1.
Бог ником дужан не остаје

Два су бора напоредо расла,
Међу њима танковрха јела;
То не била два бора зелена,
Ни међ' њима танковрха јела,
Већ то била два брата рођена:
Једно Павле, а друго Радуле,
Међу њима сестрица Јелица
Браћа сеју врло миловала,
Сваку су јој милост доносила,
Најпослије ноже оковане,
Оковане сребром, позлаћене
Кад то вид'ла млада Павловица,
Завидила својој заовици,
Па дозива љубу Радулову:
"Јетрвице, по Богу сестрице!
"Не знаш кака биља од омразе?
"Да омразим брата и сестрицу."
Ал' говори љуба Радулова.
"ој Бога ми, моја јетрвице!
"Ја не знадем биља од омразе,
"А и да знам, не бих ти казала:
"И мене су браћа миловала,
"И милост ми сваку доносила."
Кад то зачу млада Павловица,
Она оде коњма на ливаду,
Те убоде вранца на ливади,
Па говори своме господару:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Убола ти вранца на ливади."
Павле пита сестрицу Јелицу:
"Зашто, сејо? да од Бога нађеш!"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!"
То је братац сеји вјеровао
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде ноћу у градину,
Т заклала сивога сокола,
Па говори своме господару:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Заклала ти сивога сокола."
Павле пита сестрицу Јелицу:
"Зашто, сејо? да од Бога нађеш!"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!"
И то братац сеји вјеровао.
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде вече по вечери,
Те украде ноже заовине,
Њима закла чедо у колевци.
Кад у јутру јутро освануло,
Она трчи своме господару
Кукајући и лице грдећи:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Заклала ти чедо у колевци;
"Ако ли се мене не вјерујеш,
"Извади јој ноже од појаса."
Скочи Павле, кан' да се помами,
Па он трчи на горње чардаке,
Ал' још сестра у душеку спава,
Под главом јој злаћени ножеви;
Павле узе злаћене ножеве,
Па их вади из сребрних кора,
Али ножи у крви огрезли;
Кад то виђе Павле господару,
Трже сестру за бијелу руку:
"Сејо моја, да те Бог убије!
"Буд ми закла коња на ливади
"И сокола у зеленој башчи,
"Зашт' ми закла чедо у колевци?"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!
"Ако ли ми не вјерујеш клетви,
"Изведи ме у поље широко,
"Па ме свежи коњма за репове,
"Растргни ме на четири стране."
Ал' то братац сеји не вјерова,
Већ је узе за бијелу руку,
Изведе је у поље широко,
Привеза је коњма за репове,
Па их одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте смиље и босиље;
Ђе је она сама собом пала,
Онђе се је црква саградила.
Мало време за тим постајало,
Разбоље се млада Павловица,
Боловала девет годин' дана,
Кроз кости јој трава проницала,
У трави се љуте змије легу,
Очи пију, у траву се крију.
Љуто тужи млада Павловица,
Па говори своме господару:
"Ој чујеш ли, Павле господару!
"Води мене заовиној цркви,
"Не би ли ме црква опростила."
Кад то чуо Павле господару,
Поведе је заовиној цркви;
Кад су били близу б'јеле цркве,
Ал' из цркве нешто проговара:
"Не ид' амо, млада Павловице:
"Црква тебе опростити не ће."
Кад то зачу млада Павловица,
Она моли свога господара:
"Ој Бога ти, Павле господару!
"Не води ме двору бијеломе,
"Већ ме свежи коњма за репове,
"Па ме одби низ поље широко,
"Нек ме живу коњи растргају."
То је Павле љубу послушао:
Привеза је коњма за репове,
Па је одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте трње и коприве;
Ђе је она сама собом пала,
Језеро се онђе провалило,
По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка,
На колевци соко тица сива,
У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви.

2.
Свеци благо дијеле

Мили Боже! чуда великога!
Или грми, ил' се земља тресе!
Ил' удара море у брегове?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Нит' удара море у брегове,
Већ дијеле благо светитељи:
Свети Петар и свети Никола,
Свети Јован и свети Илија,
И са њима свети Пантелија;
Њим' долази Блажена Марија,
Рони сузе низ бијело лице.
Њу ми пита Громовник Илија:
"Сестро наша, Блажена Марија!
"Каква ти је голема невоља,
"Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Блажена Марија:
"А мој брате, Громовник Илија!
"Како не ћу сузе прољевати,
"Кад ја идем из земље Инђије,
"Из Инђије из земље проклете?
"У Инђији тешко безакоње:
"Не поштује млађи старијега,
"Не слушају ђеца родитеља;
"Родитељи пород погазили,
"Црн им био образ на дивану
"Пред самијем Богом истинијем!
"Кум свог кума на судове ћера,
"И доведе лажљиве свједоке
"И без вјере и без чисте душе,
"И оглоби кума вјенчанога,
"Вјенчанога или крштенога;
"А брат брата на мејдан зазива;
"Ђевер снаси о срамоти ради,
"А брат сестру сестром не дозива."
Њој говори Громовник Илија:
"Сејо наша, Блажена Марија!
"Утри сузе од бијела лица,
"Док ми овђе благо под'јелимо,
"Отић' ћемо Богу на диване,
"Молићемо Бога истинога,
"Нек нам даде кључе од небеса,
"Да затворим' седмера небеса,
"Да ударим' печат на облаке,
"Да не падне дажда из облака,
"Плаха дажда, нити роса тиха,
"Нити ноћу сјајна мјесечина,
"Да не падне за три годинице;
"Да не роди вино ни шеница,
"Ни за цркву часна летурђија."
Кад то чула Блажена Марија,
Утр сузе од бијела лица.
Када свеци благо под'јелише:
Петар узе винце и шеницу,
И кључеве од небеског царства;
А Илија муње и громове;
Пантелија велике врућине;
Свети Јован кумство и братимство.
И крстове од часнога древа;
А Никола воде и бродове;
Па одоше Богу на диване,
Молише се три бијела дана
И три тавне ноћи без престанка,
Молише се, и умолише се:
Бог им даде од небеса кључе,
Затворише седмера небеса,
Ударише печат на облаке,
Те не паде дажда из облака,
Плаха дажда, нити роса тиха,
Нит' обасја сјајна мјесечина:
И не роди вино ни шеница,
Ни за цркву часна летурђија.
Пуно време за три годинице:
Црна земља испуца од суше,
У њу живи пропадоше људи;
А Бог пусти тешку болезању,
Болезању страшну срдобољу,
Те помори и старо и младо,
И растави и мило и драго.
Цио остало, то се покајало,
Господина Бога вјеровало.
И осташе Божји благосови,
Да не падне леда ни снијега
До један пут у години дана;
Како онда, тако и данаске.
Боже мили, на свем тебе вала!
Што је било, више да не буде!

