SVEVLAD - Nikita Iljic Tolstoj: Slovenska narodna verovanja

Стара религија Словена, њихов поглед на свет, било je паганство. Оно je обухватало целокупну сферу духовне и значајан део материјалне културе, тачније културу производње, лова и сакупљачке делатности, пошто су ову културу прожимала убеђења њених носилаца о сталном присуству и учешћу натприродних сила у свим радним процесима. Словенско паганство није било одвојено од веровања сродних и Словенима суседних народа, већ се јавља као самостално развијени део старе индоевропске религије. Скоро потпуно одсуство сведочанстава о словенској религији до VI века и мали број сведочанстава из времена од VI до XI века, приморавају истраживаче да се баве њеном реконструкцијом, на основу савремене грађе (записи XIX-XX в.) и уз примену упоредно-историјског метода, сличног оном који се користи у лингвистици. Упоредно-историјски метод, заједно с ареално-типолошким и културно-географским (делимично, и лингво-географским методама), пружа могућност издвајања архаичних појава из масе иновација и, с релативном мером вероватноће, њиховог представљања као прасловенских, тј. старопаганских. При томе, за разлику од хришћанства, које представља доста целовит, постојан, структурно хомоген, затворен систем догми и религијских симбола, словенско паганство се испољавало као разуђени, отворени систем, у коме се ново поставляло поред старог, стално га допуњавало, формирајући цели низ слојева. У ствари, ако се изразимо устаљеном научном терминологијом, можемо рећи да je словенско паганство носило у себи не само аниматска веровања (тј. убеђеност да je све у природи живо - и камен, и ватра, и дрво, и гром и сл.), својствена раним етапама религијског развитка, него и анимистичка веровања (тј. представе о души), која су се, вероватно, везала за касније погледе о трансцедентности душе (тј. њеној способности да прелази у друго тело) и о способности различитих метаморфоза натприродних бића која се преображавају час у јарца, час у пса, мачку, навиљак сена, црно клубе, у дете и сл. После преласка Словена у хришћанство натприродна бића, добивши назив нечиста сила, имала су људски - антропоморфни, животињски – зооморфни или помешан антропоморфно-зооморфни облик. Та натприродна сила, по убеђењу старог Словена-паганина, насељавала je целу васељену, с њом су се сретали, и она je била опасна, мада није увек доводила до лошег и трагичног завршетка. Та сила се могла умилостивити и чак уплашити, што je и чињено у складу с посебним ритуалима и традицијама. Из те средине натприродног, постелено су се издвајали пагански богови, о којима имамо доста мутну представу. Изгледа да су Словени у VI веку имали не само нешто попут пантеона богова или низ месних "племенских" пантеона, него су били близу монотеизма, веровања у врховног, али још не и једног, хришћанског бога.

То се може претпоставити на основу сведочанстава византијског историчара Прокопија Кесаријског, који у свом делу Рат са Готима саопштава да су Словени веровали у Громовника, кога су сматрали за највећег бога и на жртву му приносили волове и бикове. То не значи да су елементи једнобоштва, могуће и локални, потиснули или избрисали многобоштво, које и није било јако изражено и које се на другом крају преплитало с духовима природе, домаћег огњишта, демонима болести и општих недаћа.

Хришћанство je само делимично уништило доста лабаву и у неком смислу прилично аморфну структуру паганства, поставило га у нове услове и потчинило својој, значајно вишој хијерархији вредности. Актуелно хришћанство дало je паганским митолошким ликовима и представама, као што je већ речено, статус нечисте силе, негативног духовног начела, која je била супротна "крсној", чистој и светој сили. У фолклорним представама небо су заузеле небеске, праведне и божанске силе, a подземље, подземни свет, мочваре, јаме и јаруге - нечисте и тамне силе. Земља je место на коме се боре та два света и начела, а човек и његова душа - центар те борбе. При томе, воља Божја и промисао Божја господаре свима и одређују све. Такав народни хришћански поглед на свет, типичан за обе конфесије - православну и католичку, не треба сматрати за двоверје, пошто je оно циљно и представља јединствен систем веровања. Белоруска или пољска сељанка која поштује св. Николу Угодника и у исто време обавља различите магијске радње да би се заштитила од вештица на Ивањдан или у друго време, не клања се двојици богова - Богу и Мамону, него има свој одређени однос и према једном, и према другом свету. Овакви односи, по њеним представама, нису противречни, већ се природно допуњују.

