеш ми доћи, момку?") (Ро§.
2О: 63); "Třesu, třesu bez, ozvi se mi milý, kde si dnes?"
("Тресем, тресем зову, одазови се, мој мили, где си?");
(Уапс. КОЈ8: 14).
Да би сазнале да ли ће се удати за момка или удовца, украјинске девојке
би разбрајале коље на огради, говорећи: "Момак - удовац".
Словакиње би, одбројавши до деветог коца у огради, говориле: "Tut
kol, tu kolica, či ja budem toho roku nevestica?" (Ту је колац,
ту је притка, да ли ћу ове године бити невеста?") (Horv. RZL:
30). У Моравској Валахији изговарање језичке формуле била је главна
ритуална радња у процесу гатања: девојка би отишла ноћу на гумно,
клекла на колена, изговарала одређене речи и ослушкивала гласове:
"S toho humna nevstanu, až znameni dostanu. S které strany vítr
fouká, odkud me muj mili kouká?" ("Ја са гумна нећу отићи,
док знаке не добијем. С које стране ветар дува, отуда ће се јавити
мој драги?"); (Kulda MNP 1: 286).