3.
Браћа и сестра

Рани мајка девет мили сина
И десету шћерцу мљезиницу;
Ранила их док их одранила,
Докле били сини на женидбу,
А ђевојка била на удају,
Њу ми просе млоги просиоци
Једно бане, друго џенерале,
Треће проси из села комшија
Мајка даје у село комшији,
Браћа дају с преко мора бану,
Још су браћа сестри бесједила:
"Ја ти пођи, наша мила сејо,
"Ја ти пођи с преко мора бану,
"Ми ћемо те често походити:
"У години свакога мјесеца,
"У мјесецу сваке неђељице."
То је сестра браћу послушала,
Она пође с преко мора бану.
Ал' да видиш чуда великога!
Ја Бог пушћа од себе морију,
Те помори девет милих брата,
Сама оста саморана мајка.
Тако стаде три године дана.
Љуто пишти сестрица Јелица:
"Мили Боже, чуда великога!
"Што сам врло браћи згријешила,
"Те ме браћа походити не ће?"
Њу ми коре млоге јетрвице:
"Кучко једна, наша јетрвице!
"Ти си врло браћи омрзнула,
"Те те браћа походити не ће."
Љуто пишти сестрица Јелица,
Љуто пишти јутром и вечером.
Ал' се милу Богу ражалило,
Па он посла два своја анђела:
"Ид'те доље, два моја анђела,
"До бијела гроба Јованова,
"Јованова, брата најмлађега,
"Вашијем га духом заданите,
"Од гроба му коња начините,
"Од земљице мијес'те колаче,
"Од покрова режите дарове;
"Спремите га сестри у походе."
Хитро иду два Божја анђела
До бијела гроба Јованова,
Од гроба му коња начинише,
Њинијем га духом задануше,
Од земљице мијесе колаче,
Од покрова резаше дарове;
Спремише га сестри у походе.
Хитро иде нејачак Јоване;
Кад је био двору на помолу,
Далеко га сеја угледала,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Од жалости врло заплакала,
Руке шире, у лице се љубе;
Па је сеја брату бесједила:
"Јесте л' ми се, брате, затјецали,
"Кад сте мене младу удавали,
"Да ћете ме често походити:
"У години свакога мјесеца,
"У мјесецу сваке неђељице?
"Ево данас три године дана
"Нијесте ме јоште походили!"
Још је њему сеја бесједила:
"Што си тако, брате, потавњео
"Баш кан' да си под земљицом био?"
Бесједи јој нејачак Јоване:
"Шути, сејо, ако Бога знадеш!
"Мене јесте голема невоља:
"Док сам осам брата оженио,
"И дворио осам милих снаха;
"А како се браћа иженише,
"Девет б'јелих кућа начинисмо;
"За то сам ти поцрњео, сејо."
И он био три бијела дана.
Опрема се сестрица Јелица,
И опрема господске дарове,
Да дарује браћу и снашице:
Браћи реже свилене кошуље,
А снахама бурме и прстење.
Ал' је Јово врло устављаше:
"Ти не иди, моја мила сејо,
"Док још браће у походе дође."
Ал' Јелица останути не ће;
Она спреми господске дарове;
Отале се Јово подигао
И са шњиме сестрица Јелица.
А кад близу двора долазише,
Код двора је пребијела црква.
Па бесједи нејачак Јоване:
"Ти почекај, моја мила сејо,
"Док ја одем за бијелу цркву:
"Кад смо средњег брата оженили,
"Ја сам златан прстен изгубио,
"Да потражим, моја мила сејо."
Оде у гроб нејачак Јоване,
А остаде сестрица Јелица
Чекајући нејачка Јована.
Чекала га, па га потражила,
Ал' код цркве млого ново гробље:
Ту се одмах јаду осјетила,
Ђе ј' умр'о нејачак Јоване.
Хитро иде двору бијеломе;
Кад је близу двора долазила,
Ал' у двору кука кукавица;
То не била сиња кукавица,
Веће њина остарила мајка.
А Јелица на врата долази,
Она виче из грла бијела:
"Јадна мајко, отвори ми врата."
Стара мајка из двора бесједи:
"Ид' одатле, од Бога моријо,
"Девет си ми сина уморила,
"И мен' хоћеш остарилу мајку?"
А Јелица била бесједила:
"Јадна мајко, отвори ми врата,
"Ово није од Бога морија,
"Већ Јелица твоја мила шћерца."
Па јој мајка отворила врата,
Закукаше, кано кукавице,
Рукама се б'јелим загрлише,
Обје мртве на земљу падоше.

