1.
ВИЛИНЕ ПЈЕСМЕ

а)
Да зна женска глава,
Што ј' одољан трава,
Свагда би га брала,
У пас ушивала,
Уза се носила.

б)
Кад би знала мушка глава,
Што је ником воде с' напит',
Нигде не би ником пила.

в)
Кад би знала мушка глава,
Што ј' рукавом утрти се,
Нигда с' не бињим утрла.

2.
ВИЛИНА ПОСЕСТРИМА
(ИЗ ГОРЊЕГА ПРИМОРЈА)

Рано рани ђевојчица
И даницу вјерну моли:
„О данице, о сестрице!
„Подај мене свјетлост твоју,
„Да наресим младост моју."
Имала је ђевојчица
Б'јелу вилу посестриму,
Која ј' л'јепо наресила:
Пером златним загладила,
И ње б'јели врат бисером,
Пак је вила покликнула
Из ње танка б'јела грла:
„О лијепе љепотице
„Ове младе ђевојчице!
„Вод' је, води, у име Бога,
„Нек ти буде у час добар!
„Л'јепи ће ти род родити,
„Кој'јем ћеш се подичити,
„Како паун златн'јем пером,
„А шеница равн'јем пољем,
А лозица бимбер-грожђем."

3.
ЈУНАК ВИЛУ УСТРИЈЕЛИ
(ИЗ ГОРЊЕГА ПРИМОРЈА)

Прођох гору, прођох другу,
Зађеде ми јасен клобук,
Стегнух коња, да ја видим,
Али вила на јасену,
Запех стр'јелу за тетиву,
Да устр'јелим б'јелу вилу,
Стаде вила заклињати:
„Не стр'јелај ме, млад јуначе!
„До три ћу ти добра дати:
„Прво ћу ти добро дати,
„Да си стиман у дружину;
„Друго ћу ти добро дати,
„Да имаш спензу небројену;
„Треће ћу ти добро дати,
„Да т' је љуби љепш' од мене." —
„Мала т' фала, б'јела вило!
„Ја сам стиман у дружину,
„Имам спензу небројену,
„Моја ј' љуби љепш' од тебе."
И устр'јелих б'јелу вилу.

4.
ВИЛА ЗИДА ГРАД
(ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ)

Град градила б'јела вила
Ни на небу ни на земљу,
Но на грану од облака;
На град гради троје врата:
Једна врата сва од злата,
Друга врата од бисера,
Трећа врата од шкерлета.
Што су врата суха злата,
На њих вила сина жени;
Што су врата од бисера,
На њих вила кћер удава;
Што су врата од шкерлета,
На њих вила сама сједи,
Сама сједи, погледује,
Ђе се муња с громом игра,
Мила сестра су два брата,
А невјеста с два ђевера;
Муња грома надиграла,
Мила сестра оба брата,
А невјеста два ђевера.

5.
МОМА И ВИЛА
(САРАЈЕВСКА)

Киша паде, медна роса у пољу,
Забрину се млада мома у двору:
„Покиснуће моје драго у пољу;
„На њему је морменевиш долама,
„Под доламом од кадифе ђечерма,
„Под ђечермом од ерира кошуља;
„У њедрима златан сахат с базима;
„Под њиме је добар коњиц нејахан."
Ал' говори б'јела вила из горе:
„Муч', не бој се, млада мома у двору!
„Распела сам свилен чадор у пољу,
„Под чадором твоје драго заспало;
„Покрило се од самура ћурдијом,
„А по глави са злаћеном марамом."

6.
ПРЕЉА
НА ВИЛИНУ БУНАРУ

Свилу прело злато материно,
Свилу прело, 'бришим лрепредало;
Кад је злату жеђца додијала,
Баци прељу под зелену јелу,
А вретено у зелену траву,
Па отиде, да водице пије;
Ал' повика њешто из бунара:
„Не пиј, злато, одовуд водице;
„Овд' је вила чедо окупала,
„Да је мушко, не бих ни жалио,
Већ је женско, не било јој живо!"

7.
СУНЦЕ И МЈЕСЕЦ
ПРОСЕ ДЈЕВОЈКУ
(ИЗ ГОРЊЕГА ПРИМОРЈА)

Паде магла по Бојани,
Ситна роса по ливади,
Нитко росу проћ' не може,
Него једна боса Маре;
Ни она је проћ' не може,
Нога јој се попљужнула,
Прстен јој је оскочио,
Маре Марка потворила:
„Ти ми, Марко, прстен нађе."
Марко јој се кунијаше:
„Нијесам ти прстен наша'
„Но сам синоћ с војске доша',
„Пуштах хрте и огаре,
„Пуштах хрте низ ливаде,
„А огаре уз дубраве,
„До Дунава доходише,
„На Дунав се надзираху,
„Ал' су у град девет братах,
„Деветина сестру 'мају,
„Но их сестру сунце проси,
„Ни један је брат не даје,
„Најмлађи је брат даваше,
„Она браћа говораху:
„А не, брате, један брате!
„Јер је сунце огњевито,
„Сестру ће ни изгорети."
„С друге стране мјесец проси,
„Ни један је брат не даје,
„Најсредњи је брат даваше,
„Сва га браћа послушаше;
„Јер се мјесец промјењује,
„Она има својте доста:
„Све звијезде за јетрве,
„Преходницу другарицу,
„А даницу заовицу."