Ако се посматрају генеза, порекло народних погледа на божанску силу и схватања о нечистој сили, онда прва води порекло од хришћанства, а друга - умногоме, од словенског паганства. То je још у XIX веку давало основа да се говори како je код Словена, у првом реду код Руса, распрострањено двоверје. При томе je појам двоверја употребљаван не само за историјски процес и изворе народних религијских веровања, већ пре свега за означавање карактера тих, већ постојаних веровања током XIX и почетка XX века. Ипак, ако се ово питање посматра с генетичке тачке гледишта, с тачке гледишта извора народне културе, мора се признати да je таквих извора било више од два - хришћанског и паганског. Постојао je и трећи извор, који су Словени умногоме примили заједно или истовремено с хришћанством. То je народна и градска култура, која се развијала у Византији и делимично на Западу. Тако су се у словенску средину пробијали елементи позне антике - јелинизма, мотиви блискоисточних апокрифа, источног мистицизма и западне средњовековне књижевности, који у словенској народној култури и религији вероватно нису функционисали и нису опажавани као одређени систем, али који су целој словенској култури епохе прошлог миленијума придавали одређени лик, пуноћу и разноврсност спољашњих и унутрашњих - идеолошких и смисаоних - испољавања и суштина. С неким опрезом или условношћу, с елементима културе коју смо означили као "трећу", могу се довести у везу сулуди верски аскетизам (који je касније постао једна од црквених институција), скомраство (које je власт периодично час подржавала, а час прогањала), градска карневалска, вашарска и пучка култура, која je опстала до XX века и која je имала своју аутономну еволуцију и своје локалне путеве развитка. Као илустрација реченом може се навести познати пример раног сликарства у кијевској цркви Софијски сабор, где су, поред црквених фресака урађених у класичном византијском стилу, на зидовима поред степеништа које води у кнежевски део града, који није сачуван, насликани музиканти, скомраси, забављачи. Свако је добио своје место.

Ако би се све сводило на "двоверје", тј. на две компоненте, на два извора словенске народне културе краја првог и почетка другог миленијума наше ере, културе која се континуирано развијала до наших дана, питање испољавања елемената словенских претхришћанских паганских старина решавало би се релативно просто. Све што би остало ван хришћанских институција, црта и особености, добро познатих по многобројним писаним сведочанствима, могло би се уврстити у претхришћанско паганство, објаснити као његово продужење, развитак или реликт. Ипак, проблем у значајном степену усложњава присуство фрагмената "треће" културе, позајмица и, посебно, словенских иновација општег и нарочито локалног порекла.

Древне словенске представе о стварању света воде порекло из времена индоевропског заједништва, па се стога одликују великом архаичношћу и, у исто време, неком разуђеношћу и непостојаношћу форме. Земљу су Словени замишљали као плочу, која или плива на води или почива на леђима четири бика од чијих оштрих трзаја настаје земљотрес. Сматрало се да земља има свој крај, мада je било тешко доћи до њега: то je мало коме успело, и одатле није било повратка. Небо je схватано као нешто налик на разапету кожу бика, на медно гумно (заравњени простор за вршидбу жита коњима), као велики комад посуде и сл. На небу су боравили сунце, месец и звезде. Небеса je било више - до седам (уп. израз "бити на седмом небу"). Ова небеса су се отварала у изузетним случајевима и у посебним данима (ноћима), а такође и током велике олује.

Сунце je извор живота на земљи и до дана данашњег на Карпатима се назива "лик Божји", а у другим местима "око Божје". У словенском фолклору оно се персонификује, заједно с месецом и појединим планетама, придају му се епитети "красное" (лепо), "ясное" (светло), "жарко" и сл. Сваке ноћи сунце се купа у мору или одлази на крај земље (под земљу), да би се мало расхладило и потом поново појавило. У одређене дане оно "ступа у брак" са земљом ("игра"); његовом годишњем циклусу потчињена je година словенског земљорадника. Редослед сељачких послова зависи такође и од фаза другог светила које je угасло, а у словенским народним песмама се назива братом сунца (понекад - сестром) - од месеца (луне), "јасног", "светлог" и сл. Док за сунце код Словена нису везане посебне магијске радње, месец je понекад објекат црне магије (уп. "скидање месеца" код Бугара), такође и лик у многим басмама ("од зубобоље" и сл.), место боравка покојника. Појава новог месеца код Словена je често обележавана ложењем ватри или печењем посебног колача, девојачким гатањима о будућности, свадбама, почињањем нових послова - сејања, сађења дрвећа, градње куће и сл.