4.
Свети Никола

Боже мили, чуда великога!
Гледах чуда прије невиђена.
У Павлову светом намастиру
Постављени од злата столови,
Сви се свеци редом посадили;
Наврх софре Громовник Илија,
Насред софре Сава и Марија,
По дну софре Петка и Неђеља;
Славу диже светитељ Никола,
И напија у славу Ристову;
Ал' се њему мало задријема,
У дријему чашу испустио,
Чаша паде на столове златне,
Нит' се разби, нит' се проли вино.
Кара њега Громовник Илија:
"О мој брате, светитељ Никола!
И до сад смо пили ладно вино,
Ал' нијесмо, брате, дријемали,
Ни из руку чаша испуштали;
Што се тебе тако задријема?"
Ал' говори светитељ Никола:
"Не карај ме, Громовник Илија;
Мало тренух, чудан санак усних.
Навезе се триста калуђера,
Навезе се у то сиње море,
Прилог носе Светој гори славној:
Жута воска и б'јела тамњана:
Дигоше се вјетри до облака,
Ударише по мору таласи,
Да с' потопи триста калуђера,
У глас викну триста калуђера:
"Помоз' Боже и свети Никола!
Ђе си гође, да си сада овђе!"
А ја одох, те их потпомогох;
Извезе се триста калуђера,
Извезе се здраво и весело,
Однесоше прилог Светој гори:
Жута воска и б'јела тамњана.
У томе се мене задријема,
Те ја чашу из руке испустих."

5.
Ко крсно име слави, оном и помаже

Што протужи рано у недељу,
У недељу прије јарког сунца,
У соколу граду бијеломе
У тамници Петра Мркоњића?
Огласује, да је соко сиви,
По истини војвода Тодоре.
Ако тужи, за невољу му је:
Сутра му је крсно име свето,
Крсно име, свети Ђеорђије,
А нема га чиме прославити,
Пак братими капиџију млада:
"Богом брате, капиџија млади!
"Отвори ми на тамници врата,
"Да ја идем Петру Мркоњићу,
"Да се молим Пери господару,
"Да ме пусти на Бога на јемца,
"Да отидем на вашу чаршију,
"На чаршију тамо међ' трговце,
"Да попросим и леба и вина,
"Да нараним сужње по тамници
"Ради Бога и крсног имена."
Капиџија за Бога примио,
Па он пусти војводу Тодора,
Пусти њега Петру Мркоњићу,
Пусти г' Петар на Бога на јемца,
Оде Тодор тамо на чаршију,
На чаршију тамо међ' трговце;
У Тодора нигди ништа нема,
Разма једни ножи позлаћени,
Сребрни су, пак су позлаћени;
Он изнесе ноже међ' трговце,
Трговци му цијенили ноже:
Та један му два дуката даје,
А други му три дуката даје,
Трећи смисли и Бога и душу,
Те му даде четири дуката.
Дукат узе леба бијелога,
Други дукат вина и ракије,
Трећи дукат сваке ђаконије
И убаве оне јасне свеће,
А четврти дукат оставио,
Да дарује сужње по тамници
Ради Бога и крсног имена.
Па је Тодор ужегао свећу,
Па отиде доле у тамницу,
Те ставио сужњем вечерати,
Вечерају, пију вино ладно,
Сетише се лепе славе Божје,
Уста Тодор, у славу напија:
"О убава лепа славо Божја!
"Свети Ђорђе, крсно име моје!
"Опрости ме тамнице проклете!"
Теке Тодор у славу напија,
У то доба јунак пред тамницу!
Пак дозива војводу Тодора:
"Чујеш брате, војвода Тодоре!
"Оди к мене, брате, пред тамницу,
"Да ти кажем до две до три речи
А беседи војвода Тодоре:
"Опрости ми, незнана делијо,
"Ја би каил пред тамницу доћи,
"Ал' је пуста синоћ затворена.
"И кључеви двору однешени." -
"Оди к мене, војвода Тодоре!
"На тамници отворена врата,
"Отворена врата деветора
"И десето брава Дубровничка."
Тад' изиђе војвода Тодоре,
Пред тамницом чудан добар јунак
На витезу коњу зеленоме,
И на њему чисти зелен скерлет,
На глави му красан самур:калпак,
За калпаком ноја птића крило,
Те сен чини коњу и јунаку,
Да му лице не смагне од сунца;
Пак Тодору јунак проговара:
"Чујеш брате, војвода Тодоре!
"Ти се дижи ноћас из тамнице,
"Пак не иди покрај мора сиња,
"Јер су честе у Латина страже,
"Пак се бојим, да те не увате,
"Већ ти иди преко горе чарне,
"Докле дођеш двору господскоме
Осврте се војвода Тодоре,
Да јунаку даде чашу вина,
Ал' нестаде коња и јунака!
Оде Тодор доле у тамницу,
Те казује међу сужњевима.
Кад видеше тридесет сужања
На тамници отворена врата,
Оставише и лебац и вино,
Отидоше свак' на своју страну
Оде Тодор преко горе чарне.
Каде дође двору господскоме,
Али љуба крсно име служи,
Сазвала је госте и званице,
И кумове и све пријатеље,
Па госпођа крсно име служи,
И госпођа у славу напија:
"Помоз' Боже и свети Ђорђије,
"Крсно име господара мога!
"Опрости га тамнице проклете!
"Донеси га двору господскоме!"
У то доба Тодор у дворове,
Од госпође чашу приватио,
Те напио у славу Божију,
Послужио крсно име своје,
А у своме двору бијеломе,
Почастио госте и званице
И кумове и све пријатеље.