8.
ЖЕНИДБА
СЈАЈНОГА МЈЕСЕЦА

Фалила се звијезда даница:
„Оженићу сјајнога мјесеца,
„Испросићу муњу од облака,
„Окумићу Бога јединога,
„Дјеверићу и Петра и Павла,
„Старог свата светога Јована,
„Војеводу светога Николу,
„Кочијаша светога Илију."
Што се фали звијезда даница,
Што се фали, то јој и Бог дао:
Оженила сјајнога мјесеца,
Окумила Бога јединога,
Одјевери и Петра, и Павла,
Старог свата светога Јована,
Војеводу светога Николу,
Кочијаша светога Илију.
Стаде муња даре дијелити:
Даде Богу небесне висине,
Светом Петру Петровске врућине,
А Јовану леда и снијега,
А Николи на води слободу,
А Илији муње и стријеле.

9.
ОПЕТ ЖЕНИДБА
МЈЕСЕЧЕВА

Радује се звијезда даница,
Жени брата сјајнога мјесеца,
Испросила муњу од облака;
Она купи кићене сватове:
Кума куми Бога јединога,
А прикумка светога Јована,
Старог свата светога Николу,
А дјевера апостола Петра,
Права свата светог Пантелију,
Јенђибулу Огњену Марију,
Кочијаша светога Илију.
Кад их стала даривати даром,
Куму даје небеске висине,
А прикумку те зимне цичине,
Старом свату воде и бродове,
А дјеверу те љетне врућине,
Правом свату три сјајне свијеће,
Јенђибули онај огањ живи,
Кочијашу стр'јеле и громове.

10.
СУНЧЕВА СЕСТРА И ПАША ТИРАНИН
(ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ)

Извирала студена водица,
На водицу сребрна столица,
На столицу лијепа ђевојка,
Жуте су јој ноге до кољенах,
А злаћене руке до раменах,
Коса јој је кита ибришима.
Оно чудо по свијету пође,
И то зачу паша тиранине,
Па оправи своје двије слуге:
„Ајте, слуге, до воде студене,
„Да видите лијепу ђевојку;
„Ако буде, како љуђи кажу,
„Узећу је за вјерену љубу."
Ондолен се подигоше слуге,
Кад дођоше до воде студене,
Ал' истина, како љуђи кажу,
Па хојдоше, те паши казаше.
Силне свате паша окупио,
Он окугга сватах шес стотинах,
Те отоле хојдош' по ђевојку.
Кад их виђе лијепа ђевојка,
Јесте млада ријеч говорила:
„Фала Богу, чуда великога!
„Да ли је се паша помамио?
„Кога хоће да узде за љубу,
„Да он узме сунчеву сестрицу,
„Мјесечеву првобратучеду,
„Даничину Богом посестриму!"
Па се млада од земље подигла,
И бачила у џепове руке,
Те извади три јабуке златне,
И бачи их небу у висине.
Натаче се сватах шес стотинах,
Ко ће прије уграбит' јабуке;
Но три муње од неба пукоше:
Једна гађа два ђевера млада,
Друга гађа пашу на дорина,
Трећа гађа сватах шес стотинах;
Не утече ока за сједока,
Ни да каже, како погибоше!

11.
СУНЧЕВА СЕСТРА И ЦАР

Тамо кажу гору јаворову,
И у гори воду Босиљкову,
И код воде Босиљку дјевојку,
Ките кити, подвезице плете:
Свака кита од дуката злата,
Подвезице царева арача;
То се чудо чак до цара чуло,
Посла царе два лака улака:
„Доведите Босиљку дјевојку."
Доведоше Босиљку дјевојку,
Прије цара ријеч говорила:
„Што си царе, за ме поручио?
„Ја сам сунцу рођена сестрица,
„А мјесецу првобратучеда."
Лијепо је царе даровао:
Дао њојзи дванаест дуката:
„Иди тамо, Босиљка дјевојко,
„Иди сједи, гдје си и сједила."