Сунце и зодијачки знаци

Осим антропоморфног доживљавања сунца и месеца, у словенској митологији су позната и њихова зооморфна обличја. Сунце се може представљати као биво, во, теле, петао, а месец (луна) као крава, ређе - јарац, ован (уп. "рогати" облик младог месеца).

Називи звезданог неба одражавају древну словенску аграрну и, у мањој мери, сточарску традицију. Тако се сазвежђе Велика Медведица код Бугара назива "Кола" и чине га "кола", "волови" и "вук", a сазвежђе Орион се назива Рало, и њега такође чине два "вола", "рало", "орач", али и "вукови" који се спремају да их нападну. Плејаде се код Словена називају "Кокошка", "Квочка" или "Стожери", тј. стубови око којих je обављана вршидба жита.

Чини се да стари Словени нису знали за соларне религије, тј. нису се клањали сунцу као нека староиранска племена, нису прихватали дневно светило као главно божанство. Они се такође нису клањали ватри, мада je поштовање небеске ватре (муње) и земаљског огња (сакралне ватре и домаћег огњишта) заузимало важно место у њиховом погледу на свет и религијском понашању. Гром и муња били су отелотворење небеске силе, која je изазивала дивљење и страх, а у суштини ту je реч о једној појави с три испољене хипостазе - грмљавином, севањем и ударом. У неким пољским, украјинским и белоруским дијалектима, пре свега у Пољесју, ове хипостазе се изражавају с три речи: "гром, маланка (блискавка), перун". У руском и у низу других језика олујна непогода се исказује с две речи: "гром и муња". Перун у низу словенских дијалеката означава снагу, удар који учине гром и муња. Taj удар, по народним представама, остварује се каменим пројектилом - каменом, белемнитом, који се назива громовна стрелица, перунова стрела и сл.

У неким словенским зонама, пре свега код Срба, прилично су се очувале индоевропске представе о кишним облацима као о небеским стадима крупне рогате стоке, о облацима као млечним кравама и о киши као небеском млеку, које оплођава и храни земљу. То се изражава у низу обреда и радњи, међу којима се издвајају српске басме за терање градоносних облака. Тако, у Западној Србији бајалица излази у двориште у сусрет облаку и виче: "Устук, биче!/ Не дај твојим бијелим говедима!/ Наша су црна, вашу ће надјачати,/ Побиће ваша говеда!"

Из овога текста и других њему сличних постаје јасно да je олуја с градом представљана као напад небеске стоке-облака на земљу, коју може заштитити земаљска ("црна") стока. Међутим, иста небеска стока може наградити небеским млеком - кишом. На Бадње вече Србин домаћин излази у двориште, позива Бога на вечеру, а затим на питање из куће "Како je у дворишту?", одговара да je свуда ведро, без облака, "само je над нашом кућом облачно": то означава да ће у купи увек бити млека и млечних производа. Уз дијалог често иде и додатак којим се објашњава: "Напољу je облачно, a ja ћу имати дебел и кајмак, као ћилим". По општесловенским веровањима, пожар од грома може се угасити само млеком или сурутком, а никако водом; у руским вологодским говорима, бели градоносни облак који иде испред црних облака, назива се бик; Млечни пут; по бугарском предању, створен je од месечевог и звезданог млека и сл.