 

6.
Огњена Марија у паклу

"Дај ми, Боже, од рајевах кључе,
"Да од раја отворимо врата,
"Да ја дођем проз рај у пакао,
"Да ја виђу остаралу мајку,
"Не бих ли јој душу избавила!"
Бога моли, и умолила га,
Од раја јој кључе поклонио,
И шњом посла Петра апостола,
Те од раја отворише врата,
И прођоше проз рај у пакао;
Ал' три друга по паклу шетају
Једном другу нога горијаше,
А другоме рука до рамена,
А трећему глава горијаше.
Но Марија апостола пита:
"Што су, Петре, Богу згријешили,
"Те се муче муках жестокијех?" -
"Казаћу ти, Огњана Марија!
"Што овоме руса гори глава,
"Овај није даровао куму:
"Кума њему светога Јована,
"А он њојзи паре ни динара;
"Што овоме гори десна рука,
"Њом је клао овце преходнице;
"Што овоме трећем нога гори,
"Њом је био и оца и мајку."
Њих минуше, напријед прођоше,
Али сједе до два стара старца,
Њима горе и браде и главе.
Но Марија апостола пита:
"Кажуј, Петре, што су згријешили?"-
"Казаћу ти, моја мила секо!
"Ово бјеху од земље судије,
"Мирили су мртве и рањене
"И у кмество сиједали криво,
"И проклето узимали мито;
"А нијесу јоште дочекали,
"Што чињаху, кад они могаху,
"Каматника, секо, и митника
"До два тези Боже проклетника."
Па минуше мало понапријед,
Ту нађоше једну невјестицу,
Ђе јој горе и ноге и руке,
А пропа' јој језик проз вилице,
А висе јој змије о дојаках;
Кад је виђе Огњана Марија,
Он' ијетко апостола пита:
"Што је, кучка, Богу згријешила,
"Те се мучи муках жестокијех?"-
"Казаћу ти, моја мила секо!
"Гријешница ј' крчмарица била,
"У вино је воду присипала
"И за воду паре узимала;
"Имала је обречена мужа,
"Ходила је шњега на другога;
"Кад се млада вјенчавала шњиме,
"Бачила је на себе мађије,
"Да шњим нема од срца порода,
"А Бог јој је писа' седам синах,
"Ето јој их, секо, о дојаках,
"Са њима ће пред Господом поћи."
И пођоше мало понапријед,
А нађоше бабу остаралу,
То је мајка Огњане Марије,
Њојзи горе и ноге и руке,
И гори јој коса наврх главе;
А Марија стаде поред мајке,
Па упита остаралу мајку:
"Кажи, мајко, што си згријешила?
"Не бих ли ти душу избавила."
Но Марији мајка говорила:
"Ја немам што, до камена казат':
"Кад ја бијах на бијес ђевојка,
"Једно јутро ускрсење дође,
"Моја мајка до пред цркву пође,
"Мен' остави да сигурам ручак,
"Кад ми мајка испред цркве дође,
"Мене голу у хаљине нађе,
"Удари ме руком и прстеном,
"Ја шњом уд'рих о дувар од куле,
"Таде ме је проклињала мајка
""Залуду се удавала, синко!"
"Удавах се три четири пута,
"И ту ја бих у Бога злочеста,
"Не одржах мужа ни једнога.
"Кад се, синко, удадох четвртом,
"Ту ја нађох двоје пасторчади,
"Једно лудо од двије године,
"Друго, синко, од пуне четири,
"Узеше ме ђеца Богом мајку:
"Кад ми ђеца из игре дођоше,
"Код мене се оба заплакаше,
"Плачући ми стариј' говораше:
""Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу."
"Мјерих му је о камену станцу".
"Млађи рече: ""Дај ми љеба, мајко""
"Ја му дадох комат земље црне "
Још се баба јадити хоћаше,
Но јој не да Петре апостоле.
Но је Петар за руку дофати,
И бачи је међу ђаволима:
"Чекај враже, држи је ђаволе!"
То је било, а Боже помози!

7.
Огњена Марија у паклу, али друкчије

Збор зборише Божи апостоли
Бога моли Огњана Марија:
Збор зборише на небеска врата,
Отуд дође Громовник Илија,
А пита га Огњана Марија:
"Ђе си био, мој брате Илија?" -
"Казаћу ти, Огњана Марија:
"Ја сам био у земљу проклету,
"Ђено јесте Боже незаконство:
"Ђе не моле Бога, да помогне,
"И не слуша пород родитеља,
"А не слуша млађи старијега;
"Ђе кум кума не држи за кума,
"Ђевер снаси о срамоти ради;
"Ђе брат брата по судовим' ћера
"И мучи га муках пред Турцима;
"Не светкују свеца никаквога,
"Нити жегу у цркву свијеће,
"Нити служе Божу летурђију."
Оно рече, на ноге устаде,
И Господске даре дијелише,
Што је њима Господ поклонио:
Свети Петар и апостол Павле
Ев' узеше пуње и шеницу [1],
Свет' Илија грома небескога.
А Марија муњу и стријелу,
Свети Тома печат од облаках,
Аранђео јесење бријеме,
А Никола на воду бродове,
Свети Спасе житњега цвијета,
Свети Саво леда и снијега,
Свети Јован сабор анђелима,
А Ђорђије прољетње цвијеће.
Кад анђели[2] даре дијелише,
Они св'јету муке ударише:
Илија их громовима гађа,
А Марија муњом и стријелом,
Не могли их Богу обрнути.
Аранђео навали бријеме,
Никола им затисну бродове,
Свети Петар и апостол Павле
Узеше им пуње и шеницу
И од земље свакоји берићет;
Па их Боже сунце изгорело,
Горело их три године данах,
Док узавре мозак у јунака,
Докле пуче ками у лугове,
А осану гора кроз планине;
Докле црна земља испуцала,
Пуче црна земља по три лакта,
Те се ломе коњи и јунаци;
Свети Саво пуштио снијега,
Три године снијег не опаде,
Док у свијет ништа не остаде,
И овчари овце изгубише,
Из свијета челе побјегоше,
Са свијем се свијет дотамани,
До у Ср'јему, у то мјесто жупно;
Е се купе Сријемски главари
На сакупу пред бијелом црквом,
Ту дођоше млоги свештеници,
Посједаше, ђе је Мјесто коме;
Отуд дође самоуче ђаче,
Па им ђаче ријеч проговара:
,Сви се, браћо, на ноге дигните,
"И пружите мене десне руке,
"Вјеру дајте, да ме не варате!"
Сви једанак од земље скочили,
И сви ђаку десну руку даду;
Тада ђаче њима проговара:
"Хо'те, Богу да се обрнемо!
"Да служимо Божу летурђију,
"Да молимо Бога по закону."
Сви се бјеху к Богу обрнули,
По три пута љубе земљу црну;
И послуша пород родитеља,
И послуша млађи старијега,
И брат брата не води на суду,
Ни га мучи муках пред Турчином,
И светкују свеца свакојега,
И сви моле Бога милоснога
Без престанка и дневи и ноћи
По правилу, ка' је Богу мило;
И Бог им је услиша' молитве,
Смилова се Бог на сиротињу,
Те се опет свијет наслиједи.