12.
ЦАР И ДЈЕВОЈКА

Фалила се лепота девојка:
„Прести не ћу, а не умем вести;
„Баби не ћу чувати говеда;
„Насред горе саградићу цркву,
„Темељ ћу јој од мермер камена,
„А греде ћу дрво шимширово,
,,А слеме ћу дрво тамбурово."
Та се фала чак до цара чула,
Па цар шаље два улака млада,
Два улака, два своја нећака,
Да доведу лепоту девојку.
А кад су је млади угледали,
Нису смели ни до двора доћи,
А камо ли довести девојку!
Она седи пред своји дворови,
Пред дворови на златни столови,
Самур-калпак на очи намиче,
Голу сабљу преко крила држи;
Пак одоше цару ујцу своме:
„Светли царе, огријано сунце!
„Светли царе, круно позлаћена!
„Ето сабље, ево наше главе:
„Не смесмо јој ни до двора доћи,
„А камо ли да је доведемо."
То се цару срамота учини,
И цар скупи своју силну војску:
Сто Татара, двеста Арапина,
Још к отоме триста јаничара,
Да доведу лепоту девојку;
А кад и је млада угледала,
Она оде у зелену башчу,
Јелен-рогом шарца оседлала,
Љутом га је змијом зауздала,
Још га љућом змијом ошибује;
Сама иде пред цареву војску:
Једну војску буздованом бије,
Другу војску бритком сабљом сече,
Трећу војску на воду натера;
А кад види царе господине,
Бежи царе низа своје дворе,
За њиме се зулум-чалма суче,
Па се не сме царе да обазре,
А камо ли да обмота чалму;
Ал' повика лепота девојка:
„Стани, царе, утећи ми не ћеш."
Живога је цара уватила,
Живом цару очи извадила,
Пустила га у гору зелену,
Па он иде од јеле до јеле,
Како птица од гране до гране.

13.
НЕЧУВЕНИ ПОСЛОВИ

Ај ђевојко, душо моја!
Што си тако једнолика
И у пасу танковита?
Кан' да с' сунцу косе плела,
А мјесецу дворе мела. —
Ни сам сунцу косе плела,
Нит' мјесецу дворе мела,
Ван стајала, те гледала,
Ђе се муња с громом игра;
Муња грома надиграла
Двјема трима јабукама
И четирма наранчама.

14.
ОСОБИТИ ОРАЧ

Ој орачу! млад орачу!
Ко ти даде младе воке,
Младе воке, витороге?
И јармове јаворове,
И палице шимширове,
И заворње босиљкове,
И бич косу девојачку,
Љуту гују ручконошу? —
„Служио сам Божју мајку,
„Те ми дала младе воке,
„Младе воке, витороге,
„И јармове јаворове,
„И палице шимширове,
„И заворње босиљкове,
„И бич косу девојачку,
„Љуту гују ручконошу."

15.
ИЗЈЕДЕН ОВЧАР

Осу се небо звездама,
И равно поље овцама,
Овцама нема чобана,
До једно дете Радоје,
И оно лудо заспало;
Буди га Јања сестрица:
„Устани горе, Радоје!
„Овце ти за луг зађоше." —
„Нека и, сејо, не могу;
„Вештице су ме изеле:
„Мајка ми срце вадила,
„Стрина јој лучем светлила."

16.
ЉУБА ОГЊЕВИТА

Отуд лети јато соколова,
Пак падоше два сива сокола,
Пак падоше Стојку на дворове,
Тад' изиђе љуба Стојковица,
Пак упита два сива сокола:
„Тако в' Бога, два сива сокола!
„Ил' сте браћа, или братучеди?"
Говоре јој два сива сокола:
„Ни смо браћа, нити братучеди,
„Но два друга из зелена луга,
„Имали смо и трећега друга,
„Лудо, младо, на далек' залете,
„Чак залете преко мора чарног,
„Там' га кажу и оженио се,
„Узео је љубу огњевиту,
„Када ходи, како ветар веје;
„Кад говори, како сабљом сече;
„Она двори цару на вечеру,
„Месец греје цару на вечеру;
„Она куне јаснога месеца:
„О месече, царев неверниче!
„Зашто грејеш цару на вечеру,
„Те не грејеш ајдуком у гору,
„Да разделе благо Дубровничко?
,,Еј месече, царев неверниче!
„Зашт' не грејеш дању, како ноћу?"

17.
ЉУБА ЗМАЈА ОГЊЕНОГА
(ОД ДУБРОВНИКА)

Змај пролеће с мора на Дунаво
И под крилом пронесе дјевојку,
Под једнијем лијепу дјевојку,
А под другим рухо дјевојачко;
Ал' је змају жеђа додијала,
Испод крила испусти дјевојку,
Пак је посла за гору на воду;
Ал' на води три млада бећара:
Један вели: „Лијепе дјевојке!"
Други вели: „Да је упитамо."
Трећи вели: „Да је обљубимо."
Ал' говори лијепа дјевојка:
„Прођ'те ме се, три млада бећара;
„Ја сам кћерца цара честитога,
„А сестрица паше Босанскога,
„Вјерна љуба змаја огњенога;"
Пак пролеће преко равна поља,
Како зв'језда преко ведра неба.