Митолошки симбол или знак, a такође амблем (сликовни знак) може истовремено имати неколико смислова. Тако нпр. киша - небеска влага у виду облака, може бити не само млеко, него и семе, које оплођава земљу. Такав смисао се гради на опозицији "мушко - женско", "оплођивач" - "оплођена, способна за зачеће и рађање". У пољској и српској загонеци "високи отац" одгонета се као "небо", а "равна мајка" као "земља" (у исто време je зет - "ветар", a девојка - "магла"), што указује на схватање неба као мушког начела, а земље као женског. Аналогна одређења неба и земље позната су у руским басмама: небо-отац и земља-мајка.
Што се тиче формуле "мајка-земља", она je врло позната код Словена, посебно код Руса ("мать - сыра земля") (мајка - влажна земља) и Срба, и не јавља се само као сликовита синтагма, већ изражава суштину народних погледа на земљу, која у руској традицији има још и епитет "света". Однос према земљи као женском начелу, које рађа и доноси плод, није карактеристичан само за индоевропску традицију, неко и за древну Евроазију у целини. Источни Словени, у првом реду Руси, сачували су у врло архаичном виду култ мајке-земље, коме припадају забране да се земл,а бије штапом или нечим другим (осим ритуалног шибања, намењеног обезбеђивању плодности), да се земља узнемирава до Благовести, орањем, побадањем кочева и сл., да се на земљу пљује (баш као и у ватру). У Бугарској, у Западним Родопима, сматрали су да ће из земље, ако се оре пре Благовести, цурити крв. Нарушавање наведених забрана могло je довести до суше или изазвати друге недаће. Врло je познато обраћање земљи и коришћење земље у клетвама, када би земљу узимали у уста, или стављали бусен на главу: сматрало се да je та земља праведна, да не трпи неистину, да кажњава за кривоклетство. Вера и светост, божанско начело и одуховљеност земље испољавају се у народном светотајству исповедања земљи (што je добило свој одраз у завршном делу романа Ф. М. Достојевског Злочин и козна).

Белоруске представе о бременитости земље до Благовести и забрана обрађивања зем/ье до тог дана везане су за старословенску деобу године на два периода - лето и зиму (календар народни). Пролеће и јесен сматрани су само за почетке лета и зиме - за време које je најављивало буђење земље, које je обележавало то буђење, и време које je означавало да земља пада у сан, привремено умртвљавање природе. Називи "лето" и "зима" исти су у свим словенским језицима. Осим тога, лето у низу словенских језика, у старословенском и староруском, означавало je "годину", a бројање година код Руса до данас носи назив "летоисчисление". Међутим, лето и зима, по свему судећи, код старих Словена такође су се делили на два дела; те делове je разграничавао дан или низ дана када би лето и зима били на врхунцу, и они су означавали њихово "преполовљење" (говорећи језиком црквеног календара). Стога, може се претпоставити да су у старословенском паганском аграрном календару такође постојале четири тачке, које су делиле годину управо на четири дела, али се то није поклапало са савременим европским дељењем године на четири сезоне. Та древна подела одговарала je или се покоравала периодима сунчевог циклуса, данима равнодневице и солстиција.

Већ помињани празник Благовести пада у време пролећне равнодневице, a јесењи Крстовдан - јесење равнодневице. Те границе означавају време када се земља "буди из сна" и време када "пада у сан", у зимско мировање. Скоро код свих Словена ови дани су везани за култ змије. На Благовести змије "излазе из земле", а на јесењи Крстовдан одлазе у земљу, и зато, по руском веровању, тог дана не треба ићи у шуму. Два друга празнична датума, која представљају границе времена, падају средином зиме и средином лета - зими, то je Божић а лети je то рођење св. Јована Претече, или Ивањдан (24. VI/7. VII), и они се скоро у потпуности поклапају с данима зимског и летњег солстиција.
Илустративно je да се на Ивањдан празнује једна ноћ - "ивањска" ноћ, а на Божић - дванаест дана од Божића до Богојављења: од ових дана зависи судбина целе године. Ти дани се код Руса називају святки (свете вечери и страшне вечери), код Јужних Словена (Срба, Бугара, Македонаца) некрштени или погани дани. Они су испуњавани паганским ритуалима и радњама с маскирањем, групним обиласцима кућа коледара и других маскираних поворки, обредним антипонашањем (наопако понашање), гатањима и сл., који су обележавали почетак нове аграрне године, преокрет од зиме према лету. Ништа мање уочљиво паганским духом су обележене и обредне радње, које су обављане на "ивањску" ноћ: ложење ватри поред вода и скакање преко ватре, бацање венаца у воду, купање, чињење срамотних радњи и комуникација с нечистом силом (против које се примењује низ заштитних мера).