8.
Јован и дивски старешина

Цар хоћаше изгубити љубу,
Цар хоћаше, и невоља му је,
Е му љуба млого закривила,
И за то је царе помрзио;
Ма је слуге изгубит' не даду,
Но се моле цару честитоме,
Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао,
Поклони јој живот за годину.
Она сина имаше Јована,
Па ђетету своме говорила:
"О камо те, мој Јоване сине!
"Хоћеш ли се одрицат' од мајке?"
Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило:
"Чујеш ли ме, моја мила мајко!
"Ја ћу с тобом по св'јету бјежати."
А њему је мајка говорила:
"Хајд' уљези цару у сараје,
"Те изведи гојена Лабуда,
"Да бјежимо, синко, по свијету."
Скочи Јован од земље на ноге,
Те је мајку своју послушао
(А нема му до петнаест љетах),
И Лабуда свога изводио,
Бачише се њему о рамена;
Но је Јован мајци говорио:
"А за Бога, моја мила мајко!
"Кад м' одвоји од оца мојега,
"Који нема до мене једнога,
"Куд ћемо се, мајко, дијевати?"
А мајка је сину говорила:
"Да бјежимо, синко, по свијету,
"А од цара и мога и твога,
"А далеко тридесет конаках,
"Ђе не царе ни чути не може,
"А некмоли очима виђети."
Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше у дивску планину,
Ту нађоше студену пећину,
Али у њу седамдесет дивах,
Међу њима дивски старјешина.
Кад Јована диви угледаше,
Кренуше се, да му узму главу;
Жесток ли је лудани Јоване!
Од бедрице сабљу извадио,
Слободно је њима ударио,
И пос'јече седамдесет дивах,
А скри му се дивски старјешина.
Он је с мајком нојцу боравио;
А кад сјутра дан и зора дође,
Но се Јован стрпљети не мога',
Већ он у лов у планину пође
На његова гојена Лабуда,
Те он лови срне и кошуте;
Кад по подне сунце навалило,
Он отиде у пећину к мајци
И донесе срну и кошуту,
Да зарани одагнату мајку.
Но му мајка тадер бесједила:
"О Јоване, хајде пред пећину,
"Те почини трудан и уморан."
Он послуша родитеља свога.
Хитро Јован пред пећину пође,
А мајка му дива угледала
У пећину, дивску старјешину,
Па јој дивски старјешина вика:
"Хајд' овамо, Јованова мајко!
"Ходи к мене, да ашикујемо."
А она му тадер бесједила:
"Ходи к мене, дивски старјешина!
"Ходи к мене, да ми лице љубиш."
А он јој је тадер говорио:
"Ја не смијем од Јована твога,
"Који згуби седамдесет дивах,
"Но кад дође Јован у пећину,
"А ти твоје дијете упитај,
"Боји ли се до Бога и кога,
"Па најприје игру заметните,
"Проклетога у руке прстена,
"Око њега те се куне криво,
"Дијете је лудо и невјешто,
"Ти ћеш њега ласно надиграти,
"Пак му свежи руке наопако,
"А ја ћу га онда погубити,
"Пак ћем' онда ми ашиковати."
А кад Јован у пећину дође,
Вечераше господску вечеру,
Па му тадер мајка говорила:
"О Јоване, мој једини сине!
"Ти изгуби седамдесет дивах,
"А ти идеш, синко, планинама,
"Бојиш ли се до Бога и кога?"
Но јој Јован ријеч говорио:
"Ја се бојим Бога великога,
"Не бојим се никаква јунака,
"Доклен ми је гојени Лабуде."
Тад' Јовану бесједила мајка:
"О Јоване, мој једини сине!
"Ми смо јадни, синко, обојица,
"Ход', да малу игру заметнемо."
Јован своју послушао мајку,
Па је шњоме игру заметнуо,
Понајпријед у руке прстена;
Он могаше надиграти мајку,
Он могаше, него не хоћаше,
Но је њега мајка надиграла:
"Ја сам тебе, дијете, добила."
Па му обје савезала руке
Од лакатах те до врх нокатах;
Луди Јован растегну рукама,
На седморо коноп раскинуо.
Када сјутра дан и зора дође,
Јован пође у лов у планину.
Кад на друму царевоме дође,
Из свијета срете ћириџије
И пред њима ћириџију Рада,
Ђе ћерају шездесет товарах
Све на голо вина и шенице;
Јован им се на пут учинио,
И пред њима капицу скинуо:
"Молим ви се, браћо из свијета,
"Продајте ми шездесет товарах
"Све на голо вина и шенице,
"Да ја раним одагнату мајку,
"Да ви платим жутијем дукатом."
Ћириџије робу му продале;
Но га пита ћириџија Раде:
"А тако ти, дијете Јоване!
"Ђе је твоја остарала мајка?"
Јован мајку у пећину каже;
Па с' ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Ма пећину бјеху угледали,
И Јована угледала мајка,
Па се она врну у пећину,
Па је диву ријеч говорила:
"Ну ход', диве, да ми промислимо,
"Ево иде дијете Јоване,
"Како бисмо њега изгубили,
"Па ми тадер да ашикујемо."
А див јој је ријеч говорио:
"Учини се без невоље бона;
"А кад дође дијете Јоване,
"Он се хоће мајци препанути,
"Па ће мајку за понуде питат':
""Би ли, мајко, каквијех понудах?" "
"Ти ћеш њему овако казати:
""Ја бих, синко, са букве јабуку
""Из велике воде Калаџијнске;" "
"У воду је несита аждаха,
"Што прождире коње и јунаке,
"И код ње су два љута арслана,
"Што изију живога јунака;
"Не би ли га прождрла аждаха,
"Ил' изјели два љути арслана."
Па кад Јован у пећину дође,
Али бону находио мајку;
Сједе Јован мајци више главе,
Жалосне га сузе пропануле:
"Куку мене, моја мила мајко!
"Би ли, мајко, каквијех понудах?"
Она му је ријеч говорила.
"Ја бих, синко, са букве јабуку
"Из велике воде Калаџијнске,
"Чини ми се, би ми боље било."
Скочи Јован од земље на ноге,
И Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио,
И у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази га несита аждаха,
На Јована уриш учињела,
На сабљу је Јован дочекује,
И аждахи главу окинуо;
Ал' скочише два силни арслана,
И велику воду замутише,
А Јовану скачу на Лабуда,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уфатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
И даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
"О Јоване, да те, синко, питам:
"Буд сам идеш зеленом планином,
"Да т' уфате од горе хајдуци,
"Да ти спуте обадвије руке,
"Би л' ти и што задржало руке?"
А Јован јој тадер говорио:
"Ја бих свашто, мајко, раскинуо,
"До проклето дрндарско тетиво."
Кад то чула Јованова мајка,
Она скочи од земље на ноге,
И тетиво хитро налазила,
Па је њему руке савезала
Од лакатах те до врх нокатах,
Од нокатах лије крвца црна,
Па је Јован мајци говорио:
"А за Бога, остарала мајко!
"Одријеши моје б'јеле руке,
"Јер ми, мајко, обје отпадоше."
Она трну од земље на ноге,
Хитро дива из пећине вика.
Брзо дивски дође старјешина;
Од Јована муку направише:
Обадва му ока извадише,
Бачише га украј од пећине.
Па су онђе нојцу боравили.
Када сјутра дан и зора дође,
Но се кучка с дивом договара:
"Чујеш ли ме, дивски старјешина!
"Ти дофати лудога Јована,
"Слијепа га на Лабуда бачи,
"Поведи га зеленом планином,
"Те га бачи у јаму студену."
Скочи диве, дофати Јована,
Кад га диве бјеше дофатио,
Стаде цика лудога Јована,
Па их куми Богом великијем:
"Немојте ме у јаму бачиват',
Но ме бач'те на друм у планину."
Но му мајка ни хабера не ма,
Већ је она диву говорила:
"Бачи, диве, врага и ђавола."
Поведе га зеленом планином,
Силну јаму украј друма нађе,
Па га јами у дубљину бачи.
Куд ће дива несрећа такнути!
Али је то Господ наредио,
Те му свеза над јаму Лабуда,
Па отолен у пећину пође.
Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати:
Стоји цика гојена Лабуда,
Лабуд бије јаму копитима
(Од копитах цјепанице скачу),
Да дофати зубом господара;
Али стаде тутањ уз планину:
Ево иде тридест ћириџија
И пред њима ћириџија Раде,
Кад погледа украј друма пута,
Вишти Лабуд виш' луда Јована,
Но говори ћириџија Раде:
"Ну виђите, моја браћо драга!
"Ено Лабуд лудога Јована,
"Ђе му пусти у планину вишти,
"Бог зна, му је Јован погинуо;
"Хај'те, браћо, да видимо онђе."
Кад дођоше на јаму студену,
Вишти Лабуд, копитама каже;
Тадар скочи ћириџија Раде,
И састави тридест конопаца,
И засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест ћириџија;
Ту Јована у животу нађе,
И извади лудога Јована,
Па му б'јеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване:
"Богом брате, ћириџија Раде!
"Не водите мене по свијету,
"Но ме бач'те на пуста Лабуда,
"Зајмите ме води Калаџијнској,
"Е умријех од жеђи јуначке;
"А пођите два три у Косово,
"А у моје Богом посестриме,
"Посестриме крчмарице Јане,
"Нека дође води Калаџијнској,
"Да ме зајми у поље Косово,
"Разумна је ума и памети,
"Гуслара јој у свијету нема,
"Не би ли ме гуђет' научила."
То је Раде за Бога примио,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми га води Калаџијнској,
Ту Јована бјеше оставио,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,
Те јој слуге коње доведоше,
Па отиде шњима низ Косово.
Сам на води Јован Калаџијнској,
Пишти момче, како змија љута,
Но га чула од планине вила,
К Јовану је брзо долећела,
Кад погледа лудога Јована,
Е су њему очи извађене,
Уми њега водом Калаџијнском,
Па је вила Бога замолила,
И Јовану очи сатворила.
Кад се Јован очих дофатио,
И својега узјаха Лабуда,
Па га игра покрај воде ладне,
Поје Јован из грла бијела:
"Мили Боже, на свему ти фала,
"Који си ми био на помоћи!
"Но не фала мојој старој мајци,
"Која своје искоби дијете!"
Али иде крчмарица Јана
На силнога хата дебелога,
А кад виђе лудога Јована,
Прије су је сузе пропануле,
Па се потљен грохотљиво смије
"Благо мене, мио побратиме!
"Бог зна, су ти очи пробољеле?"
Руке шире, у лица се љубе,
За веље га јаде упитала,
Што ј' од мајке чедо дочекало,
Што учини! проклета јој душа!
Па се ладна напојише вина
Ондолен се они раздвојише:
Јана мину у поље Косово,
Јован пође да тражи крвнике.
А кад Јован пред пећину дође,
Ал' му сједи пред пећину мајка,
Страшна дива у перчину биште,
Па погледа, угледа Јована,
Па је диву ријеч говорила:
"Куку, диве, ево Јован луди!"
Па скочише од земље на ноге:
Стан' да видиш Јованове мајке,
Како прама кучка у планину!
Див уљеже у ледну пећину.
Брзо Јован мајку уфатио,
Па јој спути обадвије руке,
Фрк је бачи на силна Лабуда,
А диву је главу окинуо,
Па се Јован бачи на Лабуда,
Он отиде земљом и свијетом,
Да он тражи своју постојбину.
Кад се бјеше примакнуо близу,
Ного цару муштулуци греду:
Који први на муштулук дође,
Њима хате неседлане даје;
Који други на муштулук дође,
Њима спензу небројену даје;
Који трећи на муштулук дође,
Њима чоху некројену даје
Кад испаде Јован на Лабуду,
Жељна ли га слуге угледале,
А цару су ријеч говорили:
"А ево га, драги господару!"
Скочи царе из своје столице,
Те цар своје сусрете дијете,
Жалосно је сина пригрлио,
Па Јовану ријеч говорио:
"А Јоване, све ти просто, синко!
"Што учини од оца својега?
Ја сам река', никад доћи не ћеш "
Па му силни шемлук ударише;
Но се цару дијете пожали,
Што је њему учињела мајка;
Па скочише, те је уфатише,
Обукли јој танану кошуљу,
Намазаше прахом и катраном,
Па заждише су четири стране;
Али вика Јованова мајка:
"Не дај мајку, дијете Јоване!
"Изгорје ти мајку огањ живи."
Но јој Јован ријеч говорио:
"А нека те, проклета ти душа!"
Сва изгорје о његовој души.