Не треба испустити из вида изоморфизам представа везаних за понашање митолошких ликова у границама годиииьег циклуса времена и циклуса дана и ноћи - својеврсних распореда активности ових ликова. При томе, дану у временским границама дан-ноћ, одговара старословенско велико лето у години, ноћи - велика зима, зори - пролећна равнодневница (Благовести), вечерњем сумраку-јесења равнодневница (јесењи Крстовдан), подневу - летњи солстициј (Ивањдан), а времену од поноћи до певагъа првих петлова - дванаестодневни период око зимског солстиција (свјатке, некрштени дани) (календар народни). Време изласка и заласка сунца je најпогодније за магијске радње бајања, чарања, комуникацију с нечистом силом.

При томе, често се за место обављања поменутих радњи бира међа: међном времену одговара међно место (и обрнуто). Међно време je време активног присуства нечисте силе, када je она посебно опасна, активна, али je у исто време и најизложенија и најлакше се може запазити. Подне je тренутак када се појављује полудница која удара, или делују други духови под различитим пазивима. У некрштене дане, када се отвара подземни свет (а на самом њиховом завршетку, у ноћи пре Богојављења, на тренутак - и небеса), делују разни духови, али пре свега сезонски, карактеристични само за тај период времена: северноруски шуликуни, јужнословенске караконџуле и њима слични. На Богојављење, они нестају, одлазе у воду, и та вода се крсти (обред на Јордану), да би се потврдио, "запечатаю" њихов нестанак. Тако се поново, на миран начин, повезује хришћанство (православље) с паганством, и прво симболички доминира над другим. Можда баш такав резултат и допушта да се сачувају све претходне паганске радње? У циклусу дан-ноћ издваја се глуво доба ноћи (у Пољесју "глупица"), које je изоморфно некрштеним данима, када je нарочито опасна нечиста сила, која се смирује и нестаје с првим петловима. Петлови овде делују не мање делотворно од Богојављенског Јордана са својим богоугодним певањем. Тако подне одговара Ивањдану, а глуво послепоноћно време - свјаткама или "нечистим" данима.

За словенске обреде годишњег циклуса карактеристичан je култ дрвећа, пре свега храста, код Источних, и делимично Западних Словена, брезе, у мањој мери јавора (клена), липе, у конкретним случајевима и врбе (на Врбицу, о Ђурђевдану). Код Јужних Словена врло je распрострањен обред паљења божићног (обично храстовог) бадњака на кућном огњишту. У словенском годишњем циклусу њему одговара источнословенски ритуал спаљивања сламнате лутке у Ивањској ноћи. У једном од српских крајева (околина Лесковца) бадњак je схватан као антропоидно биће: увијали би га у кошу љу и, пре него што би га ставили на ватру, хранили га и појили. Слама je обавезни атрибут не само ивањданског, него и божићног обреда - на слами, покривеној грубом домаћом простирком, код Јужних Словена обавља се ритуална гозба на Бадње вече. Слама je чест реквизит породиљских и погребних обичаја: живот почиње и завршава се на слами, што je типично за индоевропске и неиндоевропске народе. У паљењу ватри, у спаљивању и простирању сламе могу се открити црте или трагови поштовања сунца као извора живота, светлости и топлоте. За то постоје одређене основе: уп. "игру сунца", која се код Словена дешава на Ивањдан ("сунце се купа"), на Божић, на Благовести, на јесењи Крстовдан ("сунце се удаљава"), такође и на Ускрс и у дане везане за Ускрс, на Тројице и др.

Симболиком сунца засићен je и фолклор, који прати поменуте празнике, али Бадње вече, Ускрс и Тројице такође имају и велики број обреда чијa je симболика посвећена култу предака. Познате су пролећне покладне ватре, које су палили да би се "грејали покојници", позивање умрлих "родитеља" на сакралну гозбу на Бадње вече или на Нову годину (Васиљевдан), обичај уређивања гробова код Руса на Тројице: уп. посебне задушне дане (задушнице), који у Белорусији носе назив деды (дедови). Култ предака се надовезује не само на симболику сунца, него и на симболику култа плодности, који се провлачи и испуњава целокупну обредну страну словенског аграрног календара. По словенским паганским веровањима, покојници ("родителей") активно утичу на судбину зем/ьорадника, саздавајући повољне или неповољне временске услове. При томе, "лоши", грешни, "нечисти покојници" - утопљеници, самоубице, којима није држано опело и које Бог није примио, а понекад ни земља, могли су бити предводници градоносних облака, слично небеским биковима или пророку Илији. На крају, по словенским веровањима, која су нарочито изражена код Срба, покојници се на ономе свету баве истим пословима којима су се и бавили на земљи. Такође, и на оном свету принос ове или оне културе може бити добар или слаб, и о томе се може сазнати када се на небу појави двојна дуга, једним луком према земљи, другим према небу. Боје дуге, тачније ширина сваке њене траке, сведоче о будућем изобиљу или неродици жита (жута боја), грожђа-вина (црвена боја) и сл. Зато се често код Срба и Македонаца дуга назива "вино-жито".

Судећи по новим подацима, који су скушьени током истраживања Пољесја, углавном по причама о "привременом умирању и посети ономе свету" и по неким старим записима, стари Словени нису разликовали рај и пакао (ове представе су, вероватно, прихваћене с хришћанством), него су веровали у јединствени загробни свет, који се могао налазити и далеко иза мора, и на небу, и у подземном царству. По пољеским веровањима, покојници у задушним данима могу с гробља долазити у куће у којима су раније живели, а неки су их и виђали како иду кући, а затим се враћају на гробље, као беле сенке. Разноврсне представе о оном свету могле би бити плод врло древне особености словенских веровања, као и разноликости митолошког схватања небеског свода, планета, целе васељене. Не треба заыемарити и дијалектне одлике, многе локалне форме и појаве словенске народне паганске културе, која се уочава у наше време, али која je, несумњиво, постојала и у прасловенско време.

Хришћанство, које je енергично потиснуло словенско паганство у сферу народне културе и заузело доминантну позицију, утицало je и на извесну унификацију и унутрашњу систематизацију паганских веровања. Kao најочитији пример систематизирајућег деловања црквене културе на нецрквено паганство могу послужити веза и међусобни утицај црквеног и народног годишњег календара.

Народни календар je споља и формално у потпуности потчињен црквеном календару, цикличном празновању Господњих и Богородичиних празника, дана посебно слављених светаца (св. Николе, св.Ђорђа, св. Илије, св. Димитрија, св. Петке, св. Варваре, св. Власија, св. Теодора Тирона и др.), дана важних црквених догађаја, поштовању постова. Међутим, та временска подлога и одређени след сакралних (светих) радњи исказују се умногоме као спољашња реглементација, која није укинула, него je, насупрот - укоренила, јасније организовала и уједначила с хришћанством (православним или католичким) паралелну словенску народну, у својој суштини паганску, годишњу обредност. Етнографска наука ггуди мноштво факата о преласку невезаних, хронолошки оказионалних (који се обављају од случаја до случаја) у календарске, годишње обреде. Такав je нпр. обред скривања домаћина иза колача, намењен обезбеђивању приноса у наступајућој години, доскора познат код Срба на Косову и Метохији, у Херцеговини, Црној Гори, у Западној Бугарској и у неточном Пољесју (с. Кочишчи), који се код њих обављао на Бадње вече или на Божић, а уочи Нове године (на "Щедрый вечер") - око Чернигова (Глуховски срез). Некада су тај обред у поменутој Херцеговини, око града Требиња, Срби изводили одмах после прикупљања летине и вршидбе и нису се скривали иза колача, већ иза гомиле жита; и хроничар Саксон Граматик сведочи да су балтички Словени у XII веку празновали завршетак летње жетве печењем огромног меденог колача иза кога се скривао пагански свештеник: запиткујући житеље острва Рујана (Ругена) да ли га виде, свештеник je добијао одговор да га ипак мало виде. Ритуални дијалог завршавао се исказивањем жеље да се у следећој години домаћин (иза великог колача) уопште не види од огромног приноса. Овај обред дошао je до нас, углавном као календарски, а не као оказионални обред, тј. поводом завршетка жетве. На другом стадијуму прелаза у календарски обред налази се обред изазивања кише, који je код већине Словена практикован у време суше, а код Руса je он календарски везан и обављан je после лутургије на Тројице; за време молитве, било je уобичајено да се роне сузе на дрен или на киту цвећа. Taj мали обред називан je "плаката над цвећем" и помињу га А. С. Пушкин у Јевгенију Онегину и Јесењин у песми Тројичко јутро.