9.
Змија младожења

Стан'те, браћо, да ви чудо кажем:
Ожени се краље од Будима
Ето данас девет годин' дана,
Ништа краље од порода нема.
Подиже се краље Милутине,
Прав' отиде у лов у планину,
Да он лови лова по планини.
Тако њему Бог и срећа даде,
Нит' улови срне ни кошуте;
Врло краљу жеђца одолела,
Па се диже на воду студену,
Те се напи воде студенице,
Заклони се за јелу зелену;
Мало време за тим постајало,
Ето отуд до три горске виле,
Напише се воде студенице,
Па код воде сташе беседити;
Но беседи вила најстарија:
"Чујете л' ме, до две миле ћерке!
"Знате л', ћерке, јесте л' запазиле,
"Кад с' ожени краље од Будима?
"Ето данас девет годин' дана,
"Како је се јадан оженио,
"И не има од срца порода."
Још овако вила беседила:
"Зна ли која какога лијека,
"Не би л' љуба трудна заходила?"
Обе млађе ништа не говоре,
Салт говори вила најстарија:
"Да зна краље, како ја што знадем,
"Да сакупи Будимске девојке,
"Да донесе млого сухо злато,
"Да саплете ону ситну мрежу,
"Ситну мрежу од сухога злата,
"Да је баци у тихо Дунаво,
"Да увати рибу златнокрилу,
"Да јој узме оно десно крило,
"Опет рибу у воду да пусти,
"Крило да да госпођи краљици,
"Нек изеде оно десно крило,
"Једнак ће му трудна заходити."
А то краљу и слуша и гледа,
Он се диже у града Будима,
Па сакупи Будимске девојке,
И донесе млого сухо злато,
Те саплете ону ситну мрежу,
Ситну мрежу од сухога злата,
Меће мрежу у тихо Дунаво;
Тако њему Бог и срећа даде,
Те увати рибу златнокрилу,
Па јој узе оно десно крило,
Опет рибу у воду пустио,
Крило носи госпођи краљици,
Те јој даје оно десно крило;
Как' изеде оно десно крило,
Једнак му је трудна заходила.
Носи бреме за годину дана,
Дође време, бреме да се има,
Немаде се једно мушко чедо,
Но с' имаде једна змија љута;
Како паде змија на земљицу,
Једнак змија у дувар одмиле.
Тад' отрча краљица госпођа,
Па овако краљу беседила:
"Камен, краље, да се обрадујеш,
"Обрадујеш од срца породу!
"Немаде се једно мушко чедо,
"Но с' имаде једна змија љута;
"Како паде змија на земљицу,
"Једнак змија у дувар одмиле."
Таде краље 'вако беседио:
"Вала Богу на његову дару!"
Тако стаде за седам година,
Но беседи змија из дувара:
"О мој бабо, од Будима краље!
"Што ти чекаш, те не жениш мене?"
Мрда краље тамо и овамо,
Још овако краље беседио:
"Моја змијо, мој худни породе!
"Ко ће дати за змију девојку?"
Но овако змија беседила:
"О мој бабо, од Будима краље!
"Ти оседлај коња Ластавицу,
"Па ти иди ка Призрену граду
"Од Призрена цару честитоме,
"Цар ће дати за мене девојку."
Кад то зачу од Будима краље,
Он оседла коња Ластавицу,
Па се меће јунак на другога,
Право оде ка Призрену граду;
Када дође цару под дворове,
Сам га царе с куле угледао,
Па он сљезе низ кулу високу,
Те га срете у својој авлији,
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље,
Па га узе за десницу руку,
Одведе га на високу кулу,
Слуг' узоше коња Ластавицу,
Одведоше у новога ара.
Пише вино три бијела дана,
Док се рујна понапише вина,
Доке винце уљезе у лице,
А ракија стаде говорити;
Узмучи се краље од Будима,
Познаде га даре од Призрена,
Па је њему био беседио:
"А Бога ти, краље од Будима!
"Што је тебе, кака је невоља?
"Те си ми се тако узмучио?"
Стаде краље њему беседити:
"Чујеш мене, царе од Призрена!
"Знаш ли, царе, јеси л' запазио
"Кад сам ти се јадан оженио?
"За пунијех до девет година
"Ја немадох од срца порода;
"Кад с' напуни девет годин' дана,
"Немаде се једно мушко чедо,
"Но с' имаде једна змија љута;
"Како паде змија на земљицу,
"Једнак змија у дувар одмиле.
"Ет' од таде седам годин' дана,
"Но беседи змија из дувара:
""О мој бабо, краље од Будима!
""Што ти чекаш, те не жениш мене?" "
"Ја сам 'вако змији беседио:
""Моја змијо, мој худни породе!
""Ко ће дати за змију девојку?" "
"Но је мене змија беседила:
""О мој бабо, од Будима краље!
""Ти оседлај коња Ластавицу,
""Па ти иди у Призрена бела
""Ка ономе цару честитоме,
""Цар ће дати за мене девојку.""
"И ја сам се јадан потрудио