Већина календарских (и не само календарских) обреда код Словена провокативног су карактера, тј. њихов je циљ обезбеђење обилие летине, приплода стоке, обиља земних дарова и сл. Затим, постоји не мали број обреда заштитног (апотропејског) карактера, који треба да штите од болести, урока, освете нечисте силе и сл. У томе je њихова паганска суштина. Тако се на шибање врбом дечака после литургије на Врбицу, праћено речима: "Верба бйе, не я бью!" ("Врба бије, не бијем ja!"), познато код Источних Словена (Пољесје), гледало као на забаву или леп обичај, који оживљава пролећни празник пред Ускрс. Црквени календар je шибање деце врбом везао за неделэу уочи Страсне седмице и тиме умногоме сачувао овај обред, који се завршава у потпуности "паганским" речима: "Будь здоров, как вода! Будь богатый, как земля, и расти, как верба!" ("Да си здрав као вода! Да си богат као земља, и да растеш као врба!"). Обред je, вдо и празник, покретан (није везан за одређени датум), али je обред шибања стоке врбовим прутем у циљу њеног приплода везан за Ђурђевдан.

У годишњем календарском циклусу постоје два система духовног погледа и осећања света - хришћански и пагански - један je усмерен према небу, божанском начелу, други према земљи, начелу телесног, земним плодовима, изобиљу, које je зависило, по древним представама, не само од човека и Бога, него и од натприродних сила. Та два схватања и тумачења света релативно лако су се укоренила у словенском народном календару и због тога што je хришћанство својим годишњим празницима побуђивало вернике да сваке године у молитви преживљавају живот и муке Исуса Христа, док je паганство у многим својим обредима оваплоћавало цикличност природних појава: рађање, цветање, опадање и привремена смрт или "падање у сан" природе. Постоји у календарским обредима и трећи елемент, и ту се могу уврстити, нпр. многе "театралне радње": божићни вертеп, посебне маскарадне сцене, сижеи, реквизита и ликови укључени у календарске обреде и обичаје. Код Јужних православних Словена највећи број ритуала и обредних радњи концентрисан je на Божић, Ђурђевдан и на дане око њих, a мању привлачну снагу имали су Ускрс, Тројице, Благовести, Ивањдан, Илиндан, док je код Источних Словена већина обреда груписана у дане који се везују за Ускрс, Тројице, Божић, Ивањдан (Иван Купала), Благовести и, у мањој мери, за Ђурђевдан, Илиндан и др. празнике.

Несумњиво je да су радње везане за тзв. магију првог дана древног паганског порекла. Такве радње обављају се на Нову годину, ал и чешће на Божић, када се имитирају сеоски привредни послови - орање, сејање, вршидба и када се деци даје у руке неко средство, предмет и материјал, да би им послови ишли од руке, нпр. девојчици дају иглу, да би почела добро да шије. Ипак, слични обреди обављани су и почетком марта, што je повезано с древним календаром, када je година почињала од марта. Овде припада бугарски обичај "мартеница" - 1. марта се беле и црвене врпце привезују деци, девојкама и младим женама на десну руку или око врата, младим животињама око врата, a завезују их и на стабла родних дрвећа, да би им обезбедили плодност. Врпце "мартенички" ношене су до појаве прве ласте или роде. Управо се обреди и гатања, везани за појаву првих пролећних птица, за прво крекетање жаба и сл. могу сматрати најдревнијим. Они су најављивали почетак лета (у оба древна смисла те речи, тј. "године" и "лета"), и с њима je првобитно била везана тзв. магија првог дана.

Код старих Словена je постојао и очувао се до данашњих дана култ воде. Taj култ je такође био везан за тзв. магију првог дана, али je он био карактеристичан за многе главке годишње празнике. Код Јужних Словена - Бугара, Срба и Македонаца - божићно јутро у селу често би отпочињало тиме што би домаћица ишла на бунар по свежу воду, а сва "стара" вода у кући je просипана (то исто се чинило после изношења покојника из куће). Затим, после једноставног ритуала поред бунара и пред вратима куће, вода je уношена у кућу - појављивала се нова вода. Домаћица je морала да ћути за све време док je носила воду у кућу и зато се таква вода називала "водой молчания" (ћутећа вода). Вода се појављује као основни симбол и "стихија" у обреду празника Богојављење; сачувавши низ паганских црта и представа (одлазак нечисте силе под воду, гатања и сл.), она се јавља као неодвојиви део јужнословенског ђурђевданског обреда, чија je важна компонента лустративно купање, и источнословенског ивањданског обреда, исто тако с купањем, бацањем венаца у воду и паљењем ватри поред ње. Дан и ноћ уочи Ивана Купале (Ивањдана) на Руском Северу називају даном Аграфене Купаљнице. Поливање младих водом код Западних Словена обавља се често на ускршње дане, док се код Јужних Словена поливање трупе девојака, које су окићене зеленилом ("додоле", "пеперуде"), практикује за време суше, с циљем изазивања кише. Обреди поливања водом везани су за култ небеске и земне воде и за ритуално обезбеђење плодности. Код старих Словена постојала je представа о непосредној повезаности подземних и небеских вода (облака), па се веровало да се киша могла изазвати и жртвовањем маковог семена, боршча, које би сипали у бунар и сл. Код Словена се сачувао култ извора и бунара, међу којима се многи сматрају за лековите и свете.

За култ ватре биле су везане обредне ватре, које су паљене не само на Божић и Ивањдан, него и на Покладе и Благовести, а код Источних Словена - на Велики четвртак и, понекад, на Ђурђевдан и Илиндански петак. Древни словенски обред, који се сачувао скоро до наших дана, било je вађење "живе ватре" и њене употребе као средства против помора - заразних болести и помора стоке. "Жива ватра" се добијала трењем сувог дрвета (обично липе, ређе клеке) у посебном ритуалу, ћутке (уп. доношење "неме воде") и уз обавезан услов гашења "старе" ватре у целом селу. Често je општесловенски обред "вађења живе ватре", када би стадо рогате стоке било протеривано између две ватре, повезиван с протеривањем истих стада кроз, за ту прилику посебно ископан, земљани тунел, или кроз "земљану капију". На тај je начин лустративно дејство ватре појачавано лустративним деловањем земље. У појединим случајевима (на Доњој Волги), стоку су протеривали, "топили" кроз текућу воду реку, поток, тј. користили су лустративну снагу воде. Тако, у ритуалу заштите стоке од помора, земља, ватра и вода испуњавају исте функције. Али, упоредо с поменутим ритуалом постоји и други оборавање, који je могао заменити или појачати ритуал с добијањем "живе ватре". Да би заштитили село од сточне куге (рус. коровья смерть), заразне сточне болести, село су "оборавали" правећи круг око њега, обављајући при томе низ допунских ритуалних радњи. Оба обреда су општесловенска с читавим низом варијаната и оба обреда су оказионална, пошто се обављају у случају помора стоке, мада се "оборавање" могло спроводити и приликом других епидемија (чуме, колере и сл.).

Међу полуоказионалним или полукалендарским обредима, тј. оним који нису везани за одређени дан, већ за одређено време, треба поменути радњу која обележава завршетак жетве и која се најчешће назива "брада" или "Божја брада". Она je позната код скоро свих Словена и састоји се у томе да жетелице и жетеоци на крају жетве остављају руковет непожњевеног жита, ките га, често поред њега стављају хлеб и со, храну, вотку и певају жетелачке песме. У том обреду je такође јасно изражен и култ жита (још неовршеног). Што се тиче посебно печеног сакралног колача, он je стални атрибут многих календарских и породичних празника (божићни колач "чесница" код Срба, ускршњи "кулич", или "пасха" код Источних Словена, свадбени "кравај" код Источних Словена и сл.). Овом кругу појава припадају и руске бљине (палачинке), које су обавезне на масленици и на задушницама.

У свим тим обредима ради се о остацима паганства или продужавању паганске традиције, мада многи симболи и сакрални елементи које смо размотрили обављају кључне ритуалне функције и у хришћанству. Тако хлеб у литургији "замењује" Тело Христово, док je освећена вода - основа тајне крштења; света вода има моћ да штити од бесовских привиђења и намерз; ватра, тј. кандила и свеће јесу бескрвна жртва Богу; земља je материјална суштина људског тела ("као земља си и у земљу ћеш отићи").

Такве су у најопштијим цртама основне особености древних погледа на свет и религије, које (путем реконструкције) омогућавају да се сагледа она целина, која je чинила основу духовне културе старих Словена.