"И ка тебе царе доходио."
Но овако царе беседио:
"Чујеш мене, краље од Будима!
"Ти ми иди у Будима града,
"Те ти питај змију у дувару.
"Може ли се змија подватити,
"Да доведе кићене сватове
"Од Будима до Призрена бела,
"Да их нигде сунце не огреје
"Још никаква роса не окваси;
"Ако с' може змија поуздати,
"Ја ћу дати за змију девојку."
Кад то зачу од Будима краље,
Изведоше коња Ластавицу,
Он се меће коњу на рамена,
Оде право преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба.
Кад је био до близу Будима,
Још је краље овако мислио:
"Авај мене! до Бога једнога!
"Где ћу наћи змију у дувару,
"Да јој кажем од цара поздравље?"
Таман дође на Будимска врата,
Прије њега змија проговара:
"О мој бабо, од Будима краље!
"Даде л' царе за мене девојку?"
Но овако краље беседио:
"Змијо моја, мој худни породе!
"Ако с' можеш, змијо, поуздати,
"Да одведеш киту и сватове
"Од Будима до Призрена града,
"Да их нигде сунце не огреје
"Нити каква роса па ороси,
"Даде царе за тебе девојку;
"Ако л' не мо'ш одвести сватова,
"Не да царе за тебе девојку."
Но овако змија проговара:
"Купи свате, хајде за девојку;
"Ја ћу одвест' кићене сватове,
"Да их нигде сунце не огреје
"Ни кака их роса па зароси."
Сакупише силу и сватове,
Сакупише хиљаду сватова,
Сви сватови у краљева двора,
Изведоше коња Ластавицу,
Сам се коњиц по авлије шета;
Ту викнуше ти лаки чауши:
"Хазур да сте, кићени сватови!
"Хазур да си, млади младожења!"
Кад то зачу змија из дувара,
Тад' се смиле змија низ дувара,
Па се прими коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Будима града,
Задеде се један модар облак
Од Будима до Призрена града,
Баш их нигде сунце не огреја
Нит' их каква роса заросила.
Кад отоше у Призрена града,
Уљегоше у дворе цареве,
Сви сватови коње провађају,
Салт не шета змија Ластавицу,
Сама јој се по авлије шета.
Чудно их је царе дочекао,
И чудно их даром даривао:
Сваком свату од свиле кошуљу,
Младожење коња и сокола,
Још одвише Призренку девојку.
Бре викнуше ти лаки чауши:
"Хазур да сте, кићени сватови!
"Хазур да си, куме и старојко!
"Хазур да си, Призренка девојко!
"Време дође, полазит' хоћемо."
Сви сватови коње појахаше,
Још узјану Призренка девојка,
Кад то виде змија из дувара,
Тад' се смиле змија низ дувара,
Потприми се коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Призрена града,
По више њих један модар облак.
Сви сватови коње разиграше,
Стаде играт' змија Ластавицу,
Колико је њега ражљутила,
У Призрену истрла калдрму
И Призрена редом покварила,
Баш се курвић поградити не ће
За пунијех дванаест година,
Што је цару квара учињено.
Па отоше здраво и весело,
Отидоше у Будима града,
Свадбу 'граше за недељу дана,
Играше је, па је проиграше,
Сваки оде ка својему двору,
Змија оста у своме дувару,
Краљ остаде на своме дивану;
Дође време, да с' сведу младенци,
Да се сведе момче и девојка,
Изведоше лијепу девојку,
Изведоше на кулу високу,
Турише је поду највишему.
Кад је било ноћи у поноћи,
Стаде граја куле на висину,
Тад се краде краљица госпођа,
Она с' краде од пода до пода,
Док изљезе поду највишему,
На ода. творила врата,
Шта да види? чуда големога!
На јастуку од змије кошуља,
У душеку добар јунак спава,
Загрлио Призренку девојку!!
Свака ма рада је породу,
Те украде од змије кошуљу,
Па је тури на ту ватру живу,
Па потрча краљу господару:
"Благо тебе а и мене краље!
"Ја се дигох на високу кулу,
"На одаји ја отворих врата,
"На јастуку од змије кошуља,
"У душеку добар јунак спава,
"Загрлио Призренку девојку;
"Ја украдох од змије кошуљу,
"Па ју турих на ту ватру живу."
"Што је, љубо, изела те змија!"
Потрчаше куле на висину,
Шта да виде? чуда големога!
Мртав јунак у душеку лежи,
Загрлила г' Призренка девојка,
И овако она беседила:
"Јаој мене, до Бога једнога!
"Што остадох млада удовица!
"О свекрво, да те Бог убије!
"А мене си мало учинила,
"А себе си горе доправила."
Оста мајка без сина својега,
Од нас песма, а од Бога здравље!
Нас лагали, ми полагујемо